Jump to content
  1. obi-wan

    obi-wan

  2. Жељко

    Жељко

  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By JESSY
      Човек има различит однос према свему у разним периодима свог живота. У почетку не можеш проценити и схватити да те околина не види на исти начин као и ти самог себе. Себе видиш са ореолом, оправдаваш своје поступке. Видиш у себи више лепог, него ружног. Сам себи си херој, у већој или мањој мјери. И наравно, када са стране почну да говоре како си овакав или онакав, тада почињу да се појављују различите мисли и почињеш да сматраш како те нико не разуме, да имаш својеврстан унутрашњи живот који нико не види. С друге стране, то је такође истина. Све зависи од тога како се посматра тај проблем. Ако себе посматраш, онда је реч о томе да је то оно на чему треба да се ради и против чега човек треба да се бори. А ако се посматра ближњи, онда треба гледати са позиције како да му се опрости и при томе се мора имати на уму да се у човеку, дубоко у њему, одвија духовни живот и он се све време креће напред. Ипак, у случају када посматрамо другог, најчешће судимо по спољашњим поступцима.
    • By Поуке.орг - инфо
      На дан Светих цара Константина и царице Јелене - градске славе Ниша и храмовне славе цркве посвећене овим дивним Божијим угодницима, у среду, 3. јуна 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније, служио је Свету архијерејску Литургију у присуству бројног верног народа, представника Нишавског управног округа, Града Ниша, Скупштине града Ниша, нишких градских општина, Војске Републике Србије, Жандармерије и Полиције, Руско-српског хуманитарног центра у Нишу и других истакнутих појединаца и представника културног и јавног живота града Ниша.   Звучни запис беседе   Иако скромнија него ранијих година, и овогодишња градска и храмовна слава отпочела је торжествено - у навечерје празника у уторак, 2. јуна 2020. године, празничним бденијем и симболичном предајом лабарума са Христовим монограмом градоначелнику Ниша, који је традиционално сваке године домаћин градске славе.   На дан празника, Владику Арсенија свечано су дочекали свештенослужитељи Православне Епархије нишке и верни народ који је од Владике затражио благослов.   На Светој Евхаристији Преосвећеном Владики саслуживали су архимандрит Серафим (Мишић), игуман манастира Суково, архимандрит Дамаскин (Грабеж), игуман манастира Светог Романа у Ђунису, протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић, ректор Богословије "Светих Кирила и Методија" у Нишу, протојереј-ставрофор Бранислав Цинцаревић, старешина нишког Саборног храма Силаска Светог Духа на апостоле, протојереј-ставрофор Добривоје Митровић, старешина храма Светог пророка Илије у Нишкој Бањи, протојереј Миодраг Павловић, архијерејски намесник први нишки, протојереј Зоран Филиповић, старешина храма Светог Николаја Мирликијског Чудотворца у Нишу, протојереј Небојша Вујић, старешина храма Светог Пантелејмона у Нишу, протојереј Иван Цветковић, старешина храма Свете Петке у Нишу, протојереј Владан Стојановић, старешина храма Успења Пресвете Богородице у Доњој Врежини, протођакон Стеван Кричка и ђакон Ђорђе Филиповић.   Иако је радни дан, велики број верних дошао је да на Светој Евхаристији узнесе молитве Господу, а много њих, који су се постом и молитвом припремили за причешће Телом и Крвљу Христовим, приступио је Светој Чаши.   Пуноћи Свете Евхаристије допринело је одговарање са певнице за којом су били неки од најбољих појаца Православне Епархије нишке - протојереј Владица Савић, парох при Саборном храму у Нишу, протојереј Дејан Крстић, професор Богословије и парох при храму Васкрсења Христовог у Нишу, јереј Бојан Крстић, парох при храму Светих цара Константина и царице Јелене у Нишу,  јереј Стефан Цинцаревић, професор Богословије и парох при храму Светих цара Константина и царице Јелене у Нишу и Григорије Павловић, ђак Богословије у Нишу.   Делове из Посланице Светог Апостола Павла читао је млади богослов Григорије Павловић, док је зачало из Светог Јеванђеља по Јовану прочитао ђакон Ђорђе Филиповић.   