Jump to content
  1. Vladan :::.

    Vladan :::.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Четврти дан 5. Фестивала културе, 11. септембра 2020, почео је светом архијерејском Литургијом на темељима ранохришћанске базилике на локалитету Феликс Ромулијана. Епископу Илариону је саслуживало свештенство и монаштво Епархије тимочке.     Извор: Инфо-служба Епархије тимочке
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Митрополит запорошки Украјинске православне цркве г. Лука, који борави у посјети Митрополији црногорско-приморској, данас је посјетио Цетињски манастир, гдје се поклонио Светој десници Светог Јована Крститеља, честици Часног крста Господњег и моштима Светог Петра Цетињског Чудотворца.   Високог госта дочекао је Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са братијом Цетињског манастира.   Владика Лука претходно је посјетио манастир Острог, а јутрос је, заједно с Митрополитом Амфилохијем служио Литургију у остошком скиту Јован до.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Дана 10. септембра 2020. године, у порти Саборног храма Рођења Пресвете Богородице у Зајечару, Преосвећени Епископ тимочки г. Иларион служио је архијерејску Литургију и парастос блажене успомене Епископу тимочком г. Емилијану (Пиперковићу) поводом 50-годишњице од његовог упокојења. Литургији је присуствовао др Марко Николић, помоћник директора Управе за сарадњу сa црквама и верским заједницама Министарства правде Владе Републике Србије.     Извор: Епархија тимочка
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово Преосвештенство Епископ бачки др Иринеј началствовао је на светој архијерејској Литургији на празник Успења Пресвете Богородице, у петак, 15/28. августа  2020. године, у Саборном храму у Новом Саду, уз саслужење Епископа мохачког г. Исихија, архимандритâ Прокопија (Тајара) и Василија (Костића), свештенства и ђаконâ Епархије бачке.     Беседећи после прочитаног јеванђелског одељка, Преосвештени владика Иринеј је истакао да се сви догађаји из живота Пресвете Богородице посебно прослављају. „Празник Успења Пресвете Богородице је празник њеног уснућа, када она напушта овоземљаски свет и живот, и прелази у живот вечни, у заједницу и наручје свога Сина и Господа. Дан упокојења светих се слави као дан њиховог истинског рођења, јер смрт није прелазак у ништавило, небиће, непостојање, него је прелазак душе из тела у Царство Божје. То посебно важи за празник Успења Пресвете Богородице. Она је – будући истинско, најчистије, најсветије људско биће – нова Ева, нова истинска Мати Живота. Њена смрт је прелазак из смрти у живот – животворна смрт. То се истиче у црквеним песмама данашњег празника. Пресвета Богородица није остала телом у гробу, него је Бог на посебан начин њу прославио: Господ је на чудесан начин њено тело, после тродневног почивања у гробу, узео к Себи на небо. У кондаку данашњег празника се каже да тело оне која је родила Живот – Господа Исуса Христа – гроб и смрт нису могли да задрже, него је она претстављена из смрти у живот. Зато и ми, молитвено се обраћајући Пресветој Богородици, као Мајци свих нас, уверени смо да њена материнска љубав као невидљиви омофор закриљује цео свет и сву Божју творевину, и – преко ње – свака наша молитва допире до Господа”, нагласио је Епископ бачки Иринеј, уједно честитајући празник верном народу, а посебно парохијанима Светоуспенског храма у Новом Саду, који прослављају храмовну славу.   У току свете Литургије, Епископ бачки г. Иринеј је рукоположио ђакона Миладина Божиловића у чин презвитера, а Епископ мохачки г. Исихије је рукоположио катихету Милована Крстића у чин ђакона.     Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Иван Ивковић,
      Неко је недавно рекао да данашње беседе свештенослужитеља у православним храмовима не чине неку велику услугу Цркви. Разлог за то лежи у чињеници да су проповеди, с једне стране, по правилу преплављене реторским екскурсима у нецрквене теме, а са друге, да у њима преовлађује дидактички манир, вербализам и безидејност, и то баш у времену када црквена реч треба да буде другачија и, у најбољем смислу те речи: црквена. Другим речима, треба да буде ослобођена морализма и рационализма, а то се ретко среће.
