Jump to content
obi-wan

Kad Greta-jugend pjeva “budućnost pripada meni”

Оцени ову тему

Recommended Posts

очекивао сам да ће целокупан западни свет одушевљено аплаудирати наступу ове девојчице али на сву срећу није тако. доста западњачких медија и интернет портала прича и тврди исто или слично што и ми овде говоримо... 

онај британац /не могу се сетити имена/ што води ону популарну емисију о аутомобилима је баш сурово испрозивао Грету и целу представу у УН.

а, ово ми је један од интересантнијих извештаја 

greta_thunberg_un-1160x653.jpg
WWW.SPIKED-ONLINE.COM

Forget saving the planet – we need to save Greta from the death cult of...

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Evo šta je rekao Putin o Greti

Putin: Nisam oduševljen govorom Grete Tunberg

Ruski predsednik Vladimir Putin izjavio je da ne deli entuzijazam u vezi sa govorom švedske aktivistkinje za očuvanje životne sredine Grete Tuberg u Ujedinjenim nacijama i osudio korišćenje dece i tinejdžera radi ostvarivanja tuđih interesa.

"Možda ću vas razočarati, ali ne delim entuzijazam zbog govora Grete Tunberg", rekao je Putin na Ruskoj energetskoj nedelji.

Putin je ocenio da je dobro da tinejdžeri i mladi usredsrede pažnju na probleme današnjice, uključujući zaštitu životne sredine, prenosi TAS.

"Međutim, kada se deca i tinejdžeri koriste radi nečijeg interesa, to je vredno osude", poručio je ruski predsednik.

Putin smatra da niko nije objasnio Greti Tunberg da je moderan svet složen i različit i da ljudi u Africi i mnogim azijskim zemljama žele da žive u zemljama koje su bogate, kao što je Švedska, navodi Rojters.

"Siguran sam da je Greta veoma ljubazna i iskrena devojčica, ali odrasli moraju da učine sve što mogu da ne dovode tinejdžere i decu u ekstremne situacije", rekao je Putin.

Tunberg je na Samitu UN u Njujorku uputila prekor svetskim liderima zbog toga što nisu uspeli da savladaju problem klimatskih promena.

"Kako se usuđujete? Ukrali ste moje snove", poručila je u UN 16. godišnja devojčica koja je pre više od godinu dana započela proteste ispred švedskog parlamenta, a što je kulminiralo globalnim protestima protiv klimatskih promena.

6228340_putin-ssjpg
WWW.RTS.RS

Ruski predsednik Vladimir Putin izjavio je da ne deli entuzijazam u vezi sa govorom švedske aktivistkinje za očuvanje životne sredine Grete Tuberg u Ujedinjenim nacijama i osudio korišćenje dece i tinejdžera...

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

@Нифада hvala za prevod. Nije da ne razumem ruski ali ovako je sigurnije .

пре 14 часа, Нифада рече

ne delim entuzijazam zbog govora Grete Tunberg"

Ne delim ni ja. Mada su nam razlozi, verovatno, različiti.

пре 14 часа, Нифада рече

Putin je ocenio da je dobro da tinejdžeri i mladi usredsrede pažnju na probleme današnjice, uključujući zaštitu životne sredine

U potpunosti se slažem.

A sada kreće sa demagogijom.

пре 14 часа, Нифада рече

Međutim, kada se deca i tinejdžeri koriste radi nečijeg interesa, to je vredno osude

Osudjujem i ja kada se deca koriste radi nečijeg interesa ako je to samo tudji interes. Samo što se ovde ne radi o nečijem? / tudjem interesu, već o interesu svih ljudi pa i Gretinom.

пре 14 часа, Нифада рече

i da ljudi u Africi i mnogim azijskim zemljama žele da žive u zemljama koje su bogate, kao što je Švedska,

Stara mantra; Deca u svetu gladuju a ti se buniš što..(dodati po želji). Što se mnogi na forumu bune protiv Vučića kada bi gladna deca Afrike bila presrećna da žive (makar i) u Srbiji?

пре 14 часа, Нифада рече

"Siguran sam da je Greta veoma ljubazna i iskrena devojčica, ali odrasli moraju da učine sve što mogu da ne dovode tinejdžere i decu u ekstremne situacije"

Ona se tu i našla zato što odrasli, u ovom slučaju političari, ne da nisu učinili sve što mogu, već nisu učinili gotovo ništa.

 

Nisam  ljubitelj istupanja dece za rešavanje svetskih problema. Tačnije, imam pomešana osećanja. Nisam ni obožavateljka “zelenih” pokreta. Većina  ih se izrodila a i oni koji su ostali neuprljani, umesto da učestvuju u rešavanju problema, oni ga, najblaže rečeno, zamagljuju.  Zapravo, oslobadjaju odgovornosti glavne krivce a svaljuju teret na potrošače koji malo toga mogu da učine.

- Nešto manje od 3/4  štetne emisije proizvodi oko 100 velikih svetskih kompanija. Može 7 milijardi ljudi sutra  prestati sa upotrebom plastičihe kesa, početi sa reciklažom i sadjenjem drveća... čint sve što je u moći pojedinca, problem neće biti rešen.

- Naša psihologija je čudna voćka.

Kada se odgovornost „razvodnji“ dolazimo u, svima nama, dobro poznatu situaciju. (Ako se zna ko je u kući zadužen za bacanje djubreta, kanta će biti, u glavnom:))), redovno pražnjena. Ako takvog dogovora nema, muž misli ja ću, ja mislim on će, i dočekamo ponoć.) Kod održive potrošnje je odgovornost raspodeljena na milijarde ljudi – svi smo odgovorni a da, zapravo, niko nije.

Većina će, na minus 20, uneti promrzlu kucu makar u hodnik zgrade. Koliko nas je dalo sredstva za otvaranje skloništa ili pokrenulo njihovo otvaranje?

Da ne dužim, ima toga, u psihologiji, još podosta.

Za emisiju štetnih gasova odgovorni su i političari i kompanije i potrošači. Jedini koji mogu rešiti problem su političari* – donošenjem zakona. Kojih će se svi proizvodjači štetnog zračenja pridržavati. Zato su Ujedinjene nacije, kongresi, senati… mesto gde treba istupati i tražiti od političara da učine, kako Putin reče, sve što mogu a ne da demagogijom zamagljuju o čemu se ovde radi. Sad je sve problem; i što je dete istupilo, i što je istupilo dete iz bogate zemlje dok deca u Africi gladuju, I što joj nisu objasnili složenost sveta. Samo nije problem što on i većina političara ne radi posao za koji su plaćeni – ne brinu o svim stanovnicima države na čijem su čelu ( već samo o interesima velikih kompanija).

*U stvari, svi mi ali ne samo sadjenjem drveća, nošenjem platnenih torbi umesto plastičnih kesa...- sve je to kap u okeanu. Već pre svega glasanjem za odgovorne političare. E sad, što to nama izgleda kao utopija, to je druga priča.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 41 минута, Branka62 рече

 Samo nije problem što on i većina političara ne radi posao za koji su plaćeni – ne brinu o svim stanovnicima države na čijem su čelu ( već samo o interesima velikih kompanija).

*

Kina i Indija su najvece stetocine. bukvalno unistavaju planetu. a to su njegovi drugari.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

МЕГАЛОПОЛИС – Зелени расизам

Слободан Владушић 04/10/2019  Печат Колумне, БРОЈ 588 Оставите коментар

 

Dimnjak-2.jpg

Главни јунак овог текста није Грета Тунберг, па чак ни та специфична верзија „еколошке свести“, већ политичке последице те свести, јер цела прича под насловом „Грета Тунберг“ и постоји само због политичких последица, а не због екологије

Ако сам на тренутак заборавио на моћ глобалних медија да синхронизованом акцијом ни од чега направе нешто (важи и супротно: од нечега – ништа), случај Грете Тунберг ме је уверио да је та моћ и даље у великој мери неокрњена. Сама по себи, ГТ није нарочито интересантна; она је просто један пропагандни постер, живи лого, мајсторски дизајниран (јер су је и дизајнирали врхунски професионалци) са задатком да промовише једну верзију „еколошке свести“. Главни јунак овог текста није дакле, ГТ, па чак ни та специфична верзија „еколошке свести“, већ политичке последице те свести, јер цела та прича под насловом „Грета Тунберг“ и постоји само због тих политичких последица, а не због екологије.

НЕСЛАГАЊЕ У НАУЧНОЈ ЗАЈЕДНИЦИ Да је у питању само екологија, онда се за говорницом УН не би појавили активисти (који цитирају стручњаке), већ сами стручњаци: примера ради, неки од оних који сматрају да се већина еколошких проблема може савладати техничким иновацијама које неће радикално променити наш начин живота – јер има и таквих стручњака – или можда неко од истраживача са универзитета у Турку (Финска) где су након серије истраживања дошли до закључка да се у последњих сто година температура на планети, услед емисије угљен-диоксида (CО2), повећала за само 0,1°C а да је људски удео у том повећању био 0,01°C. Када се резултати ових научних истраживања упореде с патетичном исповешћу ГТ у којој она тврди да ће људска врста бити истребљена са лица земље за десетак година уколико се емисија угљен-диоксида у наредној деценији не смањи за 50%, онда човек са елементарном количином храбрости да самостално размишља може да се запита о чему уопште ГТ говори? Разуме се, и ГТ је приликом свог излагања цитирала неке научне изворе (не ове финске, као што се да претпоставити) што у најмању руку значи да у научној заједници постоји неслагање у погледу утицаја човека на климу. Да ли је то неслагање нешто о чему се говори у медијима? Наравно да не, јер на 10.000 људи који су чули за ГТ, постоји један човек који зна за резултате истраживања финских истраживача.
Наступ ГТ пред Уједињеним нацијама само је део зелене декорације која обухвата и међународне покрете попут We Don’t Have Time (Ми немамо времена) или међународне акције каква је Friday for Future (Петак за будућност) где клинци са западне хемисфере петком не иду у школу, већ спроводе еколошки штрајк тражећи од националних влада & међународне заједнице да делује у правцу еколошког спаса планете.
Садејством свих ових зелених акција код обичног човека ствара се посебно осећање еколошке свести које ћу назвати зелени расизам. Шта значи зелени расизам? То је осећање панике и страха од пропасти света услед еколошке катастрофе која наводно само што се није догодила, а која може да се реши само радикалним мерама, које искључују хуманистички обзир према другим људским бићима.
У почетној фази овај фанатични, зелени расизам маргинализује сва друга политичка питања. Какав проблем може да буде имиграција, нестанак средње класе на Западу, десуверенизација држава и нестанак народа у односу на наводно скори нестанак целокупног људског живота на планети?

