Jump to content
Рапсоди

Класична музика из мог (вашег) угла лаика

Оцени ову тему

Recommended Posts

Класичну музику  воооолем (не сву и не све компзиторе)не познајем је у смислу да сам стручњак за исту, али је негде дубоко у мом бићу осећам . 

Понекад (кажем,  само понекад :D) размишљам, да ми лаици боље  осећамо исту од зналаца, нешто по принципу  ....." ко боље познаје цвеће биолози или поете  " :smeh1: 

Па,  лаици изволите .....

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Моја омиљена. Питам се, нисам сигурна да ли су гусле  претеча виолине, да ли је ово мелодија  сплетених  акорда гусала и виолине или у јавору треба тражити узроке ?

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Убеђена сам да  градски челници неким декретом,  класичном музиком озаре све веће тргове, рецимо,  фонтану на Славији,  и уопште сва  фреквентнија места у граду, да би  људи  били мање депресивнији, више расположени,  уопште радоснији . Под условом да им ја бирам  класични репертоар ....:D      

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Пре сат времена, Рапсоди рече

Моја омиљена. Питам се, нисам сигурна да ли су гусле  претеча виолине, да ли је ово мелодија  сплетених  акорда гусала и виолине или у јавору треба тражити узроке ?

Ja bih mogla satima da slušam klasiku...i ona me uvek nadahnjuje i budi kreaciju u meni...uvek lepe nove emocije...

 

Recimo kad trebam neke odluke ..mmm klasika pomaže...

Zatim pisanje...ili prosto kreativan način razmišljanja i davanje saveta bližnjima

 

Opušten razgovor sa prijateljima ili porodicom..uvek može klasika tiho...samo zavisi koje delo i koji kompozitor....ali klasika mi je od malih nogu verna pratilja....

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 5 минута, Nikola Stojanovic рече

И ја , такођер. С тим што ја нисам Лајк. ХД

 

Ma ne verujemo ti...ako recituješ poeziju...uz to baš i ide  klasična muzika.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 2 часа, Рапсоди рече

Убеђена сам да  градски челници неким декретом,  класичном музиком озаре све веће тргове, рецимо,  фонтану на Славији,  и уопште сва  фреквентнија места у граду, да би  људи  били мање депресивнији, више расположени,  уопште радоснији . Под условом да им ја бирам  класични репертоар ....:D      

Aha. Klasicna muzika definitivno pomaze u teskim odlukama. 

Eto, npr Hitler je spremao i vezbao pokrete tokom govora dok je slusao Vagnera, i razmisljao o vaznim odlukama, dok su Vagnetove arije odzvanjale sa muzickog aparata. Cak je u celoj Nemackoj bio iznet dekret da se slusaju samo njegove arije. 

Kazu da je Hitler znao tokom govora da kalira do dva kilograma.

Klasicna muzika je bila bas kreativna i inspirativna za ceo Nemacki narod. ?

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Ovo poslušajte

Prvi stav je odličan

Drugi predivan 

Treći stav otkida@!!!!!!@@@Aaaa!!!!

A riba-violinistkinja svira boli glava kolko je lepa i spremna!!!!!

 

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 10 минута, Драшко рече

Ovo poslušajte

Prvi stav je odličan

Drugi predivan 

Treći stav otkida@!!!!!!@@@Aaaa!!!!

A riba-violinistkinja svira boli glava kolko je lepa i spremna!!!!!

 

 

Жао ми је што нисам зналац  да могу  више да уживам у  постављеној нумери, али ово је за мене виша сфера  и моје фреквенције лаика не досежу  до ове лепоте. :blush:

