Jump to content
александар живаљев

Из канцеларије Епархије захумско-херцеговачке - Језик као огледало личности: писанија епископа Давида

Оцени ову тему

Recommended Posts

Језик као огледало личности: писанија епископа Давида

ilustracija3-Custom.jpg?fit=480%2C240&ss

   Затечени језиком непримјереним било каквој врсти цивилизоване комуникације, а камоли индиректном јавном обраћању једног епископа Српске православне цркве другом епископу, у овом случају владици Атанасију, имамо потребу да јавно изразимо своју невјерицу и запањеност. Овдје нарочито мислимо на лексику и остала лингвистичка средства којима се епископ Давид служи у својим реаговањима на писма владике Атанасија патријарху Српске православне цркве, а која учестало (поред осталих објава своје учености и хришћанског опредјељења или чега ли већ?!) објављује на званичном сајту своје епархије. Примјере из наведених реаговања нећемо овдје наводити (али ћемо се осврнути на неке од њих) како бисмо избјегли репродуковање идеологије коју језик епископа Давида експлицитно и имплицитно промовише у форми подразумијеване царске супериорности (која се, између осталог, манифестује у употреби трећег лица једнине из којег се аутор обраћа јавности) и са хришћанске тачке гледишта веома проблематичног односа према ‘другом’,  ма ко тај други био. Скрећемо пажњу на општеприхваћен став савремене науке о језику да је употреба језика истовремено друштвено конституишућа (учествује у обликовању друштвене стварности) и друштвено конститутивна (дио је друштвене стварности) из чега произлази да  језик има посљедице (нпр. ратовима увијек претходи нека језичка активност), па остајемо запитани и забринути стварношћу коју конституише језик којим се епископ Давид служи?

   Наше искуство употребе језика од стране владике Атанасија, стечено учешћем на архијерејским Литургијама, слушањем његових бесједа, предавања, разговора током послужења у гостопримници манастира Тврдош и из личних разговора са њим, свједочи о стварности коју тај језик обликује, у којој се сав свијет носи на властитим раменима, са властитом одговорношћу према свакоме и свему, у сваком тренутку, са хришћанском љубављу којом се и грди и милује. Његов наступ према другима, а то је важно рећи, никада није значио прогон или цензуру, нити је замаглио велику љубав према њему од стране оних у нашој средини који су били изложени критикама, па је епископ Атанасије у својој Херцеговини, вјероватно, највољенија личност. Управо стога овакав однос владике Давида вријеђа све који га као оца знају и поштују. Јавно и у личном обраћању, посебно у комуникацији са другим епископима, владика Атанасије се никад није спуштао на ниво епископа Давида, који карактеришу личне увреде и атмосфера презира, осим што је, можда, био оштар у критиковању неких политичара, па се питамо кога то епископ Давид брани од епископа Атанасија и због чега – Цркву и своју епархију сигурно не…

   Кулминација садржана у оптужби за издајство свога ‘вјерују’ коју епископ Давид износи је нешто што нико разуман не може повезати са именом епископа Атанасија. Овакво лаконско изношење најозбиљнијих оптужби видимо као аларм да се и епископ крушевачки и они који га евентуално подржавају и охрабрују, или му само ласкају, запитају какву стварност они подразумијевају под појмом вјере, када могу индивидуално, са осјећајем непогрешивости у процјени, инквизиторски судити и пресуђивати на овакав начин. И то коме?!?! Мада, руку на срце, није он једини који је оптужен и извријеђан и све ово више подсјећа на обрачуне међу комунистима  и чистке у комунистичкој партији, у којима је неко увјерење или обично мишљење било само параван за личну мржњу и осигурање превласти и моћи.

   Ни не помишљајући да овим текстом заступамо непогрешивост епископа Атанасија, ипак нисмо могли остати нијеми на прозивке за кукавичлук човјека кога народ Херцеговине памти као онога који није презао ни пред чиме, да би за вријеме посљедњег несретног рата стигао до сваког гладног и потребитог, дјететета и старца. Да је епископ крушевачки некада у току рата, као врли монах, дошао да помогне херцеговачком епископу, видио би човјека, који је, за разлику од њега, године рата и страдања провео  раме уз раме са страдалнима и потребитима и који је кроз кише граната увијек доносио помоћ и утјеху и не би, засигурно, помислио да у јавност изнесе  срамоту оваквих тврдњи. И даље, пошто епископ Давид, у њему својственом маниру, алудира и на старост епископа Атанасија и блиски крај његовог живота, добро би било да себе подсјети да је епископ Атанасије у његовим годинама већ увелико био у добровољној пензији (чиме је једини од наших епископа у новијој историји, хтјели – не хтјели, све нас неодољиво подсјетио на Светог Саву), па би било добро да и он поразмисли о својој пензији. У сваком случају, имао би више времена за свој богословски рад који би био пажње вриједан кад би достигао барем дјелић богословског доприноса владике Атанасија (у овој години светосавског јубилеја ваља напоменути и да су генерације данашњих чланова наше Цркве богословски одрастале на, од владике Атанасија преведеној, Бесједи о правој вери – светог оца нашег Саве, а да на прославу осамстогодишњице наше помјесне Цркве он није ни позван од стране Светог Синода, чији је члан и епископ крушевачки).  

   Увидјевши да је последњим текстом епископа Давида увријеђен не само наш први епископ од обнове ове епархије деведесетих година прошлог вијека, него посредно и читав народ и Црква Херцеговине, са горчином у срцу написасмо ове ријечи да одужимо дуг савјести.

Канцеларија Епископа ЗХиП

 

ilistracija2-Custom-2-1.jpg?resize=400%2

https://eparhija-zahumskohercegovacka.com

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 29 минута, александар живаљев рече

...од владике Атанасија преведеној, Бесједи о правој вери – светог оца нашег Саве, а да на прославу осамстогодишњице наше помјесне Цркве он није ни позван од стране Светог Синода, чији је члан и епископ крушевачки

Заиста не могу да верујем да Синод није позвао Тасу на прославу... :(   

Да се нису Тито и Слоба повампирили?  дошла потоња времена... 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 19 минута, Golub рече

Заиста не могу да верујем да Синод није позвао Тасу на прославу... :(   

Да се нису Тито и Слоба повампирили?  дошла потоња времена... 

Neka nisu, njihova sloboda. Tasa je tamo#!❤

U ona vremena neki Sinod će pisati izvinjenje i eto...a Tasa veliki oprostiće svima i ovima i onima! Gospod kroz njega. Jedan je Tasa!❤ Sama Ljubav!