ПУТ КА ЗЕЛЕНИМ СТРАНКАМА Зелени расизам људе гура ка зеленим странкама – акција која је успела на последњим изборима за Европски парламент – а истовремено се њихова свест припрема за зелену револуцију која ће радикално променити њихов начин живота. Без овог зеленог ванредног стања, људи никада не би пристали на корените промене свог живота. Зато је потребно ширити панику услед наводне скоре еколошке пропасти света, зато је потребно уклонити све могуће гласове разума који еколошке проблеме решавају без револуционарних & ванредних мера, односно у постојећим оквирима међународних односа и правила игре.
Наравно, сада се поставља питање зашто је и коме потребна та коренита промена начина живота не само људи са Запада већ из целог света? Уколико би речи ГТ о смањивању емисије угљен-диоксида за 50% постале обавезујуће за целу планету, то би довело до сасвим нових правила игре у светској економији. Сликовито речено: то би било ново дељење карата у економији које би требало да преокрене садашње економске тенденције – успон Евроазије и Пацифичког региона и релативну економско-политичку маргинализацију Запада. Нова правила игре у економији дала би предност тзв. зеленој технологији – која је подешена да ради с наметнутим ограничењима – што би, укратко речено, обновило технолошку супериорност западних корпорација која тренутно није више онако изразита каква је била пре неколико деценија.
У сфери политике, зелени расизам би послужило Западу да ревитализује свој „морални кредибилитет“. Индустријализација, па самим тим и јачање земаља попут Бразила, Турске или земаља Пацифичког региона, која се одвија захваљујући јефтиним фосилним горивима који емитују угљен-диоксид, сада би била проглашена за „неморалну“ и „опасну“ по опстанак планете. Тиме би се створио консензус око притиска на ове земље. Видимо да зелени расизам тако може да постане јако „морално оправдање“ зашто неке земље треба изложити санкцијама или чак војној интервенцији.

„ЕКОЛОШКА СВЕСТ” – НОВИ ТЕМЕЉ СУПЕРИОРНОСТИ У 19. веку супериорност западне цивилизације темељила се на расистичким теоријама о супериорности западног човека над оним из колонија, као и на ширењу „цивилизације“ међу „дивљацима“. Половином 20. века та супериорност се базирала на „моралности“ демократије у односу на тзв. „недемократске режиме“; исто тако демократија је била везивно ткиво земаља Запада. Почетком 21. века нико озбиљан на Западу више не верује у истинску демократију (зато је управо на Западу и скован термин постдемократија), што значи да ће се у предстојећим годинама осећање супериорности и унутрашње хомогености Запада морати изградити на неком новом темељу. Тај темељ ће бити управо „еколошка свест“. Она ће се на Западу радикализовати до нивоа „религије“, односно еколошког фанатизма како би се оправдало насилно ширење „еколошке свести“ (попут „цивилизације“ у 19. веку) по целом свету у виду кажњавања „еколошки несвесних“ народа и држава. Другим речима, радикализована еколошка свест ће се нужно претворити у зелени расизам.
И ту долазимо до последње и најопасније последице ове посебне врсте расизма: смештајући у центар света планету Земљу, зелени расизам показује заправо своју радикално антихуманистичку природу. Наиме, ко је онај ко „прети“ Планети, ко доводи у питање њен опстанак? Одговор је јасан: човек. Ако је тако, то онда значи да ће „еколошки самосвесни“ људи себи дати задатак да истребе све људе који су наводно сувишни за живот Планете, оне који је наводно угрожавају. То могу бити припадници наводно „еколошко несвесних народа“, али и припадници западне цивилизације који троше ресурсе узалудно.
У центру ове само наоко еколошке приче неће наравно бити Планета, већ они људи који ће за себе узурпирати право да говоре у име Планете, односно да у њено име одлучују ко има право да троши њене ресурсе, а ко не. Те одлуке, сасвим сигурно, неће донети мала Грета, већ они који су је промовисали у глобалну фигуру.
А то је антихуманистичка, корпоративна елита.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 14 минута, ana čarnojević рече

Kina i Indija su najvece stetocine. bukvalno unistavaju planetu. a to su njegovi drugari.

 

Kina da, ali mislim da su SAD ispred Indije a i Rusija je u top 5. Bar kada se radi o ukupnoj emisiji. Ali kada se gleda po glavi stanovnika, svi ostali su male mace za SAD i Rusiju (ako me sećanje dobro služi). 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 18 минута, александар живаљев рече

И ту долазимо до последње и најопасније последице ове посебне врсте расизма: смештајући у центар света планету Земљу, зелени расизам показује заправо своју радикално антихуманистичку природу. Наиме, ко је онај ко „прети“ Планети, ко доводи у питање њен опстанак? Одговор је јасан: човек. Ако је тако, то онда значи да ће „еколошки самосвесни“ људи себи дати задатак да истребе све људе који су наводно сувишни за живот Планете, оне који је наводно угрожавају. То могу бити припадници наводно „еколошко несвесних народа“, али и припадници западне цивилизације који троше ресурсе узалудно.

joooj  :0222_shocked:

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 25 минута, ana čarnojević рече

Kina i Indija su najvece stetocine. bukvalno unistavaju planetu. a to su njegovi drugari.

Ne Kina i Indija su bezazleni. 

Najveći štetočina na planeti je SAD. Proizvode najviše smeća, i troše najviše resursa na planeti.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Пре сат времена, Branka62 рече

Za emisiju štetnih gasova odgovorni su i političari i kompanije i potrošači.

Знаш шта је ту главни проблем?

За емисију штетних гасова одговоран је развој цивилизације који је сад немогуће зауставити. Дословно немогуће осим ако не желимо да умру милијарде људи. Чак не морамо да говоримо о стварима којих не желимо да се одрекнемо јер смо на њих навикли, а нису неопходне. Говоримо о производњи хране, превозу људи, интернету (од кога дословно зависи наша цивилизација, није интернет фејсбук) и свему осталом без чега се данас не може. Зато је цела политичка прича о спречавању глобалног загревања у најбољу руку демагошка, а у најгорем случају есктремно штетна. 

Шта је решење? Па решење ће доћи. Као што су пре сто и нешто година предвиђали да ће, ако се настави истом стопом, Њујорк и Лондон бити затрпани коњском балегом. Наравно, само неких двадесетак година након тих предвиђања су се појавили аутомобили и то се није десило. Тако ће бити и сад. У међувремену можемо једино да купујемо време, а постоји само једно одрживо, научно и практично решење за то - нуклеарна енергија где год је то могуће. Све друго су шарене лаже. А овој мученици радије не бих, неко ту дебело треба да одговара што злоупотребљава дете са проблемом.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 27 минута, Justin Waters рече

Ne Kina i Indija su bezazleni. 

Najveći štetočina na planeti je SAD. Proizvode najviše smeća, i troše najviše resursa na planeti.

Justi mislim da Kina trenutno trosi apsolutno mnogo vise ruda, oni su u ekstremnoj ekspanziji sa potrosnjom, ali relativno u odnosu na broj stanovnika je to svakako manje nego USA i u ukupnom skoru, mada se u USA u globalu koristi daleko sofisticiranija tehnologija i mnogo su blizi prelasku u narednu fazu tehnoloske revolucije. Takodje u Kini umre od zagadjenosti oko 1.5 ljudi godisnje, mnogi gradovi su puni smoga. E sad kad bi smo svi zivjeli kao srednja klasa u USA trebalo bi nam izmedju 3 i 4 planete, a kao srednja klasa u Evropi 2 do 3 a najgore sto vecina ljudi na planeti zeli tako da zivi, i Kinezi i Indijci.

Share this post


Link to post
Share on other sites

 

пре 2 минута, Juanito рече

Шта је решење? Па решење ће доћи. Као што су пре сто и нешто година предвиђали да ће, ако се настави истом стопом, Њујорк и Лондон бити затрпани коњском балегом. Наравно, само неких двадесетак година након тих предвиђања су се појавили аутомобили и то се није десило. Тако ће бити и сад

Ovako nešto si ili ti ili neko drugi (bila sam ubedjena da je Grizli) već pisao. Sa ovim se ne slažem. Da čekamo da se desi čudo? A šta ako se ne desi?

пре 5 минута, Juanito рече

Знаш шта је ту главни проблем?

За емисију штетних гасова одговоран је развој цивилизације који је сад немогуће зауставити. Дословно немогуће осим ако не желимо да умру милијарде људи. Чак не морамо да говоримо о стварима којих не желимо да се одрекнемо јер смо на њих навикли, а нису неопходне. Говоримо о производњи храну, превозу људи интернету (од кога дословно зависи наша цивилизација, није интернет фејсбук) и свему осталом без чега се данас не може. 