      Стога проповеди епископа Игнатија долазе као право освежење. Оне доносе нешто другачије. Из њих одсуствују дуги уводи, стилска поигравања, вештачки реторски ефекти или потреба за показивањем учености. Игнатијева реч је онтолошки интонирана, што ће рећи да он не тражи лепоту израза него пастирски упућује на животно важне истине. Своме слушаоцу препушта да увиди оно што је важно за сами живот, да сазна где је спасење и да стекне здраву веру. На који начин се то постиже? Навео бих неколико одлика другачијег слова најгостољубивијег међу српским владикама.
      Најпре, владика Игнатије избегава алегоријско тумачење, оно које у историјским догађајима тражи самопреносни смисао. Он је усмерен ка Крају („блажени Циљ“, о коме Св. Максим Исповедник говори), што значи да за њега историја игра пресудну улогу као путовање ка Царству и поприште људске слободе. Алегорија му је страна јер, као вернију црквеној егзегези, негује иконичну егзегезу. На евхаристијском сабрању, из кога долази његова беседа, верници доживљавају реално присуство Христово, кроз икону, тип и обличје. То присуство, међутим, иде даље од актуелног агента који га носи или иконизује, не тражећи, међутим, смисао у прошлости, или у аналогијама телесно–духовно, чулно–умно итд. Игнатијево тумачење „узводи ка прототипу“, и води ка Личности која није опипљиво и експериментално подложна контроли. Као показатељ таквог живог старања за историју служе и осврти у беседама епископа Игњатија на Свети и велики сабор на Криту (2016. године) о чијем раду је он брижно обавештавао народ у повереној му епархији.
      Затим, читајући ове беседе уочавам да њихов аутор не жели да угоди психолошким жељама слушалаца, већ радије тежи да их мистагошки уведе у ослобођени време–простор где ће учесници стећи слободу од свих себичних прохтева. Постаће зближени са празницима Христа и његових Светитеља у заједници Духа Светога на основу личне слободе и љубави, а насупрот егоизму и нужности. Овај епископ свој народ позива да се преда новом опиту присуства и доласка Христовог не заобилазећи ниједну битну тему хришћанског живота, од покајања и жртве, преко вере и служења, до љубави и слободе.
      Такође, како би пробудио истински смисао евхаристијског приношења као нечег изворног, непатвореног и истиносног — а то је чисти плод заједнице која опитује Васкрсење — владика Игњатије лишава своје слово свих реторских фраза. Нема ничег монотоног у овим беседама. Док беседи, владика гради заједницу Цркве и елиминише заборав Онога који долази и који васкрсава. Свестан је да беседа која не упућује на Личност Христову упућује на таштину света. Он своје слушаоце и читаоце води ка Источнику света и живота. Ова збирка беседа сведочи да у евхаристијском сабрању видимо и сусрећемо Бога кроз заједницу са другима.
      У том погледу, епископ Игњатије је потпуно веран црквеном предању. Наиме, историјски посматрано, хришћани су, како на Истоку тако и на Западу, кроз векове покушавали да осликају икону будућег Царства. У том настојању, западна традиција је радије изабрала невизуелне начине у његовом описивању. Ово ће протестантски Запад, из историјских разлога који су познати, довести до реалистичног приступа у уметности и уопште у црквеном животу. Чини нам се да је Исток радије изабрао један иконични и есхатолошки оквир, што је допринело да његова литургијска кореографија прати смерно‑усхићену драматургију Пасхе у којој не слушамо лекције из теологије него суделујемо у драми људске историје. Слово пожаревачког владике је део те иконичне мистагогије у којој све богодолично прославља Бога, „за живот света и спасење“.
      О овој књизи једноставних и кратких а дубоких беседа спознајемо како изгледа проста, а мудра хришћанска, свест једног верног јерарха који сву наду полаже у Господа. Беседе епископа пожаревачког и браничевског Игнатија не плене „плетенијем“ речи и стилском лепотом, него непосредношћу поруке. Оне позивају у Тајну, што би, чини ми се, требало да буде сврха сваке литургијске беседе.
      Да закључим: владика Игњатије својим логосом на доличан начин почаствује Логос (Реч, Христа), да парафразирам Св. Григорија Богослова. И на томе смо му сви захвални.
      Епископ Лосанђелески Максим
       
      Извор: Епархија пожаревачко-браничевска
×
×
  • Креирај ново...