На крају Свете Службе освећени су славски дарови. По традицији, градоначелник Ниша је домаћин славе.   Владика нишки је након Причешћа верних одржао надахнуту беседу, честитавши најпре славу свим Нишлијама, начелници Нишавског округа госпођи Драгани Сотировски, градоначелнику Ниша господину Дарку Булатовићу, као и његовим сарадницима, команданту Копнене војске Србије генералу Милосаву Симовићу и другим уваженим гостима храма.   "По хоризонтали Крста позвани смо сви ми појединачно, али и као друштво, да се сви једни према другима односимо са  љубављу и уважавањем достојанства друге личности и да тако једни другима постајемо ближњи и једни другима браћа и сестре у Христу. Зато је Константин Велики и зато је његово дело Равноапостолно, јер је стављајући себи Крст Христов као путовођу и упустивши се у сукоб са корупцијом и поквареношћу старог безбожног система, овим победним барјаком са Христовим именом на њему, извојевао једном за свагда историјску прекретницу за човечанство" рекао је Преосвећени Владика Арсеније у својој беседи.    Колико год прослава градске и храмовне славе била мањег обима него иначе, за истинску духовну радост ништа није важније од Свете Литургије, у току које је своју благодарност Господу изразио бројни благочестиви народ, а да све протекне како и доликује овом дивном празнику, побринуло се братство Светог храма, на челу са протојерејем Предрагом Радосављевићем.   За све госте након Свете Евхаристије уприличена је трпеза љубави.     Извор: Радио Глас
    • By Поуке.орг - инфо
      У сриједу 3. јуна 2020. године, на празник када наша Света Црква прославља Светог цара Константина и његову мајку - царицу Јелену, одслужена је Света Литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, којом је началствовао протојереј Мирчета Шљиванчанин. Оцу Мирчети саслуживали су: протојереј-ставрофор Далибор Милаковић, као и протојереји Миладин Кнежевић, Предраг Шћепановић, Бранко Вујачић и ђакон Павле Божовић. Током Свете Литургије пјевала је мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења.     Свима сабранима коју су се стекли у Саборни храм Христовог Васкрсења да торжествено и саборно прославе овај празник, надахнутим пастирским словом обратио се началствујући протојереј Мирчета Шљиванчанин.   У свом пастирском обраћању отац Мирчета се дотакао значаја лик, дјела и самог животописа цара Константина који је 313. године донио чувени, епохални Милански едикт, којим је подарио слободу вјероисповједања вјере Хришћанске на територији цијелог Римског царства:   ,,Историја цркве се дијели на период прије цара Константина и након њега, будући да је тај велики и благочестиви цар дао слободу хришћанима. Дао је могућност својим чувеним Миланским едиктом да могу слободно вјерујући људи да исповиједају своју вјеру хруишћанску. До тада је хришћанска вјера била прогоњења мање или више. Али, од цара Константина, његовим чувеним Миласнким едиктом који је донио са својим савладарем Ликинијем 313. године, вјера Хришћанска је постала слободна вјера и то је један од највећих догађаја у историји човјечанства, нарочито у историји Цркве хришћанске.''    Отац Мирчета се посебно осврнуо на чињеницу да прије цара Константина хришћани нису имали права на своју имовину, својину нити слободу вјероисповиједања:   ,,Зато је велико дјело тог великог цара и зато га зовемо равноапостолним. Зовемо га тако, зато што је дозволио хришћанима да могу слободно живјети и исповиједати своју вјеру и да могу градити своје храмове, да се окупљају на светим службама као што то и ми данас чинимо. Прије њега, многи су прогонили хришћане, убијали их, отимали су њихову имовину и разарали њихове храмове. Цар Константин је све то прекинуо и зато му припада велика слава.''   ,,Цар Константин је имао осим овога и друга велика дјела. Наиме, он је сазвао Први васељенски сабор 325. године који је одржан у Никеји. Такође, изградио је престони град - Константинопољ - Цариград и у њега пренио престоницу Римског царства, а тај град је Божији град који је он посветио управо истинитом Богу.'' - подсјетио је он.   