Znam da je to najveći problem:). Ne mislim da treba zaustaviti sve fabrike i ne mislim ni da treba podići takse toliko da se više nikome ne isplati da bilo šta proizvodi. Moj komentar je bio usredsredjen na Putinov govor.

Kako  sam veliki veliki zagovornik nuklearne energije, izmedju ostalog sam i ovo  imala na umu

пре 12 минута, Juanito рече

постоји само једно одрживо, научно и практично решење за то - нуклеарна енергија где год је то могуће

kada sam napisala da političari ne rade gotovo ništa. Umesto da podstiču izgradnju nuklearnih centrala (i istraživanja),oni ih (zakonima) zatvaraju

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 21 минута, Juanito рече

Знаш шта је ту главни проблем?

За емисију штетних гасова одговоран је развој цивилизације који је сад немогуће зауставити. Дословно немогуће осим ако не желимо да умру милијарде људи. Чак не морамо да говоримо о стварима којих не желимо да се одрекнемо јер смо на њих навикли, а нису неопходне. Говоримо о производњи хране, превозу људи, интернету (од кога дословно зависи наша цивилизација, није интернет фејсбук) и свему осталом без чега се данас не може. Зато је цела политичка прича о спречавању глобалног загревања у најбољу руку демагошка, а у најгорем случају есктремно штетна. 

Шта је решење? Па решење ће доћи. Као што су пре сто и нешто година предвиђали да ће, ако се настави истом стопом, Њујорк и Лондон бити затрпани коњском балегом. Наравно, само неких двадесетак година након тих предвиђања су се појавили аутомобили и то се није десило. Тако ће бити и сад. У међувремену можемо једино да купујемо време, а постоји само једно одрживо, научно и практично решење за то - нуклеарна енергија где год је то могуће. Све друго су шарене лаже. А овој мученици радије не бих, неко ту дебело треба да одговара што злоупотребљава дете са проблемом.

Bravo, ja kad cujem neke ljevicare anarhiste kiji su naucno dosta naucno obrazovani i koji predlazu kao jedino pravedno resenje degrowth, zapitam se da li zivimo na istoj planeti i da li oni uopste uzimaju u obzir istoriju razvoja koji se dogodio u mnogim drzavama. Pazi drugo cesto isti ti ljudi uzivaju zivot dobro stojece srednje klase i ne odricu se nicega.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 сат, Branka62 рече

A sada kreće sa demagogijom.

Ceo govor, očigledno unapred pripremljen je fenomenalan govor za jednog populističkog političara... pokrio je sve opcije... i podršku mladim aktivistima i opasnost od zloupotrebe... i podršku razvoju čistih tehnologija i zadršku zbog cene istih... što bi onaj EPP slogan rekao "za nekoga sve, za svakog po nešto"  ;)

 

пре 1 сат, Branka62 рече

Stara mantra; Deca u svetu gladuju a ti se buniš što..(dodati po želji). Što se mnogi na forumu bune protiv Vučića kada bi gladna deca Afrike bila presrećna da žive (makar i) u Srbiji?

Nije to taj argument... argument je da nove tehnologije koštaju... da siromašne zemlje ne mogu da ih priušte... i da bi propisivanjem strogih pravila kakve GT želi, siromašne zemlje ostale još dugo u siromaštvu... i to jeste tačno i zato se i o tome vodi računa i postoje drugačiji kriterijumi, pa i prodaja "čistog vazduha" u međunarodnim ugovorima...

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 7 минута, Ronald рече

Justi mislim da Kina trenutno trosi apsolutno mnogo vise ruda, oni su u ekstremnoj ekspanziji sa potrosnjom, ali relativno u odnosu na broj stanovnika je to svakako manje nego USA i u ukupnom skoru, mada se u USA u globalu koristi daleko sofisticiranija tehnologija i mnogo su blizi prelasku u narednu fazu tehnoloske revolucije. Takodje u Kini umre od zagadjenosti oko 1.5 ljudi godisnje, mnogi gradovi su puni smoga. E sad kad bi smo svi zivjeli kao srednja klasa u USA trebalo bi nam izmedju 3 i 4 planete, a kao srednja klasa u Evropi 2 do 3 a najgore sto vecina ljudi na planeti zeli tako da zivi, i Kinezi i Indijci.

Znam, zato kažem ako će se neko frljati sa imenima država onda stvar treba reći onako kako jeste, u suprotnom svi smo u istom sosu kao planeta. 

Dakle dok ne bude gotova i tržišno raspoloživa tehnologija tako da je svi možemo koristiti da smanjimo zagađenje...nema se šta prigovarati Kini, Indiji ili Turskoj...jer koliko oni sad doprinose zagađenju kroz korištenje fosilnih goriva toliko i SAD još i više kroz korištenje resursa koji im omogućava udoban život...papir, šećer, drvo, metal, plastika itd što se uvozi i proizvodi u zemljama koje pojačano koriste fosilna goriva jer su taj posao SAD završile u 19 i prvoj polovini 20-tog vijeka. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 29 минута, Juanito рече

Шта је решење? Па решење ће доћи. Као што су пре сто и нешто година предвиђали да ће, ако се настави истом стопом, Њујорк и Лондон бити затрпани коњском балегом.

Neće doći samo od sebe i samo na osnovu tehnologije... kao što ni tada nije došlo samo od sebe... došlo je između ostalog i usled masovne intervencije države u vidu ogromnih ulaganja u infrastrukturu i donošenja sanitarnih i saobraćajnih propisa...

Zanimljivo prateće štivo na tu temu:

Did Cars Save Our Cities From Horses?

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Милан Ракић,
      Slovenačka kompanija Pipistrel objavila je proizvodnju svog 1000. aviona iz Sinus/Virus porodice (Pipistrel Sinux Max model), čijom će se prodajom kupcu iz Surinama poslovanje firme proširiti u 96 zemalja, saopštava taj proizvođač.

      Generalni direktor Pipistrel grupe Ivo Boskarol (Ivo Boscarol) zahvalio se radnicima na proizvodnji „visokokvalitetnih aviona“ i istakao da kontinuirana potražnja za ovim tipom letelica znači da „tržište prihvata njihove proizvode i neprekidno im veruje“:
      – To zapravo znači da proizvod koji smo pustili prvi put u prodaju je bio dovoljno dobar da se već decenijama prodaje, i to širom sveta u različitim klimatskim uslovima i kulturama. Međutim, ovaj uspeh ne donosi benefit samo našim kupcima već je on pre svega od koristi za nas zato što nam nudi dugoročnu održivost i obezbeđuje stabilnost radnih mesta za naše zaposlene. –
      Proslava ispred hangara u proizvodnom pogonu u Ajdovščini (Slovenija) / Foto: Pipistrel Kako ističu iz kompanije, ukupni broj proizvedenih letelica do sada je preko 2000, a tom broju su uz Sirus/Virus avione doprineli i drugi modeli i to: Taurus i Taurus Elektro, SW 121 sertifikovan od strane EASA-e, zatim linija aviona za specijalnu jedinicu Ratnog vazduhoplovstva Indije- Garud, Ejpis Bi (Apis Bee), Pantera, kao i motorne jedrilice u prvim godinama poslovanja.
      Kompanija ove godine proslavlja i 30 godina od osnivanja, a kao važni poslovni događaji u 2019, uz proizvodnju 1000. Sinus/Virus aviona, izdvajaju se i predstavljanje novog logotipa firme, kao i potpisivanje memoranduma o saradnji sa američkom kompanijom Hanivel (Honeywell), čiji je cilj unapređenje buduće proizvodnje Pipistrelovih letelica sa vertikalnim uzletanjem i sletanjem(VTOL). Podsetimo, slovenački proizvođač je u maju 2018. objavio završetak radova na svojoj 900. letelici iz Sinus/Virus porodice, koju je tada prodao kupcu iz Australije.
      Luka MATOVIĆ

    • Од Ana B.,
      https://crkva.net/read-blog/58_постоје-они-који-се-баве-критиком-других-а-не-општим-добром-оправдавају-своју-зл.html
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
    • Од Милан Ракић,
      Posle točno 23 godine, pre nekoliko dana telefonom su razgovarali Džoni Štulić i Petar Luković; tema – feljton na XXZ portalu o Štuliću iz knjige “Biografija” Hrvoja Horvata. Džoni je predložio da za naš portal napiše odgovor/demarš spram objavljenih feljtonskih nastavaka, pogotovo trećeg dela, ali je zbog celokupne slike i razumevanja morao proširiti odgovor i na druge teme. Tekst Branimira Džonija Štulića objavljujemo u originalu; u heksametru; na ćiriličnom i latiničnom pismu, onako kako on inače piše…
      Photo: Zoran Trbović/XXZ
      Posle razotkrivaњa Šerbeџijinih mračnih laži,
      odmah њemu koliko sutradan priskoči u pomoć
      još mračnije glasilo Druge zapovedne linije,
      Večerњi list, obznanom da u svojoj nakladi izdaju
      za zagrebački sajam kњiga, Interliber, dve hiљade
      osamnaeste, moj necenzuriran životopis iz
      pera Hrvoja Horvata. Necenzuriran je umesto
      neautoriziran, mašti na voљu, podmetaњe, laž
      (da zametnu mom ukradenom novcu trag, bacajući
      koske helotiji na krivi kolosek), a sve to kanda
      boreć se protiv govora mržњe (kao da mediji 
      i televizija nisu raspirili požar rata u
      Jugi), pošto govor mržњe nije sloboda govora
      – dovoљno je samo zaviriti u komentare o
      meni na tu vest, oštija. Hrvoje Horvat pak nosi
      tako prenapadno ime da ga to prosto odaje, no
      od tih novih momenata koji osvanu u najavi,
      jedan ću ispraviti. Neli Mindoљević izjavi
      da ono što prelije čašu između њenog muža
      Davora i mene, posetiv ih pred rat devedesete,
      bejaše to što Davor reče kako ne bi mogao
      pucati u prijateљa, dok ja rekoh da bih. E sad,
      toga se ne sećam (mada znajuć sebe u to uopšte
      ne sumњam), međutim, ono zbog čega me Davor istera
      iz stana, rekavši da im više ne dolazim, beše to
      što ja ustrajem na tome da Srbi imaju pravo
      živeti u Hrvatskoj, dok on zauze suprotan stav.
      Tako na kraju balade ipak zapuca on, a ne ja.
       