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 минут, Golub рече

Ја бих рекао, њихова брука и срамота!!!  

Blagi duh blagodati Božije da sidje na sve, od srca želim,  i ištem! Svojim malim molitvama!

Dodji Gospode!

 

Spasi Gospode!

 

Oprosti Gospode jer zaista ne znaju šta čine!

Share this post


Link to post
Share on other sites

Аутор приказа : митрополит Месогеје и Лавреотике Николај

Огледало, загонетка, личност. Икона, недоумица, истина.

Слика
Исфлекан, али не прљав. Раса пробушена, поцепана, закрпљена, истрошена, кратка, накриво одевена. Раскопчан око врата. Скуфија стара, знојава, изношена, набачена на главу какобило, никада како треба. Чарапе кратке, савијене на доле, виде се ноге, сасвим црвене, отечене. Ципеле у јадном стању; увек одлепљене, упропашћене. Све старо, у ритама, за бацање. Можда све то овде задобија вредност и служи свом циљу скривања ризнице.
Фигура посебна, накрива. Слика лоше урађена.
Лице оштрих црта. Неуобичајено. Дивље. Тамнопуто. Пуно бора. Очи проницљиве, оштре.
Тело дебело, нескладно, тешкопокретљиво. Форма обимна, незграпна. Запуштено.
Ход тежак, несиметричан.
Глас као гавран. Оштар, тврд, нагао, безбојан. Када пева постаје још гори, руши се сваки осећај музикалности. Потпуно одсуство музикалности.
Реч изобилна, али без структуре, скаче са теме на тему.
Начин неорганизован, овлашан, често без дискреције, непредвидив.
Литург који прави неред. Све помера са свог места. Само Свети Путир остаје на свом месту, збринут и непоколебив. Поредак узмиче пред збрком, а типик пред бучним тумачењима, навике се изобличавају. Као што он сам воли да каже: „мирујем… немиран“.
Поред њега, ако си важан, биваш приморан да ћутиш, да заборавиш на свој значај или се изнутра буниш. Ако проговориш, трошиш своје достојанство. Ако си детенце, прво се уплашиш, а затим полудиш од одушевљења. Ако си његов, трпиш и збуњујеш се. Ако си у часу богослужења и пожуриш да учиниш оно што знаш, чујеш оно што никада ниси ни помислио. Ако си организован, сасвим губиш ритам. Ако си како треба, не знаш где да се сакријеш.
Тип несистематичан, несиметричан, хаотичан. За вид и за слух готово одбојан.
Ако судиш и размишљаш, биваш саблажњен. Ако останеш при томе што видиш и не размишљаш, одбацујеш га са манијом.
Речено је статуа, слика, изглед човека. Сигурно мало претеран у негативном нагласку. Надам се да ћу у наставку успоставити равнотежу.

Загонетка
Глас његов непријатан, ритам непостојећи, рима тешка; али реч његова магична, нечувена, аутентична, аутентична, истинита по садржају.
Изглед његов, непривлачан; али поглед магнетичан, проницљив.
Појава чудна, али његов додир егзистенцијално миловање. Из далека – дивља звер; из близа детенце… 76 година. Велико дете!
Када га гледаш, показује се нељубазним, те журиш да га осудиш; када га упознаш, пред собом видиш једног ретког господара. Осим речи, он увек има и нечег материјалног да пружи. Он никада не заборавља доброчинство и искрено озвраћа захвалност, увек изворно, искусно али без претварања. Увек га престиже.
Када га слушаш спонтано, он је тежак, распарчан, неусаглашен; ако га пратиш жедно, он је река мудрости, извор истине, доживљај духовне различитости, слутња јединствене вредности.
Као цвет пун трња, које штите своју ризницу. Дивљи цвет који ипак рађа живот и миомирише. Сасвим је стран цвећу из цвећара за трговину. На њему ничега намештеног. Ничега извештаченог. Сасвим без технике. Недодирнут историјским током, друштвеним схватањем, лажју компромиса, али веома присутан у збивањима.
Он је и епископ. Никаква веза са уобичајеном сликом епископа. Ни стил, ни начин, ни реч, ни израз лица не указују на уобичајено. Његова архијерејска митра, панагија, дикирије и трикирије, одежде, све је чудно. Али све слободно од експлоатације тржишта, од навика многих, од преовладавајућих менталитета. Све следи ритам практичне логике, следи ритам његове слободе. Немогуће га је клонирати, опонашати.
Он ништа не крије. Нема никаквог покушаја да улепша ствари да заокружи реч, шта више, он спонтано погоршава слику о себи. Помаже ти да му нанесеш неправду. Можда чак није ни свестан тога. Непретенциозан. Супротан лицемерју. Заиста истинит.
Ко је он. Шта хоће свим тим? Шта представља? Да ли јесте или се показује? Да ли је неблагородност то што има, или у себи скрива ризницу господства? Да ли је својеглав, чудан или скривени великан?

Личност
Ум блистав и просвећен. У свему гибак и лако покретан. Знања недокучива. Памћење бескрајно. Мисао брза. Хитрина и живост. Суд и синтеза јединствени. Поима дубоко. Још дивније од знања и доживљаја његова креативно понирање у тајну истине и живота.
Ширина схватања. У њему места има за све; у уму, али много више у срцу. Он је васељенски и свесветски и надсветски човек. Присуство пуно сигурности и силе. Савестан и храбар. Неустрашив. Смелост и иницијатива. Младост и свежина. Креативан и разоран. Пун живота.
Предањски и новатор. Шаљив и дубок. Пун истине.
Дубоко његово сродство са веома дубоком прошлошћу, предањем; јака његова веза са оним што је даље од есхатона. Борац са временом и његов победник. Јединствен. Непоновљив. Пун слободе.
Познавање историје задивљујуће, светоотачки осећај убедљив, богословска равнотежа неуобичајена, ретко познавање философије, познавалац детаља истине, и њених тајни.
Уопште није важно где се родио; шта и где је студирао, где је путовао, колико књига је написао. Није налик ни на кога, срећом. Не личи ни на добре ни на велике. Он има своју доброту и своју величину. Он је прави велики човек.
Он увек говори о тајни божанског Оваплоћења. Христос – савршени Бог и савршени човек, Богочовек. На тој основи веома божанствен и веома човечан, и више од тога: оба заједно; и веома смирен.
Срце које се прелива добротом, спремно за највећу жртву. Друштво његово су напаћени, заборављени, наги, онеправдовани. Учен као ретко ко, друштвен као нико. Пријатељи његови – деца. Дете је и он сам. Мудрост старца, једноставност детета. Остареће и остаће дете. Прима Царство Божије као један од те деце. Он постаје свима све и чини све „најмањој браћи Господњој“.
Наизглед диваљ, а у срцу светост. Без благодати у слици, пун благодати у личности. Пун љубави и апсолутно слободан.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 6 минута, Golub рече

Појава чудна, али његов додир егзистенцијално миловање. Из далека – дивља звер; из близа детенце… 76 година. Велико дете!

