Jump to content
Sign in to follow this  
Hadzi Vladimir Petrovic

О аргументу за човјека

Оцени ову тему

Recommended Posts

Честа појава која отежава дијалог. Самазвано или ангажовано се догматизују ставови нпр. архијереја, који је увјек у праву, а други нпр.архојереј није никад.

Размишља се по 'партијској" линији, судови су донесени (од ко зна кога) унапријед и расправа је размена ватре из ушанчених позиција.

Дијалог служи за доминацију, бесомучно се калкулише ефектима.

Изворна намјена форума, скупштине, сабора се на овај начин обесмишљава јер се не очекује спознаја и просветљење него се контаминацијом заузима(медијски) простор дијалога.

Говори се за човјека, то је исто као што и против човјека, а у позадини лежи гевелсовско схватање истине.

 

Послато са 5026D користећи Pouke.org мобилну апликацију

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 часа, Hadzi Vladimir Petrovic рече

доминацију, партијској" линији, догматизују...

Status, korist, plemenski mentalitet, duhovni papizam... Ljudi su obicno vodjeni emocijama, bili toga svesni ili ne. Vodjeni su najcesce skrivenom koriscu, svako tera svoju agendu, i vecina rasudjivanja i dijaloga se svodi na racionalizacije i sofizme. Treba uloziti trud kako bi se prepoznale svoje emocije i podsvesno, i time lakse izbegle zamke u rasudjivanju. To je neophodno kako bi se islo za istinom. To zahteva da priznas da nisi u pravu, da ispravljas svoje pleme (a ne samo one druge), da razmotris i ono sto ti stvara kognitivnu disonancu.