      I takođe, Jura Pađen mi nikad hrvatsku zastavu
      na odlasku ne dade, već samo kњižicu: Pale sam
      na svijetu. Niti me je sedamdeset prve ijedan
      pandur pipnuo, budući sam jedini išao od
      Trga prema Mažurancu, dok su gomile hrlile
      u suprotnom pravcu. Naprosto nije bilo potrebe.
       

      Photo: Zoran Trbović/XXZ
      Međutim, nisam samo ja primetio da je Hrvoje
      Horvat lažњak, već i drugi. Na Nezavisnom news portalu
      (HOP) – nemoguće je ne opaziti kako samozvani
      Hrvati izbacuju sve srpsko iz zapodnosrpskog
      narečja, otuda suicid i news – osvane vest pod
      ovim naslovom: Prvo je Štulić nazvao Šerbeџiju
      Gruzijcem i lažnim Srbinom, a onda je general
      Sačić oprao њega! Dakle, pored slike Šerbeџije
      kako pozdravљa u srpskoj oficirskoj uniformi 
      i šajkači (iz nekog filma), bude i preslika svežeg
      natpisa iz novina gde najavљuju tu Horvatovu
      kњigu o meni. A tekst ispod toga ovako glasi.
      Dajte molim, neka mi netko, tko ovo čita, javi,
      piše li unutra taj lažњak "Hrvoje Horvat", kako
      je Štulić, ranih devedesetih (dok smo mi њegove
      pjesme slušali), bukvalno psovao "j... majku ustašku,
      fašističku" svim Hrvatima koji su branili svoju
      Domovinu, hrvatski narod...Te, kako je tada, pred
      živim љudima, zazivao tenkove takozvane
      JNA, da nas sve pregaze... ti sebični, oholi,
      velikosrpski, protuhrvatski zlobniče, prvo idi
      na koљenima do Vukovara i zamoli za oprost
      hrvatski narod!! General Sačić o jugosu Štuliću.
       
      Ranih devedesetih (i pre toga) svi moje pesme
      slušahu, pa čak i čobani po vrhovima planina,
      ako im već ovce uz Breginu glazbu boљe travu
      pasahu. Nisam Srbin pa da bi ustašama jebao
      majku (nema mržњe do bratske mržњe, što ne znači da je
      svaka mržњa bratska, bar ne u mom slučaju), fašizmom se
      ne razbacujem, a Hrvata odavno nema. Pred živim
      љudima (Pađenom, iako mu je životnost upitna)
      jebah majku tima koji šaљu tenkove u napad
      bez pešadije. Treba znati znaњe. No u toj Jugi
      bude lažњaka, kao pokretačke snage, na sve strane.

      Photo: Zoran Trbović/XXZ
      Šerbeџija je baba–devojka iz tridesetih, a
      Štulić iz daљine deli packe...veli samozvano
      piskaralo i rock hroničar (kako sebi laska) iz
      potpuno iste daљine (jer desetleće i po posle
      mene u nizozemske prostore dođe), prenebregnuvši
      da ja delim packe o svojem i na svoj račun, dok on
      o tuđem i za tuđi račun (a u svoju korist). Sad,
      razlika malena, ali zimzelena. Nesumњivo
      već očekuje 'Pulicera', no vidi se ko su mu
      gazde. I ne samo њemu, nego i Nedeљniku, ča
      odmah za Večerњim krene spasavati kazanџiju,
      zatraživši mišљeњe od dotičnog kadra, koji pre
      toga objavi neke svoje umotvorine, gde se
      maltene pohvali da je sa mnom jahao (Johan i ja)
      uz sve to što imadoh semitske oči i što me dvaput
      u Zagrebu viđe na ulici. Stoga i natuknica
      da se već neko vreme opaža moje odstupaњe
      ili odskakaњe od (њihove) partijske linije.
      Fino. Lov na veštice. Tek iskoristi zgodu da me
      opiše kao kombinaciju derišta i zločeste
      usedelice, koji napada onoga koji se
      ne može braniti. Otud su mu u pomoć jurnuli.
      A Šerbeџija opet u svom odgovoru iznese
      dodatne laži: da sam s њim i Rupčićem rujno vino
      pio, i da sam ga na koncert u Dubrovniku pozvao,
      na koji je avionom stigao (on ne bi nikom
      zrno soli iz svoje kuće dao, a kamoli na
      avion trošio, to podmetne zato da ispadne
      kako je i pre tri desetleća isti status imao).
      No moguće da tâ večerinka (kad me provoza svojim
      kolima) bude prilikom rođendana њegovog sina,
      pošto o tome nisam vodio računa, naime,

      Photo: Zoran Trbović/XXZ
      očito se goste na takve stvari poziva. Dakle,
      kazanџija se ne uzmogne braniti, otkako bude
      uhvaćen sa gaćama na kolenima. Ništa zato,
      smesta mu donesu paravan i toalet papira.
       
      Kako bilo, posle trinaest godina lažњak ponovo
      izda nadopuњeni (za trećinu, veli) životopis
      moje bezličnosti, ovog puta bez naslova Fantom
      slobode, samo Štulić i biografija, uz њegovo
      ime, a na vrhu izdavač, Večerњi list, premda bi
      umesto izdavača, jer to nije za naslovnicu,
      trebalo staviti – neautorizirano – ali
      ko bi onda kupovao i u to poverovao?
      Elem, na predstavљaњu kњige okupi isto takve
      bezvezњakoviće: glavnog urednika Večerњaka
      (za koji nikad ništa ne kazah, čak ni u ono doba),
      piskaralo Borivoja Radakovića (ča me opet
      zameni za Stublića), i Babogredca, koji se pre
      šest–sedam godina u Jutarњem listu nabaci na me
      da lažem kao pas u istom dahu sa poricaњem
      da znaju moju adresu na kojoj me, uostalom,
      i poseti, i koja je potpuno ista kao i
      na obračunu o prodaji mojih nosača zvuka
      iz devedeset osme, gde jasno piše da sam stranac,
      kad taj ispis i dobih. Kako samo rđa rđu nađe,
      i šta ja uopšte imam sa svima њima, pa to je
      prosto vredno naricaњa i lelekaњa na sav glas.
      To se prvo izdaњe proda bar u trideset hiљada
      primeraka (bilo je više naklada), tako sigurno
      kao autor pokupi trideset hiљada evra;
      tvorac zadњeg smeća, koje nema nikakve veze ni
      sa mnom ni sa stvaraњem remek–dela, ako je remeslo,
      uostalom, maџarski za zanat, pa tako vrhunsko,
      prvorazredno delo. Inače, zašto bi se toliko
      o meni pisalo? Zacelo odavno ne živim tamo.
      Ali niko jošte strvinare ne odagna, dok neki

      Photo: Goran Pavelić Pipo
      lav na put ne bane, a čagљevi se i lešinari
      tad raspu kud koji, glavom bez obzira, na sve strane.
      Jasno, Babojedac je isturen da skrije Škaricu,
      a Škarica gazde. Kapoi u konc–logoru, brale.
       
      Međutim, Horvat kaže da smo nekoliko popodneva
      razgovarali po četiri–pet sati, a nazvao me
      samo jednom, dve hiљade treće, ili godinu pre
      toga, krajem maja, sat vremena, ako i toliko,
      što uopšte intervju ne beše. Eto kako laže.
       
      Stoga ni reči o tome kako je došlo do moga
      astronomskog poreza (iako sam čitav slučaj sa
      dokazima, i da se ne radi o autorskom pravu
      nego vlasničkom, kao i to da sam stranac, i ceo
      način pљačkaњa, javno izneo pre šest i po leta,
      dok on skupљaše podatke još pet godina posle toga),
      već samo olaki zakљučak da je priča o њegovoj
      pokradenosti kompleksnija, i da je neki zakљučak
      u tome što se ne želi prijaviti ni u jednu
      agenciju za zaštitu autorskih prava (čisto
      izvrtaњe, budući Jugoton nije vlasnik moga),
      a i zašto bi kad sam vlasnik svega svoga i kad to
      nije na prodaju, pa čak i da hoću ne mogu,
      jer imam svoj kopirajt, dok agencije ne dopuštaju
      da ista osoba ima autorstvo i kopirajt,
      kao i da sam snimio veliki broj albuma i
      prodao ih u velikim nakladama, pa su se
      osamdeset i treće skupili veliki iznosi
      poreza koje je trebalo platiti. Kaj god. Nije
      uopšte bila stvar u tome, premda je istina da sam
      prodao velike naklade (cela kњiga mu je puna
      netačnosti i proizvoљnih zakљučaka, ne samo
      zato što ne zna ništa o meni i o temi o kojoj
      piše, nego i namerno skreće voz na slepi peron,

      Photo: Zoran Trbović/XXZ
      što spada u čisti teror), i ništa se nije skupilo,
      već sam pristigle iznose digao i њima snimaњe
      dve ploče u inozemstvu platio (Jugoton nije
      mogao zakonski poslovati u inozemstvu, jer
      beše ilegalan), i onda su mi tê utrošene
      novce povratili, ali računali su mi trošak
      pod zaradu, odnosno da sam dobio sto hiљada,
      a ne pedeset, budući celo poslovaњe vodih
      preko svog žiro računa...
       
