Jump to content

Ugledni psihijatar nakon decenija rada u mentalnoj bolnici: Demoni postoje, evo koga napadaju, zašto i kako da prepoznate napad!


Препоручена порука

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 7 минута, Рапсоди рече

 

Читао сам исто негде давно у духовној литератури да је њихов главни циљ да нас убеде да су негативне мисли потекле од нас. Да они не постоје. И онда нас буквално цеде психички и физички. Узмемо да читамо молитву, они навале на наше мисли. Чак су у стању да човеку толико помуте разум да не зна да ли је нешто урадио или није. На пример, после неколико минута могу довести до тога да особа не зна да ли је или није прочитала неку молитву из молитвеног правила, управо због тога што је у току читања молитве била смућена. И онда та особа поново узме да чита ту исту молитву, али, ови сада нападају још више и још више смућују. Желе да том смућеношћу изазову осећање кривице, а онда и да особу уведу у стање очајања у толикој мери да она одустане од молитвеног правила. Просто се више плаши ''својих'' негативних мисли. ''Својих'', јер, тада су особу већ убедили да те мисли не потичу ни од кога другог до од ње саме.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Tako i Miroljub ne priznaje epilepsiju, nego naziva to demonizovanošću. I rekao čoveku da prestane da pije antiepileptike (koji su ga štitili od, tumorom izazvanih, epi napada) i ovog puk'o napad od kojeg je umro. confused1

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Углавном имамо две крајности, у обе су незналице. Једна су Мирољуби, друга су Аркадије Буендија и остали. Једни све приписују демонима други "науци".

Да не ширимо -  једна чињеница: никада нико, нигде, ни са кавим медикаментима није излечио човека у психотичном стању. Сама психијарија је признала да не зна узрок, да га не лечи него санира симптоме. Дакле @Desiderius Erasmus, не лупа само Мирољуб. Узгред текст нисам читао, али се подразумева да су многи  психотични, чак и депресивни људи, опседнути. Неретко дубоке депресије прерастају у психотична стања. Са друге стране многи нису опседнути. Неко може да "пукне у главу" због, рецимо, торура разних, траума и сл. а дрзги опет због грехова великих и у борбама са савешћу где победу односи егоцентризам и тада наступа расцеп - не дао Бог! То су комлексне и  теолошки ни научно необјашњиве ствари.

Много би се постигло у сарадњи психијатрије и Цркве, с тим да то буду обдарани људи. Психијатар са више деценија искуства, верник, и већи духовници којих је јако мало.

Психијатри, већина, су незналице, и добијају од фармакологије сервиране каталоге са дијагнозама, симтомима и "лековима". Тако да рецимо неко ко је био у рату, а одгајан као добричина, видио зла, има исте симтоме као неки первезњак(иња) без детињства, са смртним гресима до пакла ко није поклекао савести, него је ставио себе у центар. Дакле егоситу до самог дна, и човека који је кренуо да жртвује живот за друге - али то је исто психијатрији. Имају класичне шаблоне дијагностике, симтоматолошки и то је то. За 5 мин. "скенира", лола, човека и да му хемију и ајд здраво.

Курир, Мирољуб, а и Хосе Аркадио...све је то хватање сенки...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Да додам, генерално код ментално оболелих, од депресија, преко неуроза па до најтежих психоза, егоцентризам је срж проблема! Пример, депресиван човек се самосажалева (мало генерализујем). Он страда јер га неко није волео или сл., а милиони и милијарде љиди страда, гладује, муи се - дакле 1000 пута веће страдање и нису депресивни. Дакле егоцентризам у сржи.

Онда друга крајност, параноик - умишља да га прате тајне службе, кад Трамп или Путин нешто кажу мисли да алудирају на њега - а у ствари он је нико и ништа. Дакле егоцентризам у болесно-хиперболичном стању.