Samo ko tuda krene, drustveni status ce mu biti ostecen. Toga se animalna priroda najvise plasi, jer u prirodi status i dominacija znaci zivot, suprotno bedu i smrt. Mi ljudi, koliko god mislili da smo posebni, ne mozemo pobeci od toga. Ali smo pozvani smo da prevazilazimo prirodu.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије, уз саслужење четворице презвитера и двојице ђакона, на празник Пренос моштију Светог архиђакона Стефана, служио је Свету архијерејску литургију у цркви на острву Свети Стефан у Паштровићима која је посвећена овом угоднику Божјем.   Звучни запис беседе     На Литугији су одговарале сестре манастира Рустово а пратио их је благочестиви народ овога краја са православном браћом из Русије који се у великом броју сабрао у овој светињи.   Преосвећени владика Методије је честитао храмовну славу, као и славу житеља овог острва и насеља који Светог архиђакона Стефана прослављају као свог небеског заштитника.   Након тога владика Методије је бесједио о даровима Божјим и синовској дужности хришћана да увијек приносе захвалност Небеском Оцу за све што се прима од Њега, како је то чинио и Свети првомученик Стефан архиђакон у Јерусалиму.   Тумачећи данашње Јеванђеље о злим виноградарима, које говори о (не) благодарности, домаћину који је засадио виноград и дао га на коришћење виноградарима, владика је појаснио да је Господ (домаћин) у причама говорио првосвештеницима (злим виноградирима) да су добили на бригу и служење виноград (народ Божји) од којег су требали да дају плодове онима коме је Бог слао у своје вријеме:   „Прво је слао пророке које су они убијали, каменовали и батинали, а онда је на крају послао и самога Свога Сина мислећи и надајући се да ће се они, тако неблагодарни, макар застидјети кад буду видјели сина домаћиновог“, бесједио је владика. Подсјетио је да су виноградари убили и домаћиновог сина, а да су првосвештеници у овој причи одговарајућу на Исусово питање шта ће учинити господар виноградарима, сами себе изобличили и своју неблагодарност.   Христос им је рекао да ће камен, кога одбацише зидари, бесједио је даље владика, постати глава од угла:   „Камен је Христос и то је Црква која је постала глава од угла да споји зид јеврејског старозавјетног народа Божјег са оним незнабожачким народом који је требао да приђе и да буде обједињен у заједници светих и у Царству небеском. Тај крајугаони камен  – Христос је објединио изабрани народ и незнабожце у једну заједницу, чији смо и ми данас овдје чланови и сапричасници светих тајни. Сви се једнако спашавамо и благодаримо Богу на свему.“   Објаснио је Епископ диоклијски да за све што смо забадава добили: тијело, породицу, народ, културу, традицију… треба  да благодаримо Богу јер је суштински кључ тајног односа човјека и Бога благодарење.   „Једино у том стању благодарности ми смо способни да остваримо однос са Богом. Увијек треба да се запитамо у каквом смо стању: да ли смо у стању благодарности или неблагодарности. И кроз тај однос дубљи са Богом, кроз благодарност, остварићемо однос са свим ближњима и са самим собом, вратићемо се себи“, рекао је владика Методије.   Казао је да смо и ми данас призвани на благодарност и подсјетио на блуднога сина који је дошао себи кад се сјетио шта је све имао у дому оца свога, па се вратио и заблагодарио на свему и ништа му више није било потребно осим тог истинскога и суштинског односа са својим оцем.   „И Свети Стефан Првомученик је у најтежим тренуцима свога живота када је каменован и на најсвирепији начин убијан од братске руке, јер су то били његови саплеменици, рођаци, благодарио Богу. И само је у благодарственом стању могао да каже: Оче и Боже, не узми им ово за гријех! И предао је дух свој ономе коме је на свему благодарио“, закључио је у својој литургијској бесједи Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије.   Богослужење у цркви на острву Свети Стефан завршено је благословом славског колача и жита. Јеромонах Климент Бољевић, намјесник манастира Прасквице, под чијим је старањем и овај свети храм, потрудио се са домаћинима насеља Свети Стефан да сви присутни вјерници буду по паштровачком вјековном гостољубивом обичају угошћени.     Извор: Митрополија црногорско-приморска   Владика Методије у Паштровићима: Благодарење је суштински кључ односа човјека и Бога | Православна Митрополија црногорско-приморска (Званични сајт)
      MITROPOLIJA.COM Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије, уз саслужење четворице презвитера и двојице ђакона, на празник Пренос моштију Светог...
    • Од Логос,
      Познати руски философ и писац Александар Зиновјев писао је крајем 70-их година прошлог вијека о процесу “западнизације“ у оквиру којег ће у блиској будућности доћи до моралне и културне деградације човјечанства што ће довести до – укидања човјека каквог данас познајемо. Ако би ствари осмотрили са становишта хришћанског учења и искуства дошли би до истог закључка. Ми живимо у времену када се ради на стварању једног новог стандардизованог модела човјечанства по којем све оно што носимо као културно наслијеђе и духовну баштину постаје неважно. Обезврјеђивањем, занемаривањем и изопачавањем оних својстава која, сагласно хришћанској антропологији, чине човјека иконом Божијом, долази до деградирања човјека на дводимензионално биће и статистичку једницу те се све оно што представља здрави израз човјековог духа укида, цензурише и упрошћава.     Умјесто пројаве иконичности кроз слободу, ставралаштво, љубав, етику, човјек садашњице се све више изражава кроз сурогате тих вриједности. Тако се човјеку нуди слобода која је искључиво слобода избора (при чему је понуда онога што бирамо често унапријед одређена вољом заступника неолибералних вриједности). Таква слобода, међутим, је заправо нижи степен слободе јер укључује и гријех као могућност избора. Слобода која може да одведе у ропство гријеха је ништа друго него привид слободе, њен сурогат. Само она слобода која искључује гријех и која човјекову вољу саображава вољи Божијој јесте истинска и благодатна слобода. Примјер такве слободе је Личност Богочовјека Христа што је изражено у Његовим ријечима Оцу: нека буде воља Твоја (Мт. 26,42). Дакле, истинска слобода као вјечно да Богу јесте пројава истинске човјечности.   Човјек је створен као свештенослужитељ творевине. То значи да човјек сарађује у Божијем дјелу стварања и да цијели свијет треба да прође кроз његове руке да би постао свијет Божији. По ријечима С. Булгакова, “човјек је себи самоме стављен у задатак, да би стваралачким напором остваривао свој предвјечни лик.