Исто сам доживео сваки пут кад сретнем овог СВЕТОГ старца! 

Пун љубави и апсолутно слободан.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Па даље наставља, иначе врсни научник, митрополит Месогеје и Лавреотике Николај:

Богословље
Пред нама је нова књига владике Атанасија Од слобода до љубави. Једно поглавље говори о хуманизму Светог Николаја Кавасиле, а другоно нествореним енергијама Божијим по Светом Григорију Палами. Читајући те текстове, срећеш се, не са обичним професором који те учи, нити са образованим епископом писцем коме се дивиш, већ са једним рођеним богословом. Дубоко познавање дела ове двојице великих отаца богослова и историјских елемената, који представљају оквир живота њиховог. Види се живи однос са етосом и богословљем њиховим. Углавном се, пак, чује богословски дах једног савременог богослова.
Не задовољава се само понављањем и анализом њихових мишљења и ставова, већ предузима анатомско удубљивање у њихове тајне и динамично интервенише богословски градећи на њиховом темељу. Говори богословски као својим матерњим језиком.

Читајући Григорија Паламу
Један поглед на друго предавање. Онако како он сам пише.
За приступање тајни Божијој постоји само један пут, откривење Божије пре свега у творевини, затим у промислу, избављењу, у домостроју спасења, то јест откривење Божије у историји (стр. 203).
Да би објаснио разликовање између Божије суштине и енергија Његових, тврди да Сушти није постојећи, него да је он сасвим други, Свети, „другачији“. Поред њега постоји другачија стварност, постоји свет (стр. 204). Јављање живога Бога као личности јесу „нестворене енергије“ Његове. Сушти не постоји у древној јелинској философији, као ни божанство, у средњем роду, нигде се не сусреће у Библији. Није Сушти из бића, већ је биће из Суштога. Личност има првенство (стр. 205). Сушти је првоначална реалност (стр. 206).
Дела Божија су Његова слободна дејства. Да ли ће их Он чинити или не, питање је Његове слободе, што претпоставља Њега као личност. Дела Божије: свет, човек, нису производи нужности, нити су производи дејства (=енергије) и воље, већ су дела Делатника и Вољнога (стр. 208). Не можемо да прихватимо Бога без енергије (стр. 209). Не говоримо о својствима Божијим, већ о дејствима (=енергијама) (стр. 215) Дејствујућег, које нам Га објављују.
Претходи да су Отац, Син и Свети Дух у заједништву између себе а затим констатујемо да имају једну заједничку суштину (стр. 210). Богословљем о Енергијама Божијим, Палама нам указује на Живог, библијског Бога, Који ничим није одредив, него је жива личност, битујућа личност (стр. 210).
Још је и слободан, не везан за питање смрти или бесмртности, постојања – непостојања. Речено важи за дела Егова (стр. 211). Он није везан Природом, чак ни својом Суштином. Он њу има, а не она Њега.
И антрополошке последице: нисмо створени да бисмо постојали, већ да непрестано општимо (стр. 216). Вечни живот није неко блажено гледање Бога, већ живо заједничарење живих личности (стр. 218). Зато смрт није наша слепа судбина. Треба да устанемо против ње. Ми смо призвани у живот. Не можемо да не будемо револуционари против смрти (стр. 207).

Кроз Светог Николу Кавасилу
Речено нас води ка другој омилији о хуманизму Светог Николе Кавасиле, у којој срећемо изразе попут: отворено богословље, слобода и живот.
Говорећи о Кавасилином христоцентричном хуманизму, оно што непрестано понавља јесте то да је човек биће отворено, створено за живот, да непрестано учествује у животу, да живи, да се развија, да расте, да је у непрестаном динамичном покрету и богаћењу (стр. 90).
Кавасилу назива отвореним богословом и веома питомим човеком, који, како каже, није ни против Паламе, нити је много за њега. Он човека види, не издвојено, већ у односу са Христом, не само као Богом, већ као Богом Који је постао човек. Ослобођен од монофизитског искушења, изражава христолошку и христоцентричну антропологију. Очи, жеље, тежњу према љубави, све је у човеку створено од Бога да би упућивало Христу, али као Богочовеку (стр. 88).
Обожење је сједињење са Христом, али без ишчезавања, него са испуњењем у Христу, и живљење у пуноћи. Имамо вечну могућност за узрастање и напредовање, за пуноћу живота (стр. 95).
Живот значи разрастање човека и учешће, непрестано општење, тј. могућност учешћа и општења све више и више. Само тако човек превазилази своје оквире (стр. 90). Религија, када није реч о живом Богу и живом човеку и њиховом сусрету, постаје идол (стр. 91). Човек је створен за живот, што значи за општење, то јест за љубав. Није створен да се затвори у себе, већ да непрестано превазилази себе дајући све силе своје (стр. 93).
То је одговор на изазов савременог хуманизма. Ако својим умишљеним достигнућима учинимо човека биолошки другачијим, срозаћемо га у беспомоћно стање (на пример помагалима за срце и дисање са иструлелим мозгом или учинивши га генетски јаким а душевно неспособним), тако измењеног у људскости, да се упиташ: да ли уопште вреди сав тај труд који се зове историја или цивилизација или наука или човеков покушај (стр. 97).

Богослов
У неком тренутку, када говори о Фотију Великом и његовој школи, помиње ширину њиховог знања, говорећи: Колико много су ти људи читали… зато су и могли много да ураде, као Кирило и Методије (стр. 87). Такву ширину знања срећемо и код епископа Атанасија. Али то само по себи нема велики значај.
Са јединственим широкогрудим смирењем он признаје вредност свих савремених богослова. Нека допусти, међутим, и нама да исповедимо: други могу бити значајни, али он нас надахњује сигурношћу истинитог. Не дивимо му се због његових дарова. Имамо поверење за критеријум истине којим одишу његова реч и живот. Богословље његово је отворено, живо и утемељено, отачко, истинито, убедљиво Православно. Његова богословска реч, премда има јак темељ знања, није интелектуална нити мислилачка. Иако се изражава веома срдачно, није сентименталан нити раздражљив. Чује се као свевремен, стабилан, аутентичан. Произноси се веома са срцем кадрим да све потврди, али не и да га понесе.
Плод такве антропологије је отворен човек. Тако бисмо могли сажето да окарактеришемо епископа Атанасија: човек отворен, човек љубави и слободе. ЊЕгово дело и живот не само да одишу слободом и љубављу, већ и откривају њега самог као слободног и љубећег. Будући сам слободан, ослобађа и нас. Да употребимо његове речи, својом великом љубављу, дарује свима нама радост постојања и заједништва у љубави, која је врхунац (стр. 93). Он нам помаже да саздамо себе за вечност (стр. 92).

