Jump to content

НОВИНЕ Danas: Притисак Синода на Владику Игнатија

Оцени ову тему


Препоручена порука

Sinod SPC obavestio Nastavno-naučno veće Bogoslovskog fakulteta da je odluka o smeni vladike Maksima i Marka Vilotića konačan stav Sinoda

Pritisak Sinoda na vladiku Ignatija

Nastavno-naučno veće Bogoslovskog fakulteta Beogradskog univerziteta u ponedeljak se nije izjašnjavalo, niti je raspravljalo o potvrđenoj odluci Svetog arhijerejskog sinoda SPC o smeni dvojice predavača najviše obrazovne ustanove SPC – episkopa zapadno-američkog Maksima (Vasiljevića) i Marka Vilotića, sekretara vladike diseldorfsko-nemačkog Grigorija (Durića), nezvanično saznaje Danas u vrhu SPC.

Piše: Jelena Tasić 02. oktobra 2019. 10.51
  
0503foto-www-678x381.jpg?x44915
Foto: www.eparhija-prizren.com

Izvori našeg lista tvrde da je dopis Sinoda, kojim se traži sprovođenje ranije odluke donete 8. jula o smenama, uprkos dopisu dekana Bogoslovskog fakulteta episkopa braničevskog Ignatija (Midića) u kome navode zakonske prepreke k?je se tiču državnog zakonodavstva, stigao samo desetak minuta pre sednice Nastavno-naučnog veća, kome je prisustvovao i član „crkvene vlade“ i portparol SPC episkop bački Irinej (Bulović).

Sinod je prošle srede odbacio dekanovo mišljenje i naložio sprovođenje odluke. Vladika bački Irinej je prekjuče na Nastavno-naučnom veću, kako se spekuliše u crkvenim izvorima, navodno rekao da o sinodskoj odluci nema šta da se raspravlja jer je potpisao predsednik Sinoda patrijarh srpski Irinej.

Novonastala situacija na samom Bogoslovskom fakultetu tumači se na različite načine – deo profesora smatra da su njihove kolege vladika Maksim i docent Vilotić završili karijeru na ovoj visokoškolskoj ustanovi, dok drugi ukazuju da je otkaze nadležan samo dekan i da do juče, 1. oktobra, niko nije otpušten, tako da bi nova akademska godina 9. oktobra, na praznik svetog apostola i jevanđeliste Jovana Bogoslova i jedne od tri slave fakulteta, nastava trebalo normalno da počne.

Pojedini crkveni krugovi, kao i veći deo nastavno-naučnog osoblja Bogoslovskog fakulteta uznemiren je zbog nametanja metoda svršenog čina ili bar privida konačnosti sinodskih odluka, jer je ova ustanova deo Beogradskog univerziteta i dužna je da poštuje državne zakone koje prihvata i u svom statutu.

Pojedini crkveni krugovi strahuju da su sinodske odluke o smeni dvojice predavača, od kojih je jedan episkop, presedan nezapamćen u odnosima Crkve i Univerziteta i da su samo uvod u dublje procese u SPC. Takođe se spekuliše da bi na udaru Sinoda mogla da se nađe i aktuelna uprava Bogoslovskog fakulteta i da bi, iako problem već poprima razmere saborskog značaja, bilo čudo da dočeka sledeće zasedanje Svetog arhijerejskog sabora. Mnogi nadu polažu u najavljeno okupljanje svih srpskih arhijereja SPC na centralnoj proslavi 800 godina autokefalnosti SPC 6. oktobra u manastiru Žiča i dan kasnije na Kosovu i Metohiji, gde bi eventualno moglo da se razgovara i o ovom problemu.

Vladika za „vezu“

Iako je u aktuelnom sazivu Sinoda za crkvenu prosvetu nadležan mitropolit dabro-bosanski Hrizostom (Jević) na sednicu Nastavno-naučnog veća došao je njegov sinodski kolega vladika Irinej bački koji je, kako je Danasu objašnjeno u vrhu SPC, već dve godine zadužen za odnose između „crkvene vlade“ i Bogoslovskog fakulteta. Na fakultetu ukazuju da je on prekjuče prvi put bio na Nastavno-naučnom veću od kad je vladika Ignatije izabran za dekana pre godinu dana.

