Jump to content
  1. Zoran Đurović

    Zoran Đurović

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Велики угодник Божји, Преподобни Јоаникије Велики, свечано и молитвено је прослављен и ове године, у катедралном манастиру Епархије будимљанско-никшићке, Ђурђевим Ступовима у 22. недјељу по Духовима, 17. новембра.     Управо овог подвижника и молитвеника, кога је Господ обдарио даром чудотворства и који је имао изузетно велико смирење и кротост, као свог небеског заштитника прославља духовни отац Богом спасаване светосавске Епархије будимљанско-никшићке – Епископ Јоаникије.   Тим поводом, у манастиру Ђурђеви Ступови служена је Света архијерејска литургија, којом је началствовао Преосвећени Епископ Јоаникије уз саслужење 13 свештенослужитеља и једног ђакона и молитвено учешће бројног вјерног народа.   Бесједећи о Преподобном Јоаникију Великом, Владика будимљанско-никшићки је казао да он није случајно добио епитет Велики, јер је био велики духом.   „Живио је на Олимпијској гори, то је онај Олим у Малој Азији, одакле је дошао и Свети Методије, Свети Кирило са тих гора. Та гора је била света и прије Свете Горе Атонске, а, тек, касније је Света Гора Атонска засијала са великим Божјим угодницима. Један од њих је Свети Јоаникије, могуће да га је негдје срео и Свети Методије, словенски просветитељ. Углавном, он је за живота постигао такве врлине да је постао Чудотворац и Светитељ.   Имао је тај посебан дар да они који су достојни су га видјели, а они који нијесу достојни да га виде, нијесу га могли видјети. Био је човјек, који је, овдје на земљи, већ, смјестио Бога живог у своје срце, постао земаљски анђео и небески човјек, како пјевамо у стихирама. Велики Чудотворац, велики Божји угодник, велико свјетило Цркве Божје; он је био прости монах, није био свештенослужитељ, али је толико био пун Духа Светог и Божје истине да су се многи поучавали од њега и многе је упутио на пут спасења“, казао је Његово преосвештенство.   Сабранима се обратио и протојереј-ставрофор Милун Фемић, свештеник у пензији,  честитајући свима празник, а имендан владици Јоаникију. Отац Милун је недавно прославио педесет година свештеничке службе, коју је започео у родним Беранама, у манастиру Ђурђеви Ступови.   „Бог је тако хтио да нам, баш, овдје, доведе нашег дивног владику који, заиста, свијетли својим примјерима. Упознао сам владику Јоаникија давно, док је био студент Богословског факултета СПЦ у Београду, а они су дошли да посјете овај манастир, чији сам био старјешина. Владика је, већ, тада, дјеловао својим понашањем да на њега можемо сви да се угледамо. Разликовао се од других студената. Сјећам се, имао је о рамену неку торбицу, чини ми се ткану, какву носе монаси на Светој Гори и ја сам му тада рекао: Колико могу да видим, Ви ћете бити монах, а може Бог дати да будете и владика. Он ме упита како знам, рекох: Нешто ми казује“, подијелио је прота Милун сјећање на сусрет са Преосвећеним Епископом Јоаникијем, тадашњим студентом.   Захвалио је Богу што је вјерни народ у Црној Гори добио владику, којем је, сматра свештеник Фемић, дата једна од најсиромашнијих Епархија код нас.   „Међутим, он је својим трудом, уз помоћ Божју, а и уз помоћ свештенства, које је он рукополагао, није имао у толиком броју ни свештеника, ни монаха, ни монахиња, колико то има данас, успио трудом, уз помоћ Божју, да овде до Шћепан Поља, од Плава, Гусиња и Рожаја до границе према Босни, да обнови једну тако лијепу Епархију и не само што је обновио, него у тој његовој Епархији, колико сам примјетио, влада лијепа духовна хармонија“, казао је отац Милун.   Истакаваши да на овом простору никад није било лако, протојереј-ставрофор Милун Фемић је подсјетио на личност игумана Мојсија (Зечевића), који је столовао у манастиру Ђурђеви Ступови и био духовни и световни владар Васојевића крајем 18. и почетком 19. вијека. Ријетки су били периоди мира за ову светињу, а, како су му причали свештеници, Италијани су 1941/1942. године опколили манастир са митраљезима, те испревртали плоче испред ктиторског гроба и у припрати, тражећи магацин са оружјем.   Навео је да је био разочаран стањем које затекао када је дошао на дужност, у децембру 1971. године. Испред дворишта и по манастирском имању су напасана говеда. Велика „навалица“, казао је о. Милун, била је на манастирске ливаде, воће, шуму. Иако се договорио са Митрополитом Данилом да на овој дужности остане годину-двије, док не дође неки монах, овдје је провео као парох 21 годину.   „Ја сам тада био сам, а сада је овдје, хвала Богу, доста братије. Они су, већ, до сада, учинили, заиста, много овдје да човјек не може да замисли да ће све овако лијепо да изгледа. Желим да наш владика поживи, ако Бог да дуго, да га Господ благослови да има снагу коју је до сад имао, физичку и духовну, да све тешкоће и обавезе поднесе и издржи. Нека је срећан имендан драги владико“, поручио је прота Милун Фемић.   Прослављање имендана Епископа Јоаникија настављено је ломљењем славског колача и свечаном трпезом за сараднике и госте, уприличеној у манастирској гостопримници.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Zoran Đurović,
      Осврт на збуњујући интервју Владике Максима НИН-у
       
      Претходних месеци у српској јавности приметна је медијска смутња у вези са дешавањима унутар Српске Православне Цркве. Листови Blic и Danas објавили су више текстова који се баве црквеним питањима, а прошле седмице имали смо интервју Владике Маскима НИН-у и гостовање Владике Григорија и о. Вукашина Милићевића на Novoj S (N1). Да се наведени медији у овоме не односе непристрасно и етички, него навијачки и манипулативно, показује тенденциозан избор саговорника, увек иста мета напада, а као пластичан доказ треба навести и случај одбијања једног полемичког текста од стране листа Danas (овде), иако је претходно у том листу аутор текста директно нападанут и омаловажаван. У овом осврту на интервју Преосвећеног Владике Максима НИН-у циљ нам је да укажемо на неколико места која би недовољно упућени читалац могао схватити погрешно: неке речи Владике Максима могу истовремено да представљају и његов чисто субјективан осећај и израз објективног стања ствари, а, уз то, постоји и низ неизречених података, што, све заједно, може да збуни читаоца и доведе до погрешних закључака.

