Jump to content
  1. Vladan :::.

    Vladan :::.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Света Митрополија Пољанска и Килкиса из Јеладске Цркве издала је нову књигу. Ова Митрополија је објавила књигу Епископа стобијског и мјестобљуститеља струмичког г. Давида, са насловом „Уметност и Откровење“ (која је магистарски рад аутора). Следи уводна орука Високопреосвећеног Митрополита Пољанског и Кликиса г. Емануила о књизи о којој је реч:
      Књига „Уметност и Откровење“ Преосвећеног Епископа стобијског г. Давида аутономне Охридске Архиепископије Српске Патријаршије (један Архијереј са уверењем Ромеја, нешто што се јасно показује од његовог благочестивог пребивања у Православном Отачком Предању), читаоцима представља одређења сагледавања по питању уметности и православне догме у периоду од краја Другог светског рата до наших дана.
       
       
      Желимо да овај рад читаоцу представља подстрек да испроблематизује и да разуме, између осталог, димензију постојања као наставак стварања, будући да је човек позван да буде сасаздатељ (συνδημιουργός) света, те да се у продужетку више заинтересује за текућу тему поновног сједињења и проницања теологије са уметношћу у савременој православној мисли.
      Са горућим молитвама,
      Митрополит Пољански и Килкиса Емануил 
       