Klanovi i klirici

Pojedini crkveni sajtovi koji zagovaraju smenu vladike Maksima ne samo sa fakulteta nego i sa mesta episkopa u Zapadno-američkoj eparhiji, izveštavaju da je poslednje Nastavno-naučno veće pokazalo da je dekan Bogoslovskog fakulteta vladika Ignatije, o kome pišu sve najgore, „uspeo da pridobije na svoju stranu i okrene protiv autoriteta najviših organa Crkve popriličan deo kolektiva, ali da nije dobio podršku“. Tu se pominju i neke nove – „eprahijske podele“ u SPC – uz dekana su navodno bila „njegova duhovna iščadija i hercegovačko-crnogorski klan“, dok među nastavno-naučnim osobljem preovlađuju klirici Beogradske arhiepiskopije, koji su pre mesec I po pojačani sa jednim redovnim profesorom i jednim docentom, kao i iz Mitropolije zagrebačko-ljubljanske i Eparhije bačke

Извор: 

0503foto-www.jpg
WWW.DANAS.RS

Nastavno-naučno veće Bogoslovskog fakulteta Beogradskog univerziteta u ponedeljak se nije izjašnjavalo, niti je raspravljalo o potvrđenoj odluci Svetog arhijerejskog sinoda SPC o smeni dvojice predavača najviše obrazovne ustanove SPC - episkopa...

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 21 минута, Панарет рече

Подршка принципијелном ставу епископа /декана Мидића

Da se jednom ti i Ava složite oko nečega. :D  I on to priželjkuje, da se ovi suprostave sinodu, pa da svi u paketu dobiju poklon i onda u peMziju.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Боравак у Ваљеву Његова Светост Патријарх српски Г. Порфирије заокружио је посетом Храму Васкрсења Христовог, где је одслужио помен Владики Милутину, првом архијереју обновљене Ваевске епархије, од чије се земаљске кончине навршило нешто више од годину дана.

       
      Сви који су део духовног живота Ваљева са радошћу се сећају Светосавске академије на којој је лета Господњег 2014. беседу у част Светог Саве произнео Владика Порфирије, тада Епископ јегарски и викар Епископа бачког Г. Иринеја. Недуго потом Владика Порфирије бива изабран за Митрополита загребачко – љубљанског. По благослову блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина, долази поново у Ваљево и на академији у част 35. годишњице од престављења Господу Преподобног Оца Јустина говори о новопросијавшем светитељу Српске Цркве, чија су дела надахнуће генерацијама црквених пастира широм православне васељене. Духовним великанима ваљевског краја припада и архимандрит Јован Радосављевић, од кога се, данас поглавар СПЦ, опростио у манастиру Лелић. Боравак у Ваљеву Патријарх Порфирије заокружио је посетом Храму Васкрсења Христовог, где је одслужио помен Владики Милутину, првом архијереју обновљене Ваевске епархије, од чије се земаљске кончине навршило нешто више од годину дана.  Разгледајући саборни храм у граду на обалама Колубаре, Патријарх Порфирије похвалио је његову лепоту и труд који је Владика Милутин уложио у његову градњу.
       
      Извор: Епархија ваљевска
    • Од Ćiriličar,
      Саопштење за јавност Светог Архијерејског Синода
      25. Март 2021 - 9:47 Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве је благовремено и у законом предвиђеном року поднео Влади Републике Србије  примедбе и мишљење о  предлогу закона о истополним заједницама.
      Поменути предлог закона за Српску Православну Цркву је неприхватљив, јер је огромна већина предложених одредби у супротности са Јеванђељем Христовим и свеукупним искуством и праксом Цркве на којима је духовно и морално утемељен наш српски народ, као и целокупна европска цивилизација.
      Недопустиво је истополне заједнице законски изједначавати са браком и породицом, како је наведено у тексту Нацрта закона, јер се тако дискриминише брачна заједница, као хришћанска и Законом заштићена вредност. Црква поштује слободу коју нам је Бог даровао и разуме људску тежњу да своју слободу исказује на различите начине.

