Jump to content

Владика Атанасије (Јевтић): Човек према свему треба да се односи са великом пажњом и љубављу!

Оцени ову тему


Recommended Posts

пре 51 минута, Жељко рече

Није то тако страшно, говорили су ми на овом форуму и да сам фашиста.

Наравно, није то проблем. Него што нема никакве користи од таквих испада, само штете. А превише је већ тога овде. Некаквих сукоба већ формираних идентитета, без имало жеље за промјеном. И која, онда, размјена мишљења?

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

  

  • Replies 82
  • Created
  • Last Reply

Top Posters In This Topic

Top Posters In This Topic

Popular Posts

Неки лик легионар, био је код Марића на Хепи у некој од оних емисија о фацама и криминалцима. Био је отет од муџахедина и требало је да се изврши размена. Али Французи су нешто затезали и он се нашао

Гледам јутрос, децо, долазим ту из штампарије у Врњцима, и у авлији има неколико кучића. и сад један малецки пас, да се покаже јак, ваљда од страха, трчи према мени и лаје. Ја се окренем и кажем му он

Imamo svedocanstva da su neke svetitelje slusale i te opasne zveri. Serafimu Sarovskom je medved jeo iz ruke, Gerasim Jordanski je imao lava koji je svuda isao za njim, Pajsija Svetogorca su slusale z

Posted Images

пре 2 часа, Vladan :::. рече

Ако ти то значи да је ђаво запосео бесловесну змију и владао њоме онда не би требало да буде кажњена она него он а кажњена је она.

Ако је она "само" прихватила ђаволске сугестије и помисли онда је она одговорна и има смисла да буде кажњена. Али ако је то тако онда није била ни питома ни као кућни љубимац него је учествовала у смрти домаћина врта. А онда се, уз остала места у Писму, проблематизује и тумачење о идили међу животињама...

Преко свега поставља се и питање како је змија уопште била словесна.

 

Pa, sta nije bila idila i zivotinje se nisu pokoravale coveku.... i onda kada su dosle da ih imenuje Adam,... onda on bio brrr ..

Jednostavno, kao kaze sv.Jovan Zlatoust .... 2. Него, можда би се неко овде могао наћи у недоумици и потражити да сазна да није можда и звер била словесна. Није, далеко било, него увек, сходно Писму, треба расуђивати да су то биле речи ђавола којега је завист побудила на ту превару, а који се послужио овом звери као погодним оруђем,... itd... (znaci malo vise citanja svetitelja sta kazu i kako tumace pisma, a malo manje nekog naseg rasudjivanja ... ovo i samom sebi ako mogu da kazem...)

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 5 минута, Bokisd рече

i onda kada su dosle da ih imenuje Adam

Бог их је довео к њему. Није их Адам сам довео или призвао или слично.

пре 6 минута, Bokisd рече

kao kaze sv.Jovan Zlatoust... ђавола... који се послужио овом звери као погодним оруђем

И шта каже св. Јован зашто је кажњена змија а не ђаво који се послужио њоме као оруђем?
 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 7 минута, Vladan :::. рече
пре 17 минута, Bokisd рече

i onda kada su dosle da ih imenuje Adam

Бог их је довео к њему. Није их Адам сам довео или призвао или слично.

Pa, imenovanje je odraz vlasti koje je Bog dao Adamu...itd..

пре 8 минута, Vladan :::. рече
пре 17 минута, Bokisd рече

kao kaze sv.Jovan Zlatoust... ђавола... који се послужио овом звери као погодним оруђем

И шта каже св. Јован зашто је кажњена змија а не ђаво који се послужио њоме као оруђем?

Kako nije kaznjen..... И још мећем непријатељство између тебе и жене и између семена твог и семена њеног; оно ће ти на главу стајати а ти ћеш га у пету уједати....

Sta si bre zapo' za tim pitanjima, stalno trazis neku 'skrivenu' kvaku u recima pisma i svetitelja,  koja je poenta tih tvojih nedouimica.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 3 минута, Bokisd рече

Pa, imenovanje je odraz vlasti koje je Bog dao Adamu...itd..

