Jump to content
Логос

Владика Атанасије (Јевтић): Човек према свему треба да се односи са великом пажњом и љубављу!

Оцени ову тему

Recommended Posts

On 2.10.2019. at 9:45, Логос рече
DEX_3159.jpg
 
Гледам јутрос, децо, долазим ту из штампарије у Врњцима, и у авлији има неколико кучића. и сад један малецки пас, да се покаже јак, ваљда од страха, трчи према мени и лаје. Ја се окренем и кажем му онако благо: „Шта је, зашто лајеш?“ куче за- стаде, као да се постидело! Животиње су човеколике. Није човек животињолик. 
 
 
Кажу људи, као свети отац Јустин: кад погледате у лице сваке животиње, и јагњета, и вола, и мајмуна, и пса, и рибе, и фоке, назирете у њима црте људског лика, видите неку чежњу за човеком. а тек како су се животиње умиљавале око светитељâ! Јер је Бог све створио да се кроз човека причести вечним Животом Божијим, зато све стреми животу, и све стреми ка човеку. У човеку животиње и створења виде свога цара, свога од Бога постављеног господара. али, зато и човек треба према свему да се тако односи, са пажњом и љубављу, па и према животињама. Да свему прилази, како је говорио отац Јустин, на голубијим ногама.
 
 
Умировљени Епископ захумско-херцеговачки 
и приморски Атанасије (Јевтић)

 

 

View full Странице

 

:sunce:

Share this post


Link to post
Share on other sites
Тачно тако, и сасвим обична. А опет не може да прође без напада на њега. Колико човјек мора бити болестан да не види светост вл. Атанасија?
Једнако толико колико и онај који не види светост Авину.

Послато са 5026D користећи Pouke.org мобилну апликацију

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 14 часа, Vladan :::. рече

Па сад... не знам, како које... Она змија изгледа није била баш нешто питома. Јеси ли читао шта је урадила Адаму и Еви? Кућни љубимац а на превару их одвела у смрт...

 

pa, pricali smo tamo na onoj nasoj temi da je zmija vrsila volju djavla, iskoristio je zmiju kako bi priso Adamu i Evi...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Само и ти поменути примери  животиња   нису неки изузеци јер је реч о припитомљеним зверовима, нпр. Св. Герасим Јордански је том лаву извадио трн из шапе...

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 2.10.2019. at 16:11, Justin Waters рече

Ko god je ovo rekao, bio Tasa ili neko drugi zaista nema veze sa time kako se životinje ponašaju prema čovjeku. Lako je domaćeg psa, jagnje i druge prepitomljene životinje posmatrati kao neke koji čovjeka vide kao Boga. 

To isto ne misle anakonde, pauci, škorpioni, nosorozi, medvjedi i druge divlje životinje koje čovjeka ne razlikuju od ostalih prirodnih opasnosti za njihovo staniše. 

Неки лик легионар, био је код Марића на Хепи у некој од оних емисија о фацама и криминалцима. Био је отет од муџахедина и требало је да се изврши размена. Али Французи су нешто затезали и он се нашао као роб муџосима негде у Сахари. Углавном причао је лик о тих пар година тешког живота. Био је везан ланцима, као прави роб. А ноћом је спавао под отвореним небом.

Човек је иначе, без обзира на своју ратничку професију био богомољац, и тако у пустињи почео да се моли. Није било извесно да ће преживети ропство јер се нико није залагао за њега. Операција у којој је заробљен је била тајна и није било дипломатских могућности да се посредује. Он се већ помирио са смрћу.

Елем, временом тако у пустињи као роб се крајње смирио. Ноћом су почеле дивље звери да му долазе и спавају са њим заједно. Шкорпије, гуштери, змије и остале караконџуле. Ни једна га никад није ујела. Ујутро би одмилеле својим путем. Лик каже да се у почетку мало бојао а после је сасвим навикао на ту појаву. Тако остављен сам у пустињи да скапа ко пашче и везан ланцима, добио је утеху од звери од којих то човек најмање очекује.