Где је лек? Владика Атанасије, када су га питали, одмахну је руком љутито и издрао се: "Покајање лечи све"! И у праву је....сад остаје проблем, како тако болесне људе довести у стање покајања. То је тајна велика, али то је смерница коју треба да има психијатрија. Напротив, псиијатрија распламсава егоцентризам, под изговорм "самопоуздања". Човек има, рецимо, мано-депресију, има 100 евра и иде да гледа Поршеа, 'оће да купи. Све и свему - да не да Бог никоме, да све сачува.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од JESSY,
      Zašto se toliko dobro osećamo kad opsujemo?
      Da li je to zato što znamo da smo tad nevaljali ili se nešto zaista promeni u našem mozgu i telu kad koristimo ružan rečnik?
      Svi smo to već radili, udarili mali prst na nozi, isekli su nas u saobraćaju ili smo prosuli kafu.
      I odjednom smo krenuli da psujemo kao kočijaši.
      Instinktivno, mi posežemo za ružnom reči – obično zadovoljavajućim nizom eksplozivnih konsonanti – i, kao da se radi o nekakvoj magiji, stičemo određeni nivo momentalnog zadovoljstva.
      U redu, neki od nas psuju više od drugih, a ponekad bi ljudi mogli da psuju čak i kad su srećni.
      Ali morate da priznate da se psuje u svim kulturama i na svakom jeziku, a nije čak možda ni jedinstveno samo za ljude (o tome malo više kasnije).
      Dakle, šta je naučna pozadina ružnog rečnika?
    • Од Trifke,
      Zanimljivo!
      Jutarnji otkriva tri modela kako su potkupljivali hrvatske liječnike u aferi Pfizer, DORH preuzeo slučaj
      WWW.JUTARNJI.HR    
    • Од JESSY,
      Postoji mnogo načina da definišemo traumu. Radna definicija oko koje se većina psihologa ovih dana slaže jeste da je za nas potencijalno traumatičan svaki događaj koji je bio „previše, desio se prerano i prevelikom brzinom“ da bi naš nervni sistem i psihološki aparat mogli da ga obrade i prevladaju.
      Kada govorimo o traumama nastalim usled nekog oblika zlostavljanja ili zanemarivanja u periodu detinjstva ili adolescencije, bavimo se nečim što psiholozi nazivaju „razvojne traume“. Razvojne traume predstavljaju ponavljana neprijatna ili pak jako povređujuća iskustva koja smo doživeli u ranijim fazama života u interakciji sa osobama koje su o nama na neki način brinule (roditelji, učitelji i druge vrste staratelja).
      Kada je osoba koja počini zlostavljanje (nasilno ponašanje koje osoba koristi za sticanje ili održavanje moći i kontrole nad drugom osobom ili osobama) neko ko je mladoj osobi blizak i u koga je možda imala poverenja, osoba se neminovno isprva suočava sa velikim bolom, šokom, nevericom i unutrašnjim konfliktom. Ukoliko je tom činu prethodio jedan drugačiji tip odnosa gde je osoba verovala da se oseća bezbedno ili je pak postojala određena emotivna vezanost, mlada osoba je suočena sa svešću o tome da je osoba kojoj je verovala odjednom osoba koja ima moć i nameru da joj ugrozi psihološki, a možda i telesni ili čak životni integritet. Iskustva koja nam unesu ovakvu količinu šoka u našu predstavu realnosti imaju potencijal da nam poljuljaju poverenje u sopstvene (dosadašnje) procene, pa i celokupnu psihološku realnost. Skok iz bezbednosti u doživljaj ugroženosti u okviru jednog istog odnosa je nepomirljiv, naročito ako se desi naglo, te je izazovno uneti u takvo iskustvo red i smisao.
      Još jedna važna reakcija koja često prati ovakvu vrstu iskustava jeste doživljaj koji psiholozi nazivaju „stanje zamrznutosti“ odnosno stanje u kom doživljavam opasnost, a istovremeno ne vidim kako mogu da se s njom „borim“ niti da iz nje „pobegnem“. Takvo parališuće stanje delimično je odgovor našeg nervnog sistema koji nam može u jednoj mnogo manjoj meri biti poznat iz situacija u kojima smo se istovremeno uplašili i par trenutaka ostali „zakočeni“ ne znajući kako da odreagujemo na doživljenu opasnost. Ukoliko iskustvo traje više od par trenutaka, naše stanje „zamrznutosti“ može da potraje. Ukoliko se traumatsko iskustvo ponavlja, a mi i dalje ne doživljavamo da postoje opcije „bega“ i „borbe“ (ili se pak dogodi previše iznenada da bismo te opcije sagledali) neretko primenjujemo psihološki mehanziam disocijacije koji je u tim situacijama protektivan jer nam omogućava da budemo psihološki odsutni iz sadašnjeg trenutka u kom se bolno iskustvo ponavlja. Na izvestan način mi tako privremeno „prekidamo vezu“ sa bolnim iskustvom kako bismo ga preživeli jer neretko nemamo bolji alat.
    • Од Поуке.орг инфо,
      Ako Vas zovu iz neke firme i traže Vaše podatke, ili Vam nešto nude, a da prethodno za to niste dali saglasnost, dovoljno je da odgovorite da je to zakonom zabranjeno, da Vas više ne kontaktiraju, i da na tome završite razgovor.
      Po Zakonu o oglašavanju, firmama je zabranjeno da Vas zovu ukoliko im za to niste dali prethodnu saglasnost. Čak i ukoliko ste nekad ranije dali saglasnost, možete je u bilo kom trenutku opozvati.
      Novčane kazne za kršenje ovog zakona se kreću do 2 miliona dinara. U slučaju da i pored Vaše opomene nastave da Vas kontaktiraju, možete podneti prijavu tržišnoj inspekciji. Sama činjenica da ovo znate (i to pomenete tokom razgovora) je najčešće dovoljna da se poziv više nikada ne ponovi.
       
      Kako da se odbranite od neželjenih telefonskih poziva i ponuda | KupujemProdajem
      BLOG.KUPUJEMPRODAJEM.COM Po Zakonu o oglašavanju, firmama je zabranjeno da Vas zovu ukoliko im za to niste dali prethodnu saglasnost. Čak i ukoliko ste nekad ranije dali saglasnost, možete je u bilo kom trenutku...  
×
×
  • Креирај ново...