      1) Јесењи Сабор. Владика Максим каже да је са „многобројним“ другим архијерејима тражио јесењи Сабор. У питању је било њих 14 владика од 42, што је једна трећина. Тачно је да 14 није мало и да се употреба речи многобројно тиме може оправдати као лични утисак, али то је у реалности само једна трећина епископа. Они су сви били ту и њих 28, дакле, тај захтев није хтело да потпише, што је двоструко више. Како бисмо избегли сваку потенцијалну манипулацију чињеницама, најбоље би било да кажемо: Нас 14 је хтело, њих 28 није хтело. Недовољно обавештени читалац овако може да стекне утисак да неки (малобројни) Синод злоупотребљава своју позицију и узурпира израз слободног гласа већине владика.

      2) Текстови Владике Давида. Владика Максим каже да они који га смењују са професорске катедре треба да чују и другу страну. Тако неупућени читалац може стећи утисак да чланови Синода уопште неће да чују одбрану Владике Максима, а можда чак инсинуира њихову злонамерност, ауторитарност, страх од контрааргумената, недостатак управо онога што Црква свим својим бићем треба да сведочи – а то је отвореност за дијалог и слободно мишљење. Читајући овај интервју читалац уопште и не помишља да се у мају ове године водила озбиљна и опширна расправа управо о проблемима које Владика Максим помиње и не помиње. Како бисмо избегли сваки потенцијални неспоразум са читаоцем интервјуа, најбоље би било јасно рећи: На Сабору у мају доста се разговарало о томе и закључили смо да ја нисам у праву, али ја сада имам нешто ново да кажем, што тада нисам, а они неће да ме саслушају. То ново је оно што би, ако постоји, требало изнети и слободно објаснити у интервјуу. Овде, међутим, није изостављено само помињање саборске расправе у мају, него и помињање неколико опширних и јавних текстова једног од чланова Синода, Владике Давида, који се подробно баве управо овом проблематиком, што значи да представљају и слушање и озбиљно разматрање друге стране, односно ставова Владике Максима. Ти текстови су доступни на сајту Епархије Крушевачке (овде). Владика Максим ниједном не помиње нити име, нити ставове, ните релевантне текстове Владике Давида. То је погрешно, јер текстови Владике Давида су недовољно познати јавности којој се у интервјуу обраћа Владика Максим и долазак до њих би само био од користи за истину.

      3) Критика и покајање на Сабору. Владика Максим у интервјуу не помиње своје покајање на Сабору у мају, а које је везано за однос према Светом Сави и његовом канонском, односно неканонском (што значи и преварантском) издејствовању аутокефалности. Како бисмо избегли сваки потенцијални неспоразум са читаоцем, најбоље би било управо овако да кажемо: Погрешно сам схватио и доживео Светога Саву, покајао сам се пред Сабором и Сабор је моје покајање уважио. О томе да је Свети Сава потпуно канонски издејствовао аутокефалност Српске Цркве писао је након Сабора и Владика Атанасије Јевтић, духовни отац Владике Максима. Уз то, указано нам је тада, у време око Сабора, и на проблеме у вези са односом Владике Максима према Васељенској Патријаршији и Украјини, као и на његово потписивање на Сабору у Криту, које није у складу са Уставом СПЦ, а јесте са јавним претензијама Цариградске Патријаршије да под своју јурисдикцију присвоји све православне епархије у Америци, дакле и ону чији је он Епископ. Уз ове неизречене податке, читаоцу треба саопштити и Патријархову реченицу у писму Владици Атанасију Јевтићу, која каже да Владика Максим након покајања „и даље срља истим путем“. (овде)