      Taj lažњak Horvat voli teatarska pomagala i zna
      kako ih upotrebiti (prerušavaњe). Što se mene
      tiče, počne sa CD–om Đoni budi dobar – Tribute
      To Azra – kojim se diči u svojoj biografiji,
      kao organizator i urednik toga nedela, 
      i na kojem su dvadeset tri moje pesme uz nešto
      maњe izvođača (inače potpuno neslušљivo),
      u izdaњu nepostojeće zagrebačke kuće Crno
      bijeli svijet (CBS), od kojeg ne videh ni centa,
      to je, dakle, krivično delo, koje, naravno, њega
      ne kači. Zatim izda dve moje biografije i
      u њima faksimile mojih pesama za koje nije
      imao odobreњe da ih tiska, to je, takođe,
      nedozvoљeno. Dakle, ne samo da na meni kešira,
      već gradi i svoju karijeru. Tek uznapreduje do
      koscenariste Naših dana – priče o hrvatskom rocku –
      uz Škaricu, te me stave unutra mada sam stranac,
      što podbočih dokumentom, no toga nema u њegovoj
      kњizi, ali zato mi pismo iz osamdeset druge
      (iz Њujorka) podmetne u devedesetu, za što ne
      krivim њega, već Banovićku i Mindoљevićku, kao
      sluge neprijateљa (inače ne bi Banovićka
      toliko uspela preko svojih mogućnosti, niti bi
      Mindoљevići došli do stana). I premda Banovićku
      mњah dvaput ženiti (kao dotur Luiđi iz Malog
      mista Bepinu), nikad se za mog boravka onamo

      Photo: Dražen Kalenić
      naše familije nisu srele (čudovišno kako im
      takvo što uopšte padne na pamet), kad i ja retko
      doma navraćah, a posle mog odlaska nije bilo
      potrebe – istina, kod њenih ponekad meњah novce.
       
                                                      ...Shodno i Horvat u
      svom sočnom štivu (koje podebљa između hiљadu
      i hiљadu i po puta, zavisno od toga koliko,
      umesto samo jednoga, iznosi tih nekoliko
      popodneva po četiri–pet časova), zapravo isto
      postupi kao i zmija u rajskom vrtu kad Evu
      na jabuku uputi, ča redom i Adama navede
      jesti. A takvi su mu i ostali sagovornici,
      sem, moguće, Juričića, koji je uglavnom korektan,
      jer nikako ne stoji da je puk hrlio da me vidi
      osamdeset sedme/osme zato što sam tri i po leta
      izbivao sa tih prostora, to je naprosto uvreda,
      budući nikakve razlike nije bilo ni pre ni
      posle toga (vaљda ja znam); devedeseta bejaše
      posetom delomično skromnija zato što je rat bio
      pred vratima, beše to u vazduhu i za to se znalo,
      ma i tako, jedini sam ja po zemљi kružio i
      nastupao (po običaju bez ikakve reklame).
      Takođe, Lajnerova priča nema veze sa istinom:
      њega sam plaćao da bih se u formi održavao
      i neodložan rad ne prekidao, budući sam na
      vremenu uštedeti hteo (vreme je skupљe od novca)...
                                                                  ...Posledično,
      uspeh mi je trebao da bih svirao, jer živim da
      radim, i radim da živim, a to što proizvedem spada
      u kolateralnu štetu koja se ne može izbeći
      (bile to moje pesme, soliraњe ili revaњe).
      Porez plaćam. Otud je to samo moje. I kakve veze,
      ko stranac, imam sa helotijom da se piše o tome?
       
      I kako samo taj helot Babojedac masno laže,
      pa to nije normalno. On uopšte nije postojao
      u moje vreme, niti išta zna o mome snimaњu
      i poslu; kaže da je diskografija dozvolila
      i Johnnyju Štuliću da snima sedamsto sati u
      skupom studiju u Lisinskom. To je, izjavio je,
      bio luksuz o kojemu bi vani kapitalisti (oh)
      donosili posebne odluke. U Lisinskom miksah

      Photo: Zoran Trbović/XXZ
      duplu ploču mesec dana (Rapsodiju), ne više od
      dvesto sati, dok snimaњe na Zelengaju obavih
      kod Smoleca, recimo dvesto pedeset sati, dakle
      (moji novci među њima kruže, ja ni centa ne viđe),
      uvrh glave četristo pedeset sati (po domaćem
      cenovniku, dok se nosači zvuka prodavahu po
      svetskoj ceni). A taj Lisinski studio beše kao
      Rols–Rojs, međutim, bez brisača, tako da se po kiši 
      i snegu (a zima je bila) nije moglo voziti 
      u њemu, sve da je i bilo goriva i vozača
      (što nije uvek), naime, ni jedan jedini efekt
      nisu imali, sem goli pult, istina, kao spejs–šatl,
      ali ja otiđoh tamo zato što je kod Smoleca
      ne samo magnetofon zatezao, nego što nije
      bilo nikoga ko bi snimati znao, dok je žena
      vlasnika imala tikove, mimo drugih koji bi se
      onde vrzmali, rečju, pušiona, tako da bejah
      primoran tražiti snimateљa na ulici, svakog
      prolaznika upitavši da li zna snimati. Niti
      htedoh ići u Lisinski, naprosto ne beše drugog
      raspoloživog studija. Zatim veli (Babojebac)
      da Štulićevi albumi osamdesetih nisu bili
      najskupљi, ali je on imao A jedan tretman za
      sve što mu je trebalo. Urednici bi došli čuti
      što je napravio i rekli 'to je na dobrom putu,
      ali treba još.' I diskografi bi poslušali i
      produžili mu rok snimaњa. Moj A jedan tretman je
      bio samo kod skupљaњa press–klipinga, sve ostalo sam,
      što mi je trebalo, svojim novcem i trudom nabavљao,                                   
      i donosio gotove snimke, a oni bi samo
      naknadno platili studio i ništa više. Nikad mi
      urednici nisu rekli 'treba još,' jedini put kad
      imadoh kontakt sa urednikom za snimaњa beše
      upravo tâ promena studija za Rapsodije, kad se
      od Smoleca prešlo u Lisinski; tom zgodom se ništa
      nije slušalo, već se nastavak rada dogovorio.
      Dapače, ja sam odlučivao treba li što boљe
      činiti ili ne, i niko drugi, stoga, na primer,

      Photo: Zoran Trbović/XXZ
      nanovo za svoj groš miksah Krivo srastaњe, plus trošak
      za tri sedmice. A sve to zato jerbo htedoh dobar
      zvuk dobiti (Fazani i Srastaњe), budući su me
      doma unakazili. Tim načinom, organiziravši
      sve za svoj račun, Jugotonu isporučih gotove
      albume: Sunčanu stranu ulice, Pločnike, Fazane
      i Srastaњe (plus uživo, govorim iskљučivo o
      prvom delu karijere i albumima koji su se
      najviše prodali), a oni su ih objavili samo
      zato što sam imao ogroman uspeh sa prodajom,
      inače ne bi nikada, i u tome se moj A jedan
      očitovao. Da se њih pitalo, ja bih samo dve
      ploče imao: prvu Azra, i Između krajnosti,
      kojom sam porez platio (obe u њihovom studiju
      urađene i obe katastrofalne, kao što su
      i oni sami). No ja stvarah (i kao neposredni
      proizvođač i kao kapitalista) na svoj rizik
      ono što Jugi tada trebaše, koja onda moja
      zemљa bejaše (nastavљajući Titovim putem i
      pod sloganom: što si ti za svoju zemљu učinio?),
      a Jugoton њezino preduzeće, drugačije se
      i nije moglo. Novcem službeno beše zabraњeno
      raspolagati, a Jugoton nije imao prava
      u inozemstvu poslovati, stoga su sa mnom samo
      tipski šestomesečni ugovor po ploči imali
      (kao student servis), koji su u vlasnički preveli
      istim obrascem po kojem su nacionalizirani.                                         

      Photo: Kamenko Pajić
      Hej stari sjeti se i reci mi nešto o њoj, hej stari
      plati gem, prijateљ si moj – gem je gemišt, špricer, belo
      vino i mineralna voda, a mineralna voda je
      voda sa mehurićima. Tako je Jugoton, kao
      nacionalizirano preduzeće za štampaњe
      plastičnih patkica, bio u inozemstvu ilegalan
      (kako samo laskaju sebi kao diskografima,
      partijski sekretari nacionaliziranim sredstvima
      postadoše kapitalisti, zakloњeni helotima),
      što se produži i po њihovom rasturaњu Juge
      (da zabašure sav počiњeni kriminal, te da u
      novim okolnostima operu novce), budući
      u zločinačkoj Hrvatskoj nastave poslovaњe bez
      ikakvih problema, i, kao da se ništa nije
      desilo, zavedeni u kњige kao trgovačko
      društvo bez odgovornosti, prilagodivši ime u
      Kroacija Rekords. To bez odgovornosti je potpuno
      isto kao i pripravnički tipski šestomesečni
      papiri, može da bidne, al ne mora, il puj pike,
      ne važi. Naravno, zaštićeni su, i onda i sada,
      kao beli medvedi (nažalost, to je samo fraza,
      medvedi i beli i smeđi itekako ispaštaju)
      zato što su gazdinska filijala za otimaњe
      para....................... ali što oni propuste
      to na kraju godine država (takođe avetiњska
      gazdinska tvorevina) kroz poreze uzme, sa nasladom
      zaračunavši trošak pod prihod, dok pravosuđe služi
      samo zato da se nedela okade, jer ko drži

      Photo: Damil Kalogjera
      novce taj plaća i sudije (sudije se postavљaju,
      pučanstvo ih ne bira, premda se živi u republici,
      to jest javnosvojnosti), dakle, čista turbo mafija.
       