Није проблем однос животиња према човеку и Богу, него цивилизованог човека према животињама и Богу.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

 

Из "ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНЕ МАТЕРЕ НАШЕ МАРИЈЕ ЕГИПЋАНКЕ"

 

"...Погреби, аво Зосимо, на овом месту тело смерне Марије, предај прах праху! Моли Господа за мене, преставила сам се првог априла, у саму ноћ спасоносног страдања Христовог по причешћу Божанственим Тајнама.[4Прочитавши овај напис, старац се прво упита, ко је то написао. Јер, она, као што му беше казала, није знала писати. Али се веома обрадова што дознаде име преподобној. А дознаде и то, да је она прошле године оне исте ноћи кад се причестила стигла у тај поток, до кога је он морао путовати двадесет дана, и одмах отишла к Богу. Славећи Бога и сузама квасећи земљу и тело преподобне, старац рече себи: Време је, старче Зосимо, да извршиш што ти је наређено. Али како ћеш гроб ископати кад ништа немаш у рукама? – И рекавши то, он угледа недалеко једну малу мотку, узе је и стаде њоме копати. Али земља беше сува, и копајући старац се знојаше и презнојаваше, но ништа не могаде учинити. И уздахнувши јако из дубине срца, он угледа огромног лава где стоји крај преподобне Марије и лиже јој ноге. То га силно уплаши, нарочито када се опомену како му блажена рече како никада није видела зверове. Но прекрстивши се, старац поверова да ће га покојница силом својом сачувати неповређена. Утом се лав стаде кротко приближавати старцу, умиљавајући се и као поздрављајући га. Зосима онда рече лаву: Лаве, пошто ми велика покојница нареди да сахраним тело њено, а ја сам стар и не могу да ископам гроб, нити имам потребну направу за копање; усто је и мој манастир врло далеко те не бих могао да се вратим брзо са алатом, онда ископај ти гроб својим шапама, да предамо земљи тело преподобне. Чим лав то чу, одмах предњим ногама ископа рупу толику да у њу може стати тело блажене. А старац поново сузама зали ноге преподобној, и много јој се мољаше да се моли за све- И сахрани тело њено са оном подераном хаљином коју јој он добаци кад је први пут срете. Затим отидоше оба: лав се као овца кротко удаљи у унутрашњу пустињу, а Зосима се врати манастиру свом, благосиљајући и славећи Христа Бога нашег..."

 

https://svetosavlje.org/zitija-svetih-5/2/

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 4 часа, Bokisd рече

da je zmija vrsila volju djavla, iskoristio je zmiju

Ако ти то значи да је ђаво запосео бесловесну змију и владао њоме онда не би требало да буде кажњена она него он а кажњена је она.

Ако је она "само" прихватила ђаволске сугестије и помисли онда је она одговорна и има смисла да буде кажњена. Али ако је то тако онда није била ни питома ни као кућни љубимац него је учествовала у смрти домаћина врта. А онда се, уз остала места у Писму, проблематизује и тумачење о идили међу животињама...

Преко свега поставља се и питање како је змија уопште била словесна.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 19 часа, slovoA рече

Тамо, гдје ни не слутиш, болесни човјече. Што умишљаш да си негдје између Оца и Духа Светога, сам по себи да све рјешаваш. Ништа теби, јадном, није јасно. Што не значи да и ја нисам јадан, сам по себи, али бар не умишљам којешта. Биједниче!

Извињавам се форуму и Зорану Ђуровићу, због овог коментара. Једноставно ми је прегорио фитиљ и нема ту оправдања. То не мијења чињенице, међутим, о Зорановим текстовима, ни моје мишљење о његовој уобразиљи. Праштајте.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 часа, o. Miroljub рече

Чим лав то чу, одмах предњим ногама ископа рупу

Имао сам једног младог мачора. Много је био дивљи. Није хтео да живи у кући него је радије живео на дрвету и на крову. Али је повремено долазио у кућу да га нахраним. Почео је да прави проблеме и да једе комшијама кокошке. А пошто га ја нисам контролисао, нисам знао шта да радим с њим. Једно вече ми донесе главу од петла кога је смазао. Нисам га тукао и нисам галамио, само му рекох: Мачак, ми овде нисмо ајдуци, мораћеш да нађеш другу кућу где ћеш се скрасити, иди негде и немој се враћати. Помазим га по глави и пустим из куће. Није се више никад вратио.