      4) Смена са факултета. Владика Максим каже да руководство Универзитета најбоље зна чиме се поштује а чиме крши његов Статут. То је, наравно, јасно само по себи. Али, ноторна је чињеница и то да Православни богословски факултет има, законски регулисан, специјални статус у оквиру Београдског универзитета, то јест да он у првом реду припада Цркви. То је потребно рећи читаоцу јер он онда може да сазна да се правни статус неке професуре на ПБФ не самерава искључиво према секуларним универзитетским правилима, јер руководство БУ нема ништа са одговарајућим, православним учењем на ПБФ, које надгледа за то од Сабора делегирани Синод, као што нема ни са благословом Патријарха, без којег ниједан професор тамо не може да предаје. Да није тако, неки атеиста, таоиста или расколник би могли да предају на православном факултету. – Владика Максим то овде говори позивајући се на образложење одлуке Синода која се „претежно“ повезује са Статутом Универзитета. Јавности није доступан текст одлуке, па не можемо ништа прецизније рећи о томе. Али, сви који прочитају релевантне текстове Владике Давида, наћи ће апсолутну претежност на страни учења и делања Владике Максима, а исто следи и из већ поменутог Патријарховог писма.
      5) Теорија еволуције. Говорећи о односу Цркве према теорији еволуције, Владика Максим каже да би био „небивали преседан у историји Православља“ да Црква „за супротну хришћанском учењу прогласи једну научну теорију“. Прво, овде се имплицира неко проглашавање од стране Цркве, о чему досада нигде није било речи, нити било каквих најава.
      Друго. Владика Максим неопрезно поистовећује теорију еволуције са науком, па закључује да Православље не треба да улази у сукоб са науком. Међутим, наука и теорија еволуције нису једно. То нас уче и научници највишега реда, између осталих хришћанин Џон Ленокс, професор математике на Оксфорду.
      Треће. То да ли би негативан однос Цркве према некој научној теорији, у смислу указивања на извесне супротности и неспојивости хришћанског Предања и неке научне теорије, био небивали преседан у историји Православља, треба сагледавати управо са аспекта историје Цркве. Црква се увек бавила актуелним изазовима – однос према икони (дакле, сликарству), према етнофилетизму, итд. Неко је пре 1300 година могао рећи: па ово је небивали преседан да се Црква бави питањем сликарства!
      Четврто. Једно је теорија о температури језгра Сунца, а друго теорија о еволутивном настанку човека. Јер, прва теорија нема никакве импликације по веру Цркве, а друга има, и то најрадикалније. Теорија еволуције је неспојива са православним Предањем. Има више аспеката те неспојивости и о томе је Владика Давид подробно писао. Уз то треба поменути и да су заступници теорије еволуције најрадикалнији порицатељи хришћанског Предања, те да сами они доказују како теорија еволуције нужно искључује веру у Христа. Професор еволуционизма на Оксфорду, Ричард Докинс, један је од најгласнијих. Став Владике Маскима, и осталих потписника тог Става, да је теорија еволуције тренутно једина „плаузибилна“ научна теорија, дакле да је она вероватна и највише уверавајућа, превиђа нужне и сведотичуће импликације такве вероватноће на живот човека, на љубав и сва практична питања у животу. Читаоца можемо подсетити на Фридриха Ничеа, који је, полазећи од теорије еволуције као истините, поштено и јасно закључио да је појам културе, појам права, појам морала, појам слободне воље као такав онда бесмислен и постоји само као производ наше заблуде. Ниче је имао тешке и подсмешљиве речи за оне који комбинују теорију еволуције и хришћанство. Један хришћанин, који држи теорију еволуције за плаузибилну, морао би – како би избегао подсмех савремених атеиста, а уједно и њихову, тиме произведену или оснажену, логичну сумњичавост и одстојање према Цркви – бити способан да одговори таквим аргументима као што су, на пример, Ничеови, са истим поштењем и истом снагом.
      Пето. Владика Максим не помиње сопствени покушај утеловљења постулата теорије еволуције у светоотачко Предање, то да су још Свети Оци човека одређивали као животињу. Дакле, не ради се само о односу према једној научној теорији и њеној плаузибилности, него и томе да се у самом православном Предању налазе истине до којих касније долази наука о еволуцији – а то је да је човек, заправо, животиња. Да се ту ради не само о погрешном него и о кривотворећем тумачењу неких места код Светих Отаца, указује Владика Давид у једном од последњих текстова (овде).
      6) Таоизам. Владика Максим каже да му је приговорено и „благонаклоно виђење према таоизму“ у једном његовом тексту (овде). У самом приговору, међутим, примедба садржи оштрије речи од „благонаклоног виђења“. Ту своју идеју, у интервјуу, Владика Максим релативизује речима да је цитирао некога другог. Тај цитат, међутим, налази се на крају текста, долази као закључак и смисаоно тежиште текста је на њему. Уклопљеност смисла цитата са смислом целог текста показује да то није цитат који подразумева дистанцу аутора текста од цитата, него приклањање цитату као свом изразу.
      7) Транспарентност Цркве. Говорећи о Сабору и Синоду, Владика Максим каже да рад Цркве уопште треба да буде транспарентнији. Није јасно зашто је онда баш он, Владика Максим, тражио да се из мајског саборског саопштења за јавност избаци следеће:
       „Епископ западноамерички Максим је изразио жаљење због своје несмотрене и непримерене изјаве у једном интервјуу да је Свети Сава на неканонски начин издејствовао аутокефалију Српске Цркве. Та изјава је многе саблазнила. Изјавио је пред Сабором да прихвата да је Свети Сава поступио беспрекорно, по светим канонима, приликом стицања аутокефалије и, најзад, затражио и добио опроштај од Сабора.“
      О нападу Blica на Владику Иринеја због ових реченица, као и само покајно писмо Владике Максима, читалац може да прочита овде. Опрезан читалац може да види да овај текст из Саопштења садржи један убедљивији израз покајања него само писмо Владике Максима.
      8) Мир. Владика Максим упућује критике Синоду што је прослава 800 година аутокефалности СПЦ прошла без гостију из других Цркава. Да је било је планирано да сви православни патријарси дођу на прославу, те многи представници других верских заједница, знамо из периода пре наступања проблема везаних за додељивање аутокефалности Украјини. Међутим, како отад Москва и Цариград не саслужују, то је било немогуће. Нама је, ваљда, циљ мир, а не да доливамо уље на ватру. То је прво потребно објаснити читаоцу, а онда објаснити и свој евенутални предлог прославе на којој би заједно били и московски и цариградски патријарси и епископи.
      9) Украјинско питање. Одговарајући на питање о додељивању аутокефалности „македонској, црногорској и украјинској православној цркви“, Владика Максим каже да се ту не могу повући „јасне паралеле“ и да је „свака од поменутих области случај за себе“. Читаоца би овде требало подсетити на геополитички контекст, те да је то бар једна јасна и више него очигледна паралела. А ту је, исто тако, и етнофилетизам као очигледан и од ових страна јавно изражен мотив. Одмах затим, након реченице да поменуте заједнице не испуњавају канонске услове за аутокефалију, Владика Максим додаје – логички немотивисано претходном реченицом – да је Митрополит Онуфрије некада сам био потписник захтева за украјинску аутокефалију. Након тога следи уопштен закључак да је феномен аутокефалије данас у кризи и да га је потребно решити на Свеправославном Сабору. Потребно је обавестити читаоца овде о томе да је Владика Максим у једном јануарском интервјуу за Теологија.нет, дакле пре покајања у мају, аутокефалију коју је издејствовао Свети Сава писао под наводницима, покушавајући релативизацијом српске аутокефалије да оправда давање аутокефалије Украјини. Након оштре реакције опрезних читалаца, уредништво сајта је текст интервјуа унеколико, али суштински битно, изменило, дакле кривотворило, па сада доступни текст не представља аутентични интервју. На те неетичке измене првобитног текста Владика Максим, како би заштитио своје оригинално и слободно мишљење, није јавно реаговао. Ове информације свакако могу да утичу на боље разумевање изречених ставова и у овом, НИН-овом интервјуу.
      Читаоцу би, у сваком случају, требало рећи и то да Онуфрије као Митрополит у Украјини није тражио аутокефалију, те да стога аутокефалија не може ни да буде дата, без обзира што је он некад, пре постајања поглаваром, био потписник таквог захтева. То што је он некад то потписао евентуално говори о његовој личној несигурности, промени мишљења, другачијем контексту, можда о дволичности, шта год, али он је сада канонски поглавар у Кијеву и он увек наглашава да, као једини канонски поглавар, није тражио аутокефалију. Даље, овде је битно увидети и то да док се помиње некадашњи потпис садашњег канонског и од свих признатог Митрополита, истовремено се не помиње и садашње и некадашање неприпадање Цркви оних којима је Цариград дао аутокефалију: они су или избачени из Цркве, као нпр. Мираш Дедеић, или нису никад ни били крштени у Православној Цркви. Како је, дакле, могуће да они који нису чланови Православне Цркве, без свете тајне крштења односно без свете тајне покајања, добију аутокефалност? Непомињање једне тако важне чињенице, а помињање некадашњег потписа садашњег канонског поглавара, може само да збуни читаоца и наведе на погрешне закључке. Тако, изостављањем битних конкретних чињеница, Владика Максим на крају уопштава проблем у једну нејасну, не баш одређену појаву: феномен кризе. Без објашњеног разлога фокус са постојећег и лако видљивог појединачног пребацује се на непостојећи општи план. Ако један једини патријарх са својим епископатом одлучи да да аутокефалију – против канона (што имплицира и сам Владика Максим) и против здравог разума (јер, био је много пута са разних страна упозорен куда то води, што Владика Максим не имплицира, него је, напротив, у поменутом кривотвореном интервјуу рекао да ће тај чин можда бити „квасац неког дубљег јединства“) – онда то не може представљати неки општи црквени феномен. Да ове збуњиве речи не би погрешно утицале на читаоца, најбоље је упутити га на јасни званични став Српске Православне Цркве по том питању (овде).
      10) Ректорка Поповић. Посебно чуђење код читаоца може да изазове задивљеност Владике Максима пред реаговањем ректорке Поповић – пред њеном подршком студентима и тиме отпором актуелном режиму. Ако строго узмемо речи у оквиру овог интервјуа, испада да ректорка Поповић представља пример слободног става и узорног академског понашања, „храбрости и интегритета“, њу је ,,утешно видети“, она „брани живе људе“, док чланове Синода – Патријарха Иринеја, Митрополита Порфирија, Митрополита Хризостома, Владику Иринеја Буловића и Владику Давида – имплицитно не красе такве похвале, него: неприродност и избегавање дијалога, неумеће у разумевању факултетских правила, неразумевање текстова Владике Максима, несвест о значају прославе аутокефалности и неодговорност и лењост поводом њеног организовања, као и „супротност духу и завештању Светог Саве“.
      Непоменута чињеница је, међутим, да се реткорка Поповић првих дана опирала студентима, а тек онда одлучила да стане на њихову страну. Шта је разлог те промене стране, на читаоцу је да просуди сам. Ректор који своју дужност обавља по праву и по врлини не би ни допустио да дође до ситуације у којој студенти протестују због нечега што је изван њихове надлежности, као што су лажни докторати. У свету „друге Србије“, која данас готово апсолутно контролише јавност у Србији, притом, одмах постаје јунак онај који каже нешто што се коси са режимском политиком и криминалом, осим – а то је битно напоменути – ако та критика не долази са стајалишта одбране српских интереса и хришћанских вредности. Ректорка је баш тих дана своје храбре одбране живих људи уручила почасни докторат Џудит Батлер, која је филозоф-пропагатор најекстремнијег вида порицања појмова мушко и женско, отац и мајка, син и ћерка итд. По Џудит Батлер, Владика Максим није мушкарац, него је његово мишљење да је мушкарац пројектовање његове агресивне воље за моћи на себе и свет око себе. Измишљање свих могућих псеудосексуалних идентитета, који бујају на Западу и пробујавају и код нас, засновано је управо на филозофији Џудит Батлер. Тај чин давања части је у најдубљој сагласности са политиком коју на том пољу води Влада Србије и коју симболизује њена председница. Ректорка на академском и институционалном универзитетском нивоу утемељује оно што актуелни режим корак по корак спроводи у пракси. Колико је њен чин подршке студентима храбар треба самеравати и са тог аспекта: она је активан чинилац борбе против хришћанских вредности, па је, из угла колонијалних интереса, којима служи и актуелни режим, њена ректорска позиција, заправо, неугрозива.