      Свети Архијерејски Синод је сагласан да постоји потреба за остварењем одређених личних, имовинских и других права оних које третира наведени нацрт закона, али је аргуменовано указао на могућност да се она у правном поретку Републике Србије остварују у потпуности административним путем, без задирања у брачно и породично законодавство. 

      Свети Архијерејски Синод наглашава да прихвата и промовише дијалог, као једини и неопходан пут за изналажењe решења у вези свих питања од општег друштвеног значаја, као и по овом питању које је изазвало велику забринутост.
      Свети Архијерејски Синод је изразио очекивање да ће по овом питању бити уважени  аргументи Српске Православне Цркве.
      http://spc.rs/sr/saopshtenje_za_javnost_svetog_arhijerejskog_sinoda_13
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Верни народ и укупна јавност протеклих празничних дана, помућених епидемијом и страдањем људи и њихове имовине у земљотресу на Банији, додатно су збуниле изјаве Епископа диселдорфског и немачког г. Григорија, које су искључиво политичког, чак и страначког карактера, и немају додирних тачака са вером у Христа Спаситеља или са мисијом Православне Цркве.

       
      Свети Архијерејски Синод се осећа обавезним да, с тим у вези, све оне који односне политичке изјаве приписују Српској Православној Цркви или их на било који начин доводе у везу са њом, обавести да се ради о искључиво личном ставу и ангажовању појединца, и то не у својству архипастира словесног Народа Божјег него искључиво у својству грађанина. Колико је дозвољена и благословена политичка или државно-правна активност епикопâ и клирикâ о томе расуђује и просуђује, аутономно и самостално, на основу свога канонског поретка, искључиво Црква.
       