Благодаримо њему.

Share this post


Link to post
Share on other sites

све ово горе написано је, (да не дуде забуне):

Митрополит Месогеје и Лавреотике Николај о књизи Владике Атанасија (Јевтића) „Од слободe до љубави“

Mesogaias.jpg?resize=230%2C173

У препуној сали „Парнас“ у центру Атине, 22. фебруара 2013.г. представљена је нова књига на грчком језику, умировљеног Епископа ЗХиП Г. Атанасија (Јевтића) „Од слободe до љубави“. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

ne treba nama niko da kaže da je Tasa LJubav.

mogu samo da pišu, recikliraju i tandrču o njemu...dosadni više i sami sebi.

pesak...

al neka mu je i to na spasenje.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 часа, александар живаљев рече

Језик као огледало личности: писанија епископа Давида

ilustracija3-Custom.jpg?fit=480%2C240&ss

   Затечени језиком непримјереним било каквој врсти цивилизоване комуникације, а камоли индиректном јавном обраћању једног епископа Српске православне цркве другом епископу, у овом случају владици Атанасију, имамо потребу да јавно изразимо своју невјерицу и запањеност. Овдје нарочито мислимо на лексику и остала лингвистичка средства којима се епископ Давид служи у својим реаговањима на писма владике Атанасија патријарху Српске православне цркве, а која учестало (поред осталих објава своје учености и хришћанског опредјељења или чега ли већ?!) објављује на званичном сајту своје епархије. Примјере из наведених реаговања нећемо овдје наводити (али ћемо се осврнути на неке од њих) како бисмо избјегли репродуковање идеологије коју језик епископа Давида експлицитно и имплицитно промовише у форми подразумијеване царске супериорности (која се, између осталог, манифестује у употреби трећег лица једнине из којег се аутор обраћа јавности) и са хришћанске тачке гледишта веома проблематичног односа према ‘другом’,  ма ко тај други био. Скрећемо пажњу на општеприхваћен став савремене науке о језику да је употреба језика истовремено друштвено конституишућа (учествује у обликовању друштвене стварности) и друштвено конститутивна (дио је друштвене стварности) из чега произлази да  језик има посљедице (нпр. ратовима увијек претходи нека језичка активност), па остајемо запитани и забринути стварношћу коју конституише језик којим се епископ Давид служи?

   Наше искуство употребе језика од стране владике Атанасија, стечено учешћем на архијерејским Литургијама, слушањем његових бесједа, предавања, разговора током послужења у гостопримници манастира Тврдош и из личних разговора са њим, свједочи о стварности коју тај језик обликује, у којој се сав свијет носи на властитим раменима, са властитом одговорношћу према свакоме и свему, у сваком тренутку, са хришћанском љубављу којом се и грди и милује. Његов наступ према другима, а то је важно рећи, никада није значио прогон или цензуру, нити је замаглио велику љубав према њему од стране оних у нашој средини који су били изложени критикама, па је епископ Атанасије у својој Херцеговини, вјероватно, највољенија личност. Управо стога овакав однос владике Давида вријеђа све који га као оца знају и поштују. Јавно и у личном обраћању, посебно у комуникацији са другим епископима, владика Атанасије се никад није спуштао на ниво епископа Давида, који карактеришу личне увреде и атмосфера презира, осим што је, можда, био оштар у критиковању неких политичара, па се питамо кога то епископ Давид брани од епископа Атанасија и због чега – Цркву и своју епархију сигурно не…

   Кулминација садржана у оптужби за издајство свога ‘вјерују’ коју епископ Давид износи је нешто што нико разуман не може повезати са именом епископа Атанасија. Овакво лаконско изношење најозбиљнијих оптужби видимо као аларм да се и епископ крушевачки и они који га евентуално подржавају и охрабрују, или му само ласкају, запитају какву стварност они подразумијевају под појмом вјере, када могу индивидуално, са осјећајем непогрешивости у процјени, инквизиторски судити и пресуђивати на овакав начин. И то коме?!?! Мада, руку на срце, није он једини који је оптужен и извријеђан и све ово више подсјећа на обрачуне међу комунистима  и чистке у комунистичкој партији, у којима је неко увјерење или обично мишљење било само параван за личну мржњу и осигурање превласти и моћи.

   Ни не помишљајући да овим текстом заступамо непогрешивост епископа Атанасија, ипак нисмо могли остати нијеми на прозивке за кукавичлук човјека кога народ Херцеговине памти као онога који није презао ни пред чиме, да би за вријеме посљедњег несретног рата стигао до сваког гладног и потребитог, дјететета и старца. Да је епископ крушевачки некада у току рата, као врли монах, дошао да помогне херцеговачком епископу, видио би човјека, који је, за разлику од њега, године рата и страдања провео  раме уз раме са страдалнима и потребитима и који је кроз кише граната увијек доносио помоћ и утјеху и не би, засигурно, помислио да у јавност изнесе  срамоту оваквих тврдњи. И даље, пошто епископ Давид, у њему својственом маниру, алудира и на старост епископа Атанасија и блиски крај његовог живота, добро би било да себе подсјети да је епископ Атанасије у његовим годинама већ увелико био у добровољној пензији (чиме је једини од наших епископа у новијој историји, хтјели – не хтјели, све нас неодољиво подсјетио на Светог Саву), па би било добро да и он поразмисли о својој пензији. У сваком случају, имао би више времена за свој богословски рад који би био пажње вриједан кад би достигао барем дјелић богословског доприноса владике Атанасија (у овој години светосавског јубилеја ваља напоменути и да су генерације данашњих чланова наше Цркве богословски одрастале на, од владике Атанасија преведеној, Бесједи о правој вери – светог оца нашег Саве, а да на прославу осамстогодишњице наше помјесне Цркве он није ни позван од стране Светог Синода, чији је члан и епископ крушевачки).  

   Увидјевши да је последњим текстом епископа Давида увријеђен не само наш први епископ од обнове ове епархије деведесетих година прошлог вијека, него посредно и читав народ и Црква Херцеговине, са горчином у срцу написасмо ове ријечи да одужимо дуг савјести.

