Jump to content

Ugledni psihijatar nakon decenija rada u mentalnoj bolnici: Demoni postoje, evo koga napadaju, zašto i kako da prepoznate napad!


Препоручена порука

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 7 минута, Рапсоди рече

 

Читао сам исто негде давно у духовној литератури да је њихов главни циљ да нас убеде да су негативне мисли потекле од нас. Да они не постоје. И онда нас буквално цеде психички и физички. Узмемо да читамо молитву, они навале на наше мисли. Чак су у стању да човеку толико помуте разум да не зна да ли је нешто урадио или није. На пример, после неколико минута могу довести до тога да особа не зна да ли је или није прочитала неку молитву из молитвеног правила, управо због тога што је у току читања молитве била смућена. И онда та особа поново узме да чита ту исту молитву, али, ови сада нападају још више и још више смућују. Желе да том смућеношћу изазову осећање кривице, а онда и да особу уведу у стање очајања у толикој мери да она одустане од молитвеног правила. Просто се више плаши ''својих'' негативних мисли. ''Својих'', јер, тада су особу већ убедили да те мисли не потичу ни од кога другог до од ње саме.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Tako i Miroljub ne priznaje epilepsiju, nego naziva to demonizovanošću. I rekao čoveku da prestane da pije antiepileptike (koji su ga štitili od, tumorom izazvanih, epi napada) i ovog puk'o napad od kojeg je umro. confused1

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Углавном имамо две крајности, у обе су незналице. Једна су Мирољуби, друга су Аркадије Буендија и остали. Једни све приписују демонима други "науци".

Да не ширимо -  једна чињеница: никада нико, нигде, ни са кавим медикаментима није излечио човека у психотичном стању. Сама психијарија је признала да не зна узрок, да га не лечи него санира симптоме. Дакле @Desiderius Erasmus, не лупа само Мирољуб. Узгред текст нисам читао, али се подразумева да су многи  психотични, чак и депресивни људи, опседнути. Неретко дубоке депресије прерастају у психотична стања. Са друге стране многи нису опседнути. Неко може да "пукне у главу" због, рецимо, торура разних, траума и сл. а дрзги опет због грехова великих и у борбама са савешћу где победу односи егоцентризам и тада наступа расцеп - не дао Бог! То су комлексне и  теолошки ни научно необјашњиве ствари.

Много би се постигло у сарадњи психијатрије и Цркве, с тим да то буду обдарани људи. Психијатар са више деценија искуства, верник, и већи духовници којих је јако мало.

Психијатри, већина, су незналице, и добијају од фармакологије сервиране каталоге са дијагнозама, симтомима и "лековима". Тако да рецимо неко ко је био у рату, а одгајан као добричина, видио зла, има исте симтоме као неки первезњак(иња) без детињства, са смртним гресима до пакла ко није поклекао савести, него је ставио себе у центар. Дакле егоситу до самог дна, и човека који је кренуо да жртвује живот за друге - али то је исто психијатрији. Имају класичне шаблоне дијагностике, симтоматолошки и то је то. За 5 мин. "скенира", лола, човека и да му хемију и ајд здраво.

Курир, Мирољуб, а и Хосе Аркадио...све је то хватање сенки...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Да додам, генерално код ментално оболелих, од депресија, преко неуроза па до најтежих психоза, егоцентризам је срж проблема! Пример, депресиван човек се самосажалева (мало генерализујем). Он страда јер га неко није волео или сл., а милиони и милијарде љиди страда, гладује, муи се - дакле 1000 пута веће страдање и нису депресивни. Дакле егоцентризам у сржи.

Онда друга крајност, параноик - умишља да га прате тајне службе, кад Трамп или Путин нешто кажу мисли да алудирају на њега - а у ствари он је нико и ништа. Дакле егоцентризам у болесно-хиперболичном стању.

Где је лек? Владика Атанасије, када су га питали, одмахну је руком љутито и издрао се: "Покајање лечи све"! И у праву је....сад остаје проблем, како тако болесне људе довести у стање покајања. То је тајна велика, али то је смерница коју треба да има психијатрија. Напротив, псиијатрија распламсава егоцентризам, под изговорм "самопоуздања". Човек има, рецимо, мано-депресију, има 100 евра и иде да гледа Поршеа, 'оће да купи. Све и свему - да не да Бог никоме, да све сачува.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од JESSY,
      Kada god je bilo reči o plakanju i o tome koliko je to zapravo zdravo i normalno i potrebno, dobijale smo pitanja “A šta kada želim da plačem, a ne mogu?”, pa evo ukratko i o tome želimo malo da pišemo.
       
      Ne možemo da plačemo kada zadržavamo suze, kada postoji blokada neka u odnosu na plakanje. Nažalost, tokom života mnogi su naučeni da treba da budu jaki i hrabri (muškarci mnogo više, ali i žene), da su suze znak slabosti. Naučeni smo, veoma pogrešno, da plaču samo slabići – “Hajde, nema plakanja pa nisi ti kukavica” ili dobro poznato “Ju, nemoj da plačeš, dečaci ne plaču. Nisi ti p**** pa da plačeš”.
       