То ми се догодило с још једном мачком која је исто тако била дивља. Исто јој рекох да иде и да се не враћа и није се вратила. Тренутно имам трећу мачку којој то никад нисам рекао и код мене је 7 година, али је прилично питома и култивисана.

 

Видео сам сличних случајева прегршт. Рецимо једна баба је имала пса који је био мало шашав и волео је да прелази из доњег у горње двориште. Врата између та два дворишта нису постојала. А пас би онда у горњем дворишту правио проблеме. Глоцкао је баштенски намештај и роварио травњак. Елем, та баба му један дан рече: Лео(тако се звао) више нећеш прелазити у горње двориште и узме и кредом нацрта црту коју не сме да пређе. Није га тукла, само му је то рекла. Временом је креду сапрала киша. Проверавао сам више пута колико је Лео упамтио наређење. Позовем га из горњег дворишта и он се затрчи али кад дође до те имагинарне црте на бетону укопа се и гледа у бетон па у мене и тако неколико пута да ми стави до знања да не сме да пређе црту која више, сем у његовој глави, не постоји.

 

Не знам како ово функционише али функционише.

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 11 минута, slovoA рече

Извињавам се форуму и Зорану Ђуровићу, због овог коментара. Једноставно ми је прегорио фитиљ и нема ту оправдања. То не мијења чињенице, међутим, о Зорановим текстовима, ни моје мишљење о његовој уобразиљи. Праштајте.

А могао си и да не пишеш ништа. Само тролујеш бзвз

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 минута, Жељко рече

А могао си и да не пишеш ништа. Само тролујеш бзвз

Нисам могао, дебело сам претјерао. Његови текстови су једно, а ја сам директно ударио на човјека. Замисли да теби неко каже, биједниче. Пукао сам ту, нема даље.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 14 минута, slovoA рече

Нисам могао, дебело сам претјерао. Његови текстови су једно, а ја сам директно ударио на човјека. Замисли да теби неко каже, биједниче. Пукао сам ту, нема даље.

Није то тако страшно, говорили су ми на овом форуму и да сам фашиста.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 5 часа, Жељко рече

Неки лик легионар, био је код Марића на Хепи у некој од оних емисија о фацама и криминалцима. Био је отет од муџахедина и требало је да се изврши размена. Али Французи су нешто затезали и он се нашао као роб муџосима негде у Сахари. Углавном причао је лик о тих пар година тешког живота. Био је везан ланцима, као прави роб. А ноћом је спавао под отвореним небом.

Човек је иначе, без обзира на своју ратничку професију био богомољац, и тако у пустињи почео да се моли. Није било извесно да ће преживети ропство јер се нико није залагао за њега. Операција у којој је заробљен је била тајна и није било дипломатских могућности да се посредује. Он се већ помирио са смрћу.

Елем, временом тако у пустињи као роб се крајње смирио. Ноћом су почеле дивље звери да му долазе и спавају са њим заједно. Шкорпије, гуштери, змије и остале караконџуле. Ни једна га никад није ујела. Ујутро би одмилеле својим путем. Лик каже да се у почетку мало бојао а после је сасвим навикао на ту појаву. Тако остављен сам у пустињи да скапа ко пашче и везан ланцима, добио је утеху од звери од којих то човек најмање очекује.

Није проблем однос животиња према човеку и Богу, него цивилизованог човека према животињама и Богу.