Ово ти је straw man тј. избегаваш одговор. Ја то нисам ни оспорио него: да се животиње саме од себе јер су питоме покоравају Адаму. А не покоравају се саме, нити их Адам покорава, него их Бог доводи к њему.

пре 4 минута, Bokisd рече

Kako nije kaznjen..... И још мећем непријатељство између тебе и жене и између семена твог и семена њеног; оно ће ти на главу стајати а ти ћеш га у пету уједати....

Овде се Бог (и даље) обраћа змији (а не ђаволу који се нигде у тексту и не помиње). Текст је ту јасан јер се та казна наставља на претходну казну са "И још мећем...".

Е сад можда си ти у природи видео ђаволе како уједају људе када им стану на главу... Не знам... :) 
 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 15 минута, Vladan :::. рече
пре 28 минута, Bokisd рече

Pa, imenovanje je odraz vlasti koje je Bog dao Adamu...itd..

Ово ти је straw man тј. избегаваш одговор. Ја то нисам ни оспорио него: да се животиње саме од себе јер су питоме покоравају Адаму. А не покоравају се саме, нити их Адам покорава, него их Бог доводи к њему.

Pa, bre, ako cemo tako gledati .... eto, Bog ih pokorava coveku... i opet smo na istom... :D .... i zivotinje su pitome...(iako prica ima dublji smisao kako to Adam kao kruna stvorenja Bozijih ima vlast nad zivotinjama ....itd..)

пре 15 минута, Vladan :::. рече
пре 28 минута, Bokisd рече

Kako nije kaznjen..... И још мећем непријатељство између тебе и жене и између семена твог и семена њеног; оно ће ти на главу стајати а ти ћеш га у пету уједати....

Овде се Бог (и даље) обраћа змији (а не ђаволу који се нигде у тексту и не помиње). Текст је ту јасан јер се та казна наставља на претходну казну са "И још мећем...".

Е сад можда си ти у природи видео ђаволе како уједају људе када им стану на главу... Не знам... :)

... и између семена твог и семена њеног;.... daj bre Vlado malo concetracion.... То је [речено] о чулној змији, а ко жели, може након тога да проникне у оно шта даље пише и да зна да, ако је то казано за чулну, утолико пре то треба приписати духовној змији. И њу понизивши, [Господ] је баци под наше ноге и даде да насрћемо на њену главу. Не дозначује ли нам то када каже: Стајте на змије и шкорпије! (Лк 10,19) А да не бисмо помислили да је то речено о чулним зверима, Он затим додаде: И на сву силу вражју.... vidis kaznu djavolu...itd... i opet ti kazem malo manje svoje rasudjivanje, vidis kako previse racionalizujes sam tekst .... ko da je bas tako lako da se protumaci postanje samo na osnovu literalnog i tekstualnog znacenja.... onda nam svetiteljska tumacenja i ne trebaju,.....  sami cemo mi to uz kaficu i keksic....:D

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 23 минута, Bokisd рече

eto, Bog ih pokorava coveku... i opet smo na istom... :D .... i zivotinje su pitome...

Па Боки није питом и покорен исто аман шта ти је.
 

пре 23 минута, Bokisd рече

iako prica ima dublji smisao kako to Adam kao kruna stvorenja Bozijih

Није у тој причи (о врту) Адам представљен као круна јер је створен на почетку (а не на крају, као круна, у шестодневу).
 

пре 23 минута, Bokisd рече

И на сву силу вражју.... vidis kaznu djavolu.

То је проблематичан превод код Вука. Реч која је ту употребљена значи: непријатељ, онај који жели да некако науди. Тако је правилно и преведено у Синодском преводу: "на змије и на скорпије и на сваку силу непријатељску".

Рецимо када каже "љубите непријатеље своје и благосиљајте оне који вас куну" употребљава баш ту исту реч а тешко да је мислио да волимо ђаволе.