      Из Канцеларије Светог Архијерејског Синода
      Српске Православне Цркве
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг инфо,
      Божић се прославља код Срба породично уз богатију трпезу. То је део традиције, али није згорег да се подсетимо на његов црквено-богословски смисао. Какву животну поруку Божић носи за обичног човека? Животна порука Божића људима, и Србима, и сваком човеку, ма он и „обичан“ био, заснована је на стварном, историјском догађају: очовечењу Сина Божјег, Господа Исуса Христа. Бог постаје човек, да би сваки човек могао постати богом; помоћу божанске благодати, и под одређеним условима; само да би „с нама био Бог“ (Матеј 1, 23).
      Божић је празник мира, љубави, праштања и јединства. То су велике вредности. Живимо ли ми данас у духу Божића или мало заборављамо на те вредности? Ми смо и данас, у 21. веку историје Хришћанства позвани, баш као што смо и досад били позивани да живимо у духу Божића и његових великихвредности, како сте у питању истакли, или како уобичавамо говорити: да живимо у Христу, надахнућима Духа Светога и благовољењем Бога Оца. Што се заборава тих вредности тиче, ми болујемо и патимо од заборава Бога. Баш онолико колико је потребно кукољу да зарази собом наша пшенична поља и да нас доведе до ивице глади. Тако нас исто, заборав Бога уводи у област бесмисла где читаво наше биће и наш живот, изгубивши првобитно назначење бивају обезвређени, унижени и разрушени.
      Ко не сабира са Христом, расипа. „Шта има праведност с безакоњем? Или какво заједништо светлост с тамом?“ (2. Коринћанима 6, 14).
      Остајући у тајни празника Божића ми сазнајемо да смо храм Бога Живога, као што и Бог рече: „Пребиваћу у њима и ходићу међу њима; и бићу Бог њихов, а они народ мој.“ (2. Кор. 6, 16).
      Постоје симболи Божића попут чеснице, сламе, положајника. Шта они представљају, и знају ли људи њихов прави смисао? Људи много знају о свему, а желе и све да сазнају. Када се ради о Богу и о нама Хришћанима, ми желимо највише: вечно да живимо у Богу и са Богом; као и ради Бога. Зато ми Чесницом указујемо на Тело Христово, које је и Хлеб живота; даље, Црква је то Тело Христово, а ми њени живи удови или чланови. И опет у вези са Чесницом, она је символ и слика живога Хлеба а ми зрневље сабрано са свију страна света. И сада, све у домену Хлеба с наше стране бива узнесено, а с Божје стране бива нам узвраћено. Како? На Светој Литургији Хлеб ће постати живо Тело Христово којим ћемо се ми причестити. То Причешће опет, биће нам на опроштај грехова и на живот вечни. Коначно, Хлеб треба пророчки да нас повеже са местом рождества Христовога, Витлејемом јудејским, као Домом Хлеба, и градом Давидовим из којег ће „изићи Вођа који ће напасати народ мој Израиља.“ (Матеј 2, 1, 4-6).
      Слама нас пак подсећа на догађај Рождества Христовога у штали гостионице; на дете повијено где лежи у јаслама; на пастире у ономе крају који су боравили  у пољу и чували стражу ноћу код стада својега (в. Лука 2, 4-12).
      Положајник или Полазник је неко (деца) ко полази да са гранчицом Бадњака врло рано уђе у нечији хришћански дом и честита Божић речима благосиљања и добрих, бирићетних жеља. Он дакле треба да личи на људе пастире који су рекли један другоме: „Хајдемо, дакле, до Витлејема, да видимо то што се догодило, што нам објави Господ. И похитавши, дођоше и нађоше Марију и Јосифа и дете где лежи у јаслама. А кад видеше, објавише све што им је казано за то дете. И сви који чуше дивише се томе што им казаше пастири.“ (Лука 2, 15-19).