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Човек је словесно биће и он непрекидно трага за смислом своје егзистенције, сагледавајући најважније аспекте свог живота. Ради се о унутрашњој мисаоној и духовној потреби. Ово је и психолошки, философски и теолошки концепт, којим се на особит начин бавио Виктор Франкл, аустријски неуролог и психијатар, познат и као човек који је преживео голготу Холокауста.  Звучни запис емисије   Најпознатији је као оснивач логотерапије, тојест терапије смислом, чије су технике и циљ концентрисани на смисао егзистенције и тражење тог смисла. О Виктору Франклу и логотерапији из угла православног свештеника говорио је протонамесник Игор Игњатов.     Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од JESSY,
      Средином априла текуће године (2019) донет је Закон о забрани физичког кажњавања деце. Тумачи и бранитељи овог закона објашњавају да он нема репресивни карактер, у смислу кажњавања родитеља или одузимања деце, већ да се ради о томе да родитељи који примењују овакав вид васпитања треба да прођу, у центрима за социјални рад, едукацију за примену ненасилних облика васпитања.
      Један од најважнијих разлога због чега је донет овај закон заснива се на психолошкој аргументацији да физичко кажњавање у раном узрасту ствара агресивне моделе понашања код  деце, која она затим преносе и испољавају у свом социјалном окружењу (вртић, школа). У том контексту, овај закон, генерално, треба да утиче на смањење насиља код младих, као и у друштву у целини.
      Наводе се такође и неки други разлози. На пример, да физичко кажњавње утиче на формирање негативаног односа деце према родитељима, односно да овакав облик васпитања доводи до фрустрираности детета, што може да утиче на његов укупан психолошки статус и нормално функционисање.
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Архимандрит Иларион (Лупуловић): „Мој живот се дијели на живот прије и живот после мог првог доласка у Високе Дечане. Умјетност је кључ за разумијевање живота у Христу“.

      Звучни запис емисије

        У другом дијелу разговора Архимандрит Иларион говорио је о обнови  манастирског живота у Драганцу која је допринијела опстанку локалног становништва. Он је говорио и о свом животном путу који га као студента прве године Факултета драмских умјетности у Београду, заједно са другом са класе Ненадом Јездићем, први пут доводи у Високе Дечане, од када се његов живот у потпуности мијења.   Отац Иларион, прије доласка у Високе Дечане био је познати млади позоришни глумац, више пута награђиван за свој рад Растко Лупуловић. Добитник је ,,Стеријине награде” и награде “Зоран Радмиловић” а у рок групи “Kанда, Kоџа и Небојша” потврдио се се и као добар музичар.У трену када су се многа врата отварала пред њим одрекао се глуме, музике, славе и световног живота и кренули на свој пут ка Богу. Он нам је испричао како се то догодило, да по ријечима аве Јустина сагледа себе са тачке гледишта вјечности.   Отац Иларион говори и колико је остало оног умјетничког у њему, Растка који се жртвовао да би се родио Иларион. Он каже да већа благодат засјењује ону мању, монаштво је својом благодаћу засјенило глуму.   „Косово је темељ Горњег Јерусалима макар тог српског одјељења чији се темељ већ гради. Треба да помогнемо Богу у томе да градимо и да се уграђујемо у њега. Немојмо да протрчимо кроз Косово, него га доживимо, загрлимо и орадостимо своја срца том његовом крстоваскрсном тајном. Да осјетимо да, иза те горчине у коју се закопало наше надање, долази заправо радост Вассдкрсења, свјетлост преображаја и вјечног сијања славе Божије“- порука је оца Илариона Србима.   Он каже да је живот непрекидна умјетност успостављања и одржавања односа, грађења Цркве и то је оно што је надахњујуће.     „И умјесто да умјетност буде наш живот, наш живот постаје умјетност. Само је ствар избора како ће човјек да се постави. Треба да идемо путем слободе радости и љубави, остварујући се кроз љубав према Богу и људима. Гдје нас такав пут одведе то је наше право мјесто. Бог ће дати сваком по његовом срцу али ми треба искрено да тежимо истини“- каже отац Иларион.     Извор: Радио Светигора
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Париз није просто град него већма „начин живота“, рекао је атински теолог и философ Христо Јанарас. А начин живота је увек плод оног како нешто јесте. 