“ Човјек је са-творац свијета који је призван не да ствара нешто што Бог није створио, него да ствара у Божанској пуноћи, да својим стварањем раскрива Божију замисао о свијету. Због злоупотребе слободе и недоличног односа према свијету, дошло је до располућености у човјеку – на дух и плот. Зато се и у човјековом стваралаштву препознају два пута: један је пут препуштања природним стихијама, а други пут је аскетски пут стваралачког уподобљавања Богу. Хришћанин је позван, како  тврди Иван Иљин, да уноси свјетлост Христовог учења у земаљски живот и да стваралачки разоткрива дарове Светог Духа у животном ткању. Према томе, култура која се не заснива на богочовјечанском темељу и није истинска култура, већ не-култура, изопачење културе.   Одсуство “човјечности“ у човјеку трагично се одражава на међуљудске односе. Данас се у пуној мјери остварују Христове пророчке ријечи:  И зато што ће се безакоње умножити, охладњеће љубав многих (Мт. 24,12). У свијету је све мање љубави јер је све мање жртве за ближњег. Заборављене су Христове ријечи: а од ове љубави нема веће да ко живот свој положи за ближње своје (Јн. 15,13). Христолику жртвену љубав човјек данашњице замијенио је сурогатом љубави, површном сентименталношћу или егоистичком потребом задовољења плотских страсти. Пјевајући химну љубави апостол Павле је рекао који су плодови истинске љубави: трпљење, благотоворност, нераздражљивост, истинољубивост, одсуство зависти, гордости… Ако анализирамо појам љубави схваћен у духу данашњице увидјећемо да је он садржан управо у супротности наведеним својствима. Љубав према ближњем као оном који је поред мене, конкретан и непоновљив човјек, замијенила је ничеовска љубав пема даљнем. Све док се заборавља парадоксална јеванђелска аритметика по којој је једна овца важнија од деведесет и девет других, неће бити могуће вратити личности њену праву вриједност и достојанство.   Ни хришћани нису имуни на ове “болести“ савременог друштва. Јеванђелска логика је уступила мјесто себичној утилитаристичкој логици. Најтачнију дијагнозу је средином прошлог вијека дао Павле Евдокимов у Писму Христовој Цркви: “Хришћани су учинили све што су могли да стерилизују Јеванђеље; рекло би се, као да су га уронили у течност која га неутралише. Све што у њему шокира, превазилази или обара млакост свакодневице – ублажено је. Завршна мудрост хришћана: “Бог од нас не захтијева толико“, учинила је да обљутави со Јеванђеља, а та со је страшна љубомора Божија која од нас захтијева немогуће.“ Јеванђеље данас наилази на велику неравнодушност, у животу Цркве се често учествује пасивно, као да је оно што Црква даје један “додатак“ нашем животу који протиче по обрасцима “овог свијета“ и духа времена. Хришћанска вјера је сведена искључиво на људску раван, заборавља се њен богочовјечански карактер и откривењски извор.   Према богословском тумачењу јеванђелске приче о исцјељењу раслабљеног човјека у бањи Витезди, бања симболизује овај свијет, огрјеховљену и самољубиву људску природу. Раслабљени човјек, осјетивши самољубље и отуђеност људи вапије Христу: Господе, немам човјека (Јн. 5,7)! Раслабљеност потиче од отуђености, од непрепознавања човјека у човјеку. Зато је исцјељење једино могуће чудотоворном силом савршеног Човјека. У исцјељењу раслабљеног у бањи Витезди, као и у бројним другим Христовим чудима показује се и човјечност Христова, тј. откривење савршеног Човјека. Господ својим чудима показује могућност човјековог дјеловања на природу, показује човјеку пут владања свијетом кроз очовјечење природе.   Иконичност Божија у човјеку може бити упрљана али је до те мјере наглашена да је никакав гријех не може трајно уклонити. Испод свих наслага гријеха она сија и вапије за Богом. У Тајни Крштења обнавља се икона Божија у човјеку, док се кроз Миропомазање обнавља подобије. То потврђује Св. Григорије Ниски када каже да једно биће постаје човјек тек када бива покренуто од стране Светог Духа. Човјек који постоји по икони и подобију Божијем постаје саборни човјек, његово ја постаје саборно. И само у хришћанству, у Цркви има мјеста и за једно и за друго – и за човјечанство као цјелину и за човјека као апсолутну и јединствену вриједност. Христос се увијек обраћа свијету, цијелом човјечанству, а истовремено и датом, конкретном човјеку. Човјек је превасходно лично биће, створено за заједницу, за општење. Ван појма личности сва брига за човјека и човјечанство осуђена је у крајњем исходу на неуспјех. У секуларном и атеистичком погледу на свијет сва права и вриједности које човјек има добија од друштва, тако да се слобода и достојанство личности посматра са аспекта “корисности“. Међутим, личност је апсолутна и несведива вриједност, и зато је у праву Александар Шмеман када каже да “препознати сваког човјека као апсолутну вриједност значи изокренути сва наша уобичајена схватања и препознати човјека као биће које стоји ван простог природног поретка, тј. као више биће.“   Заустављање просеца “укидања“ човјека лежи искључиво у повратку Новом Адаму – Богочовјеку и у непрекидном узрастању у пуноћу раста висине Његове. Бог је, по ријечима Евдокимова, извајао људско лице гледајући својом Мудрошћу небеску и вјечну људскост Христа, Сина човјечијег који је дошао с неба (Јн. 3, 14). Лик Христов је прототип човјека и премда се Христос појављује историјски касније, Бог је у Њега гледао кад је стварао свијет и човјека (А. Јевтић). Св. Никола Кавасила каже да ће Бог пустити у Рај само Христа, тј. само онога ко буде имао лик Христов на себи и у коме Бог препозна Сина Свога.  Зато је обновљење данашњег човјека који стоји пред опасношћу да га овај свијет деградира до безчовјечности, једино могуће кроз повратак Богочовјеку Христу – савршеном Богу и савршеном Човјеку. Јер, без Богочовјека и ван Богочовјека, како казује ава Јустин, човјек увијек дегенерише у подчовјека, у качовјека, у (ничеовског) надчовјека, у ђавочовјека. Доказ томе је сва историја људског рода.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      У шесту недјељу по Васкрсењу – Недјељу слијепог, 2. јуна 2019. љета Господњег, када наша Света Црква молитвено прославља Светог мученика Талалеја и Преподобног Стефана Пиперског, саборно и молитвено било је у острошкој светињи. Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је протојереј Никола Пејовић, подгорички парох, а саслуживали су му протојереј Зоран Миловац из Дрвара и сабраћа острошке обитељи протосинђел Сергије и јерођакон Зосима, уз молитвено учешће монаштва и вјерног народа.