      Učili su nas da nije okej da budemo tužni, uplašeni, ljuti, nervozni, frustrirani. Da jedino što je prihvatljivo jeste da budemo srećni, raspoloženi, zadovoljni ili eventualno, ako baš mora, da budemo “okej”. Takođe, možda su roditelji krili da plaču, sami nisu iskazivali emocije (jer su se i sami plašili svojih emocija i nisu znali drugačije) i to je bilo nekako zabranjeno u porodici.
      Sve to utiče da tokom života na plakanje gledamo kao na znak slabosti ili na nešto jako strašno i previše bolno da bismo sebi to dozvolili (iako svesno znamo da to nije tako, nesvestan deo ima svoje naučene obrasce) i onda stvaramo blokadu i ne dozvoljavamo sebi da plačemo, uprkos tome što imamo jako jako veliku potrebu za tim.
      Istina je ta da je plakanje znak toga da ste ljudsko biće. Plakanje čisti dušu. Plakanje pomaže da se otpuste boli koje smo skupljali danima (neki i godinama). Plakanje je znak da dozvoljavamo sebi da osećamo ono što osećamo i da dajemo sebi priliku da prežalimo ono za čim želimo ili imamo potrebu da žalimo. Da, kada dugo skupljamo neke stvari u sebi i bežimo od emocija može nam biti teško da odvojimo vreme za sebe, sednemo i isplačemo se. Možemo se plašiti tog trena, jer nam se može učiniti da ako jednom pustimo sav taj bol iz sebe da nikad nećemo ni stati sa plakanjem. Ali nije tako. Vrlo je moguće da će u prvom momentu biti teško – kao što nam je svakako i teško dok vučemo taj teret sa sobom – ali nakon toga sledi veliko olakšanje. Kada smo naučeni da suze nisu okej, potrebno je vreme da zaista shvatimo i prihvatimo da jesu. Plakanje je u redu. Zaista jeste. Dajte sebi dozvolu, prostor i vreme da pustite svoje suze, a sa njima i nakupljene tuge i bolove i strahove.
      Podsetite sami sebe, koliko god puta da je potrebno, da je plakanje skroz zdravo i da je to pokazatelj samo toga da ste čovek (ne slabić, ne kukavica, ne plačip**** ili bilo šta što ste čuli tokom života kada je reč o ovoj temi). Nekada, postoje neke velike tuge koje se prosto ne mogu isplakati i to je u redu. Kada doživimo neke vrlo bolne stvari želećemo mnogo puta da plačemo i to treba sebi i da dozvolimo. Plačite koliko želite, kada vam treba i koliko vam treba. Bez stida, griže savesti, krivice, osećaja da ste vi nekako loši jer plačete. Setite se da je to samo nešto što ste naučili. A sada, rešite da naučite sebe da je plakanje zdravo i dajte sebi dozvolu da isplačete ono što vam stoji kao teret na duši.
       