Осим тога код Марка у сличном стиху одваја силу над демонима и силу над змијама као животињама када каже: "Узимаће змије у руке, ако и смртно што попију, неће им наудити". Јасно се мисли на обичне змије и обичне отрове. То се види и код Павла у Делима када га је ујела змија и ништа му није било. Јасно је да та змија није била демон.

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

 

 

 

 

DEX_3159.jpg&key=87dcc94d8206e49387d034a6c01251056053e43bf53988966008bba404f11b04   Животиње су човеколике. Није човек животињолик.

Овде можда говори о именовању, јер како су животиње створене кроз човјека, а на неки начин и жена од човјека.

То именовање унутар генезиса уводи и перспективу од "сложенијег" ка једноставнијем.

То именовање пренебрегавају научници када "објективно" и чињенично изучавају физис.

Физис је затворен и тек у екцесу природа постаје комуникативна - оцрковљена (чуда, умјетност, послушност животиња)

Да ли је то посљедица пада када смо одлучени од нествореног прожимања природе?

По Хајдегеру не, него смо у новом вјеку пукли за степен више, одлучени смо и од самога битија у властити привид истог (Сачињен од истина о битију -метафизике).

Зато црквени практиканти егзистенцијализма када се из овог привида пробију до бића (онтологије) мисле да се збива Црква и ако је ријеч тек о повратку у пало стање у коме природа присуствује, али се још не покорава, односно још није нестворена благодат просијала унутар ње.

Зато морају бити бачени некој врсти лавова, да би се испитали судови. То што изврдавају и дијалог значи да је ипак боље да пустити "дивље" мачке које се кад им се фино каже, престану да се праве мутаве.

 

 

Послато са 5026D користећи Pouke.org мобилну апликацију

 

 

 

 

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 20 часа, Vladan :::. рече
пре 20 часа, Bokisd рече

eto, Bog ih pokorava coveku... i opet smo na istom... :D .... i zivotinje su pitome...

Па Боки није питом и покорен исто аман шта ти је.

pokoren - sluzenje - pitome....jel moz' tako... i da ubacimo ono da su zivotinjke bile na pocetku biljoljedi i slika je nacrtana... :slikanje: .. (pricali smo tamo na onoj nasoj temi)

пре 20 часа, Vladan :::. рече
пре 20 часа, Bokisd рече

iako prica ima dublji smisao kako to Adam kao kruna stvorenja Bozijih

Није у тој причи (о врту) Адам представљен као круна јер је створен на почетку (а не на крају, као круна, у шестодневу).

i to smo raspravljali (raspravili...:stadaradim:) na onoj nasoj temi....nema neslaganja izmedju te dve price, narocito u tome da je po svetim ocima covek kruna stvaranja, sve je za njega stvoreno... itd...

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 22 часа, Bokisd рече

.jel moz' tako...

Шта год је потребно да те држи у идили :) 

пре 22 часа, Bokisd рече

nema neslaganja izmedju te dve price

Наравно да има, зато и постоје силна мишљења, тумачења, алегорије итд.

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 24 минута, Vladan :::. рече
пре 22 часа, Bokisd рече

.jel moz' tako...

Шта год је потребно да те држи у идили :)

.. zamisli samo situacion da su sve zivotinje biljoljedi kao sto se kaze da su u pocetku i bile.... recimo kao sto su koze, krave., zebre, nosorog.... :0205_whistling:

пре 28 минута, Vladan :::. рече
пре 22 часа, Bokisd рече

nema neslaganja izmedju te dve price

Наравно да има, зато и постоје силна мишљења, тумачења, алегорије итд.

Noop, da ima neslaganja onda ne bi postojalo zajednicko misljenje svetitelja da je covek kruna Bozijeg stvaranja, sve je stvoreno zbog njega .....inace, ta silna misljenja, pa, sta mislis da su se svetitelji razlikovali u misljenjima o osnovnim stvarima vere i gde bi nas onda to odvelo :!: .... u neki protestantizam ili slicno...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
On 4.10.2019. at 0:16, Vladan :::. рече
On 3.10.2019. at 23:56, Bokisd рече

И на сву силу вражју.... vidis kaznu djavolu.