      Учење нам говори да је Христос дошао као Спаситељ свих народа али да радост дарованог нам спасења заједно можемо доживети само кроз мођусобно праштање и измирење. Праштамо ли ми данас и да ли се на измирење заборавља понекад чак и у кругу породице а онда и на ширем нивоу? У човеку никада не умире нити нестаје дете. Оно је људско биће обдарено великом и непотрошивом снагом праштања и мирења. А да чудо праштања и мирења буде веће, обично се детету наноси бол, и неправда, а оно ето лако, чак кроз игру пројављује сву ову моћ праштања, ипак ретко видљиву код одраслих људи. Зато нам је речено, и зато се позивамо „да будемо као деца да бисмо ушли у Царство Небеско“, да „детињимо злоћом“, тј. да се постављамо наспрам зла као да га нема и као да нас оно никада није дотакло. Праштање и мирење (супарнику своме и са супарником својим, док смо још обојица на путу ка Царству) у тој мери су претежни и преовлађујући, да се лично Христос, једини савршени Праведник, и једина апсолутно обесправљена личност од стране нас људи, поставља између свију нас са захтевом да праштамо своме ближњему и да се миримо са њим, ако је потребно и седамдесет пута седам. Наравно, ако ближњи затражи то од нас. Али ако и не затражи, опет смо обавезни да опростимо и да се помиримо. Тако дакле од нас се очекује да непрестано праштамо и да се миримо са својим супарником, јер смо сви позвани да се непрестано молимо Оцу нашем Који је на Небесима, и да му говоримо у Оченашу: „И опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим“. Према томе, ако сами не опростимо ближњему, а то значи сваком човеку, тада ни Отац наш који је на Небесима неће опростити нама грехе наше.
      Други и трећи аспект ове теме, који се наравно, не исцрпљују овде, јесу аспекти праштања и мирења у породици, а и шире. Они нам само сведоче о дубини и страхоти проблема непраштања и немирења, као и о паклу који се овде неминовно зачиње и ствара. Сигурно је једно, да овде љубав страда, „љубав која иначе чини чуда“; да се она спутава, и да нам се тако затвара пут ка Богу Који је љубав.
      Коначно, човек и народи битијно јесу ентитети и чувари сопственог памћења; њихова феноменологија почива на сећању; оно је важно и важеће је ради опстанка, историјских чињеница, предања, културе живљења, уметности опстанка, и т.д. Коначно, један народ какав је наш Српски, народ Божји који је и формиран јеванђелски, видимо како све до данас прашта свима који су га задуживали у свему, дакле и крвљу и у крви. Упркос геноцидним и еугеничким експериментима вршеним над њим, он опет не злопамти, него иште мир са свима. Он притом задржава, и треба да задржи легитимно право на сећање као на метод сопственог опстанка и самосвести. Хвала Богу те Српски народ не злопамти, нити има шићарџијски однос према жртвама које су му разни други и другачији од њега људи и заједнице стварали и додавали, да не кажемо изналазили.
      Божић се доживљава као породични празник. Чини се да због темпа живљења да је и породица на неки начин у кризи. Шта бисте поручили младим људима који треба да постану родитељи, носиоци породице? Да буду трезвени и одважни. Да не померају отачке и материнске границе и не мењају оквире унутар којих су и сами настајали; да се најпре формирају као деца, а затим да неометано одрастају. Породицу да сачињавају отац, мајка и дете, односно деца! Нико да не следи пут Содомљана и Гоморана, већ свако да чини богоугодно дело, макар оно, људски гледано, било недовољно. Док хришћански гледано, Господ додаје своје благослове, силу и добра да би се допунили наши недостаци. Наш народ је то овако сагледао и описао: „Онај који је дао уста, даће и кашику“, или ложицу.
      Божићни поздрав „Мир Божји, Христос се роди! Заиста се роди!“ Да ли овакав поздрав упућује на мир који треба прво да сачувамо у себи, да бисмо могли да га остваримо са браћом, природом и окружењем? Како наш разговор одмиче, и како се ближи крају, ја се као Ваш саговорник, све више окриљујем. Ви ми дакле не постављате питања него теме, које затим заједно обрађујемо, и читаоцима Ваших новина желимо да представимо. Слажем се да нас Божићни поздрав „упућује на мир који треба прво да сачувамо у себи, да бисмо могли да га остваримо са браћом, природом и окружењем“.
      Мир је плод подвига који као врлину треба стећи, затим сачувати и преносити; а он је Христов, благодатни мир у којем заједничимо сви: браћа, природа, окружење; зашто не и наши гени, етос, ерос, логоси, суседи ...? Зато би моја молитвена и људска жеља и молба биле да не дижемо руку на себе и једни на друге, него да се здравимо и мирбожујемо!