 

Ja znam za jednog monaha kod nas vezano za ovo oko zivotinja, onako malo je radikalan ali tokom postova je spavao u stijenama tokom kojih su i zmije dolazile i tu se skupljale.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Његово Преосвештенство Епископ нишки Г.Г. Арсеније, служиo је Свету архијерејску Литургију у Саборном храму Силаска Светог Духа на Апостоле у Нишу у недељу 13. октобра 2019. године, са молитвеним чином призива Светог Духа поводом почетка нове академске и школске 2019/2020. године.   Your browser does not support the HTML5 audio tag.
        Преосвећеном Владики је саслуживало братство Саборног храма, а у Евхаристијском сабрању учетвовао је велики број деце и младих из неколико нишких основних и средњих школа у пратњи својих вероучитеља. Међу сабранима у молитви који су испунили Саборни храм били су и декани факултета нишког Универзитета, директори основних и средњих школа, представници Школске управе, Војске Србије, као и студенти.   По читању Јеванђеља, Преосвећени Владика одржао је надахнуту беседу осврнувши се на Јеванђељско зачало о вери жене Хананејке, подсетивши нас да би чврсту и непоколебиву веру какву је имала ова жена требало да имамо и ми данас, и да би истовремено требало да будемо истрајни у својој молитви.   „Икад Господ некада не одговара на нашу молитву, будимо истрајни, јер Господ искушава и нашу веру, наше трпљење и наше смирење.“   Како је даље рекао Преосвећени, када жена Хананејка каже: „Господе, па и пси једу мрвице испод стола свога господара“, она је Господу показала своју грешност и из своје недостојности молила Господа за опрост грехова и њених и своје кћери. У причи из Јеванђеља Господ је кроз разговор са женом Хананејком желео да опомене и своје ученике и изабрани народ израиљски, а ова прича и нас данас треба да опомене, јер, како је рекао Владика нишки „и данас, драга браћо и сестре, видимо и у Европи, али и у свету да се Хришћени удаљавају од свог Господа“, понашајући се налик изабраном народу који није препознао свог Господа.   Обративши се ђацима и студентима, њиховим вероучитељима, наставницима и професорима, директорима школа и деканима факултета у Нишу и нишкој Епархији, Владика им је пожелео успешан и благословен почетак школске и академске године, пожелевши „да Господ просветли њихов ум, да приме науку која им се предаје, али да најпре свој ум и своје срце припреме да у њега приме Господа нашег Исуса Христа и науку Јеванђељску, на којој је изграђена наша држава, наш народ и наша култура.“   „Свако одбацивање Христа, одбацивање Јеванђеља, одбацивање Његове Цркве значи и губљење нашега интегритета као Хришћанскога народа који живи на овим просторима и који је као Хришћански народ ступио на сцену овог света и историји Европе“ истакао је Владика нишки на крају своје беседе.   Након што је велики број верника, који се постом и молитвом припремио, приступио Светој Чаши и причестио се Телом и Крвљу Господњом, служен је молитвени чин призива Светог Духа за успешан почетак нове академске и школске 2019/2020. године, након кога се Владика још једном обратио ђацима, студентима и онима који их уче, благословивши још једном напоре које улажу и које ће улагати у стицању знања, а своју, али и на корист своје Цркве и државе.   Благољепију Свете службе допринело је појање Нишке црквене певачке дружине "Бранко".   Ђацима је по изласку из цркве дариван примерак „Библије за младе читаоце“, док је за уважене званице уприличен пријем у Светосавском дому.     Извор: Радио Глас
    • Од Логос,
      У суботу, 12. октобра 2019. године, када наша Света Црква прославља и празнује Преподобног Киријака Отшелника, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Преподобног Симеона Столпника у Дубони. Епископу су саслуживали: Архијерејски намесник младеновачки протојереј-ставрофор Жељко Ивковић, протојереј-ставрофор Драгољуб Ракић, протојереј Слободан Кеџић, протојереј Петар Лесковац, протојереј Милисав Радовић, јереј Марко Јефтић, протођакон Иван Гашић и ђакон Небојша Поповић.   Your browser does not support the HTML5 audio tag.