      Nazad na Babojedca i lažњaka Horvata (našla
      vreća zakrpu). U kњizi piše da se Babojebac
      sa Štulićem upoznao љeta osamdeset prve,
      kad je Azra svirala u Vinkovcima. Budući je
      Babogredac od sedamdeset devete posjedovao
      tonski studio u Bošњacima, Johnny ga zamoli
      da ga odu pogledati, pa su sjeli u auto
      i odvezli se dvadeset pet kilometara. Idućih
      mjeseci Babogredac je sa Štulićem u autu
      proveo puno vremena, vozeći ga na koncerte,
      ali je radio samo s originalnom tročlanom
      postavom Azre. Babolašca je meni doveo – da
      ozvuči jesensku turneju (odsad ću ga tako zvati,
      jer pun je bisera kao rak govana), znači posle
      leta – tadašњi vršilac dužnosti menaџera Brada
      Sladić, dakle, preko њega sam ga upoznao. Ja sam
      u Bošњake tek osamdeset osme navratio da bih
      studio video, i to na њegov poziv. Rekoh već
      da besmo odvojene ekipe i uopšte nismo
      skupa putovali, a kamoli da me on vozio
      na koncerte, niti je on išta radio sem zvuka.
      Jeseni osamdeset i prve odvezao ga je
      automobilom u Trst, gdje je Johnny doživio šok.
      Bilo je to prvi put da je izašao iz države
      na "zapad" i nije se htio vratiti. Problem je bio
      što je navečer Azra svirala jedan od pet nastupa
      u Kulušiću. "Jedva smo se stigli vratit na vrijeme,
      publika je već počela izlaziti iz dvorane",
      govori Babogredac, "ali kad su ga vidjeli svi su

      Photo: Zoran Trbović/XXZ
      ušli natrag". Kakav gnojni smrad! Ja sam u Trstu bio
      dvaput sredinom sedamdesetih – toliko o šoku
      i da se nisam hteo vratiti. Azra je svirala
      ceo tjedan, sedam nastupa, od ponedeљka zakљučno
      sa nedeљom, a u Trst se išlo negde krajem godine,
      rekao bih, jer takav put je bliži iz Slovenije,
      u svakom slučaju, ne sećam se ikakvog kašњeњa,
      premda je dobro katkad zakasnit zbog napona koncerta.  
                                      
      Te iste godine Želimir Babogredac s њim je
      putovao u London, radi Štulićeva susreta
      s novinarkom Vivian Goldman...Kakva bљuvotina!
      Babolažac nije imao nikakve veze sa mnom;
      išao sam na svoj račun da se razonodim i da
      Banovićki boљe obzore pružim...jer to je bilo
      vrijeme odlične serije koncerata u londonskoj
      dvorani Lyceum, gdje je Johnny gledao Pretenderse,
      Stray Cats, Jam, Police i druga aktualna imena (u
      Lajseumu gledah Strej Ketse i Pritenderse, dok Џem
      u nekoj sportskoj dvorani, a Polis se ne sećam).
      Babogredac mu je naručio gitaru Rickenbecker,
      model John Lennon, koja je iz Škotske poštom stigla u
      London (Babolažac nije ništa naručio, on je
      samo broj od Tome imao, gde su svi iz Istočne
      Evrope navraćali, pa sam tamo s њim otišao
      i žeљu za tim modelom izrazio), a Štulić je
      odmah pozvao Stefanovskog da ju isproba. Nakon
      što ju je (kako su obojica nepismeni) uzeo
      u ruke, Vlatko je rekao "ovo je igračka, ovo
      nije gitara", a Johnnyjevoj muci nije bilo
      kraja (toga sa Vlatkom se ne sećam, ali stoji da

      Photo: Goran Pavelić Pipo
      mojoj muci sa tom gitarom nije bilo kraja). Ali,
      nije bilo niti kraja slavi, jer je dao intervju
      Vivian Goldman koja ga je potom proglasila (oh)
      najboљim novim mladim poetom u Europi. Dapače,
      govori Babogredac, "čim smo stigli u hotel (nije
      slučajno dobio posao u Kroreku, vidi se
      da je Udbin provokator) na recepciji je Johnnyja
      čekao poziv da se javi Goldmanovoj." Goldmanicu
      nikad nisam sreo, a kamoli joj intervju dao,
      sve da me poziv i čekao, o čemu pojma nisam
      imao. Doduše, sećam se da sam baš na Strej Ketsima,
      sedeći na balkonu, čuo voditeљa gde pred nastup
      nešto pomiњe Jugoslaviju, ali pošto nisam
      razumeo engleski, okvirno protumačih sebi da
      verovatno skreće pažњu na važne goste u publici.
       
      A takozvani 'Balkan info' me nazove mesec dana
      pre objavљivaњa mog telefonskog odbijaњa da
      sudelujem u emisiji (navedu da to beše 
      dan pre toga), međutim, snime me bez mog znaњa, pa to
      na tjubu objave – moja o takvima razmišљaњa. 
       

      https://www.xxzmagazin.com/kao-kad-se-dug-vraca-faksiranim-novcanicama
    • Од Милан Ракић,
      DOK STAREŠINE I VOJNICI PRAVE SELFIJE SA SLIKAMA ALEKSANDRA VUČIĆA OKAČENIM PO KANTINAMA VOJNE USTANOVE "DEDINJE", VOJSKA SRBIJE SE SPREMA ZA VELIKU VEŽBU POŠTO JE IZOSTALA PARADA USLED NEDOLASKA VLADIMIRA PUTINA U BEOGRAD. MADA JE U POČETKU BILO ZAMIŠLJENO DA SE ODRŽI NA ČETIRI LOKACIJE SA NEKOLIKO HILJADA VOJNIKA I BROJNOM TEHNIKOM POSLE VELIKE VOJNE VEŽBA U HRVATSKOJ NA 11 LOKACIJA I SA 5.500 LJUDI, SRBIJA JE ODLUČILA DA "POKAŽE ZUBE" – BROJ UČESNIKA NAŠIH MANEVARA PODIGNUT JE NA 8.000, A LOKACIJA NA DESET

      Kad odluči da bi se dodvorio svom šefu i "vrhovnom komandantu", Aleksandar Vulin mora da pronađe način da to uradi. Ako svoju "iberlojalnost" ne može da pokaže na velika, onda će na mala vrata. Reč je o obaveznom kačenju Vučićevih fotografija u svim službenim prostorijama Ministarstva odbrane i Vojske (kancelarije, učionice, sale), a takvih je, kažu neki, bar 20.000. Ta ideja, koju je izneo prošlog leta i to u formi naredbe dostavljene svim jedinicama i pokušaja izmene Pravila službe, ipak nije naišla na odobravanje ni u javnosti, a pogotovo ne među vojskom, pa je Vulin privremeno odustao od nje, posebno nakon što se i sam Vučić izjasnio protiv toga. On je Vučićevu "molbu" da se fotografije ne kače u vojne objekte objasnio "skromnošću".
      "Svi oni koji to kritikuju, bez i jednog jedinog argumenta, to koriste kao napad na državu Srbiju... Zašto napadate Srbiju zbog Aleksandra Vučića? Ovde se Srbija napada. To što on želi ili ne želi je druga stvar. To što je on skroman čovek i što ne želi da dozvoljava da upravo to koristite kao napad na državu Srbiju... to je druga stvar", objasnio je prošle godine Vulin.
      VUČIĆ U KANTINI: Ali, kada se pažnja javnosti oko toga slegla, Vulin je pronašao drugo rešenje, da Vučić ipak "visi" – ovoga puta u objektima Vojne ustanove "Dedinje", dakle, po kantinama i restoranima i u njihovim službenim prostorijama. Starešine i vojnici bili su prilično iznenađeni kad su od početka leta bili u prilici da gledaju Vučića koji ih posmatra sa fotografija dok jedu – negde nasmešen, negde ozbiljnim pogledom (pošto fotografije nisu jednoobrazne), pa su počeli i da prave "selfije" s njima. Kada su pitali zaposlene u kantinama ko je okačio te slike, samo su rekli: "Šefovi, doneli i rekli da se stave". Na kraju se ispostavilo da je nalog za kačenje Vučićevih slika doneo direktor VU "Dedinje" Čedomir Kisić.
      Kisić je bivši upravnik restorana u Domu JNA. Ime mu je u javnost dospelo letos, kada se pojavila informacija kako je dao nalog da 13 konobara i kuvara poslužuje besplatno na proslavi godišnjice Vulinovog Pokreta socijalista hranu i piće dostavljenu iz Doma JNA, takođe besplatno, kako je ukazao Vojni sindikat.
      Kada je cela stvar "procurela", onda su pokušali da se "izvade" na način da su sindikatu dostavili ugovor sklopljen nakon proslave i izvršene usluge, a ne, kao što je uobičajeno, uoči toga.
      Postavljanje na direktorsko mesto Kisić je, očigledno, shvatio kao mogućnost da se "oduži" Vulinu na svaki način, ispunjavajući sve što on zatraži, pa je tako bilo i u slučaju Vučićevih fotografija. Kad ne može na zid kancelarije – može na zid kantine. A o tome kako posluje VU "Dedinje" – samo jedna ilustracija: pripadnici specijalnih jedinica, padobranci i piloti dobijaju dodatne obroke, što im sleduje zbog posebnosti zadataka koje obavljaju, a vrednost bona je, u zavisnosti od kategorije, od 600 do 800 dinara. Oni međutim, tvrde da, ono što mogu za 800 dinara uzeti u "Dedinju" realno ne vredi više od 300. Malo pakovanje mleka AD, koje u običnim trgovinama košta 38-40 dinara, u kantinama je 104 dinara, isti slučaj je i sa suhomesnatim proizvodima, objašnjava jedan od korisnika tog dodatnog obroka.