Канцеларија Епископа ЗХиП

 

ilistracija2-Custom-2-1.jpg?resize=400%2

https://eparhija-zahumskohercegovacka.com

Ovaj chlanak lici na neki pamflet o Titu. Promashuje temu, pa usmesto odgovora na Davidove kritike, velicha lichnost uvredjenog, a na kraju navodi da je David uvredio sav narod Hercegovine i Crkvu!?

Kad Tasa kara, onda je sa ljubavlju, a kad neko drugi govori slichnim jezikom, onda zlo i naopako.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Иринеј по милости Божјој Епископ источноамерички Српске Правослвне Цркве   Повезана вест:   Председник Трaмп честитао Епархији источноамеричкој 800 година самосталности Српске Православне Цркве (easterndiocese.org)   Најљубљеније Нам Свештенство и Монаштво, Синови и Кћери, верна чада Источноамеричке епархије наше најсветије Цркве! Са изобилном радошћу, која произилази из нашег очинског срца Вас поздрављамо, овим најсветлијим и најподеснијим поводом у нашој свеопштој историји, светој и световној 800. годишњици аутокефалије Српске Православне Цркве 1219-2019.   Од Бога дарована, од народа љубљена   Најљубљенији, небо и земља торжествују са нама у данима ове јубиларне године наше Аутокефалије!   Јер сунце Истока целивало је тло Запада, и снажна вера Светог Саве, одиста, наша вера православна и хришћанска, оваплоћена у нашим српским земљама и сачувана кроз нашу јединствену културу и традицију, чврсто је засађена овде, у овим, Сједињеним Државама Америчким. Вера древна, процветала је у земљи новој, испунивши тако пророчке речи Спаситеља нашег: "Ево, све стварам ново!" (Откровење,21:5).   У ишчекивању те новине живота, наш млади принц Растко, или Растислав (дословце, онај који „повећава славу“), напушта дворе оца свога, великог жупана Стефана Немање, и бежи у потрагу за монаштвом и просветљењем на Свету Гору Атон. Испуњење тог његовог боравка на Светој Гори, разоткрило се у преображеној личности нашег славног Просветитеља и Учитеља Светога Саве, Првог Архиепископа Српских Земаља и Приморја.   Била је то 1219. година. Пре осам стотина година, архимандрит Сава, заједно са групом учених и угледних монаха запловио је за Никеју, тадашње седиштe Византијске Империје  и Цариградске Патријаршије. Кренувши из манастира Хиландара (у преводу, "лађар"), Сава је пошао у потрагу за црквеном аутокефалијом за Православну цркву која се чврсто укоренила у нашим српским земљама, како би управо на тај начин, у потпуности обезбедио националност новоформираног Српског Краљевства.     Доментијан, један од Савиних биографа, наглашава као стожерну тачку то, да се наша Аутокефалија одиста збила по промислу (пророчки). Јер управо по божанском промислу откривено је византијском цару Теодору Првом Ласкарису, још пре него што је принчевски монах Сава стигао у Никеју, да он треба бити посвећен, а не један од других у његовој пратњи, као што је то Сава желео. Управо из тог разлога, цар, мимо уобичајених оквира царског протокола, напушта своју палату и одлази испред градских капија како би дочекао Саву, и  лично га увео у Град Првог и Седмог Васељенског Сабора.   Доментијан се заузима за још један упечатљив детаљ у Савиној биографији као Првог  Српског Архиепископа, посвећеног на велики празник Успења Пресвете Богородице 1219. године. Као посебну част Сави за време његове хиротоније, цариградски патријарх Манојло Први, одлучио је да новог Архиепископа одене његовим личним, патријарашким одеждама, које су се видно разликовале од одежди других епископа, што је јасно указивало на чин и ауторитет којима је од тог тренутка био одевен Сава од Србије.   Савинa ревност за добробит своје Цркве уочена је одмах након његове хиротоније. Према Теодосију, другом Савином биографу, Сава уместо да похита да преузме престо и успостави себи седиште, одлучи да оде и посети свог блиског пријатеља, митрополита солунског Михаила, с обзиром да је митрополит поседовао богату библиотеку духовних и правних књига. Сава је провео месеце преводећи их, пре него што се упутио ка својој катедри у манастиру Жича. И тако, спремљен за духовно просвећивање својих верних и за успостављање црквеног реда и поретка, Сава је себе посадио на путу који води у живот, као плодовито дрво маслиново. Пуноћа пута Светога Саве – Светосавље, није ни изолована ни беживотна, већ је она наше заједничко и живо, православно хришћанско наслеђе.   Досељавајући се у Сједињене Америчке Државе, наш српски народ је са собом донео и изоштрену свест о својој православној вери и свом наслеђу. Заједно са слободом вероисповести, са којом се тада сусрео, хитао је и да подигне цркве, и положи темеље своме новом, заједничком дому и животу. Прва српска православна црква у Америци саграђена је 1894. године у граду Џексону, у савезној држави Калифорнији, под покровитељством преподобног архимандрита Себастијана (Дабовића), првог православног свештеника из исељеничке породице, рођеног у Америци. Цркву су подигле руке српских рудара са Западне обале, који су свој нови храм посветили Светом Сави.   Ослањајући се на његову постојану заштиту, српски имигранти су се молили очекујући непрестани раст својих нових заједница у Сједињеним Државама. Након тога, подигнута је и црква у граду Галвестону, у савезној држави Тексас, а до 1919. године, подигнуто је још 30 цркава у државама: Пенсилванији, Аљасци, Илиноју, Индијани, Мичигену, Канзасу, Монтани и Охају, као и у Канади. Пре успостављања Српске Православне Епархије у Америци и Канади 1921. године, наше парохије биле су под привременом јурисдикцијом Руске Православне Митрополије, по угледу младог Растка, који је примљен и пострижен у руском Атонском манастиру Светог Пантелејмона.   Владика Николај (Велимировић) постављен је за администратора новоформиране Српске Епархије у Северној Америци, чије оснивање је заговарао 1921. године. Њега је наследио свети Мардарије (Ускоковић), човек ненадмашне жртве и визије, који је 1923. године постао први епископ Епархије америчко-канадске, Српске Православне Цркве. Он ће касније подићи први српски православни манастир у Сједињеним Америчким Државама, у градићу Либертивилу, у савезној држави Илиној. Овај манастир, посвећен Светом Сави, у почетку је служио као сиротиште, а убрзо затим је постао духовни епицентар целе наше Цркве на овом континенту.   Следећи исти пример, појединци попут Николе Тесле и Михајла Идворског Пупина, и многе друге значајне личности америчког друштва, у великој мери су осигурали темеље српско-америчке заједнице. Михајло Пупин, коме је личност Светог Саве послужила као инспирација у његовом научном раду, истакао се као велики добротвор манастира Светог Саве у Либертивилу. У Њујорку, свети владика Николај, основао је Српски библијски институт. Као плодоносан аутор, је 1951. године објавио дело Живот Светог Саве на енглеском језику, које је, по речима професора Веселина Кесића, „дело о чудесном свецу, које је написао чудесни епископ“.   На основу казивања епископа по имену Иринеј, једног од Савиних савременика, историја приписује Сави следеће речи: „Запад нас сматра Истоком, а Исток Западом, а ми не припадамо ни Истоку ни Западу, већ Јерусалиму Небеском“. Ово је наш, јединствени српски, и заједнички православни етос, наша креативна моћ интеракције са светом и наш засебан допринос савременом друштву, који више није само Исток или само Запад. Исто мора постати сједињено: „склад уздигнутих емоција, интелекта и снаге воље“, како је говорио свети владика Николај. Oписујући Америку, одлично је запазио следеће:   „Светлост Истока и светлост Запада, почива у њиховим подневима на континенту, који лежи између Истока и Запада..."   У том истом светлу, Господе, удостоји нас да угледамо Твоју Светлост, па да испунимо молитвени савет светог Николаја америчким црквеним лидерима 1921. године, да "изграде планове велике као читав свет, и учине напоре апостолске"; „Да се припремимо за жртву која је света и васцела као Твоја“. Јер у овим тешким временима, само узвишена дела, која произилазе из јаке вере, моћи ће да одрже оне који се плаше, држећи се увек савета патријарха васељенског Манојла Првог, записаног у Грамати издатој новохиротонисаном Архиепископу Сави:   Слушајте га сви ви, који сте у Христу правоверни хришћани!   Дано у Њујорку, о Началу Црквене Нове Године Ваш смерни молитвеник пред Престолом Светога Саве Иринеј Епископ источноамерички Српске Правослвне Цркве     Извор: Епархија источноамеричка