      Почетком овог миленијума, проф. Катрин Долез ми је на часовима језика у Alliance Française упорно доказивала како je појам laïcité постао неопходни додатак девизи liberté, égalité, fraternité, док сам ја настојао да је наведем на размишљање о неопходности koinos logos-а (Хераклитовог „општег, заједничког разлога“) за суштински идентитет полиса. Како један град може да постоји ако нема постојану референцу која све обједињује? Као одговор на то написала је читав есеј на полеђини странице мог домаћег задатка рекавши да је идентитет Париза у немању постојаног логоса. Петнаестог априла 2019. године показало се да овај град ипак има важну референцу која га обједињује: везаност за Notre-Damme de Paris. То се испољило ненадано, макар и на трен, али сасвим довољно снажно да укаже на онај заборављени начин, un véritable mode d’existence. Французи су ужаснуто посматрали како пред њиховим очима гори величанствена и емблематична катедрала париске Богородице. Уплашили су се губитка сопства. Срећом, ватра је захватила косу Богородице али је није сагорела. Но, та ватра је дошла у прави час.
      Необјашњива је вредност и значај који је она имала за сваког Француза и за целу Француску. Председник Макрон је, без експликације исповедио: „Изгубили смо нешто од нашег живота, од наше судбе“. Виктор Иго је сматрао да је Нотр Дам место азила и желео је да је као такву сачува, inviolable. Богородичина црква у овом велеграду била је симбол минулих епоха које је овековечио Иго пратећи несрећну судбину „Звонара Богородичине цркве“ Квазимода, Есмералде, корумпираног архиђакона Клода Фролоа и других јунака. (Генерацији која мање чита препоручујем анимирани филм компаније Волт Дизни из 1996. године снимљен по мотивима Игоовог романа).
      На неки начин, Париз је Богородичин град, као што је то изворно и Лос Анђелес (Nuestra Señora Reina de los Ángeles, основан 1784), Призрен са Мајчицом Елеусом (Љевишком) или Цариград на Босфору. Као ремек дело грађено у 12. веку, Нотр Дам одузима дах посматрачу због својих лебдећих потпорних стубова, красних витража и клесаних карикатурних скулптура гаргола и химера, а у унутрашњости са непроцењивим реликвијама и уметничким предметима. Спољашњост цркве је инспирисала безбројне слике и цртеже, као и литерарна дела.
      У својој колумни у недељном издању новине „Катимерини“ посвећеној Нотр Даму, Христо Јанарас лапидарно показује да је пожар на крову катедрале драматично изазвао необјашњиво дивљење према архитектонским чудима и код оних који о њима знају врло мало. Знамо да су Французи друштво које је некада (под одређеним околностима) изабрало да себе окарактерише као „атеистичко“ (Долезова је изричито тврдила да laïcité значи „без религије“). Како је могуће да Нотр Дам – тај саборни храм хришћанске Цркве на обали Сене – припада самом „бићу“ Французâ када им је колективно биће ”атеистичко”? Јанарас каже да, уместо што је рекао да је Нотр Дам „наша историја, наша књижевност, наша машта“, зар није било умесније и доследније да Макрон призна да је то духовна материца која их је родила а коју су они потом одбацили? Јер, ми Французи, „створили смо другу културу, други начин живота, носили смо наочаре које не препознају зашто нас се најдубље дотиче грађевина Нотр Дам“. Водећи хришћански философ Европе, како Јанараса зове Рован Вилијамс, додаје проницљиво: „Посматрамо  површно, те тамо где су клесачи камена утискивали славослов Богу, ми се дивимо естетици и монументалности, а пренебрегавамо жарку љубав која је родила ту лепоту“.