      У свакој Божићној посланици СПЦ се посебно обраћа нашем народу на Косову и Метохији. То је наше најболније питање и наш Јерусалим. Шта нам као народу ваља чинити? Не могу да поставим себе у формат целог једног нарада какав је Српски! Далеко било, али могу да се осећам као члан његовог тела или корпуса, и да кажем да ми је част и да сам радостан што му припадам! Разуме се, не својом заслугом него по Божјем дару. Сигурно бих благодарио Богу и ради припадности неком другом народу, јер бих и тада уживао у дару постојања. Заправо, човек је свечовек и сви други народи су му блиски. Када о томе размишљају Хришћани, па још Православни, они тада знају и осећају да су чланови Христовог Тела. У контексту Православне Цркве, њени чланови су заиста једно у Христу, а народне нијансе и разлике не би требало да доводе у кризу нашу саборност. С друге, неочекиване стране, не би требало занемаривати и укидати националну разноврсност човечанства; нека живе и цветају народи у своме позвању, времену и статусу, и нека сви они на својим језицима славе и хвале чудесно и величанствено име Оца и Сина и Светога Духа. Сада сви ми гледамо ствари као у огледалу, а о васкрсењу и потом, гледаћемо их онаквима какве оне јесу и какве ће бити. Да се не удаљавам од теме, сви ми потомци славних и светих предака наших, угледајмо се на њих јер су достојни Бога и угледања! Са њима смо срасли и са њима ћемо опстати, па и Други Долазак Христов дочекати. Зашто не бисмо, побогу?!
      Што се Косова и Метохије тиче, на том стравичном мегдану треба издржати до краја, јер је ту много муке прошло, а мало остало! Зато не трговати њиме низашта на свету!!! Дао бих за право једном јунаку и хероју наших дана косовско-метохијскога етоса и калибра који је рекао: „Ако пристанемо да нам узму Косово, нестаћемо са лица земље“.  Овај човек је у овом изричају свакако имао на уму и Метохију, јер су Косово и Метохија нераздвојни.
      За СПЦ је прошла година било изузетно тешка. Упокојио се Патријарх Иринеј, али и Митрополит Амфилохије и епископ ваљевски Милутин. Колико су се ти губици одразили на СПЦ? Гледајмо на њихов одлазак и „губитак за СПЦ“ у димензијама њиховог посвеживотног подвига изградње живог Христовог Тела, па ће нам бити лакше. Ако нам је стало до угледања на њих, угледајмо се тада на оно што је код њих било најбоље, па ће бити рашта.
      Шта бисте Ви поручили верницима али и свим људима за Божић? Ако сада не бисмо изустили реч да су сви они достојни љубави и поштовања, не знамо када би нам се дала друга прилика?! У ужем обиму заблагодарили бисмо свим личностима које су се жртвовале и које се жртвују за бројне и многобројне људе погођене и рањене вирусном пандемијом, у које спадамо и ми. У овом часу благодарења ипак имамо на уму целокупно медицинско особље: лекаре, сестре и послужитеље двају Поликлиничких центара, оног у Земуну и овог на Дедињу („КБЦ“ и „Драгиша Мишовић“). У ширем обиму благодарности опет, имамо на уму и Њихове Екселенције, људине које нису допустиле да стихије ове заразе или „тровања“ тријумфују над нама! Боравак на овим страшним местима био је прилика да и ми лично понесемо крст саборног страдања.
      Коначно, веома благодарим Вама госпођо Слађана и Вашем листу „Blic“ за прилику да овако разговарамо о овогодишњем Божићу.
      Мир Божји – Христос се роди!
      Епископ крушевачки Давид
      Божићни интервју Епископа крушевачког Господина Давида за дневне новине „Blic“ | Епархија крушевачка
      WWW.EPARHIJAKRUSEVACKA.COM Божић се прославља код Срба породично уз богатију трпезу. То је део традиције, али није згорег да се подсетимо на његов црквено-богословски смисао. Какву животну поруку Божић...  
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Игњатије, Богоносац, (Цркви) благословеној благодаћу Бога Оца у Христу Исусу Спаситељу нашем, у коме поздрављам Цркву која је у Магнезији близу Меандра, и желим (јој) у Богу Оцу и у Исусу Христу много радости.