      11) Борба. Владика Максим примећује парадоксалност додељивања Ордена Светога Саве Вучићу, који јавно пропагира поделу Косова и Метохије, односно „разграничење“ – дакле кршење Устава и крајњи чин предаје српске земље и тамошњих Срба на милост и немилост Арбанасима – што Црква једногласно оцењује као издају. У реду. Али, Владика Максим не примећује парадоксалност у томе што њега интервјуишу управо они који се по том питању не разликују од Вучића. Не примећује да га интервјуишу они који иначе немају везе са Црквом и на њу гледају титоистичким очима. Како бисмо избегли сваки етички неспоразум са читаоцем, најбоље би било приметити и тај парадокс да медији који пропагирају признавање терористичке државе на Косову и Метохији - НИН, Danas, Blic, Nova S (N1) - заузимају страну у унутарцрквеним питањима и очигледно фаворизују одређене владике, међу којима је управо он, Владика Максим, који сматра да Орден Светог Саве припада Србима на Косову и Метохији. Помињање и проблематизовање и тог парадокса било би од помоћи, јер би читаоцу то био позив на поверење. Овако, у суочавању са овим очигледним парадоксима, можемо закључити да се ту ради само о спољашњим парадоксима, а о унутрашњој, не лако уочљивој, логичности.