        Лепоти богослужења допринели су Српски православни појци из Београда. На малом входу Епископ шумадијски Г. Јован рукопроизвео је надлежног свештеника протонамесника Милисава Радовића у чин протојереја.   Новоодликованом протопрезвитеру Владика је упутио следеће речи: “Данас те је Црква одликовала високим одликовањем – чином протојереја. То није мало одликовање и подразумева озбиљног свештеника који је целим својим бићем у Цркви. Да побуди твоју веру, твоје мисионарење, да научиш прво себе па онда и друге. Дато ти је на смирење које треба да те умудри да не тражиш хвалу него да је упућујеш другима, а тебе ће Бог похвалити”.   У својој надахнутој беседи Епископ Јован је посебну пажњу посветио тумачењу Блаженстава. Упознао верни народ са важношћу врлина у животу сваког хришћанина. Епископ је подсетио да је Христос у својој Беседи на Гори изрекао девет блаженстава. “Блаженства су блага и радосна вест о новом животу. Беседа на Гори је најузвишенији проглас у историји рода људског. Патријарх Јаков је видео у Старом завету Лествицу којом силазе и улазе Ангели.    Заповести Блаженстава су те лествице којима се човек уздиже до Бога и постаје, као светитељи, небески човек и земаљски ангео. Блаженства су пут у божанско савршенство. У ових девет божанских врлина, дата су човеку нова правила живота, нова правила мишљења, нова правила осећања и делања. Тај нови живот у Христу почиње сиромаштвом духа, тј. смирењем и завршава се страдањем ради Имена Христова и вечном радошћу и блаженством у Рају. Сваком стеченом новом врлином стиче се и ново блаженство и нови дар од Бога”, рекао је наш Владика.     Извор: Епархија шумадијска
    • Од Логос,
      Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас са свештенством Свету архијерејску литургију у пјешивачкој саборној цркви Светог великомученика Георгија на Богетићима. Владика је богослужио поводом трогодишњице освећења и обнове овог храма.   Звучни запис беседе   У току литургије Митрополит Амфилохије је одликовао чином протојереја надлежног пароха свештеника Радмила Чизмовића. У чин чтеца рукопроизвео је Матију Вукићевића, Страхињу Бањевића, Илију Шкулетића, Луку Шкулетића и Стефана Радоњића. Митрополит Амфилохије је поменуо трудове проте Радмила око обнове бројних пјешивачких храмова.   Отац Радмило је заблагодарио Митрополиту Амфилохију на указаној части, подсјетивши све присутне на вријеме распећа храмова пјешивачке парохије.   У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља Митрополит црногорско-приморски је рекао да је овај саборни пјешивачки храм један од свједока Христовог страдања и страдања Цркве Божије.   „Није то једино мјесто у Црној Гори и шире од Црне Горе. Ви знате да је овдје у Никшићу и Бог сахрањиван у оно вријеме“, рекао је Владика.   Подсјетио је на стотине хиљада мученика у вријеме бољшевичке револуције у Русији.   „Ви старији овдје знате да је наређивано синовима да убијају своје родитеље, кумовима да убијају своје кумове. Они који Бога убијају у себи, светињу Божју рањавају, као што је рањена ова светиња овдје, природно је да убијају и браћу своју. Зато је, нажалост, сваки рат братоубилачки“, рекао је Митрополит Амфилохије.   Владика је рекао да је насушна потреба да се вратимо љубави према Богу и ближњима.   „Јер, тај братобилачки дух још није ишчезао ни у Русији ни овдје код нас. Мноого шта што се сада ради и гради у Црној Гори ради се и гради на том богоубичаштву и братоубилаштву. Чак имамо и наставак мржње према Цркви Божјој. А они који су били носиоци те идеологије браоубилачке и богоубилачке, они сада хоће да граде некакву своју цркву. Можете замислиоти какве су то цркве које хоће да граде они који су убијали Бога. Ни крстили се нијесу, а хоће да сада граде своју цркву“, нагласио је Митрополит црногорско-приморски.   Казао је да та њихова црква није Црква Божја него сатанска ризница.   „Јер, Црква је, прије свега и изнад свега, Божја. Они то не знају. Ми исповиједамо једну, свету, саборну и апостолску Цркву. Не исповиједамо ни кинеску, ни руску, ни српску, ни црногорску, ни јапанску“, поручио је Митрополит Амилохије.   Објаснио је да свој назив Црква добија према већини својих вјерника и према мјесту у коме је настала.   „Али је она, прије свега, Божја Христова Црква. То је њено својство и њена будућност“, поручио је Митрополит Амфилохије.   На крају литургије Митрополит је освештао и пререзао славски колач.   Одликовао је Златним ликом Светог Петра Ловћенског Тајновидца многодјетну породицу господина Риста Петковског из Никшића.   Владика је архипастирским похвалницама наградио Веселина Шкулетића из Церова за изузетан труд и допринис на обнови цркве Зачећа Светог Јована Крститеља у Церову и других пјешивачких храмова, Светомира Мијушковића из Повије за несебично гостопримство и дјелатну љубав које свагда показује према црквеним потребама парохије пјешивачке, Милорада Петрова Вукићевића – Добрушког из Добруше за пјеснички подвиг којим чува памћење Пјешиваца и чува од заборава обнове пјешивачких храмова.   Отац Радмило са својим парохијанима је Владици Амфилохију подарио аргијерејску панагију.   Након литургије приређен је културно-уметнички програм, као и трпеза хришћанске љубави.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Књига „Не бој се, само веруј“ представља двадесет и једну беседу о параболама из Старог и Новог Завета. Отац Андреј Ткачов, будући талентован књижевник, и искусан духовник, приближава читаоцу, смисао библијских парабола кроз савремену конструкцију текста.      На тај начин, отац Андреј сабира и сажима јеванђељску истину, науку светих отаца, са својом дугогодишњом пастриском праксом, и сублимира их у збирку проповеди, о Библији, о Богу, о вери и месту религије у савременом свету. Читајући књигу „Не бој се, само веруј“, читалац стиче утисак да је свака беседа упућена управо њему. Тако нас отац Андреј подсећа, и скреће пажњу, између осталог, и на значај Библије као свете књиге, на значај њеног пажљивог и посвећеног ишчитавања, на силу молитве, смирења и покајања, на то шта је Воља Божија о нама, и колико је роптање против исте штетно. Уједно, улива нам снагу и љубав за веру у Бога, у добро, и изнова и изнова понавља оно што савремени хришћанин све чешће заборавља, да је све могуће ономе који верује.   Беседа друга   У прошлој беседи смо разговарали о Богу, о томе зашто човек треба да размишља о Њему. А ко је човек? За шта га је Бог створио? Који је главни задатак у његовом животу?   На питање које се тиче човековог животног задатка, одговор је једноставан: Царство Небеско.   Са питањем „ко је човек?“ је теже.   Гаврило Романович Державин је написао оду „Бог“, у којој је покушао да поетски да одговор — у својој суштини црквени одговор — на питање ко смо, и зашто смо овде. Он пише, обраћајући се Богу:   Где одредио си крај тварима телесним, Где задао почетак духовима небесним, И Мноме везао свих бића нит...   Ето шта је пре свега човек: он представља карику која везује целу васељену. Сам Господ је тако желео и тако је Он учинио. Тако и јесте: човек спаја видљиви свет са невидљивим.   Зато што је човек биће које истовремено живи у два света. Он живи у свету мисли и идеја, у свету молитве, свету морала, који се не могу прстима опипати — и при томе он живи у апсолутно конкретном, тродимензионалном свету, који зна за горе и доле, лево и десно. Он живи у времену. Али, умом својим је ван времена и срцем ван времена живи. О томе — познати пасаж Державина: „Цар сам —роб сам — црв сам — Бог сам!“ Ја сам све, обједињујем у себи неспојиво, подједнако сам велики и ништаван.   Али одакле сам, „тако чудесан“ проистекао?   Одакле проистекох? — незнан; Сам од себе нисам мог'о. Створење твоје сам, о Створитељу Твоје премудрости твар, Живота извор си, доброте Даритељу Душа моје душе и цар.   Ти јеси, Ти си ме створио, а значи и ја јесам. Державин ломи атеистичку логику, јер атеизам говори: ја постојим, и ја измишљам богове. Не! Ти, Господе, постојиш, а значи да и ја постојим. Ако Ти постојиш, постоји и човек.   