То је проблематичан превод код Вука. Реч која је ту употребљена значи: непријатељ, онај који жели да некако науди. Тако је правилно и преведено у Синодском преводу: "на змије и на скорпије и на сваку силу непријатељску".

Рецимо када каже "љубите непријатеље своје и благосиљајте оне који вас куну" употребљава баш ту исту реч а тешко да је мислио да волимо ђаволе.

Осим тога код Марка у сличном стиху одваја силу над демонима и силу над змијама као животињама када каже: "Узимаће змије у руке, ако и смртно што попију, неће им наудити". Јасно се мисли на обичне змије и обичне отрове. То се види и код Павла у Делима када га је ујела змија и ништа му није било. Јасно је да та змија није била демон.

joj, bas si zakomplikovao, a stvar je jednostavna :

https://svetosavlje.org/biblijska-istorija/3/#note4

Али преблаги Бог није хтео да људи пропадну. Он је хтео да их спасе. Стога пре свега прокле ђавола, који је говорио устима змије, и рече: „мећем непријатељство између тебе и жене и између семена твога и њена; оно ће ти на главу стајати, а ти ћеш га у пету уједати“. [4]

4 fusnota - Ове речи наговештавале су ђаволу казну, а људима давале наду на спасење. Ђаво је мислио, да су сад људи занавек у његовој власти; а Бог му рече, да ће се они с Њим борити, и да ће доћи време, кад ће га победити – да ће од жене постати такав Потомак, Који ће уједен од стране змије у пету стати змији на главу, тј. претрпеће од ње страдања и с тим страдањима уништиће њену власт над људима.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 16 часа, Bokisd рече

nosorog

Носорог је познат као мирољубив и питом...

пре 16 часа, Bokisd рече

Noop, da ima neslaganja onda ne bi postojalo zajednicko misljenje

У нечему се слажу у нечему се не слажу као што си и сам видео из цитата који си сам постављао. Е а сад си то "заборавио" :) 

пре 16 часа, Bokisd рече

ђавола, који је говорио устима змије

Онда није требало да бесловесна змија да буде кажњена а јесте. Зашто?

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Света Митрополија Пољанска и Килкиса из Јеладске Цркве издала је нову књигу. Ова Митрополија је објавила књигу Епископа стобијског и мјестобљуститеља струмичког г. Давида, са насловом „Уметност и Откровење“ (која је магистарски рад аутора). Следи уводна орука Високопреосвећеног Митрополита Пољанског и Кликиса г. Емануила о књизи о којој је реч:
      Књига „Уметност и Откровење“ Преосвећеног Епископа стобијског г. Давида аутономне Охридске Архиепископије Српске Патријаршије (један Архијереј са уверењем Ромеја, нешто што се јасно показује од његовог благочестивог пребивања у Православном Отачком Предању), читаоцима представља одређења сагледавања по питању уметности и православне догме у периоду од краја Другог светског рата до наших дана.
       
       
      Желимо да овај рад читаоцу представља подстрек да испроблематизује и да разуме, између осталог, димензију постојања као наставак стварања, будући да је човек позван да буде сасаздатељ (συνδημιουργός) света, те да се у продужетку више заинтересује за текућу тему поновног сједињења и проницања теологије са уметношћу у савременој православној мисли.
      Са горућим молитвама,
      Митрополит Пољански и Килкиса Емануил 
       