      Након читања зачала из Светог Јеванђеља о чудесном исцјељењу слијепог, сабранима се ријечима празничне бесједе обратио о. Никола поздрављајући их радосним поздравом Христос васкрсе, Ваистину васкрсе.
      – У овој шестој недјељи по Васкрсењу још један чудесан догађај, који људско око, људски ум и разум тешко да може да схвати. Само може да му се диви и да пита ко је тај ко отвори овом слијепом очи. Овај слијепац од рођења и овај догађај исцјељења његовог и враћања вида од Господа Исуса Христа, показује нам да постоје три разлога људске патње, људског страдања и људских искушења – рекао је о. Никола и додао да су то родитељски гријех или гријех предака, лични гријех и још један разлог који радује наше срце, а то је да се кроз поједине људе који страдају прослављају дјела Божија.
      Он је нагласио да јеванђелска прича о исцјељењу слијепог открива да осим тјелесног вида човјек има и духовни вид.
      – То су очи срца нашег, очи душе наше и очи ума нашег. За човјека су од тјелесних очију много значајније духовне очи. Зато нам се даје овај примјер човјека који је од рођења слијеп офд тјелесних очију, али нам даје и примјер фарисеја онога времена који су били слијепи поред својих очију и нису видјели оно што је видио овај слијепац, да је Онај који му је вратио вид Син Божији, него су га чак малтретирали и истјерали из храма, да не би својим гријехом и слабостима прљао ту њихову заједницу – казао је о. Никола и подсјетио да је човјек касније исповиједио Сина Божијег показујући да му Господ није отворио само тјелесне очи, него и очи његовог ума, срца и душе његове како не би ходио по тами, него како би се небеска свјетлост уселила у нас, да би обасјани том свјетлошћу нашли смисао нашег живота.
      О. Никола је рекао да је увијек човјекољубиви Бог слао оне људе који су били свједоци управо тог и таквог вида и те и такве свјетлости, који су били истински свјетлоносци и помагали нам да отворимо духовне очи, а да су такви били Свети отац наш Василије Острошки у чијој смо светињи сабрани и Преподобни Стефан Пиперски кога данас прослављамо.