      12) Слободно мишљење Владике Григорија. Владика Григорије и о. Вукашин Милићевић – гостовали су у Utisku nedelje као браниоци слободног мишљења и у том контексту су говорили и о њему, Владици Максиму. Владика Григорије, који је претходно изјавио да је професор Мило Ломпар заслужио да добије Орден Светог Саве, није, међутим, као заступник слободног мишљења упитао водитељку емисије како то да никад није позвала тог тако заслужног професора да и он искаже своје слободно мишљење. Тако се Владика Григорије придружује главном уреднику НИН-а, који не помиње професора Ломпара када Владици Максиму поставља питање о одбијању учешћа на свечаности и помиње само Матију Бећковића. То је чин истоветан прећуткивању имена овог професора и на РТС приликом извештаја о добијању награде за књигу о Милошу Црњанском. Видимо, дакле, да су по питању слободног мишења РТС, НИН и Nova S (N1) усаглашени.
      Поред професора Ломпара, у Utisku nedelje нећемо чути ни професора Милоша Ковића, нити друге јавне прегаоце за опстанак српске културе и части. Нити ће икад један од ути?
      View full Странице

    • Од Zoran Đurović,
      Осврт на збуњујући интервју Владике Максима НИН-у
       
      Претходних месеци у српској јавности приметна је медијска смутња у вези са дешавањима унутар Српске Православне Цркве. Листови Blic и Danas објавили су више текстова који се баве црквеним питањима, а прошле седмице имали смо интервју Владике Маскима НИН-у и гостовање Владике Григорија и о. Вукашина Милићевића на Novoj S (N1). Да се наведени медији у овоме не односе непристрасно и етички, него навијачки и манипулативно, показује тенденциозан избор саговорника, увек иста мета напада, а као пластичан доказ треба навести и случај одбијања једног полемичког текста од стране листа Danas (овде), иако је претходно у том листу аутор текста директно нападанут и омаловажаван. У овом осврту на интервју Преосвећеног Владике Максима НИН-у циљ нам је да укажемо на неколико места која би недовољно упућени читалац могао схватити погрешно: неке речи Владике Максима могу истовремено да представљају и његов чисто субјективан осећај и израз објективног стања ствари, а, уз то, постоји и низ неизречених података, што, све заједно, може да збуни читаоца и доведе до погрешних закључака.

      1) Јесењи Сабор. Владика Максим каже да је са „многобројним“ другим архијерејима тражио јесењи Сабор. У питању је било њих 14 владика од 42, што је једна трећина. Тачно је да 14 није мало и да се употреба речи многобројно тиме може оправдати као лични утисак, али то је у реалности само једна трећина епископа. Они су сви били ту и њих 28, дакле, тај захтев није хтело да потпише, што је двоструко више. Како бисмо избегли сваку потенцијалну манипулацију чињеницама, најбоље би било да кажемо: Нас 14 је хтело, њих 28 није хтело. Недовољно обавештени читалац овако може да стекне утисак да неки (малобројни) Синод злоупотребљава своју позицију и узурпира израз слободног гласа већине владика.

      2) Текстови Владике Давида. Владика Максим каже да они који га смењују са професорске катедре треба да чују и другу страну. Тако неупућени читалац може стећи утисак да чланови Синода уопште неће да чују одбрану Владике Максима, а можда чак инсинуира њихову злонамерност, ауторитарност, страх од контрааргумената, недостатак управо онога што Црква свим својим бићем треба да сведочи – а то је отвореност за дијалог и слободно мишљење. Читајући овај интервју читалац уопште и не помишља да се у мају ове године водила озбиљна и опширна расправа управо о проблемима које Владика Максим помиње и не помиње. Како бисмо избегли сваки потенцијални неспоразум са читаоцем интервјуа, најбоље би било јасно рећи: На Сабору у мају доста се разговарало о томе и закључили смо да ја нисам у праву, али ја сада имам нешто ново да кажем, што тада нисам, а они неће да ме саслушају. То ново је оно што би, ако постоји, требало изнети и слободно објаснити у интервјуу. Овде, међутим, није изостављено само помињање саборске расправе у мају, него и помињање неколико опширних и јавних текстова једног од чланова Синода, Владике Давида, који се подробно баве управо овом проблематиком, што значи да представљају и слушање и озбиљно разматрање друге стране, односно ставова Владике Максима. Ти текстови су доступни на сајту Епархије Крушевачке (овде). Владика Максим ниједном не помиње нити име, нити ставове, ните релевантне текстове Владике Давида. То је погрешно, јер текстови Владике Давида су недовољно познати јавности којој се у интервјуу обраћа Владика Максим и долазак до њих би само био од користи за истину.