      Извор: Православна Охридска Архиепископија
    • Од Иван Ивковић,
      Модерно друштво прожето је табуом на себичност. Уче нас да је грешно бити себичан, а морално волети друге. Та је доктрина у флагрантом противречју с праксом модерног друштва које се држи становишта да је најснажнији и најлегитимнији порив у човеку себичност и да појединац највише доприноси општем добру ако следи тај императив. Међутим, и доктрина која себичност проглашава за врхунско зло, а љубав за друге највећом врлином још увек је снажна. Себичност се овде употребљава готово као синоним за љубав према самом себи. Алтернатива гласи: или волети друге друге, што је врлина или волети себи, што је грех…
      Мада никакав приговор не изазива то што се појам љубави примењује на различите објекте, широко је распрострањено мишљење да је љубав према другима врлина, а љубав према себи грех. Претпоставља се да у оној мери у којој волим себе, не волим друге, да је љубав према себи исто што и себичност. Ово гледиште нас враћа далеко у прошлост западног мишљења. Калвин о љубави према себи говори као о „покварености“. Фројд о љубави према себи говори језиком психијатрије, па ипак, његов вредносни суд је исти као и Калвинов. За њега је љубав према себи исто што и нарцизам, окретање либида ка самом себи. Нарцизам је најранији степен људског развоја, а особа која се у каснијем животу вратила на нарцисоидни степен неспособна је за љубав; у екстремном случају, она је луда. Фројд је претпоставио да је љубав испољавање либида (либидо окренут према другима је љубав, а према себи – нарцизам). Тако се љубав и љубав према себи узајамно искључују – што је више једне, то је мање друге. Ако је љубав према себи рђава, онда је несебичност врлина.
      Поставља се питање: да ли психолошко посматрање подржава тезу о темељној противуречности између љубави према себи и љубави према другима? Да ли је љубав према себи исто што и себичност или су оне у супротности? Штавише, да ли је себичност модерног човека заиста брига за себе као појединца са свим његовим интелектуалним, емоционалним и чулним могућностима? Зар „он“ није постао привезак своје друштвено – економске улоге? Да ли је његова себичност исто што и љубав према себи или је изазива баш њено одсуство?
      Пре него што почнемо расправу о психолошком погледу на себичност и љубав према себи, треба указати на логичку грешку у схватању да се љубав према другима и љубав према себи узајамно искључују. Ако је врлина волети свог ближњег као људско биће, онда је и врлина волети себе, јер сам и сâм људско биће. Не постоји појам човека у који нисам укључен и ја сам. Учење које заговара такво искључивање доказује да је у себи противуречно. Идеја изражена у Библији „љуби ближњег свога као самог себе“подразумева да се поштовање сопственог интегритета и јединствености, љубав према себи и разумевање сопствене појединачности, не може одвојити од разумевања другог појединца, поштовања и љубави према њему. Љубав према сопственом Ја неодвојиво је повезана са љубављу према сваком другом бићу.
      Ако прихватимо да су љубав према себи и према другима у принципу повезане, како да објаснимо себичност која очигледно искључује сваку истинску бригу за друге? Себична особа је заинтересована само за себе, жели све за себе, никакво задовољство не осећа у давању, већ само у примању. Спољашњи свет гледа само из угла могућности да из њега нешто извуче; њој недостаје интерес за потребе других и поштовање њиховог достојанства и интегритета. Она не може да види ништа осим себе; сваку особу и сваку ствар процењује на основу тога колико јој користе; она је суштински неспособна да воли. Зар то не доказује да су брига за друге и брига за себе неизбежна алтернатива? Било би тако када би себичност и љубав према себи били исто. Али, управо је таква претпоставка грешка која, у бављењу нашим проблемом, води многим погрешним закључцима. Себичност и љубав према себи далеко од тога да су идентичне, у ствари су супротности. Себична