      Извор: Манастир Острог
    • Од Поуке.орг инфо,
      Постоје три велике страсти, алкохол, коцка и власт. Од прве двије се некако може излијечити, од треће никако. Власт је и најтежи порок. Због ње се убија, због ње се гине, због ње се губи људски лик. Неодољива је као чаробни камен, јер прибавља моћ. Она је дух из Аладинове лампе, који служи свакој будали која га држи. Одвојени, не представљају ништа; заједно, коб су овог свијета. Поштене и мудре власти нема, јер је жеља за моћи безгранична.

      Човјека на власти подстичу кукавице, бодре ласкавци, подржавају лупежи, и његова представа о себи увијек је љепша него истина. Све људе сматра глупим, јер крију пред њим своје право мишљење, а себи присваја право да све зна, и људи то прихватају. Нико на власти није паметан, јер и паметни убрзо изгубе разбор, и нико трпељив, јер мрзе промјену. Одмах стварају вјечне законе, вјечна начела, вјечно устројство, и вежући власт уз бога, учвршћују своју моћ. И нико их не би оборио, да не постају сметња и пријетња другим моћницима. Руше их увијек на исти начин, објашњавајући то насиљем према народу, а сви су насилници, и издајом према владару, а никоме то ни на ум не пада. И никога то није уразумило, сви срљају на власт, као ноћни лептири на пламен свијеће.
      Јесу ли све босанске валије затворене, протјеране или побијене? И читава њихова свита. А увијек долазе нови, и доводе своју свиту, и понављају глупости својих претходника, јер друкчије не могу. И тако, укруг, непрестано. Без хљеба народ може остати, без власти неће. Они су болест на народном тијелу, као гуке. Кад једна гука отпадне, израсте друга, можда грђа. Не можете без нас, кажу нам, разбојници би се намножили, непријатељ би нас напао, неред би у земљи настао. А ко држи ову земљу, ко је храни, ко брани? Народ. А они нас глобе, кажњавају, затварају, убијају. И још натјерају наше синове да то чине. Они без вас не могу, ви без њих морате. Њих је мало, нас је много. Само да прстом макнемо, колико нас има, те жгадије не би било. И учинит ћемо то, браћо моја сатрвена, чим одрасту прави људи који неће допустити да им вампири сједе за вратом.
      (Меша Селимовић: Одломак из романа Тврђава)
      Извор: GlobalCir
      http://www.rasen.rs/2016/04/mesa-selimovic-covjeka-na-vlasti-podsticu-kukavice-bodre-laskavci-podrzavaju-lupezi-i-njegova-predstava-o-sebi-uvijek-je-ljepsa-nego-istina/#.W44Vn-hLiiP
    • Од Логос,
      „Свјетлост која је засијала са лица Христовог на Гори таворској је вјечна свјетлост, свјетлост у којој Бог почива и обитава и која обасјава сваког човјека који се рађа на овој земљи. Та свјетлост Духа Светога је наше звање и наше призвање, призив на живот, не само овдје на земљи него на живот вјечни“, казао је Митрополит црногорско-приморски.   Додао је да је то свјетлост која човјека преображава из смртног у бесмртно биће.   „Она сваког новокрштенога човјека преображава у малог богочовјека. То је оно што Црква Божија чува у себи и предаје људскоме росу са покољења на покољење. Та свјетлост Духа Светога је, ево, стигла и у ову благословену земљу Аргентину и на овај континент Јужне Америке, нарочито присуством Цркве православне – једне, свете, апостолске, католичанске Цркве Божије, нагласио је он.   Подсјетио је да на јужноамеричком континенту има већ петнаест православних епископа и много свештеника који проповиједају Христа распетога и васкрслога.   „Ево и наша Црква помјесна, Црква Светога Саве, и она овдје има своју мисију са осталим православним епископима, да и она обавља мисију апостолску на овом континенту и да призива све који се рађају на овом континенту да се просвијетле свјетлошћу Христовог Преображења. Присуство њеног Епископа овдје није да само проповиједа Јеванђеље онима који су поријеклом из наших крајева, из старога краја, него да проповиједа Јеванђеље свима који се овдје рађају, на овоме континенту, да сви постану чланови једне, свете, саборне и апостолске Цркве Христове“, поручио је Митрополит Амфилохије.   У овом храму ће у недјељу, 2. септембра бити обављено свечано устоличење изабраног Епископа буеносајреског и јужно-централноамеричког г. Кирила (Бојовића).   Данашњој служби присуствовали су и гости који су из Црне Горе допутовали у Буенос Аирес на устоличење Владике Кирила: Епископ диоклијски г. Методије, протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић, јереј Игор Балабан, Радован Бојовић (брат Епископа Кирила) и драматург Радисав Јеврић.     Извор: Митрополија црногорско-приморска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...