    • Од Логос,
      У препуном Владичанском двору у Мостару 10. октобра 2019. је одржана прва промоција књиге „Гледајмо се у очи“ Његовог преосвештенства епископа диселдорфског и цијеле Њемачке Григорија, која је његова својеврсна аутобиографија.     Промоција је одржана у оквиру 100. „Шантићевих вечери поезије“, а владика Григорије је рекао да је књига изашла петнаест дана раније да би се нашла на овој манифестацији јер је у једну руку и посвећена Шантићу, који је симбол Мостара.   „Ова књига је у славу Шантића, а Шантићева слава је да будемо људи, пажљиви и пјесници, односно да пустимо да Бог у нама дише“, истакао је владика Григорије. Његово преосвештенство је нагласио да је Мостар за њега и даље најдубљи и најтоплији град, најотменији, најгоспотственији град у бившој Југославији.   „Тамо гђе сада јесам имате стални осјећај да ту постоји држава, а када дођете у Мостар имате апсолутни осјећај да држава не постоји и онда не можете да се начудите како уопште ствари функционишу“, рекао је владика Григорије.   Владика је рекао да је из књиге избацио цијело поглавље које је било посвећено Херцеговини зато што је имао утисак да не може то тако на брзину да обухвати. „Имам жељу да то једнога дана буде сама једна књига о Херцеговини. Ту су текстови о Шантићу, Андрићев поглед на Херцеговину, моје виђење Херцеговине“, рекао је владика Григорије и додао да је захтјевно писати о Херцеговини која је у једном смислу мала, а у другом огромна.   Потпредсједник Српског просвјетног и културног друштва „Просвјета“ Градски одбор Мостар Сања Бјелица Шаговновић рекла је да у књизи владике Григорија има много Херцеговине, те да баш зато у предговору професор Љубомир Симовић каже „Херцеговина је била његова школа“.   „У овој књизи владика Григорије даје одговоре на питања о свом животу, одрастању, љубави према вјери, односима са блаженопочившим патријархом Павлом, епископима, али и о тренутку у којем се налази српски народ – о положају цркве, њеном односу са државом, неопходном помирењу са комшијама, одбрани Косова…“, каже она.   Данијела Јелић са Филозофског факултета у Бањалуци рекла је да у првом дијелу књиге, у којој је интервју са владиком Григоријем, може да се ишчита јака порука, чак и о томе како би БиХ требало да буде уређена.   Она сматра да поглавље бесједа има неку врсту савремених јеванђеоских порука које врло јасно кореспондирају са временом у којем живимо.   Пјесник Ђорђе Сладоје рекао је да наслов књиге „Гледајмо се у очи“ говори за себе јер су очи огледало душе и огледало свијета.   Осим великог интервјуа на почетку књиге ту су и „Путокази“, односно колумне владике Григорија које је писао посљедњих година, али и неке од бесједа попут оне из Мркоњића у којој владика каже „Пола срца ми остаје у Херцеговини – вратићу се у њу да умрем“.   Један дио књиге су „Знакови“ – изјаве владике Григорија, а посљедње поглавље под насловом „Огледало“ доноси записе неких пријатеља о њему.     Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
    • Од Логос,
      Шездесет девето издање емисије „Светотајинско богословљеˮ посветили смо великим богоносним оцима и учитељима Цркве, светом Василију Великом, архиепископу Кесарије Кападокијске и светом Јовану Златоусту. Поврх свега, наше умно путовање кроз ток овонедељне емисије било је посвећено промишљању о овим светилима Цркве и њиховом неизмерном и надасве знаменитом доприносу у састављању Анафоре.     Свети Амфилохије, епископ Ликаонске Иконије и свети Прокл, Константинопољски патријарх сматрају да постоје два разлога због којих су свети Василије Велики и свети Јован Златоуст сачинили Литургију. Према речима Светог Амфилохија, Свети Василије је молио Бога да му дâ силу духа и разума да служи Литургију својим речима. После његове шестодневне ватрене молитве Спаситељ му се јавио на чудесан начин и испунио његову молитву. Свети Прокл каже следеће: „Апостоли, и после њих учитељи Цркве вршили су Божанствену службу веома дуго, хришћани, пак, чија се побожност охладила, касније су престали да долазе на Литургију због тога што је дуго трајала. Свети Василије је, снисходећи слабости људској, скратио Литургију, а после њега свети Златоуст још више.ˮ   Ову лепу и благословену прилику искористили смо да одшкринемо врата житијâ ових јерараха који су нам остали пример и путоказ истинског богословствовања које свој извор налази у Литургији као Тајни над тајнама и као савршеној катихези.   Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић       Све емисије Светотајинско богословље можете пронаћи ОВДЕ  
        Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од александар живаљев,
      ВУК БАЧАНОВИЋ – С КИМ СИ ОНАКАВ СИ: ДВОЈАЦ ЂУРОВИЋ-ПЕРОВИЋ
      Аутор: Вук Бачановић
      Некако се сматра за ствар лијепог васпитања да клирици једне епархије или епископа не би требало да се негативно изјашњавају о епископима или клирицима других епархија. То они не би требало да чине чак ни са знањем свог локалног епископа, а камоли без његовог знања. Ниједно ни друго није лијепо. Зар не? 
      Ипак, за разлику од других православних црквених средина гдје се овај принцип лијепог понашања поштује, на српској црквеној сцени видимо оне који пате не само од одсуства пристојности, него и канонских норми. 
      Када је с прољећа 2019. године црквена јавност (највише она која чита интернет форуме) наишла на низ клеветничких текстова свештеника Зорана Ђуровића уперених против појединих личности у Српској Православној Цркви (као и против Васељенске патријаршије и њеног поглавара), многи су се питали откуд таква острашћеност код једног служитеља Божијег олтара? Како неко ко приноси бескрвну жртву Јагњету Божијем може да бљује толики отров на рачун неистомишљеника? Одговор је лак: та личност пати од чудне спреге гордости, зависти и неваспитања. Неистомишљеници јереја Зорана Ђуровића су вјероватно многи, али је он „таргетирао“само неке. Десило се (случајно?) да су то искључиво они које не подноси бачки владика Иринеј, а међу њима се нашао и епископ Максим, иначе професор универзитета. 
      Поклопила су се писања поменутог јереја са писањима (и поступцима) двојице српских епископа: бачког Иринеја и крушевачког Давида. Оно што је Ђуровић прикупљао као „радни материјал“ и објављивао на форумима, то су ови епископи преузимали и објављивали у својим текстовима. Кад год би овој двојици понестало„доказа“, ту се налазио јереј Ђуровић са својим исконструисаним и по интернету набацаним лажима и клеветама. Није уопште тешко пронаћи ту везу јер примера има на претек. Индикативно: Иринеј бачки креће у лични рат са Вартоломејем (преко Српске Цркве), а Ђуровић (са осталим „форумашима“) потпомаже оспоравањем сваког првенства и свих прерогатива. Но, довољно је видети шта је против Максима писао Ђуровић и како је то вјешто прикривено, али ипак препознатљиво, понављао бачки владика Иринеј. А онда, послије мајског Сабора ове године, писања Ђуровићева се у потпуности подударају са „писанијима“ крушевачког владике Давида. А мета њихових текстова су епископи Атанасије и Максим, као и неки професори Православног богословског факултета. Са великом дозом наслађивања двојац без кормилара по имену Перовић-Ђуровић измишљао је којекакве неправовјерности и тобожње пропусте у мисли и дјелу поменутих личности. 
       