особа не воли себе превише, веч премало; у ствари, она себе мрзи. Овај недостатак праве наклоности и бриге за себе који је само израз њене непродуктивности, оставља је празну и фрустрирану. Она је нужно несрећна и тескобно заокупљена тиме како да од живота уграби задовољства у чијем постизању сама себе спречава. Чини се да она превише брине о себи, а у ствари, она само безуспешно покушава да прикрије и компензује свој неуспех у вођењу бриге о свом стварном појединству. Фројд држи да је себична особа нарцисоидна – повукла је своју љубав од других и усмерила је на сопствену особу. Истина је да су себичне особе неспособне да воле друге, али оне нису способне да воле ни себе.
      Себичност ћемо лакше разумети ако је упоредимо са страсном бригом за друге коју нпр. налазимо код сувише брижне мајке. Она је сувише брижна не зато што своје дете воли сувише, већ зато што мора да компензује свој недостатак способности да га уопште воли.
      Ова теорија о природи себичности рођена је из психоаналитичког искуства са неуротичном „несебичношћу“, симптомом неурозе који је посматран на не малом броју људи. Њих обично не мучи баш тај симптом, већ други који је с њим у вези, као нпр.депресија, умор, неспособност за рад, неуспех у љубавним везама итд. Није у питању само то што се „несебичност“ не осећа као симптом; она је често искупљујућа карактерна црта којом се такви људи поносе. „Несебична“ особа „не жели ништа за себе“; она „живи само за друге“, поноси се тиме што себе не сматра важном. Збуњена је што је несрећна упркос својој несебичности и што су њени односи са најближима незадовољавајући.
      Аналитички рад показује да њена несебичност није нешто одвојено од других симптома, већ је један од њих, у ствари, најважнији; да је парализована у својој способности да воли или да у било чему ужива, да је прожета непријатељством према животу и да се иза фасаде несебичности скрива суптилна, али ништа мање снажна егоцентричност. Ова се особа може излечити само ако се њена „несебичност“ протумачи као симптом међу осталим симптомима. Тек тада се може исправити њен недостатак продуктивности у коме је корен како њене „несебичности“, тако и њених других невоља.
      Природа „несебичности“ постаје нарочито јасна преко свог дејства на друге, у нашој култури најчешће преко дејства што га „несебична“ мајка има на своју децу. Она верује да ће путем њене „несебичности“ њена деца искусити шта значи бити вољен и за узврат научити шта значи волети. Резултат њене „несебичности“, међутим, уопште не одговара њеним очекивањима. Деца не показују срећу особа које су уверене да су вољене; она су забринута, пренапрегнута, у страху од мајчиног неодобравања и у бризи да не живе према њеним очекивањима. Она су обично заражена мајчиним скривеним непријатељством према животу које више осећају, него што га јасно препознају, а најзад и сама бивају њиме преплављена. Све у свему, утицај „несебичне“ не разликује се много од утицаја себичне мајке; у ствари, често је и горе, јер мајчина „несебичност“ спречава децу да је критикују. Њихова је обавеза да је не разочарају: под маском врлине њих уче да презиру живот. Ако неко има прилику да проучи утицај мајке која себе истински воли, може видети да у дететовом стицању искуства шта је љубав, радост и срећа није ништа поучније од мајке која воли и себе…
      Неуспех модерног друштва не лежи у његовом принципу индивидуализма, не у идеји да је морална врлина исто што и тежња за властитим интересом, већ у изопачавању значења појма властитог интереса, не у чињеници да су људи превише заузети властитим интересом, већ у томе што нису довољно заузети интересом властитог ја, не у чињеници да су сувише себични, већ у томе што не воле довољно себе и своје могућности…
      Ерих Фром, „Човек за себе“
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије служио 21. септембра 2020. године у Добоју свету архијерејску Литургију поводом славе Саборног спомен-храма Рођења Пресвете Богородице.