      Извор: Православна Охридска Архиепископија
    • Од Иван Ивковић,
      Модерно друштво прожето је табуом на себичност. Уче нас да је грешно бити себичан, а морално волети друге. Та је доктрина у флагрантом противречју с праксом модерног друштва које се држи становишта да је најснажнији и најлегитимнији порив у човеку себичност и да појединац највише доприноси општем добру ако следи тај императив. Међутим, и доктрина која себичност проглашава за врхунско зло, а љубав за друге највећом врлином још увек је снажна. Себичност се овде употребљава готово као синоним за љубав према самом себи. Алтернатива гласи: или волети друге друге, што је врлина или волети себи, што је грех…
      Мада никакав приговор не изазива то што се појам љубави примењује на различите објекте, широко је распрострањено мишљење да је љубав према другима врлина, а љубав према себи грех. Претпоставља се да у оној мери у којој волим себе, не волим друге, да је љубав према себи исто што и себичност. Ово гледиште нас враћа далеко у прошлост западног мишљења. Калвин о љубави према себи говори као о „покварености“. Фројд о љубави према себи говори језиком психијатрије, па ипак, његов вредносни суд је исти као и Калвинов. За њега је љубав према себи исто што и нарцизам, окретање либида ка самом себи. Нарцизам је најранији степен људског развоја, а особа која се у каснијем животу вратила на нарцисоидни степен неспособна је за љубав; у екстремном случају, она је луда. Фројд је претпоставио да је љубав испољавање либида (либидо окренут према другима је љубав, а према себи – нарцизам). Тако се љубав и љубав према себи узајамно искључују – што је више једне, то је мање друге. Ако је љубав према себи рђава, онда је несебичност врлина.
      Поставља се питање: да ли психолошко посматрање подржава тезу о темељној противуречности између љубави према себи и љубави према другима? Да ли је љубав према себи исто што и себичност или су оне у супротности? Штавише, да ли је себичност модерног човека заиста брига за себе као појединца са свим његовим интелектуалним, емоционалним и чулним могућностима? Зар „он“ није постао привезак своје друштвено – економске улоге? Да ли је његова себичност исто што и љубав према себи или је изазива баш њено одсуство?
      Пре него што почнемо расправу о психолошком погледу на себичност и љубав према себи, треба указати на логичку грешку у схватању да се љубав према другима и љубав према себи узајамно искључују. Ако је врлина волети свог ближњег као људско биће, онда је и врлина волети себе, јер сам и сâм људско биће. Не постоји појам човека у који нисам укључен и ја сам. Учење које заговара такво искључивање доказује да је у себи противуречно. Идеја изражена у Библији „љуби ближњег свога као самог себе“подразумева да се поштовање сопственог интегритета и јединствености, љубав према себи и разумевање сопствене појединачности, не може одвојити од разумевања другог појединца, поштовања и љубави према њему. Љубав према сопственом Ја неодвојиво је повезана са љубављу према сваком другом бићу.
      Ако прихватимо да су љубав према себи и према другима у принципу повезане, како да објаснимо себичност која очигледно искључује сваку истинску бригу за друге? Себична особа је заинтересована само за себе, жели све за себе, никакво задовољство не осећа у давању, већ само у примању. Спољашњи свет гледа само из угла могућности да из њега нешто извуче; њој недостаје интерес за потребе других и поштовање њиховог достојанства и интегритета. Она не може да види ништа осим себе; сваку особу и сваку ствар процењује на основу тога колико јој користе; она је суштински неспособна да воли. Зар то не доказује да су брига за друге и брига за себе неизбежна алтернатива? Било би тако када би себичност и љубав према себи били исто. Али, управо је таква претпоставка грешка која, у бављењу нашим проблемом, води многим погрешним закључцима. Себичност и љубав према себи далеко од тога да су идентичне, у ствари су супротности. Себична особа не воли себе превише, веч премало; у ствари, она себе мрзи. Овај недостатак праве наклоности и бриге за себе који је само израз њене непродуктивности, оставља је празну и фрустрирану. Она је нужно несрећна и тескобно заокупљена тиме како да од живота уграби задовољства у чијем постизању сама себе спречава. Чини се да она превише брине о себи, а у ствари, она само безуспешно покушава да прикрије и компензује свој неуспех у вођењу бриге о свом стварном појединству. Фројд држи да је себична особа нарцисоидна – повукла је своју љубав од других и усмерила је на сопствену особу. Истина је да су себичне особе неспособне да воле друге, али оне нису способне да воле ни себе.
      Себичност ћемо лакше разумети ако је упоредимо са страсном бригом за друге коју нпр. налазимо код сувише брижне мајке. Она је сувише брижна не зато што своје дете воли сувише, већ зато што мора да компензује свој недостатак способности да га уопште воли.
      Ова теорија о природи себичности рођена је из психоаналитичког искуства са неуротичном „несебичношћу“, симптомом неурозе који је посматран на не малом броју људи. Њих обично не мучи баш тај симптом, већ други који је с њим у вези, као нпр.депресија, умор, неспособност за рад, неуспех у љубавним везама итд. Није у питању само то што се „несебичност“ не осећа као симптом; она је често искупљујућа карактерна црта којом се такви људи поносе. „Несебична“ особа „не жели ништа за себе“; она „живи само за друге“, поноси се тиме што себе не сматра важном. Збуњена је што је несрећна упркос својој несебичности и што су њени односи са најближима незадовољавајући.
      Аналитички рад показује да њена несебичност није нешто одвојено од других симптома, већ је један од њих, у ствари, најважнији; да је парализована у својој способности да воли или да у било чему ужива, да је прожета непријатељством према животу и да се иза фасаде несебичности скрива суптилна, али ништа мање снажна егоцентричност. Ова се особа може излечити само ако се њена „несебичност“ протумачи као симптом међу осталим симптомима. Тек тада се може исправити њен недостатак продуктивности у коме је корен како њене „несебичности“, тако и њених других невоља.
      Природа „несебичности“ постаје нарочито јасна преко свог дејства на друге, у нашој култури најчешће преко дејства што га „несебична“ мајка има на своју децу. Она верује да ће путем њене „несебичности“ њена деца искусити шта значи бити вољен и за узврат научити шта значи волети. Резултат њене „несебичности“, међутим, уопште не одговара њеним очекивањима. Деца не показују срећу особа које су уверене да су вољене; она су забринута, пренапрегнута, у страху од мајчиног неодобравања и у бризи да не живе према њеним очекивањима. Она су обично заражена мајчиним скривеним непријатељством према животу које више осећају, него што га јасно препознају, а најзад и сама бивају њиме преплављена. Све у свему, утицај „несебичне“ не разликује се много од утицаја себичне мајке; у ствари, често је и горе, јер мајчина „несебичност“ спречава децу да је критикују. Њихова је обавеза да је не разочарају: под маском врлине њих уче да презиру живот. Ако неко има прилику да проучи утицај мајке која себе истински воли, може видети да у дететовом стицању искуства шта је љубав, радост и срећа није ништа поучније од мајке која воли и себе…
      Неуспех модерног друштва не лежи у његовом принципу индивидуализма, не у идеји да је морална врлина исто што и тежња за властитим интересом, већ у изопачавању значења појма властитог интереса, не у чињеници да су људи превише заузети властитим интересом, већ у томе што нису довољно заузети интересом властитог ја, не у чињеници да су сувише себични, већ у томе што не воле довољно себе и своје могућности…
      Ерих Фром, „Човек за себе“
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије служио 21. септембра 2020. године у Добоју свету архијерејску Литургију поводом славе Саборног спомен-храма Рођења Пресвете Богородице.