У другом дијелу свог обраћања, отац Мирчета је изразио наду да ће дјело и дух цара Константина, дух слободе и владавине права завладати и у Црној Гори, да ће се црногорска власт и законодавство угледати на овај свијетли примјер великог цара Римског царства:   ,,Највеће његово дјело је слобода коју је даривао Цркви. Слобода којом је омогућио да имамо своје светиње и своје Храмове. Нека би тај дух, дух цара Константина, дух слободе према хришћанима и цркви православној и хришћанској преовладао и овдје код нас у Црној Гори. Да они који одлучују овдје код нас о тим стварима се угледају на цара Константина и ако је живио у IV вијеку, он је имао осјећај да Цркви треба дати слободу, да хришћанима треба дозволити да имају своје храмове и своју имовину и да треба дозволити да се у њима Богу моле. То је оно што ми и данас тражимо, што искрено желимо и за шта се боримо. Боримо се дакле у 21. вијеку за те вриједности које је цар Константин поштовао прије равно 1,707 година.''   ,,Ништа више не тражимо од тога, нити нам треба више, желимо да слободно исповиједамо нашу вјеру, да нам то нико не брани и да нико не атакује на наше светиње.'' - поручио је отац Мирчета.   ,,Дај Боже да будемо они који чувамо и живимо својом светињом. Да би човјек чувао светињу, најважније је да живи светињом, да живи светињом вјере, да живи светињом људског живота, онако како је Бог то замислио и како нам је Бог то даровао.''  - закључио је прота Мирчета Шљиванчанин.     Извор: Саборни храм у Подгорици
    • By Поуке.орг - инфо
      Седме недеље по Васкрсу, која је посвећена светим оцима Првог васељенског Сабора, верујући народ Лапова је са радошћу дочекао свог надлежног Архијереја, Епископа шумадијског Господина Јована.   Звучни запис беседе   Он је служио Свету Архијерејску Литургију на којој су му саслуживали Архијерејски намесник рачански протојереј-ставрофор Миладин Михаиловић, протојереј-ставрофор Србољуб Марковић, протојереј Велибор Јовановић, протонамесник Горан Живковић, јереји Ивица Камберовић и Мирољуб Блажић, као и протођакон Иван Гашић, ђакони Марко Арсенић и Стеван Илић.   За певницом су певали “Србски православни појци” који већ дуже време својим појањем увеличавају богослужења у шумадијској Епархији.   Чтецирали су Марко Нешић, Марко Петровић, Милан Михаиловић и Богдан Бранисављевић.   После прочитаног Јеванђеља Епископ Јован је одржао беседу присутном народу у којој је нагласио да је ова недеља посвећена Првом васељенском Сабору, а сабор је сазвао цар Константин, који је рођен у Нишу, исти онај који је Миланским едиктом дозволио слободно вероисповедање хришћанства. Овај Сабор је сазван због јереси александријског свештеника Арија, који је говорио да је Син Божји створен у времену, а не да је једносуштан Богу Оцу. Епископи на Сабору су изобличили Арија, његову јерес и све оне који су били његови ученици.    Епископ Јован је даље рекао да је разлика између Божијег човека који је просвећен Духом Светим и некога ко се ослања на свој разум и знање велика. Уистину мудри Епископи са Првог васељенског Сабора су били учени од Свете Тројице и у томе је била њихова снага те их памтимо и данас, после седамнаест векова. Он је затим навео да је наш корен Исус Христос и ако се одвојимо од тог корена осушићемо се као биљка која је одвојена од корена. Плодови тог корена су слатки за разлику од горких плодова греха и зла. На Првом васељенском Сабору је формулисан Символ вере, који је допуњен на Другом васељенском Сабору одржаном 381.године.    Такође је тада одређен и начин одређивања датума Васкрса који је сачуван до данашњег дана. Епископ Јован се затим осврнуо на првосвештеничку молитву која је читана у данашњем Јеванђељу. Он је нагласио чињеницу да је Бог Син послушан Богу Оцу што треба да нам буде пример. На Саборима није изнето ништа ново већ су свети Оци преносили оно што је и њима пренето од богонадахнутих светитеља. То је тајна свих светитеља и исповедника Христових, а ми смо благословени управо тиме што имамо готове одговоре на најбитнија питаља дате нам од светих људи. Епископ Јован је даље нагласио да је Бог постао човек да би човека уздигао до Бога по благодати. Са обзиром да је Бог уједно био и човек Он разуме нас људе, али уједно треба и ми Њега да разумемо и живимо по Богу.   