      3) Критика и покајање на Сабору. Владика Максим у интервјуу не помиње своје покајање на Сабору у мају, а које је везано за однос према Светом Сави и његовом канонском, односно неканонском (што значи и преварантском) издејствовању аутокефалности. Како бисмо избегли сваки потенцијални неспоразум са читаоцем, најбоље би било управо овако да кажемо: Погрешно сам схватио и доживео Светога Саву, покајао сам се пред Сабором и Сабор је моје покајање уважио. О томе да је Свети Сава потпуно канонски издејствовао аутокефалност Српске Цркве писао је након Сабора и Владика Атанасије Јевтић, духовни отац Владике Максима. Уз то, указано нам је тада, у време око Сабора, и на проблеме у вези са односом Владике Максима према Васељенској Патријаршији и Украјини, као и на његово потписивање на Сабору у Криту, које није у складу са Уставом СПЦ, а јесте са јавним претензијама Цариградске Патријаршије да под своју јурисдикцију присвоји све православне епархије у Америци, дакле и ону чији је он Епископ. Уз ове неизречене податке, читаоцу треба саопштити и Патријархову реченицу у писму Владици Атанасију Јевтићу, која каже да Владика Максим након покајања „и даље срља истим путем“. (овде)

      4) Смена са факултета. Владика Максим каже да руководство Универзитета најбоље зна чиме се поштује а чиме крши његов Статут. То је, наравно, јасно само по себи. Али, ноторна је чињеница и то да Православни богословски факултет има, законски регулисан, специјални статус у оквиру Београдског универзитета, то јест да он у првом реду припада Цркви. То је потребно рећи читаоцу јер он онда може да сазна да се правни статус неке професуре на ПБФ не самерава искључиво према секуларним универзитетским правилима, јер руководство БУ нема ништа са одговарајућим, православним учењем на ПБФ, које надгледа за то од Сабора делегирани Синод, као што нема ни са благословом Патријарха, без којег ниједан професор тамо не може да предаје. Да није тако, неки атеиста, таоиста или расколник би могли да предају на православном факултету. – Владика Максим то овде говори позивајући се на образложење одлуке Синода која се „претежно“ повезује са Статутом Универзитета. Јавности није доступан текст одлуке, па не можемо ништа прецизније рећи о томе. Али, сви који прочитају релевантне текстове Владике Давида, наћи ће апсолутну претежност на страни учења и делања Владике Максима, а исто следи и из већ поменутог Патријарховог писма.
      5) Теорија еволуције. Говорећи о односу Цркве према теорији еволуције, Владика Максим каже да би био „небивали преседан у историји Православља“ да Црква „за супротну хришћанском учењу прогласи једну научну теорију“. Прво, овде се имплицира неко проглашавање од стране Цркве, о чему досада нигде није било речи, нити било каквих најава.
      Друго. Владика Максим неопрезно поистовећује теорију еволуције са науком, па закључује да Православље не треба да улази у сукоб са науком. Међутим, наука и теорија еволуције нису једно. То нас уче и научници највишега реда, између осталих хришћанин Џон Ленокс, професор математике на Оксфорду.
      Треће. То да ли би негативан однос Цркве према некој научној теорији, у смислу указивања на извесне супротности и неспојивости хришћанског Предања и неке научне теорије, био небивали преседан у историји Православља, треба сагледавати управо са аспекта историје Цркве. Црква се увек бавила актуелним изазовима – однос према икони (дакле, сликарству), према етнофилетизму, итд. Неко је пре 1300 година могао рећи: па ово је небивали преседан да се Црква бави питањем сликарства!
      Четврто. Једно је теорија о температури језгра Сунца, а друго теорија о еволутивном настанку човека. Јер, прва теорија нема никакве импликације по веру Цркве, а друга има, и то најрадикалније. Теорија еволуције је неспојива са православним Предањем. Има више аспеката те неспојивости и о томе је Владика Давид подробно писао. Уз то треба поменути и да су заступници теорије еволуције најрадикалнији порицатељи хришћанског Предања, те да сами они доказују како теорија еволуције нужно искључује веру у Христа. Професор еволуционизма на Оксфорду, Ричард Докинс, један је од најгласнијих. Став Владике Маскима, и осталих потписника тог Става, да је теорија еволуције тренутно једина „плаузибилна“ научна теорија, дакле да је она вероватна и највише уверавајућа, превиђа нужне и сведотичуће импликације такве вероватноће на живот човека, на љубав и сва практична питања у животу. Читаоца можемо подсетити на Фридриха Ничеа, који је, полазећи од теорије еволуције као истините, поштено и јасно закључио да је појам културе, појам права, појам морала, појам слободне воље као такав онда бесмислен и постоји само као производ наше заблуде. Ниче је имао тешке и подсмешљиве речи за оне који комбинују теорију еволуције и хришћанство. Један хришћанин, који држи теорију еволуције за плаузибилну, морао би – како би избегао подсмех савремених атеиста, а уједно и њихову, тиме произведену или оснажену, логичну сумњичавост и одстојање према Цркви – бити способан да одговори таквим аргументима као што су, на пример, Ничеови, са истим поштењем и истом снагом.
      Пето. Владика Максим не помиње сопствени покушај утеловљења постулата теорије еволуције у светоотачко Предање, то да су још Свети Оци човека одређивали као животињу. Дакле, не ради се само о односу према једној научној теорији и њеној плаузибилности, него и томе да се у самом православном Предању налазе истине до којих касније долази наука о еволуцији – а то је да је човек, заправо, животиња. Да се ту ради не само о погрешном него и о кривотворећем тумачењу неких места код Светих Отаца, указује Владика Давид у једном од последњих текстова (овде).
      6) Таоизам. Владика Максим каже да му је приговорено и „благонаклоно виђење према таоизму“ у једном његовом тексту (овде). У самом приговору, међутим, примедба садржи оштрије речи од „благонаклоног виђења“. Ту своју идеју, у интервјуу, Владика Максим релативизује речима да је цитирао некога другог. Тај цитат, међутим, налази се на крају текста, долази као закључак и смисаоно тежиште текста је на њему. Уклопљеност смисла цитата са смислом целог текста показује да то није цитат који подразумева дистанцу аутора текста од цитата, него приклањање цитату као свом изразу.
      7) Транспарентност Цркве. Говорећи о Сабору и Синоду, Владика Максим каже да рад Цркве уопште треба да буде транспарентнији. Није јасно зашто је онда баш он, Владика Максим, тражио да се из мајског саборског саопштења за јавност избаци следеће:
       „Епископ западноамерички Максим је изразио жаљење због своје несмотрене и непримерене изјаве у једном интервјуу да је Свети Сава на неканонски начин издејствовао аутокефалију Српске Цркве. Та изјава је многе саблазнила. Изјавио је пред Сабором да прихвата да је Свети Сава поступио беспрекорно, по светим канонима, приликом стицања аутокефалије и, најзад, затражио и добио опроштај од Сабора.“