      A što se postavljanja Vučićevih fotografija u kantine tiče, Ministarstvo odbrane je tu "opralo ruke" i autoru ovog teksta zvanično odgovorilo: "U Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije ne postoji pisano naređenje za postavljanje fotografija predsednika Republike Srbije u službenim prostorijama. Za uređenje kantinskih prostorija odgovoran je direktor VU ‘Dedinje’". Ispada tako da direktor vojne ustanove, koja je u sklopu Ministarstva i koje ga imenuje, može da sve radi na svoju ruku. Biće, ipak, da je nešto drugo u pitanju.
      Da Kisić krši zakon postavljanjem fotografija predsednika, dovoljno je pomenuti i odredbe po kojima je vojska departizovana – a Vučić je predsednik SNS. Kisić je, dakle, naredio kačenje slika lidera jedne stranke. Samo ime "Dedinja" – Vojna ustanova, govori da se i na njih treba odnositi odredba o departizaciji.
      Masovno postavljanje Vučićevih slika moglo bi da ima, hipotetički gledano, i drugu dimenziju – nečiju zaradu. Ako bi se jednog dana usvojio Vulinov predlog da se one kače u sve prostorije u vojsci – šta ako bi ta nabavka bila proglašena za "poverljivu" i posao dat "poverljivom" čoveku ili firmi, od odabira autora fotografije (koja komisija bi to radila) do onih koji bi ih uramljivali? I šta bi bilo, a već kruže priče, kad bi "najpovoljnija" ponuda bila 7.500 dinara po uramljenoj fotografiji, a realna cena je 500? Gde bi otišla razlika od 7.000? A 7.000 puta, na primer, 10.000 komada – to je poprilična svota. Mada, za razliku od nevidljivih "stelt kamera" za nadzor na severu Kosova, Vučićeve fotografije bile bi vidljive. Pogotovo kad se uzme u obzir i jedna rečenica iz prošloletošnjeg Vulinovog dopisa jedinicama i ustanovama da se dostavi potreban broj fotografija i ramova Ministarstvu: "Navedenim predlogom predviđeno je da se postavljanje fotografija predsednika Republike Srbije u državnim organima reguliše donošenjem jedinstvenog propisa za sve državne organe, a u Vojsci Srbije izmenom tačke 86. Pravila službe..."
      SNAĐI SE DRUŽE: Pripadnici VS na vežbi "Vek pobednika 2018" VOJSKA U PARTIZANIMA: Postaviti pitanje o Vučićevim fotografijama Vulinu poslednjih dana nije moguće jer on je trenutno zauzet obilaskom jedinica na poligonima koje se pripremaju za veliku vežbu "Vek pobednika 2018", priređenu umesto gromoglasno najavljivane parade, jer je ruski predsednik Vladimir Putin "ispalio" Vučića i nije došao u posetu. Vulin u te obilaske vodi isključivo ekipu "Zastava filma" i ponekad RTS-a, čisto da bi izdeklamovao svoje izjave o "sposobnosti naše vojske da odgovori svakom neprijatelju", pomene, naravno, i svog "vrhovnog komandanta", a zna i da politički "zapreti" onima za koje misli da imaju nešto protiv Srbije.
      Vučić je letos s ponosom najavljivao paradu i učešće čak 100 tenkova, kao i raznih drugih borbenih sredstava, ali onda mu je neko razuman iz vojske izgleda, ipak, skrenuo pažnju na neizvedivost te ideje. Jer, kolona od 100 tenkova – to nije viđeno ni u bivšoj JNA, koja je imala ogromne poligone, poput Slunjskih brda ili Krivolaka. Kolona od 100 tenkova nije samo 100 tih oklopnjaka, tu su i sva prateća vozila, kamioni-radionice, cisterne, kompletna pozadina… A ideja onih koji su mu "punili uši" bila je da se parada održi na aerodromu Batajnica. Tih 100 tenkova treba dopremiti do Batajnice i tamo smestiti, što znači ne samo uništavanje puteva kojima bi oni dolazili, čak i ako se prevoze železnicom, nego i samog batajničkog aerodroma, betonskih i travnatih površina na njemu, uključujući prilaze pisti. O ceni takvog "poduhvata" da se ni ne govori.
      Još jedna "sitnica" – Vojska Srbije nema 100 tenkovskih posada, što je i sam Vučić nevoljno morao da prizna. Ima 220 tenkova M-84 koje nema ko da vozi, a da podiže rezerviste da bi nadomestili taj broj do 100 posada, komplikovan je posao, jer te ljude, koji praktično od 1999. nisu ušli u tenk, treba dodatno obučavati, posebno kad je parada u pitanju, jer ona ima svoja pravila i sve mora biti "pod konac". Problem je i na koga od tih rezervista računati, jer mnogi su već prestareli, a dosta ih je otišlo u inostranstvo. Interesantno je da su čak i penzionisane starešine dobile poziv preko svojih udruženja da učestvuju na "paradi"11. novembra, u mimohodu veterana i trebalo je da desetak dana ranije dođu u Beograd iz svih krajeva Srbije radi priprema. U pozivu je stajalo da su im smeštaj i hrana obezbeđeni. Onda se, zbog komplikovanosti poduhvata, ali i zato što Putin ne dolazi, odustalo od parade i Vučić je odlučio da bude "velika vojna vežba".
      "Pitali smo se da li da pravimo paradu. Zašto bismo? Mislim da ćemo organizovati veliku vežbu, da proverimo za šta je sposobna vojska, da to ima smisla, a ne da bude lakirovka. Ne da izvedemo narod, ofarbamo tenkove i provozamo ih centralnim ulicama", rekao je Vučić u septembru.
      I od tada su režimski mediji i prorežimski tabloidi počeli da pišu o velikoj vežbi, koja će se održati na četiri lokacije i u njoj će biti nekoliko hiljada vojnika sa brojnom tehnikom. Zatim je, prvih dana oktobra, u Hrvatskoj počela velika vežba svih jedinica "Velebit 18 – združena snaga", na 11 lokacija sa 5.500 učesnika, pa je Srbija odlučila da "pokaže zube" – broj učesnika je podignut na 8.000, a lokacija na 10.
      Ljudi su zato danima na terenima, od okoline Vršca, Sremske Mitrovice, Novog Sada, Zvorničkog jezera, preko Pasuljanskih livada do Pešterske visoravni – da se pokaže svim susednim državama da Srbija ima vojnu snagu. U kakvim uslovima borave ti ljudi, pokazuju i fotografije koje objavljuju, nekad je na nivou "partizanskih". Ono što je svakako dobro u čitavoj vežbi je što će piloti aviona moći da povećaju broj časova naleta, a planirano je da poleti svih osam remontovanih lovaca MiG-29, istina ne modernizovanih na nivo 4+, kako je bilo najavljivano, nego samo sa produženim resursima.
      Broj učesnika je zvanično potvrdio načelnik Generalštaba general-potpukovnik Milan Mojsilović. On je rekao da će na vežbi od 8. do 11. novembra učestvovati oko 8.000 pripadnika i 645 borbenih sistema i da je "po obimu i sadržaju umnogome veća u odnosu na vežbe koje izvode zemlje u regionu. Učestvovaće 100 tenkova, 100 oklopnih vozila, 100 artiljerijskih i raketnih sistema, što zemaljskih što PVO, učestvovaće i Rečna flotila i drugi kapaciteti", kaže Mojsilović. Otkud 100 tenkova, kad je i sam Vučić priznao da u vojsci nema 100 posada, nije objasnio. Mojsilović je dodao i da je u toku uvođenje u naoružanje većeg broja borbenih sistema, poput oklopnog transportera "Lazar 3", samohodne haubice NORA, oklopnog vozila "Miloš", novih čamaca, pešadijskog i streljačkog naoružanja i zaštitne balističke opreme.
      Oni koji prate sistem odbrane zapitaće se otkud sad "uvođenje u naoružanje" sredstava poput "Lazara" i NORE, kad je pre godinu dana tadašnji načelnik Generalštaba Ljubiša Diković rekao da su uvedeni, a mesecima pre toga je Vulin ponavljao kako će biti uvedeni u naoružanje "do kraja godine". Prođe godina, ali "Lazar" i NORA se još ne uvedoše. Na svim prikazima koji su bili, posade tog oklopnjaka i haubice činili su ljudi iz Jugoimporta SDPR, koji ih je proizveo, a ne vojnici, jer ta sredstva zvanično nisu prošla opitovanje u Tehničko-opitnom centru vojske, pa samim tim nisu zvanično u upotrebi. Zato niko odgovoran ne bi smeo dati naredbu da pripadnici vojske rukuju sa njima i uđu im u kabine.
      Sadašnji v.d. pomoćnika ministra odbrane Nenad Miloradović, koji je došao iz Jugoimporta na tu funkciju pokušava, međutim, da na svaki način "progura" ta sredstva u upotrebu u vojsci, pa čak i lično komanduje prikazima i vežbama na poligonu u Nikincima, želeći "zadiviti" državno rukovodstvo. To "divljenje" mu kod oficira baš i ne prolazi.
      Prema podacima Vojnog sindikata Srbije, i ovom vežbom će komandovati Baćo, kako je Miloradovićev nadimak. Sindikat pita, s obzirom da je ministar Vulin najavio da će biti utrošene 103 tone ubojnih sredstava, ko će to "šenlučenje Baće i Vulina da plati", jer će vežba koštati više od 100 miliona dinara.
      "Ono što je definitivno van svih pravila i propisa je utrošak minskoeksplozivnih sredstava i municije. Ono što sebi kao pitanje ovih dana postavljaju komandanti i komandiri vojnih jedinica je kako će ta količina MES i municije da se opravda kroz dnevnike gađanja! Kako izvesni Baćo, tvorac komande ‘puške pucajte’ i samozvani vojni komandant voli da kaže: Hoću da ‘gruva’ da vidi ‘preCednik’. Ovde je sve podređeno političkom vrhu, da ‘vide’, da se ‘oduševe’, a vežba i njena svrha – koga to još zanima. Ima tu još. Prema scenaristi vežbe, izvesnom Baći, svaki minut treba da bude pokriven dejstvom oružja i oruđa! No, opet se mučeni komandiri i komandanti pitaju – kada bi im došla materijalnofinansijska kontrola i pregledala dnevnike gađanja, mogla bi sa pravom da pita ‘šta ste vi radili i gde ste utrošili municiju’?", upozorio je Vojni sindikat Srbije.
      https://www.vreme.com/cms/view.php?id=1639278
    • Од Милан Ракић,
      Waitsova “Bella Ciao” na jedan način zvuči u Europi, a na drugi u Americi. U Europi je to himna antifašističkog pokreta, a u SAD-u ona tek treba postati protestna pjesma