       
      Саслуживали су архијерејски намесник добојски протојереј-ставрофор Мирко Николић, игуман манастира Озрена архимандрит Гаврило (Стевановић), протојереји-ставрофори Драго Хаџистевић и Драгиша Симић, протојереј Недељко Горановић, јереј Мирослав Тодоровић, протођакон Саша Милошевић и ђакон Бојан Јокановић.
      У надахнутој беседи владика Фотије је поручио верницима да достојанствено иду путем истине и правде, да чине добра дела за добро вере и православног народа:
      -Када је Свети архангел Гаврило дошао Пресветој Богородици у Назарет и рекао јој да је Богоизабрана да буде Мајка Спаситеља Светог Господа нашег Исуса Христа, Она је рекла по својој слободи: 'Ево слушкиње Господње. Нека ми буде по вољи Твојој'. Тако смо и ми позвани, браћо и сестре, у нашем животу да кажемо Богу: `Нека буде воља Твоја у моме маломе, скромноме, недостојном, несавршеном животу, али ћу се трудити колико могу да будем достојан православни хришћанин или православна хришћанка`. То треба да потврђујемо својим делима на послу где радимо и породици где живимо.
      Том приликом, Епископ је одликовао црквењака Саву Зрнића орденом Светог краља Драгутина – Преподобног Теоктиста за показану ревност и љубав према Светој Цркви. Епископ је одликовао и г. Живка Мишкића и гђу Радојку Зрнић архијерејском похвалницом.
      Свештенство храма је изразило наду да ће локалне власти помоћи да се заврши осликавање светог храма које траје већ уназад три године. Из Градске управе добили су подршку и за велики пројекат изградње Светосавског парохијског дома. -У току је, ево већ три године, фрескописање овог светог храма. Фрескописање ће се сигурно наставити и у наредне двије године. Ми смо ријешили да, ако Бог да, уз помоћ градске власти ове године започнемо једна велики пројекат овдје у порти Спомен-храма, а то је изградња Светосавског парохијског дома, гдје ће бити једна већа сала управо за окупљање народа и у којој ће се прослављати слава и одржавати све друге културне манифестације, као што су концерти и предавања, рекао је надлежни свештеник Душко Недић.
      Након Литургије изабрани за кумове наредне године су изабрани градоначелник Добоја г. Борис Јеринић и посланик у Представничком дому Парламентарне скупштине БиХ гђа Сања Вулић.
      Градска управа издваја значајна средства за рад свих верских заједница у Добоју. -Свакако да је ове године нешто другачије јер је сам број људи ограничен због епидемиолошке ситуације, али оно што је јако битно је да смо стално са Српском Православном Црквом и да смо заједно окупљени са вјерујућим народом. Подржавамо све активности Српске Православне Цркве на очувању наше традиције и обичаја, као и све активности око изградње овог Спомен-храма, а такође и све њене потребе заједно са свештенством нашег добојског намјесништва, изјавио је г. Борис Јеринић, градоначелник Добоја. -Вјерујем да је наш мали допринос да будемо кумови славе цркве самој Цркви од великог значаја, а нама је заиста велика част, задовољство и срећа имати такву привилегију. Још једанпут свим нашим Добојлијама, а и онима широм Републике Српске и свијета који славе данашњу крсну славу, желим свако добро, рекла је гђа Сања Вулић, посланик у Представничком дому Парламентарне скупштине БиХ.
      Након молитве улицама града прошла је и свечана литија, а затим је служен парастос испред храма пред бистом најмлађем погинулом борцу Војске Републике Српске Споменку Гостићу.
       