      Трајало је то и прије а и послије 9. августа. А зашто је тај датум необичан? Да ли због празника Св. Пантелејмона? Не баш. Постоји један разлог који повезује сва претходна и потоња писанија како Ђуровића тако и Перовића.
      Наиме, презвитер Зоран Ђуровић је 9. августа 2019. године добио канонски отпуст из Митрополије Италије и Мелите за Епископију крушевачку, на захтјев епископа крушевачког Давида од 2. августа 2019. године. Овај трансфер је услиједио као награда Ђуровићу за сав његов прљави посао. Прљав из два разлога: прво, због тога што је Ђуровић вулгарно клеветао Цркву која га је хранила, па онда је,када му је то више одговарало, напустио, а друго, зато што је владика Давид (који је, да ствар буде бизарнија, био професор хришћанске етике на теолошком факултету) постао пуна подршка и преносилац ове моралне прљавштине и вулгарности. Наиме, није само неетично подстицати своје клирике да се доказују бљувотинама, него је то и нехришћански, небратски и нељудски. Али каквог смисла има прелазак Ђуровића у епископију којом управља Перовић?
      Епископ Давид је годинама важио за ћутљивог монаха и повученог епископа који се трудио да својим теолошким списима вјерно изрази предање. Оно што он чини у посљедњих пола године спада у теолошки шунд увијен у логореју теолошких фраза. Осим што се удружио са оговарачима, сплеткарошима, клеветницима, ругачима, завидљивцима (све ово на трагично репрезентативан начин персонификује Ђуровић) владика Давид је несвјесно показао истинитост оне древне: „с ким си онакав си“.
      У историји Цркве постојали су такви завидљивци и клеветници: у 4. веку Јероним Стридонски је са Запада (а и на самом Истоку) клеветао и ружио своје неистомишљенике у Палестини, док против Св. Атанасија Великог многи „нису престајали да пишу (сплеткаре), и тако су против њега били упорни, да су клеветали и стање у његовој епископији, показујући се као непријатељи и мрзитељи овог мужа, и лагали су, само да би га лажима представили кварнога“ (Апологија против Аријанаца 6,2-4). Тешко, међутим да се овај примјер, у потпуности, може примијенити на тандем Перовић-Ђуровић, будући да су у прошлости и клеветници имали обзира барем утолико да буду клеветници са стилом. Дочим, су сви простаклуци и „искакања из шина“ поменутог двојца, у толикој мјери бахати да немају проблема да отворено признају како су и на који начин купљени. Па тако на Ђуровићевом фејзбук профилу који служи као главни полигон његове морбидне циркуске тачке дословно читамо: „Данас смо имали част да будемо угошћени код Владике Иринеја. Велики господин. Дођосмо празних руку, а вратисмо се са даровима да смо их једва могли носити. Да не помињемо част да разговарамо са њиме. А имамо и најновију максимијаду…“ Дакле, Ђуровић не само да није исто што и древни црквени оговарачи, већ се спушта на ниво „Парова“ и „Задруге“, чији учесници свјесно пристају да од себе праве идиоте за храну и нешто сиће.
       