Најјачи је човек који се узда у Бога, а када човек почне да се узда само у своје способности он пропада. Не може нико просветити свет, ако себе прво не просвети, нити може неко другог научити, ако себе прво не научи. Црква стоји непоколебиво две хиљаде година и стојаће све до Страшнога суда. Символ Вере треба често читати, јер је ту дато све што је потребно људском срцу и уму, нагласио је даље Владика Јован у својој богонадахнутој беседи. Он је даље рекао да је Црква тврђава и стуб вере која, иако је на овоме свету, није од овога света да би на крају беседе благословио све присутне вернике.   На Светој Литургији су се причестили сви присутни свештеници, а затим су најсветијој Тајни Православне Цркве приступили и верници Лапова.   На крају је уследила трпеза љубави која је употпунила овај дан пун духовне радости у Лапову.     Извор: Епархија шумадијска
    • By Поуке.орг - инфо
      -Засада имамо мисију у Аргентини, Чилеу, Бразилу, Венецуели, Доминикани, Еквадору, Перуу, Колумбији, Панами, Гватемели, Костарики, Салвадору и Мексику, за часопис Слово из Кичинера, Канада, каже владика Кирило.     Његово Преосвештенство буеносајрески и јужноцентралномарички Српске Православне Цркве г. Кирило радо се одазвао на позив да говори за часопис Слово из Кичинера, Канада.   Ваше преосвештенство какве утиске носите са недавне посете српској заједници у Канади?   -Прво користим прилику да поздравим вашу Редакцију и читаоце са текућим празницима у свјетлости Васкресења Христовог, које ни сјенка коронавируса не може помрачити, и да вам се захвалим што сте одлучили да овај разговор урадите баш са мном. Драго ми је да је моја посјета благословеној земљи Канади прошла запажено и још драже ако су моје ријечи некоме биле инспиративне. Мој добри домаћин преосвећени епископ Митрофан са сарадницима и вјерницима свакако се потрудио да ми боравак у Канади учини што пријатнијим, и свима сам им необично захвалан (нећу да наводим сва имена да не бих некога заборавио). Као што рекох, цијела моја посјета Канади била је под сјенком те пандемије која се ширила свијетом, међутим то није нимало умањило мој лијеп доживљај цијело вријеме моје посјете. Осјећао сам се као код куће јер сам заиста био окружен пријатељима, браћом.   Срби у Канади су сасвим очували своју културу,  језик, традицију и што је нарочито важно своју православну вјеру. То свједоче многи дивни Храмови урађени Богу и његовим светим угодницима. Било је заиста лијепо видјети те огромне храмове са лијепом архитектуром, упознати толико нових сродних душа, боравак у манастиру Светог Преображења Господњег у Милтону у току Четрдесетнице је такође незаборавно искуство. Поред свег гостопримства које сам доживио, епископ Митрофан, његови сарадници и вјерници су такође издвојили значајну материјалну помоћ за мисију наше Српске Православне Цркве у Средњој и Јужној Америци, на чему сам им посебно захвалан.   За развој Српске Православне Цркве у Јужној Америци, како сте навели на једном предавању, битан је и догађај из 1945. у Словенији кад су комунисти код Зиданог Моста убили 120 српских свештеника и око 10.000 Срба. У истом периоду страдали су и усташе код Блајбурга у Аустрији. Како видите одлуку Католичке цркве да у Сарајеву одржи помен њима а да никад није осудила покољ наших људи код Зиданог Моста, у Јасеновцу, у Броду на Дрини, у логору Јадовно, нити у многим другим мјестима?   -Да, сваки злочин, а нарочито тако масован, је васељенски и има васељенски значај. Ко убије једног невиног човјека, као да је све људе побио, пише у једној мудрој књизи. Ја нијесам историчар али процјене цифара неких историчара су у горњем случају много веће. Било како било, то је свакако утицало на ситуацију у нашој емиграцију по свему свијету, па и у Јужној и Централној Америци гдје би број свештенства и вјерног народа,  да није тог злочина, био много већи. Тај злочин се десио и пред лицем цијеле хришћанске Европе (која је одавно умрљала тај епитет хришћанска) и тадашњег свијета и остао некажњен иако се знало ко је тако нешто тада могао да нареди. Зато немојте да нас чуди ни данашње понашање неких институција или држава према нашим жртвама из Другог свјетског рата. Слава Богу што је у нашем народу и Цркви сазрела свијест о поштовању и сјећању на те жртве. Наша Православна Црква је увијек имала поштовање према свакој невиној жртви из било ког народа или вјере, и у том духу је васпитавала и васпитава своје вјернике.   