      Došlo neko takvo doba, znao je pisati veliki Igor Mandić, da se ponovo moraju pjevati – stare partizanske pjesme. Poput “Belle Ciao” koju je nedavno snimio i objavio Tom Waits na albumu gitarista Marca Ribota “Songs Of The Resistance 1948 – 2018”. Na pitanje zašto je baš sada Waits otpjevao i snimio dobro poznatu talijansku radničko-seljačku folk pjesmu koju su tijekom Drugoga svjetskog rata – donekle joj izmijenivši izvorni tekst – talijanski partizani prometnuli u jednu od najpoznatijih antifašističkih himni, može se dati nekoliko odgovora.
      Neposredni leži u ideji Marca Ribota, a koji je gitare svirao na nekim od ključnih Waitsovih albuma poput “Rain Dogs”, “Frank’s Wild Years”, “Mule Variations” i posljednjem “Bad As Me”, da pozove nekolicinu prijatelja i kolega da otpjevaju nekoliko protestnih pjesama iz povijesti kojima je priložio i nekoliko svojih. Jedan od njih – uz Stevea Earlea koji odavno slovi za neukrotivog buntovnika, zbog čega je za vrijeme američkih ratova u Iraku i Afganistanu gotovo pa dospio na listu državnih neprijatelja SAD-a, Meshell Ndegeocello, Fay Victor, Sama Omidona, Justin Vivian Bond i Ohenea Corneliusa – bio je i Tom Waits.
      “Odsvirao sam Tomu hrpicu melodija i odmah se vezao za ‘Bellu Ciao’. Naravno, on u sve što čini unosi određenu težinu pa moji talijanski prijatelji kažu da zvuči baš poput starog partizana”, navodi Ribot, sugerirajući i kako ju je Waits otpjevao, no o tome nešto kasnije. Dakle, Waits je “Bellu Ciao” prije svega otpjevao na poziv starog suradnika, ali zacijelo ne samo zbog toga. Bit će da s njime dijeli i mišljenje o tome kuda idu Amerika i svijet općenito. U tome leži i onaj drugi, bitno dublji razlog zbog kojeg je Waits, preko Ribota, odabrao “Bellu Ciao”. Ribot kaže kako je tu pjesmu uzeo jer “svaki pokret koji je u nečemu pobijedio, imao je pjesme”, a možda ju je zavolio i u Istri u kojoj je često nastupao.
      Ističe i da “otkako je Trump izabran” ne želi biti “poput Furtwänglera bilo kojem” pa tako ni “čovjeku narančaste kose koji je poželio biti diktator”. Referenca na Furtwänglera, vodećeg dirigenta klasične glazbe u Njemačkoj za vrijeme Hitlera i nacizma, doista je inspirativna, a ono što u Americi vrijedi za Trumpa, nažalost vrijedi i za niz drugih država. Tako i u Europi postoji niz “Hitlera iz našeg sokaka”; onih koji se radi vlastitih autoritarnih pa i diktatorskih stremljenja opasno poigravaju s profašističkim i pronacističkim promišljanjima današnje geopolitičke, socio-ekonomske, imigrantske i svake druge politike.
      Stoga Waitsova “Bella Ciao” na jedan način zvuči u Americi, a na drugi u Europi. Narav pjesme je ista, no u Europi “Bella Ciao” ima dublje značenje jer s njom su na usnama partizani umirali, pokapali svoje drugove, pjevali je da se hrabre ili da odagnaju tugu i strah. U Europi je ta pjesma, i to odavno, himna antifašističkog pokreta. U Americi kroz izvedbu Toma Waitsa, snimljenu u doba vladavine Trumpa i donekle, ali ne radikalno drugačijih povijesnih i političkih okolnosti, tek treba postati protestnom pjesmom. Implicira to i redatelj Jem Cohen u videospotu za “Bellu Ciao” u kojem kontrapunktira prazne ulice Washingtona pod opsadom vojske i policije s onima krcatima protestantima protiv Trumpa. Ipak, suština joj je nepromijenjena jer poanta je u tome da je to pjesma pokreta otpora. Jučer protiv onih, danas ovih jer Europi i Americi ne prijeti invazija imigranata nego ponovo – fašista i nacista.
      Način na koji ju je Waits otpjevao uz Ribotovu elegičnu gitaru toj pjesmi danas pridaje i dodatno značenje. No za tu analizu – kako ju je otpjevao Tom Waits – moramo se vratiti u prošlost. Naravno, nisam čuo uživo kako su je pjevali partizani, ali iz filmova ni to nije teško zamisliti, uz napomenu da je isprva bila pjesma radnika na rižinim poljima uz rijeku Po. Često su je izvodili u relativno poletnom tempu, praćenu zborskim vokalima, a što sugerira i verzija Vlade Kreslina s Tržaškim partizanskim pevskim zborom iz Trsta, jer u Sloveniji i u Italiji se ne srame te pjesme; kao ni u Istri u kojoj su na “Belli Ciao” kao pjesmi pokreta otpora, s još bržim ritmom i oštrim pankerskim gitarama, a po uzoru na “Bandiera Rossa” u izvedbi Pankrta, opravdano inzistirali KUD Idijoti. Ta nam je verzija, barem u Hrvatskoj u proteklih četvrt stoljeća, ponajviše ostala u uhu. Tom je verzijom KUD-a Idijoti “Bella Ciao”, za razliku od verzije Yvesa Montanda koji ju je predstavio kao šlagerašku šansonicu ili Gorana Bregovića koji ju je utopio u neukusni balkanski dernek, i u bitno drugačijem aranžmanu zadržala prvotni duh. Kao i u ponosnoj izvedbi talijanske kanconijerke Milve i gerilskoj Manu Chaoa.
      Ipak, Waits je u “čitanju” i interpretaciji “Belle Ciao” otišao dublje od svih njih. Način na koji ju je otpjevao i mračna orkestracija Ribota donekle jesu bliski Manuovoj, prilično sjetnoj izvedbi, no posrijedi je i jedna druga nit vodilja. Bliska, ali ipak druga, a ta nit Waitsovu izvedbu “Belle Ciao” dovodi u vezu s “The Partisan” Leonarda Cohena; pogotovo s kasnijim live izvedbama te pjesme, snimljenima nekoliko godina prije njegove smrti. Kao da se “zakačio” za odjavne stihove te Cohenove skladbe – “Oh, vjetar, vjetar puše/Kroz grobove vjetar puše/Sloboda će uskoro doći/I tad ćemo iz sjene izaći” – da bi iz Toma Waitsa i “Belle Ciao” progovorili i duhovi mrtvih partizana.
       
      Kroz Waitsov zagrobni glas, već u uvodnim stihovima “Belle Ciao” u kojima “okupator stoji na vratima”, ti duhovi kao da pitaju – i sebe i nas – jesu li poginuli uzalud te ima li danas hrabrih ljudi, poput njih nekoć, kadrih ustati protiv fašizma i nacizma, a koji se evidentno “vraćaju na scenu”. O tome progovara cijeli Ribotov album “Songs of The Resistance 1948-2018”, ali Waitsova “Bella Ciao” doslovce mrvi u prah slušatelja time koliko je tronuta i tužna. S jedne strane ta se tuga može pojmiti poput pijeteta, odnosno senzibilnog i sjetnog odavanja počasti Ribota i Waitsa spram ljudi koji su nesebično ginuli da bi drugima bilo bolje. S druge strane, uviđajući što se posljednjih godina događa, može se o Ribot-Waitsovoj izvedbi “Belle Ciao” razmišljati i kao terminalnoj; odnosno onoj koja nas tjera da se zapitamo je li neka nova bitka protiv novog uspona fašizma i nacizma unaprijed izgubljena.
      To i takvo pitanje ne proizlazi samo iz ovako opore, gorke, teške i mračne verzije “Belle Ciao”, nego i iz činjenice da je pjeva sad već ostarjeli Tom Waits čiji glas zvuči kao da dolazi iz groba Ivana Gorana Kovačića, i to dok mu s druge strane barikada stoje mladi neonacisti koji jedva čekaju da ga ubiju. I dok mimo tih barikada – buljeći u pametne telefone na kojima vjerojatno neće ni čuti ovu prokleto tužnu, ali i tako uznositu verziju stare partizanske pjesme “Bella Ciao” – nehajno prolaze oni koji za “biti ili ne biti” pitanja, o kojima pjeva ova pjesma, ne mare ni koliko je crne zemlje pod noktom samo jednog partizana zaginulog u Drugom svjetskom ratu.
      Aleksandar Dragaš (XXZ)

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...