      Међутим, оно што заиста повезује Ђуровића и Перовића са тужним историјским примјерима неправедног гоњења разних личности јесте управо то да су и они ангажовали сва расположива, паи недопустива  средства – клевете, интриге, подметања моралних, канонских и политичких „кривица“, незаконите синодске осуде, подбуњивање народа путем медија, припрему прогона и изолације.
      Поменусмо интернет форуме. Један од њих је „Живе речи утехе“ (pouke.org) гдје се по правилу о неистомишљеницима владике Давида, владике Иринеја бачког и презвитера Ђуровића ријетко када може наћи лијепа реч. Ако узмете у обзир да је уредник овог сајта свештеник из крушевачке епархије, да на њему под псеудонимом наступају сарадници бачког и крушевачког владике, а да је овај форум у ствари „мисионарско одељење СПЦ“, тада ћете схватити о каквој злоупотреби Цркве се ради. Мисионарска установа СПЦ блати оне епископе који нису по вољи епископа бачког и епископа крушевачког. Питате се зашто на мети форумаша нису нашли, рецимо, професори литургике или пастирске психологије теолошког факултета? После ових увида, одговор вам се намеће сасвим јасно: зато што се на тим катедрама се налазе искључиво духовна деца владике бачкога.
      Ко год је читао Св. Јована Златоустог зна да су и у његово вријеме, слично нашем, изношене разне клевете на рачун свештеникâ. Међутим, овај отац Цркве који доживио интриге од једног дела клира ипак најоштрије осудио клеветање свештенства као „најкукавнију“ од свих страсти, и најоштрије укорава чак и оне који не се не труде да „побијају“ (данас речено: демантују) те клеветнике свештеникâ, „не само када је то што говоре лаж, него и када је истина“. Црквено гледано, лаицима није дозвољено да осуђују оне у свештеничком чину. Као што примјећујемо, Златоустове речи су значајне и актуелне и данас.
      Можда ћете се запитати да ли у Цркви постоји механизам који би онемогућио овакве појаве? Наравно да постоји: двијехиљадугодишње предање је изњедрило низ канона који то предупређују. 
      Читаоци ће претпоставити да постоје канони, попут шестог канона  Другог васељенског сабора, који се баве проблемом оних који желе „да смуте и сруше црквени благопоредак, злобно и клеветнички измишљају некакве оптужбе против православних епископа који управљају Црквама, покушавајући (тиме) ништа друго него да окаљају углед свештенства и да изазову нереде код мирољубивог народа“. У свим тим случајевима, постоји могућност да онај „који каже да му је нанета неправда, ма какве да је вјере, треба да нађе правду” (исти канон). Међутим, како тражити правду када и клеветник и епископ удруженим снагама, са дистанце интернета, ударају на своје противнике? 
      Тако, Св. Василије Велики у канону 89 каже: „Стари обичај, који је владао (практикован) у Црквама Божијим, служитеље је Цркве, провјеравајући са сваком тачношћу, примао, и веома се разматрало њихово владање: да нису клеветници… како би могли остваривати освећење, без којега нико неће видети Господа (Јевр. 12,14). И то су испитивали презвитери и ђакони, који живе са њима, и о томе су извјештавали хороепископе, који би, добивши гласове поузданих свједока, о томе обавјестили епископа, те би тако убројали (дотичнога) црквенослужитеља у ред свештенства“.
      Међутим, да ли се може очекивати да је крушевачки владика – у духу наведеног канона – прије пријема једног проблематичног клирика претходно размотрио његово владање и, тек на основу мишљења и савјета свог свештенства, одлучио да позитивно одговори на молбу презвитера Ђуровића? Ако није, онда штета по крушевачку епархију. Ако јесте, онда су достојни жаљења.
      Мислите ли да је презвитер Зоран Ђуровић извјестио своје читаоце на разним форумима о своме трансферу од 9. августа? Одговор вам је познат (наравно да није!), а разлог томе није његова луда храброст, како он то дефинише, него још један у низу његових марифетлука. Зашто откривати своју епархијску припадност у тренутку када можете под плаштом Васељенске патријаршије да се хвалите како сте храбри јер, ето, можете Вартоломеју да у лице саспете све што имате против њега?! Или зашто откривати да сте клирик крушевачког владике у тренутку када удружено наступате против неистомишљеника? Врло смјело (зар не?!) за једног „пророка“ и „аву“ који сљедбенике опчињава својим јефтиним форама и вулгарним „открићима“. Оно што је Томислав Терзин у биологији то је Зоран Ђуровић у теологији.
      Осим тога, крушевачки владика г. Давид тренутно заузима положај члана Светог архијерејског синода Српске православне Цркве.Многи су били непријатно изненађени оглашавањима овог епископа који је својим писменим саставима злоупотријебио службени положај члана Синода тако што је јавно коментарисао одлуке и дописе који су повјерљиве природе и небратски и уврједљиво писао о другим личностима, посебно архијерејима. Његово сврставање уз једну овако компромитовану особу уноси до сада небивалу праксу неукусног доцирања и вријеђања других архијереја са чиме би се морало хитно престати, па и то тражи саборску расправу.
      Напустивши Васељенску патријаршију, пошто је исту оцрнио и оклеветао као можда ниједан клирик ове древне првопрјестолне Цркве, Ђуровић се обрео у крушевачкој епархији. Судећи по његовом претходном понашању, за неке би било природно да се крушевачки владика запита докле ће овај презвитер бити вјеран његовој„агенди“ и када ће се окренути против њега. А можда би и благочестиви клир ове епископије могао да се запита како је његов епископ у свезу свога клира могао да причисли театралног оговарача, сплеткароша, клеветника, ругача, завидљивца? Једном рјечју, вирутелног циркусанта? Да ли они имају неку одговорност у томе?
      Политикон
      ВУК БАЧАНОВИЋ – С ким си онакав си: двојац Ђуровић-Перовић – Политикон
      POLITIKON.RS
    • Од Логос,
      Из штампе је изашла нова књига Његовог преосвештенства владике дизелдорфског и цијеле Њемачке Григорија „Гледајмо се у очи“, која представља својеврсну аутобиографију аутора.     Издавач књиге „Вукотић медије“ о овом дјелу наводи да владика кроз опширан интервју даје одговоре на питања о свом животу, одрастању, љубави према вјери, односима са патријархом Павлом, епископима, али и о тренутку у којем се налази српски народ, о положају цркве, њеном односу са државом, неопходном помирењу са комшијама, одбрани Косова…   Прва промоција нове књиге владике Григорија биће одржана у Мостару, у оквиру манифстације 100. Шантићеве вечери поезије, 10. октобра у 19.00 часова у Владичанском двору.   Владика Григорије, осим архипастирског рада, бави се и писањем, а до сада је објавио „Долази час и већ је настао“ /бесједе и разговори, 2004/, „Лазар“ /новела, 2008/, „Прича о старом краљу“ /новела, 2009/ и „Радост живота“ /колумне, 2010/, „Преко прага“ /књига, 2017/, „Бити са другим“ /књига, 2019/.     Извор: Митрополија црногорско-приморска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...