       
      Саслуживали су архијерејски намесник добојски протојереј-ставрофор Мирко Николић, игуман манастира Озрена архимандрит Гаврило (Стевановић), протојереји-ставрофори Драго Хаџистевић и Драгиша Симић, протојереј Недељко Горановић, јереј Мирослав Тодоровић, протођакон Саша Милошевић и ђакон Бојан Јокановић.
      У надахнутој беседи владика Фотије је поручио верницима да достојанствено иду путем истине и правде, да чине добра дела за добро вере и православног народа:
      -Када је Свети архангел Гаврило дошао Пресветој Богородици у Назарет и рекао јој да је Богоизабрана да буде Мајка Спаситеља Светог Господа нашег Исуса Христа, Она је рекла по својој слободи: 'Ево слушкиње Господње. Нека ми буде по вољи Твојој'. Тако смо и ми позвани, браћо и сестре, у нашем животу да кажемо Богу: `Нека буде воља Твоја у моме маломе, скромноме, недостојном, несавршеном животу, али ћу се трудити колико могу да будем достојан православни хришћанин или православна хришћанка`. То треба да потврђујемо својим делима на послу где радимо и породици где живимо.
      Том приликом, Епископ је одликовао црквењака Саву Зрнића орденом Светог краља Драгутина – Преподобног Теоктиста за показану ревност и љубав према Светој Цркви. Епископ је одликовао и г. Живка Мишкића и гђу Радојку Зрнић архијерејском похвалницом.
      Свештенство храма је изразило наду да ће локалне власти помоћи да се заврши осликавање светог храма које траје већ уназад три године. Из Градске управе добили су подршку и за велики пројекат изградње Светосавског парохијског дома. -У току је, ево већ три године, фрескописање овог светог храма. Фрескописање ће се сигурно наставити и у наредне двије године. Ми смо ријешили да, ако Бог да, уз помоћ градске власти ове године започнемо једна велики пројекат овдје у порти Спомен-храма, а то је изградња Светосавског парохијског дома, гдје ће бити једна већа сала управо за окупљање народа и у којој ће се прослављати слава и одржавати све друге културне манифестације, као што су концерти и предавања, рекао је надлежни свештеник Душко Недић.
      Након Литургије изабрани за кумове наредне године су изабрани градоначелник Добоја г. Борис Јеринић и посланик у Представничком дому Парламентарне скупштине БиХ гђа Сања Вулић.
      Градска управа издваја значајна средства за рад свих верских заједница у Добоју. -Свакако да је ове године нешто другачије јер је сам број људи ограничен због епидемиолошке ситуације, али оно што је јако битно је да смо стално са Српском Православном Црквом и да смо заједно окупљени са вјерујућим народом. Подржавамо све активности Српске Православне Цркве на очувању наше традиције и обичаја, као и све активности око изградње овог Спомен-храма, а такође и све њене потребе заједно са свештенством нашег добојског намјесништва, изјавио је г. Борис Јеринић, градоначелник Добоја. -Вјерујем да је наш мали допринос да будемо кумови славе цркве самој Цркви од великог значаја, а нама је заиста велика част, задовољство и срећа имати такву привилегију. Још једанпут свим нашим Добојлијама, а и онима широм Републике Српске и свијета који славе данашњу крсну славу, желим свако добро, рекла је гђа Сања Вулић, посланик у Представничком дому Парламентарне скупштине БиХ.
      Након молитве улицама града прошла је и свечана литија, а затим је служен парастос испред храма пред бистом најмлађем погинулом борцу Војске Републике Српске Споменку Гостићу.
       
      Извор: Епархија зворничко-тузланска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У понедељак, 8/21. септембра 2020. године, наша света Црква врши спомен на Рођење Пресвете Богородице. Празник Мале Госпојине је слава храмова у Парагама и у Шангају крај Новог Сада.