Што ради Католичка црква данас није моје да судим, она има право да поштује и опоје своје невине жртве ако их је било, али исто тако мислим да би требало и да призна и поштује жртве других народа и вјера. У конкретном случају Блајбурга и миси Католичке Цркве по том поводу, могу само да наведем један веома оштар протест нашег дабробосанског митрополита Хризостома, који у том чину види покушај ревизије историје и оправдање злочина које је НДХ извршила, (поред осталих) и на територији Босне и Херцеговине, позивам читаоца да погледају сајт Дабробосанске епархије по следећем линку: http://www.mitropolijadabrobosanska.org/vijest1687.html. Како се види из тог чланка од таквих покушаја рехабилитације усташке идеје ограђује се и добар дио католичке јавности у Аустрији и чак Хрватској.   Можете ли нам укратко дати карактеристике Епархије на чијем сте челу?   -Епархија буеносајреска и јужноцентрално америчка је званично основана 2011. године од стране Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве на иницијативу митрополита Амфилохија који је био тадашњи администратор те епархије. Прије митрополита Амфилохија на тој њиви Господњој трудили су се многи свештеници, а такође и два епископа, британско-скандинавски Доситеј, који је тада био архимандрит, и канадски Митрофан, који је доста дуго радио на мисији наше Цркве у Јужној и Централној Америци, као тадашњи Епископ источноамерички. Сви су они дали велики допринос мисији наше Цркве на тој огромној територији.   Крајем 2014. године на позив митрополита Амфилохија дошао сам у Буенос Ајрес као архимандрит и врло брзо 2018. године сам постао и први епархијски архијереј новоосноване мисионарксе епархије Српске Православне Цркве, што је и велика част али и обавеза и нимало лак задатак.   Засада имамо мисију у Аргентини, Чилеу, Бразилу, Венецуели, Доминикани, Еквадору, Перуу, Колумбији, Панами, Гватемели, Костарики, Салвадору и Мексику (које нам је одскора припојено јер је раније било у саставу Епархије западноамеричке). Сам списак тих земаља, ко познаје добро прилике и растојања међу њима говоре о томе да то све није лако надгледати и обилазити а посебно је тешко материјално помагати. Али уз помоћ Митрополије црногорско- приморске, епархија наше Цркве у Сјеверној Америци и Канади, и других епархија наше Цркве, као и донацијама добрих људи, ми се трудимо да унаприједимо црквени живот, да призовемо што више људи покајању и православној вјери, да штампамо књиге и часописе на мјесним језицима, да градимо и обанављамо храмове и манастире, да имамо своја интернет гласила и друго.     Чули смо да Вас радо прихватају нека домородачка племена?   -Па већ у времену када је епископ Митрофан био задужен за тамошњу Цркву, пришли су нам свештеници и људи из мјесног становништва са сјевера Бразила, провинција Пернамбуко са главним градом Ресифеом. Тамо данас имамо двије парохије и један манастир, са тенденцијом пораста броја вјерника. Касније, у вријеме митрополита Амфилохија, основали смо парохије у Еквадору, Колумбији и Перуу, гдје су махом вјерници из домаћег становништва. Тих појава је све више, наше је да сијемо добро сјеме ријечи Божје свуда и поред пута, и на каменитом тлу и на доброј земљи па ће се Бог постарати да никне и порасте и да добре плодове.   Можете ли описати како изгледа крштење домороца по канону Српске Православне Цркве?   -Обична пракса наше Цркве да крштење зависи од стања и духовног узраста онога који се крштава. Тако ако човјек никада раније није имао додира са хришћанством онда се он крштава пуним чином крштења и миропомазања, уз извјесну катихетску примрему прије крштења. Ако је, као што је то у већини случајева, човјек већ крштен у Католичкој цркви или био у некој од деноминација протестантизма, онда се он прима у Православну Цркву икономијски кроз покајање, читање православног исповиједања вјере и миропомазање, а понекад, по жељи онога који се крсти и пуним крштењем.   Нешто из биографије: приликом постављења, патријарх Иринеј је Вама честитао на животном избору да се определите за свештеника - монаха, а да оставите каријеру научника математичара. Шта је пресудило у Вама да донесете такву одлуку?   -Истина је да сам се прије много година  година бавио природним наукама, посебно математиком, и те науке су ми доста тога откриле о природи, то јест творевини, а самим тим и о Творцу. Природне науке су лијепе и садржајне али ни једна наука не даје човјеку информацију о кључним питањима човјекове егзистенције овдје на Земљи: о бићу, о смислу живота, о настанку живота, о смрти, о будућем животу... Одговоре на та питања нашао сам у хришћанској теологији. Уједно је на мене утицало све то што се у задње вријеме догађа са нашим православним народом на Балкану, и тражећи начин како бих најбоље помогао своме народу одлучио сам да принесем моје лично покајање Богу и да кренем путем монаштва. То су примијетили моји духовни родитељи и ево сада сам, сигурно незаслужено, епископ Српске Православне Цркве.    За развој Српске Православне Црквеу Северној и Јужној Америци постоји низ заслужних људи поријеклом из Црне Горе - Свети Мардарије, митрополит Амфилохије, владика Кирило: шта је ту поука?   -Да. У вријеме Светог Мардарија, између два рата, прича у вези црквеног живота у Јужној Америци није била још актуална, а и није било модерних средстава комуникације као данас. Иначе би Свети Мардарије сигурно уградио и Јужну и Централну Америку у свој Устав Српске Православне Цркве за Америку и Канаду, којим је он желио да обједини православне људе нашег поријекла који живе на америчком континенту. Свакако да је он један од истакнутих мисионара, наравно не једини, на територији Америке и својим животом и молитвама дао је велико надахнуће и подршку свим будућим мисионарима на овом континенту. Част нам је што је он са подручја љешанске нахије, успио надахнут Христом да крене од Црне Горе, преко Србије, Русије и стигне чак до Америке и тиме покаже да је заиста васељенски човјек и да за њега не постоје земаљске границе између држава и народа у проповиједи Христове Ријечи. То је посебно важно у времену када неки људи који се праве побожни, а силе вјере су се одрекли, у Црној Гори покушавају да из уско националних, властољубивих и личних интереса праве неке своје приватне цркве које немају никакве везе са Христовим Јеванђељем, већ те и такве ”цркве” представљају пут погибли за све оне који ту идеју слиједе.   Слава Богу што нам је и у ово вријеме Бог даровао доброг пастира митрополита Амфилохија (и његове сараднике) који иде путем Светог Мардарија и путем Светог Василија и Светог Петра, то јест путем Христовим. Он је и поред многих обавеза које има у Црној Гори успио да нађе времена да потражи ”изгубљене овце дома Израиљева” и на јужноамеричком континенту. Свакако да је његов допринос огроман за обнову црквеног живота овдје. Поред тога што је основао многе парохије наше цркве у Јужној и Централној Америци он је и приложник обнове и изградње храмова и манастира који ће у будућности бити ти светионици око којих ће се окупљати наш народ овдје а и сви они који су жељни Истине Христове. Мој допринос је скроман, о томе нека говоре други и другом приликом.   Желио бих да се још једном захвалим на Вашој пажњи према мисији наше Цркве у Јужној и Централној Америци чиме сте показали да имате истанчан осјећај за највеће јеванђелске врлине милосрђа и љубави. Основну суштину сваке проповиједи било ког мисионара Цркве Христове од апостолских времена па до данас чини блага вијест о побједи Живота над смрћу. Тако упркос свим пандемијама, болестима, страховима од смрти, ми кличемо још једном и много пута: Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!   