      О нападу Blica на Владику Иринеја због ових реченица, као и само покајно писмо Владике Максима, читалац може да прочита овде. Опрезан читалац може да види да овај текст из Саопштења садржи један убедљивији израз покајања него само писмо Владике Максима.
      8) Мир. Владика Максим упућује критике Синоду што је прослава 800 година аутокефалности СПЦ прошла без гостију из других Цркава. Да је било је планирано да сви православни патријарси дођу на прославу, те многи представници других верских заједница, знамо из периода пре наступања проблема везаних за додељивање аутокефалности Украјини. Међутим, како отад Москва и Цариград не саслужују, то је било немогуће. Нама је, ваљда, циљ мир, а не да доливамо уље на ватру. То је прво потребно објаснити читаоцу, а онда објаснити и свој евенутални предлог прославе на којој би заједно били и московски и цариградски патријарси и епископи.
      9) Украјинско питање. Одговарајући на питање о додељивању аутокефалности „македонској, црногорској и украјинској православној цркви“, Владика Максим каже да се ту не могу повући „јасне паралеле“ и да је „свака од поменутих области случај за себе“. Читаоца би овде требало подсетити на геополитички контекст, те да је то бар једна јасна и више него очигледна паралела. А ту је, исто тако, и етнофилетизам као очигледан и од ових страна јавно изражен мотив. Одмах затим, након реченице да поменуте заједнице не испуњавају канонске услове за аутокефалију, Владика Максим додаје – логички немотивисано претходном реченицом – да је Митрополит Онуфрије некада сам био потписник захтева за украјинску аутокефалију. Након тога следи уопштен закључак да је феномен аутокефалије данас у кризи и да га је потребно решити на Свеправославном Сабору. Потребно је обавестити читаоца овде о томе да је Владика Максим у једном јануарском интервјуу за Теологија.нет, дакле пре покајања у мају, аутокефалију коју је издејствовао Свети Сава писао под наводницима, покушавајући релативизацијом српске аутокефалије да оправда давање аутокефалије Украјини. Након оштре реакције опрезних читалаца, уредништво сајта је текст интервјуа унеколико, али суштински битно, изменило, дакле кривотворило, па сада доступни текст не представља аутентични интервју. На те неетичке измене првобитног текста Владика Максим, како би заштитио своје оригинално и слободно мишљење, није јавно реаговао. Ове информације свакако могу да утичу на боље разумевање изречених ставова и у овом, НИН-овом интервјуу.
      Читаоцу би, у сваком случају, требало рећи и то да Онуфрије као Митрополит у Украјини није тражио аутокефалију, те да стога аутокефалија не може ни да буде дата, без обзира што је он некад, пре постајања поглаваром, био потписник таквог захтева. То што је он некад то потписао евентуално говори о његовој личној несигурности, промени мишљења, другачијем контексту, можда о дволичности, шта год, али он је сада канонски поглавар у Кијеву и он увек наглашава да, као једини канонски поглавар, није тражио аутокефалију. Даље, овде је битно увидети и то да док се помиње некадашњи потпис садашњег канонског и од свих признатог Митрополита, истовремено се не помиње и садашње и некадашање неприпадање Цркви оних којима је Цариград дао аутокефалију: они су или избачени из Цркве, као нпр. Мираш Дедеић, или нису никад ни били крштени у Православној Цркви. Како је, дакле, могуће да они који нису чланови Православне Цркве, без свете тајне крштења односно без свете тајне покајања, добију аутокефалност? Непомињање једне тако важне чињенице, а помињање некадашњег потписа садашњег канонског поглавара, може само да збуни читаоца и наведе на погрешне закључке. Тако, изостављањем битних конкретних чињеница, Владика Максим на крају уопштава проблем у једну нејасну, не баш одређену појаву: феномен кризе. Без објашњеног разлога фокус са постојећег и лако видљивог појединачног пребацује се на непостојећи општи план. Ако један једини патријарх са својим епископатом одлучи да да аутокефалију – против канона (што имплицира и сам Владика Максим) и против здравог разума (јер, био је много пута са разних страна упозорен куда то води, што Владика Максим не имплицира, него је, напротив, у поменутом кривотвореном интервјуу рекао да ће тај чин можда бити „квасац неког дубљег јединства“) – онда то не може представљати неки општи црквени феномен. Да ове збуњиве речи не би погрешно утицале на читаоца, најбоље је упутити га на јасни званични став Српске Православне Цркве по том питању (овде).
      10) Ректорка Поповић. Посебно чуђење код читаоца може да изазове задивљеност Владике Максима пред реаговањем ректорке Поповић – пред њеном подршком студентима и тиме отпором актуелном режиму. Ако строго узмемо речи у оквиру овог интервјуа, испада да ректорка Поповић представља пример слободног става и узорног академског понашања, „храбрости и интегритета“, њу је ,,утешно видети“, она „брани живе људе“, док чланове Синода – Патријарха Иринеја, Митрополита Порфирија, Митрополита Хризостома, Владику Иринеја Буловића и Владику Давида – имплицитно не красе такве похвале, него: неприродност и избегавање дијалога, неумеће у разумевању факултетских правила, неразумевање текстова Владике Максима, несвест о значају прославе аутокефалности и неодговорност и лењост поводом њеног организовања, као и „супротност духу и завештању Светог Саве“.
      Непоменута чињеница је, међутим, да се реткорка Поповић првих дана опирала студентима, а тек онда одлучила да стане на њихову страну. Шта је разлог те промене стране, на читаоцу је да просуди сам. Ректор који своју дужност обавља по праву и по врлини не би ни допустио да дође до ситуације у којој студенти протестују због нечега што је изван њихове надлежности, као што су лажни докторати. У свету „друге Србије“, која данас готово апсолутно контролише јавност у Србији, притом, одмах постаје јунак онај који каже нешто што се коси са режимском политиком и криминалом, осим – а то је битно напоменути – ако та критика не долази са стајалишта одбране српских интереса и хришћанских вредности. Ректорка је баш тих дана своје храбре одбране живих људи уручила почасни докторат Џудит Батлер, која је филозоф-пропагатор најекстремнијег вида порицања појмова мушко и женско, отац и мајка, син и ћерка итд. По Џудит Батлер, Владика Максим није мушкарац, него је његово мишљење да је мушкарац пројектовање његове агресивне воље за моћи на себе и свет око себе. Измишљање свих могућих псеудосексуалних идентитета, који бујају на Западу и пробујавају и код нас, засновано је управо на филозофији Џудит Батлер. Тај чин давања части је у најдубљој сагласности са политиком коју на том пољу води Влада Србије и коју симболизује њена председница. Ректорка на академском и институционалном универзитетском нивоу утемељује оно што актуелни режим корак по корак спроводи у пракси. Колико је њен чин подршке студентима храбар треба самеравати и са тог аспекта: она је активан чинилац борбе против хришћанских вредности, па је, из угла колонијалних интереса, којима служи и актуелни режим, њена ректорска позиција, заправо, неугрозива.