       
      1. (1) Дознавши за веома добро устројство (врло складан поредак) ваше по Богу љубави, и радујући се (томе), одлучих да вам у вери Исуса Христа упутим реч.
      (2) Јер удостојивши се богодостојног имена, у ношењу ових окова, прослављам Цркве (кроз које пролазим), којима желим сједињење са телом и духом Исуса Христа, који је наш свагдашњи Живот, (сједињење) вере и љубави, од које нема ништа боље, и што је најглавније – (сједињење) са Исусом и Оцем (Јн. 17,21); у чему, ако издржимо сваки утицај кнеза овога века (1 Кор. 2,6) и избегнемо га, задобићемо Бога.
      2. Удостојих се, пак, да вас видим у лицу Дамаса, вашег богодостојног епископа, и достојних презвитера Васе и Аполонија и саслужитеља мога ђакона Зотиона, којему желим да се радујем (Кол. 1,7; Филим. 20), јер се повинује епископу као благодати Божијој и свештенству као закону Исуса Христа.
      3. (1) А и вама не приличи да искориштавате (злоупотребљавате) узраст (вашег) епископа (1 Тим. 4,12), него, по моћи Бога Оца, да му указујете свако поштовање, као што сам (то) и препознао код ових светих презвитера (свештеника), који нису искористили спољашњи вид младости (његове), него му се као мудри по Богу повинују; уствари не њему, него Оцу Исуса Христа – Епископу свију (1 Петр. 2,25). (2) У част, дакле, Њега (Бога Оца), који нас је заволео, доликује да слушамо (епископа) без икаквог лицемерја; јер (иначе), не као да неко обмањује овога видљивога епископа, него мисли да превари онога Невидљивога. Јер у овом случају није реч о телу, него о Богу који и све сакривено види.
      4. Зато је потребно не само да се називате Хришћани, него и да будете; као што неки (чине супротно): иако називају (признају) епископа, уствари све чине без њега. А такви ми се не чине да су добросавестни, зато што небезбедно, по заповести (Божијој), држе сабрања (окупљају се на скупове).
      5. (1) Пошто пак ствари имају свој крај, и предстоји (нам) обоје заједно – и смрт и живот (5 Мојс. 30,15; Сирах 15,17), свако ће отићи на своје место (Д.Ап. 1,25).   (2) Као што постоје и две монете: једна је Божија, а друга светска (Мт. 22,19-21); и свака од их има свој утиснути лик: неверници – (лик) овога света, а верујући у љубави – лик Бога Оца кроз Исуса Христа, којега ради ако нисмо готови добровољно умрети у страдању његовом, нема у нама ни живота његовог (Рим. 6,5-11).
      6. (1) Будући да сам у претходно наведеним лицима видео све мноштво (ваше)  у вери, и заволео (вас), саветујем да се старате да у слози Божијој (у једномислености Божијој) чините све, под председништвом епископа (који је) на месту Божијем, и презвитера на месту збора апостолског, и ђакона, мени најдражих, којима је поверена служба Исуса Христа (Мт. 20,28), који је пре векова био уз Оца и на крају се јавио (нама) (Јн. 1,18). (2) Сви ви, дакле, прихвативши једну исту нарав Божију (понашање слично Богу), поштујте један другога и нека нико не гледа на ближњега (само) по телу, него једни друге у Исусу Христу свагда љубите. Нека међу вама не буде ичега што вас може разделити, него се сједините са епископом и председавајућима – за образац и наук бесмртности.
      7. (1) Као што, дакле, Господ (Христос), будући (са Оцем) сједињен (Јн. 5,30; 10,30), не учини ништа без Оца, нити Сам собом нити кроз Апостоле, тако ни ви не чините ништа без епископа и презвитера (свештеника), нити покушавајте нешто што вам се насамо чини умесно, него (све чините) на заједничком сабрању: једна молитва, једно мољење, један ум, једна нада у љубави (Еф. 4,4-6), у чистој радости која је Исус Христос, од Кога нема ничега бољега.   (2) Сви као у један храм Божији стичите се, као на један жртвеник, ка Једноме Исусу Христу, који је од Једнога Оца произишао и у Једноме јесте и отишао је (Једноме) (Јн.1,18; 8,42; 13,3).