Ради правде твоје неопходно било, Да би смртну бездан препловило Бесмртно биће моје; Да дух мој у смртност одевен буде, Да кроз смрт обновљен будем, Оче! – у бесмртно Твоје;   Човек је парадоксално биће. О човеку можемо говорити само у парадоксу. Ради се о лику који сам себе не разуме. Он је самом себи вечна загонетка. Заиста, ко сам ја: да ли сам просто животиња или сам цар животиња? Или уопште нисам одавде, али сам због нечег ту? То је вечити проблем. Човека треба посматрати као проблем — пре свега због човека као таквог. Треба посматрати као на лик који сам себе оцењује — и као на неку свепланетарну појаву.   Вољен је јер је последњи; вољен је јер управо он веза између видљивог и невидљивог. Анђеоско постојање нам је блиско, и стога певамо псалме, певамо „Алилуја“ и говоримо: „Свјат Господ Саваоф“ — исто као серафими и херувими.   Међутим, разумемо и животиње, јер су сисари и могу рађати, или само воле живот, пливају у водама, лете у ваздуху...Све њих можемо разумети, можемо да крекећемо са паткама, пливамо са делфинима, стилом делфина...   Благодарећи снази ума можемо да летимо у ваздуху авионом, можемо да се молимо са анђелима на литургији... Можемо све. Поред свега тога, човек је најслабије живинче, ако га посматрамо као део животињског света. Дуг је процес претварања у самосталног прегаоца. Ждребе, када се роди од кобиле, истог трена стаје на ноге. Оно је слабо, пада, али се само креће и тражи виме. Колико само бесаних ноћи мајка проведе поред кревеца, док новорођенче не прохода! Човек је најслабији. Ништа не види, не прича, ништа не разуме... Нема ни панцир, ни канџе, рогове, ни крила— ништа. Он је најслабије биће на свету.   Без обзира на то — он је домаћин света. Испоставља се да је слабост залог његове власти над светом, и како видимо, сви слушају човека. Велики во дозвољава да њиме управљају. Паметни коњ са мудрим очима и напрегнутим мишићима, смирава се пред јахачем. Крава нам даје млеко, пас нас брани зубима, овца даје крзно, пчела — мед и жаоку. Подредили смо себи свет зато што нам је Бог једном тако рекао. Он је рекао да ми, људи, треба да живимо у овом свету, управљамо и владамо њиме. То и чинимо.   Човек је цар, али нејаки. Слаб је докле год се узда у сопствену снагу, и врло је моћан, када је са Богом. Интересантно је да је у шаху најслабија фигура краљ. Али, дати мат краљу значи крај шаховске игре. Убиство краља је крај, иако је краљ најмање борбена фигура на шаховској табли. Имамо топове, ловце, пешадију, коње — они ратују, разне стратегије се разрађују. Најозбиљнија фигура је краљица, она ради шта пожели. А краљ је најслабији, али његов пораз представља крај партије и потпуну предају. Човек је попут тог слабог краља, физички слабог, али умно врло моћног, који може да натера овцу да да крзно, пса да га чува зубима, коња да служи мишићима; који покреће цео свет око себе, како је и речено: „Ти си цар света, царствуј овде! Буди цар и домаћин. Имаш мој Лик, Ја сам Цар, дакле и ти си цар. Цар овог видљивог света. Командуј, управљај њиме.“   Човек је вољено биће, једини који спаја неспојиве ствари — духовно и телесно; у коме је хармонично оваплоћен живот, вегетативни и духовни. Вегетативни— то су нокти и коса: сечеш их, ништа не боли. То је нека вегетација, лишена осећаја. Вегетативни живот се манифестује у томе што човек мора да једе, расте, да се размножава; при томе он је савршени сисар, мора да зна свој род, да се доји, рађа потомство...Човек је истовремено и анђео, дух. Може да се моли, може да пренебрегава физичко зарад духовног, ради пнеуматике. У њему је све. Може бити и биљка, и дрво и баобаб. Делимично су индуси у праву, зато што заиста човек може бити шта год пожели. Камен, дрво, бизон, свиња, анђео, звезда, брилијант, грумен прљавштине... Човек у себи садржи све. Он је микрокосмос.     