Режим у Црној Гори отуђен од народа   Будући да сте пореклом из Црне Горе, како се тамо осјећају данас Ваши сународњаци, искрени припадници Српске Православне Цркве и како видите догађаје тамо?   Свједоци смо да се у Црној Гори дешавају чудесни и у драматични догађаји који се тичу цијелог нашег народа и који су на Балкану условили у прошлости да многи наши људи потраже егзистенцију на неком другом мјесту па и овјде у Канади. Тамо је на дјелу својеврсна борба за очување Православне Цркве и вјере али и истине и правде те основног људског достојанства и слободе. Слава Богу, још увијек је то само мирно изражавање незадовољства од стране угњетеног вјерног народа, па иако тамо хапсе и туку епископе и свештенике и вјерни народ, надамо се да ситуација неће ескалирати.   Корумпирани режим у Црној Гори који је отуђен од народа, зарад очувања власти и дијелом неправедно стеченог иметка, труди се на сваки начин да у народу посије сјеме раздора (националног, вјерског...) како би завадио и владао или да, такође, посије страх и панику (режим је користио чак и појаву нове пандемије) по старом правилу свих диктаторских система. Имамо ми на Балкану то искуство и из прошлости, па се зна о чему говорим. Али са друге стране митрополит Амфилохије, епископ Јоаникије, епископ Методије, са свештенством и монаштвом и вјерним народом показали су да су тврд орах, и заиста са величаственим литијама са паролом Не дамо светиње! зазвонили као огромно Христово звоно које се чуло са краја на крај свијета. И још се више и даље чула парола Живот дамо светиње не дамо! коју је народ узвикивао на празник Светог Василија Острошког, показујући да је са Светим Василијем и са светом Црквом његова вјера јача од пандемија и страхова па и од смрти. Такав народ се не може побиједити.   Благослов Фонду „Свети Макарије“   Замолили смо владику Кирила за мишљење о иницијативи часописа Слово за оснивање фонда који бисмо назвали Свети Мардарије, а чији циљ би био да материјално помажемо епископијама и парохијама Српске Православне Цркве које се у борби за развој наше Цркве и вере сусрећу са материјалним потешкоћама.   -Свакако да подржавам ту идеју и дајем мој благослов за то. Свети Мардарије је посебна појава у животу наше Цркве у Америци. Говорило се: Мардарије цркву гради, а умире од глади. Његов примјер бескомпромисног служења Богу и ближњему подсјетио нас је у двадесетом вијеку да идеали који су водили многе подвижнике Цркве Христове кроз вјекове нијесу неке старе приче давних времена него да се њихови подвизи могу поновити и данас. Наша Црква је то препознала и на предлог Његовог Преосвештенства Епископа г. Лонгина се догодила и канонизација владике  Мардарија у лику светих наше Цркве. Свети Мардарије је најбољи примјер свим мисионарима Цркве Христове, примјер жртве и састрадавања ближњем. Мислим да би ви требали да тај предлог поднесете Епископском савјету за Сјеверну, Средњу и Јужну Америку чији је предсједник епископ Лонгин и у који улазе сви архијери Српске Цркве на америчком континенту и увјерен сам да ће тај предлог бити усвојен.   Мисију вршити кроз Светога Духа   -Православна Црква у Јужној Америци може да претендује на један мали постотак становника, рецимо 2 одсто - изјавио је владика Кирило недавно у Виндзору, како пише „Источник“. То је опет велики број, јер је Јужна Америка многољудна. Тамо постоји велика шанса за нас због тога што је Католичка Црква у разним проблемима и народ тражи алтернативу. Међутим, не смијемо и не можемо се бавити ситним прозелитизмом, да привлачимо људе поклонима. Мисију морамо вршити кроз Светога Духа. Треба поклонити људима молитву, треба учинити пажњу, треба посјетити болесника или учинити милостињу, то је неоспорно, али то може да буде само иницијална каписла за будући развитак и уређење Српске Цркве на простору Јужне и Централне Америке. Наравно, сво вријеме треба имати на уму да православну вјеру треба ширити и примати дубински. Не може се нигдје православље проповиједати површински.   Драган Мишковић   Извор: Инфо-служба СПЦ

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...