      8. (1) Не заваравајте се туђим учењима нити старим причама (бајкама), пошто су некорисне (1 Тим. 1,4; 4,7; Тит. 1,14; 3,9); јер ако до сада живимо по Закону признајемо (тиме) да нисмо ни добили благодат.  (2) Јер и божанствени Пророци живели су по Исусу Христу. Зато су и били гоњени. Они су били надахњивани његовом-благодаћу (1 Петр. 1,10-11) да уверавају непокорне да је Један Бог, који је себе објавио кроз Исуса Христа, Сина свога (Јевр, 1,1-3), који је Реч његова, произишао из тишине, који је у свему угодио Ономе који Га је послао (Јн. 1,1,18; 8,29; Рм. 16,26).
      9. (1) Ако су, дакле, они који су живели у старим стварима (у Старом Завету) дошли у новину наде, не више суботујући (не празнујући суботу), него живећи по дану Господњем (празнујући недељу) (Откр.1,10; 1 Кор.1,10), у кој је (дан)  и живот наш засијао кроз Њега и смрт његову – што неки одричу – којом тајном ми примисмо веру, те зато и страдамо да се нађемо ученици Исуса Хруста јединога  Учитеља нашег (Мт. 23,8);  (2) како ћемо (онда) моћи живети без Њега, кад су и Пророци будући Духом ученици (његови), очекивали Њега као Учитеља? И зато Онај, кога су они праведно очекивали, дошавши васкрсао их је из мртвих.
      10. (1) Стога, немојмо бити неосетљиви за његову доброту (Рм. 2,4). Јер ако би се Он угледао на нас, по ономе што чинимо, онда нас више не би било. Зато, поставши његови ученици, научимо се живети по Хришћанству. Онај, пак, који се назива другим именом преко овога (Христовог), тај није Божији (Д.Ап. 4,12).
      (2) Одбаците стога, стари квасац, који је остарио и ускисао, и промените се у нови квасац који је Исус Христос (1 Кор. 5,6-8). Осолите се Њиме да се не поквари неко од вас, јер ћете по мирису бити проверени. (3) Није умесно призивати Исуса Христа, а живети по јудејски. Јер није Хришћанство поверовало у Јудаизам, него Јудаизам у Хришћанство  у којем се ујединио сваки језик (народ) који је поверовао у Бога (Фил. 2,11; Ис. 66,18).
      11. (1) А ово (вам говорим), драги моји, не зато што дознадох да су неки од вас такви, него, као најмањи међу вама, желим да се причувате да не упаднете у замку сујете, него да се потпуно уверите у рођење и страдање и васкрсење (Христово), које је било у време намесништва Понтија Пилата (1 Кор. 15,3-4; 1 Тим. 6,13), извршено истински и сигурно од Исуса Христа – Наде наше (1 Тим. 1,1), од које нека нико од вас не отпадне.
      12. Желим да вам се радујем у свему (Филим. 20), ако будем достојан. Јер иако сам везан (окован), нисам (ништа) наспрам једнога од вас одрешених. Знам да се не гордите, јер Исуса Христа имате у себи; и знам да кад вас хвалим, ви се већма смиравате, као што је написано: „Праведник самога себе укорава“ (Приче 18,17).
      13. (1) Старајте се, зато, да се утврдите у учењима (догматима) Господњим и Апостола (његових), те да „у свему што чините – успевате“ (Псал. 1,3), телом и духом, вером и љубављу, у Сину и Оцу и Духу, у почетку и савршетку, са вашим достојанственим епископом и са драгоцено исплетеним духовним венцем вашег свештенства и по Богу ђакона. (2) Потчините се епископу и једни другима, као Исус Христос Оцу по телу, и Апостоли Христу и Оцу и Духу, да би било сједињење и телесно и духовно.
      14. Знајући да сте испуњени Богом, укратко вам се обратих (овом поуком). Сећајте ме се у вашим молитвама, да Бога достигнем; (сећајте се) и Цркве у Сирији, одакле нисам достојан ни назвати се (1 Кор. 15,9). Јер потребујем (молим за) вашу у Богу сједињену молитву и љубав – да се Црква у Сирији удостоји да буде вашом Црквом као росом освежена.
      15. Поздрављају вас Ефешани из Смирне, одакле вам пишем, који су (овде) присутни на славу Божију као и ви; они ме у свему успокојише, заједно са Поликарпом, епископом Смирњана. А и остале Цркве чашћу Исуса Христа поздрављају вас.
      Будите здрави у слози (у једномислености) Божијој, стекавши неподељен дух, који је Исус Христос.
       
      Превод: Еп. Атанасије (Јевтић)
       
      Извор: Ризница литургијског богословља и живота
×
×
  • Креирај ново...