И Господ га воли. Господ је ставио неки улог на човека. Господ нас једноставно воли као Своја створења. Он воли и Себе у нама, јер се Он одражава у нама. „Себе у мени одражава, / као Сунце у малој капи воде“, — пише Державин. Али Он је ставио још већи улог на нас, јер морамо да оправдамо Његово име испред Васељене, испред сваког живог бића. Морамо да посрамимо ђавола. Ево књиге о Јову. Јов није само праведник који страда, и то је тачка у којој се спајају сва енергетска поља духовне борбе. „Јеси ли видио слугу мојега Јова? Нема онакога човјека на земљи, добра и праведна, који се боји Бога и уклања се од зла“ (Јов 2, 3). Такав треба сваки човек да буде.   Човек који зна за Бога и који се удаљава од зла, разоткрива ђавола , трпи све, прославља Бога и задобија вечност, — то је човек по Божијој замисли. Такав треба да буде човек. Ми једноставно још увек не знамо ко смо. Како светитељ Јован Богослов обазриво говори: „Децо, не знамо ко ћемо постати. Знамо само да ћемо видети Њега, онаквог какав је“. Не знамо ко смо и шта ћемо постати. Заиста, загонетни смо сами себи. Процват психологије, на пример, или антрополошке филозофије у вези је са тим што је човек неисцран. Много је интересантније комуницирати са човеком, него са звездама. Са човеком, а не са морским дубинама. Са човеком, а не са ветром, олујама. Јер је у свету све усмерено на човека. Шта замислиш, то ће бити. Како кажеш, тако ће се догодити. Како сагрешиш, тако ће бити. За шта се помолиш, то ћеш добити. На примерима светитеља то видимо. Видимо како се стихија смирује, како су животиње послушне пред њима. То јест, светитељи нам показују огољено какав човек треба да буде. Човек не треба да буде онакав каквим га видимо. Наш саговорник, сапутник, особа до нас у транспорту, на улици, у телевизору — нису онакви какви би требало да буду. Човек треба да буде другачији. Црква нам говори: то још увек није човек, то је нека могућност човека. Човек се не рађа као „готов производ“, већ као могућност.   Ако бисмо неку особу након рођења отргли из породице, од људи, она неће одрасти и бити као родитељи. У руској породици се роди дечак, ми га узмемо од родитеља и сместимо га у породицу индуса, где се разговара на хинди језику — дете руски језик никада неће препознати, говориће на хиндију. Ако бисмо га дали у јерменску породицу, било би јерменско дете. Васпитаваће се у оним оквирима, језичким принципима и животним традицијама које му ми задамо. А ако бисмо га узели од људи и дали, на пример, мајмунима? На ком би језику говорио? Ни на једном. Уколико човек до треће године не чује људску реч, него живи са мајмунима, вуцима, псима, са ким год, он ће се чешати ногом за уво, јешће са пода преврнувши чинију, лајаће на звезде и ни на једном језику неће говорити. Такав је човек — не чињеница, већ могућност. Човек се још мора и васпитати.   Није довољно само зачети и родити, треба направити човека, омогућити му да схвати појам добра и зла, усадити навике — говорне, социјалне, научити га да се труди, зарађује, поштује рад, итд.     Према томе, човек је велика, благословена загонетка, откривена Богу. Чини ми се да је чак и Њему интересантно шта се са нама збива. Ми нисмо дефинитивна и крајња појава. Ми смо појава са знаком питања, и у зависно од тога да ли знамо за Бога или не, развијамо се у потпуно различитим правцима. Ово можемо рећи о човеку у савременом свету.   Извор: Православие.ру
    • Од Логос,
      У кратком интервјуу за Телевизију "Галаксија" из Чачка, протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић је говорио о хришћанском животу у 21. веку, посебно истакавши да су верујући људи они који васколики свој живот утемељују на црквеном етосу, препуштајући се вољи и бомоћи Божијој. Према речима Цетињског пароха и ректора Цетињске богословије: "Наша Црква после 800. година аутокефалности има снагу да на благодатан, благословен и пастирски начин решава савремене проблеме, због тога нам ових 800. година посебно значи".       Извор: Ризница литургијског богословља и живота 

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...