      Извор: Епархија зворничко-тузланска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У понедељак, 8/21. септембра 2020. године, наша света Црква врши спомен на Рођење Пресвете Богородице. Празник Мале Госпојине је слава храмова у Парагама и у Шангају крај Новог Сада.

       
      Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј служио је свету архијерејску Литургију у Светогеоргијевском храму у Новом Саду, а саслуживали су Његово Проесвештенство Епископ мохачки г. Исихије, јерођакон Јустин (Живанић), свештеници Саборног храма и новосадски ђакони.
      Беседећи по прочитаном јеванђелском одељку, владика Иринеј је навео да су многи храмови посвећени празнику Рођења Пресвете Богородице. Данас слави и наш манастир Студеница, чувени и знаменит манастир, и по свом ктитору и по свом духовном зрачењу кроз сву историју нашег народа. Желим посебно да упутим честитке и молитвене жеље и љубав нашој Гимназији, њеном директору, наставницима и ученицима, зато што дан рођења Пресвете Богородице је – на својеобразан начин – и рођендан данашње Гимназије, коју је Висарион Павловић, владика бачки, давне 1731. године основао као Латинску школу, духовну школу, која је убрзо прерасла у Колегијум и била прва високошколска установа у српском народу, казао је Епископ бачки.

      Преосвећени владика Иринеј је најавио да ће у уторак, 22. септембра, са почетком у 9 часова, у новосадском Саборном храму бити служен годишњи парастос ктиторима, добротворима, управитељима, професорима и ученицима Рождествено-Богородичине школе у Новом Саду.   
       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У септембру 2020. године навршава се три године архипастирског свештенослужења, управљања и поучавања Цркве у Епископији зворничко-тузланској од стране епископа Фотија.
      Повезан садржај: 
      Владика Фотије: Црква постоји да буде мисија, да проповеда реч Божју народу нашега времена, те да га светотајинским животом приводи заједници спасених у Царству Небеском!
      У ове три године епископ Фотије је предводио евхаристијска сабрања у бројним храмовима наше Епископије и са презвитерима, ђаконима и народом Господњим образовао Цркву и пројављивао Царство, чија икона она јесте. У својим бесједама је изграђивао Цркву обзнањући побједу над непостојањем у Васкрсењу њеног Господа, позивајући нас да узмемо учешће у том тријумфу кроз благодарење у Литургији Цркве и борби против сопственог самољубља у подвигу као изразу љубави.
      Началствујући Црквом у нашој Епископији, епископ Фотије је основао Издавачку кућу Синај и Добротољубиво удружење Богородице Тројеручице. Њихово оснивање знаковито указује на етос нашег Епископа и приоритете његовог дјелања. Познато је да тешко може бити ријечи о плодотворној мисији Цркве без писане ријечи. Уосталом, не учи ли нас томе библијска повијест, јер се израз искуства општења Бога и човјека преносио на папир. Свети Јован Златоусти нас учи да је настајање светописамских списа посљедица гријехопада, будући да је престало непосредно сусретање Господа и човјека, а какво нас очекује у Вијеку који долази. Међутим, у ишчекивању Царства писана ријеч је неопходна, тако да нам је наша издавачка кућа подарила низ изузетних наслова, од којих треба издвојити дјела двије пјесничке збирке нашег Епископа Песма Осмом дану и Вечност ми треба, класично светоотачко дјело Мистагогија о Духу Светоме из пера Светог Фотија Великог, Георгије Флоровски: руски интелектуалац и православни богослов писца Ендруа Блејна, као и зборник Екуменизам Георгија Флоровског. Посебан догађај издавачке дјелатности наше Епископије је публиковање Монографије о двадесет година епископске службе владике Фотија, а коју је приредило Сестринство манастира Светог Василија Острошког у Бијељини.
      Када је ријеч о Добротољубивом удружењу Богородице Тројеручице, наша Епископија је у лику епископа Фотија одлучила да слиједи једини етос којим Црква јесте Црква: етос у којем је патња другог моја патња и у којем није изводљиво окренути лице од страдајућег брата, а остати у загрљају Господњем.
      Такође, не смије се пренебрегнути да је улога епископа Фотија у увођењу богословља Цркве у средњошколски систем образовања вјероватно одлучујућа, али темељније оцјене ваља оставити за неки потоњи јубилеј. Епископ Фотије је учинио велика прегнућа у свом досадашњем управљању нашом Епископијом ка обећаном Новом Небу и Новој Земљи. Искушења нису занемарљива, посебно у контексту актуелне пандемије вируса ковид19, која је донијела многа питања на која богословље и пракса Цркве и даље траже богодостојне одговоре. Епископ Фотије, својим свештенослужењима и поукама широм наше Епископије, као и интервјуима у електронским и штампаним медијима није дозволио да повјерено му словесно стадо потоне у бездан безнадежности и захтјевима овога свијета, који не зна да су здравље и болест, живот и смрт, вријеме и вјечност у руци Господњој.
       
      Долгоденствуј, Преосвећени Владико, на многаја љета!
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ

×
×
  • Креирај ново...