      11) Борба. Владика Максим примећује парадоксалност додељивања Ордена Светога Саве Вучићу, који јавно пропагира поделу Косова и Метохије, односно „разграничење“ – дакле кршење Устава и крајњи чин предаје српске земље и тамошњих Срба на милост и немилост Арбанасима – што Црква једногласно оцењује као издају. У реду. Али, Владика Максим не примећује парадоксалност у томе што њега интервјуишу управо они који се по том питању не разликују од Вучића. Не примећује да га интервјуишу они који иначе немају везе са Црквом и на њу гледају титоистичким очима. Како бисмо избегли сваки етички неспоразум са читаоцем, најбоље би било приметити и тај парадокс да медији који пропагирају признавање терористичке државе на Косову и Метохији - НИН, Danas, Blic, Nova S (N1) - заузимају страну у унутарцрквеним питањима и очигледно фаворизују одређене владике, међу којима је управо он, Владика Максим, који сматра да Орден Светог Саве припада Србима на Косову и Метохији. Помињање и проблематизовање и тог парадокса било би од помоћи, јер би читаоцу то био позив на поверење. Овако, у суочавању са овим очигледним парадоксима, можемо закључити да се ту ради само о спољашњим парадоксима, а о унутрашњој, не лако уочљивој, логичности.

      12) Слободно мишљење Владике Григорија. Владика Григорије и о. Вукашин Милићевић – гостовали су у Utisku nedelje као браниоци слободног мишљења и у том контексту су говорили и о њему, Владици Максиму. Владика Григорије, који је претходно изјавио да је професор Мило Ломпар заслужио да добије Орден Светог Саве, није, међутим, као заступник слободног мишљења упитао водитељку емисије како то да никад није позвала тог тако заслужног професора да и он искаже своје слободно мишљење. Тако се Владика Григорије придружује главном уреднику НИН-а, који не помиње професора Ломпара када Владици Максиму поставља питање о одбијању учешћа на свечаности и помиње само Матију Бећковића. То је чин истоветан прећуткивању имена овог професора и на РТС приликом извештаја о добијању награде за књигу о Милошу Црњанском. Видимо, дакле, да су по питању слободног мишења РТС, НИН и Nova S (N1) усаглашени.
      Поред професора Ломпара, у Utisku nedelje нећемо чути ни професора Милоша Ковића, нити друге јавне прегаоце за опстанак српске културе и части. Нити ће икад један од ути?
    • Од Поуке.орг инфо,
      фото: Курир Спорт/Ања Вукашиновић
      Евролига је позвала учеснике да пред утакмице обележе „Ноћ вештица“, на шта су Црвена звезда и Делије имали жесток одговор.
      Евролига је предложила да се приреди маскирање за „Ноћ вештица“.
      Црвено-бели су, уместо тога, организовали програм посвећен српској традицији у увертири меча. Ту су били трубачи, као и део са духовном и етно музиком.
      А Делије су имале посебан одговор Евролиги…
      Развили су крст преко целе трибине и поручили: „ОВИМ ПОБЕЂУЈ“!
      КРСТ ПРЕКО ЦЕЛЕ ТРИБИНЕ: Делије жестоко одговориле Евролиги на позив да се обележи Ноћ вештица | ИСКРА
      ISKRA.CO Евролига је позвала учеснике да пред утакмице обележе „Ноћ вештица“, на шта су Црвена звезда и Делије...  
    • Од Логос,
      По благослову патријаршијског егзарха за југоисточну Азију, митрополита Сингапура и југоисточне Азије Сергија, камбоџанско архијерејско намесништво Тајландске Епархије објавило је кмерски превод књиге Светог Николаја Српског (Велимировића) „Вера светих".     Публикацију је уредио секретар Тајландске Епархије архимандрит Олег (Черепанин) а књигу је превео Исак Мунг. Уредништво су сачињавали јеромонах Паисије (Ипат), свештеник Роман Постников и Дарије Окхват, преноси веб страница orthodox.or.th.     Извор: Инфо-служба СПЦ

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...