       
      Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј служио је свету архијерејску Литургију у Светогеоргијевском храму у Новом Саду, а саслуживали су Његово Проесвештенство Епископ мохачки г. Исихије, јерођакон Јустин (Живанић), свештеници Саборног храма и новосадски ђакони.
      Беседећи по прочитаном јеванђелском одељку, владика Иринеј је навео да су многи храмови посвећени празнику Рођења Пресвете Богородице. Данас слави и наш манастир Студеница, чувени и знаменит манастир, и по свом ктитору и по свом духовном зрачењу кроз сву историју нашег народа. Желим посебно да упутим честитке и молитвене жеље и љубав нашој Гимназији, њеном директору, наставницима и ученицима, зато што дан рођења Пресвете Богородице је – на својеобразан начин – и рођендан данашње Гимназије, коју је Висарион Павловић, владика бачки, давне 1731. године основао као Латинску школу, духовну школу, која је убрзо прерасла у Колегијум и била прва високошколска установа у српском народу, казао је Епископ бачки.

      Преосвећени владика Иринеј је најавио да ће у уторак, 22. септембра, са почетком у 9 часова, у новосадском Саборном храму бити служен годишњи парастос ктиторима, добротворима, управитељима, професорима и ученицима Рождествено-Богородичине школе у Новом Саду.   
       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У септембру 2020. године навршава се три године архипастирског свештенослужења, управљања и поучавања Цркве у Епископији зворничко-тузланској од стране епископа Фотија.
      Повезан садржај: 
      Владика Фотије: Црква постоји да буде мисија, да проповеда реч Божју народу нашега времена, те да га светотајинским животом приводи заједници спасених у Царству Небеском!
      У ове три године епископ Фотије је предводио евхаристијска сабрања у бројним храмовима наше Епископије и са презвитерима, ђаконима и народом Господњим образовао Цркву и пројављивао Царство, чија икона она јесте. У својим бесједама је изграђивао Цркву обзнањући побједу над непостојањем у Васкрсењу њеног Господа, позивајући нас да узмемо учешће у том тријумфу кроз благодарење у Литургији Цркве и борби против сопственог самољубља у подвигу као изразу љубави.
      Началствујући Црквом у нашој Епископији, епископ Фотије је основао Издавачку кућу Синај и Добротољубиво удружење Богородице Тројеручице. Њихово оснивање знаковито указује на етос нашег Епископа и приоритете његовог дјелања. Познато је да тешко може бити ријечи о плодотворној мисији Цркве без писане ријечи. Уосталом, не учи ли нас томе библијска повијест, јер се израз искуства општења Бога и човјека преносио на папир. Свети Јован Златоусти нас учи да је настајање светописамских списа посљедица гријехопада, будући да је престало непосредно сусретање Господа и човјека, а какво нас очекује у Вијеку који долази. Међутим, у ишчекивању Царства писана ријеч је неопходна, тако да нам је наша издавачка кућа подарила низ изузетних наслова, од којих треба издвојити дјела двије пјесничке збирке нашег Епископа Песма Осмом дану и Вечност ми треба, класично светоотачко дјело Мистагогија о Духу Светоме из пера Светог Фотија Великог, Георгије Флоровски: руски интелектуалац и православни богослов писца Ендруа Блејна, као и зборник Екуменизам Георгија Флоровског. Посебан догађај издавачке дјелатности наше Епископије је публиковање Монографије о двадесет година епископске службе владике Фотија, а коју је приредило Сестринство манастира Светог Василија Острошког у Бијељини.
      Када је ријеч о Добротољубивом удружењу Богородице Тројеручице, наша Епископија је у лику епископа Фотија одлучила да слиједи једини етос којим Црква јесте Црква: етос у којем је патња другог моја патња и у којем није изводљиво окренути лице од страдајућег брата, а остати у загрљају Господњем.
      Такође, не смије се пренебрегнути да је улога епископа Фотија у увођењу богословља Цркве у средњошколски систем образовања вјероватно одлучујућа, али темељније оцјене ваља оставити за неки потоњи јубилеј. Епископ Фотије је учинио велика прегнућа у свом досадашњем управљању нашом Епископијом ка обећаном Новом Небу и Новој Земљи. Искушења нису занемарљива, посебно у контексту актуелне пандемије вируса ковид19, која је донијела многа питања на која богословље и пракса Цркве и даље траже богодостојне одговоре. Епископ Фотије, својим свештенослужењима и поукама широм наше Епископије, као и интервјуима у електронским и штампаним медијима није дозволио да повјерено му словесно стадо потоне у бездан безнадежности и захтјевима овога свијета, који не зна да су здравље и болест, живот и смрт, вријеме и вјечност у руци Господњој.
       
      Долгоденствуј, Преосвећени Владико, на многаја љета!
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
×
×
  • Креирај ново...