      Ako primetite da, uprkos svemu što ste pokušali, ne možete da se isplačete, a imate jaku potrebu za tim – možete potražiti pomoć. Potražite svoj siguran prostor i podršku – da li će to biti uz prijatelja, partnera, člana porodica ili psihološkog savetnika nije važno, sve dok se vi tu, sa tom osobom osećate dovoljno bezbedno da možete da ispričate ono što vas boli i “pustite napolje” taj svoj ranjivi deo. Za sve ovo je potrebno puno razumevanja prema sebi i strpljenja, ali vredi – jer kada dozvolimo sebi da budemo ranjivi (isplačemo se, dozvolimo sebi da se osećamo kako se osećamo) tada dajemo sebi i dozvolu da zaista budemo i radosni i srećni.
      Za kraj bih dodala jedan citat Brene Brown „Ranjivost je srž stida i straha i naše borbe sa osećajem bezvrednosti, ali ispostavilo se da je to takođe mesto na kome se rađa radost, kreativnost, osećaj pripadanja i ljubavi“.
        https://dnevnadozamentalnogzdravlja.wordpress.com/2020/09/07/zasto-ne-mogu-da-placem/  
    • Од JESSY,
      Foto: Nikola Krstic / Alamy / Alamy / Profimedia Sinoć smo po onoj kiši, baka od 70 i kusur i ja šetale pse po kraju. Kaže mi da joj je penzija 18.000 dinara. Baš toliko je svojevremeno dobio i moj otac kad je zbog bolesti dobio rešenje o invalidskoj.
      Diplomirani mašinski tehničar, radio je kao konj, od jutra do sutra, dok nije dobio rak. I ova baka s iscepanom jaknom i bušnim patikama s kojom šetam je radila. Sad je zaslužila da napokon živi, deca su otišla, još je u dobroj formi, ali, čini mi se, ništa od toga, deluje pregladnelo i noge su joj mokre.
      Stari ljudi u beogradskom naselju u kom živim retko imaju osmeh, umro je kad su treći put došli na kasu u Maksiju i shvatili da im fali 10 dinara za paštetu. Prvi put im je kasirka progledala kroz prste, drugi put su im neki momak ili devojka iz reda dodali, treći put su ostali gladni.
      A ako im je i posle toga ostalo nešto malo dostojanstva, sahranili su ga kad im je posle višesatnog čekanja u Domu zdravlja lekarka kroz zube, besna što su došli, rekla da pregled kod specijaliste ne mogu da zakažu jer su svi termini popunjeni bar naredna dva meseca. Ne plaše se stari bez razloga odlaska u bolnicu.
      Ja sam dedu koji je imao 80, ali se i dalje penjao na drveće, kosio travu, išao u nabavku, kuvao i bio pokretniji i zdraviji od pola mog društva, odvela u Klinički s početkom upale pluća. Davali su mu pogrešnu terapiju, vezivali ga za krevet “da se ne bi povredio kad odlazi u toalet”, ukinuli mu lekove za šećer jer im to nije bilo bitno… Umro je za sedam dana. Nisu mi ni javili, zatekla sam prazan bolnički krevet.
      S druge strane, jedna od stvari koje su me fascinirale na svakom putovanju su bake i deke koje u penziji zaista počnu da žive. Idu na skijanje, izlete, okupljaju se jednom nedeljno u klubovima gde plešu sambu, vode unuke na more i u akva parkove, skupljaju se u poslastičarnicama gde degustiraju nove kolače, frizer, pedikir, manikir svake nedelje, pevaju u nekim horovima.
      Jedna 70-godišnja Francuskinja je na vrhu od 3.200 metara otvorila kafić gde radi zimi, a ostatak godine putuje svetom. Sama, pocrnela i s osmehom koji poklopi svaki moj uzdah. Druga se u 67. preselila iz Norveške na grčko ostrvo i tamo drži azil za mačke. Treća bakuta iz Engleske putuje sa Mladim istraživačima po Evropi i volontira. U pauzama, klincima pravi sendviče i pije pivo.
      Da bi to mogli, treba da budu zdravi, da imaju pristojne penzije, pa elan za životom lako dođe. Da, dosta je do nas kako ćemo oblikovati svoju starost, ali kad krče creva, a noge su mokre, nema tu nikakvog oblika. Samo čekanje bolne i spore smrti. I ko je kriv, razmišljam? Nije teško pronaći krivce, čak i kada starim građanima Srbije poručuju da će im penzije porasti ČAK šest odsto. Juhu! Moja baka iz kraja će biti bogatija za čitavih 1.140 dinara i tad će shvatiti pravo značenje “zlatnog doba”.
       
      https://nova.rs/magazin/bebaiporodica/zasto-se-plasim-da-ostarim-u-srbiji/
       
    • Од JESSY,
      Svi znamo da slonče neće u lonče, grom u koprive, da je Sveti Petar poprilično platio kajganu, a iguman je otišao na putovanje - i ne misli na manastir.
      Ali kako to objasniti nekome ko nije sa ovih prostora?
      Pa, prilično teško.
      Zato je tu Maja Stojanović - na Instagramu poznata i kao Zmaja - koja ilustracijama strancima objašnjava domaće izreke.
      „Izreke na stranu, sećam se da je, dok sam živela u Americi, drugaricama bilo vrlo nezgodno objasniti pojam promaje", kaže Stojanović u intervjuu za BBC na srpskom.
      „Konstantno sam ih u šali opominjala da ne izlaze napolje sa mokrom kosom i da zatvore prozore - jer vuče promaja".
       
    • Од JESSY,
      Na uzrastu između druge i šeste godine roditelji mogu da primete kako deca ponavljaju početni glas, slog ili cele reči i ono što prvo pomisle je da dete muca.
       
      S obzirom da se to događa tokom ranog razvoja i da je odraz stanja na misaono-verbalnom planu deteta, takvo mucanje nazivamo razvojnim. Ono je najčešće samo prolazna faza koja je u vezi sa intenzivnim razvojem govora u tom periodu, iako simptomatski liči na pravo mucanje.
        Da pojasnimo. Deca na uzrastu od dve godine počinju da spajaju dve ili tri reči u rečenicu. Tempo govora je spor, izgovor nepravilan. Nešto kasnije, rečenice postaju duže a deca brže govore, imaju sve više toga da kažu. Rečnik je bogatiji iz dana u dan. U govoru može doći  do oklevanja i moguće pojave „prvih poštapalica“ mmm…pa…kao…ovaj….onaj. Neka deca počinju da ponavljaju glasove ili slogove najčešće na početku rečenice, jer njihov govorni aparat nije spreman za takvu produkciju. Ova ponavljanja u ranom uzrastu smatraju se normalnim ukoliko se ne ponavljaju prečesto. Na tečnost govora utiču zrelost govornih mehanizama koji su neophodni za pravilan izgovor i bogatstvo reči potrebno za taj uzrast.
       
×
×
  • Креирај ново...