      Својевремено, пишући о византијској и готској архитектури, Јанарас је истицао да је и једне и друге храмове градила вера. „Исти људи који су саградили готске катедралне храмове, конструисали су и теолошке Summae“, рекао је Шени. По Јанарасу, несумњиво, „појава величанствених катедралних храмова у готском стилу који материјализују технику схоластике, показатељи су технолошког односа према природној грађи, задивљујући уметнички изрази аутаркичног и сентименталног наметања црквене моћи и величанствености“. Уистину, историја архитектуре је историја писања. Пре штампе, човечанство је комуницирало помоћу ње, од Стоунхенџа до Партенона. Алфабет је био исписан на „књигама од камена“, тако што је низ каменова формирао реченице, на шта је подсећао и Иго, док су хеленски стубови били „хијероглифи“ бременити значењем. Древни клесари су љубили камен док су га уграђивали.
      Француски сенат је баш у протекли понедељак изгласао да Notre Dame мора бити васпостављен у стање пре пожара. Јанарас уочава парадокс који следи из решености да изнова саградимо Нотр Дам „помоћу технологије која омогућава импресивне имитације, док се наша данашња култура заснива на импресијама, а не на реализму односâ“. Разлог зашто ћемо је саградити изнова је у томе што тај „споменик“ наставља да сваке године импресионира 13 милиона посетилаца. „Немамо мајсторе, ту душу Уметности, али имамо новац и машине које конструишу, безгранично… само реплике!“ 
      Зашто наш атински заљубљеник мудрости ламентира над хипокризијом нашег времена? Због тога што је од „полиса“ античке демократије, као и од хришћанске еклисије, у многим срединама остао само одсјај. „Људи неописмењени за суштинске ствари културе никада се нису запитали која је метафизика породила Партенон, трагедију, демократију, Ају Софију, евхаристијску драматургију, демос као друштво које собом управља без спољашњих притисака“. Ко се данас не пита за узрок и циљ постојања не може да препозна Уметност као плод вере и стваралаштва. „За Уметност данас се узима само естетски (потрошачки) ужитак или директна дидактична утилитарност“.
      Можемо са Јанарасом да тугујемо што је ова растужујућа „метафизичка неписменост“ одлика и српске укупне друштвене декаденције, индивидуализма, аморализма, неопштења (спремност да се други тако олако екскомуницира), који саморазумљиво доминирају и најмањим делићима наше јадне неорганизованости. Чак и црквени догађај, еклисијалне матице какве су парохија и епископија, престају да се тичу равни постојања него су постале по правилу ствар понашања (пази како се држиш, шта причаш, куда гледаш итд). Нашом друштвеном свакодневицом доминирају апсолутизовани искази, саопштења, морализми и доцирања. Да ли је црквени догађај, у данашњој Србији, причасно заједничарење у „телу“ односа љубавне узајамности, о којој потресно говори Апостол Павле? Или се и он претворио у форму, у идеолошка саопштења и позив на корисну ортопраксију? Приступ истини је или разумски или сентименталан, тј. индивидуалистичан, а „спасење“ уско правно-законско, егоцентрично. 
      Богородица „која гори а не сагорева“ позива нас све да изађемо из заводљиве самодовољности ауторитета и саморазумљиве власти која тражи поклоне, кађење, аплаузе, слаткоречиво додворавање. Власти црквене и власти политичке.
      Скривено, испод пепела спаљених идеолошких рушевина, исијава пасхална благовест да је смрћу смрт згажена. Дешифровање те благовести не подлеже логици проповеди и ставова. Нечујним гласом она већ потреса ноћ која подрхтава од јецаја пред свитање тајанственога Дана. Ту благовест не може ништа поразити. Хемингвеј је у уста Старца ставио речи као поуку једном дечаку: „Видиш, они те могу поништити, али те не могу поразити.“ Исти онај Хемингвеј који је једном написао: „Ако си довољно срећан да живиш у Паризу као младић, тада где год пођеш у даљем животу, он ће остати са тобом, јер Париз је покретни празник“.
      А Нотр Дам? Њен богоматерински празник у Цркви је непрестано бдење, покретни празник као животно усхођење или пак спуштање до сâмог дана Пасхе. Јер она је „у времену Невременог неизрециво зачела“.

      Извор: Теологија.нет
    • Од АлександраВ,
      Прота Милован Глоговац, први пут о сину, успоменама, последњем сусрету и растанку: Јесте ово мука, велика, јесте жалост, јесте бол, непребол…

      Фото: И. Маринковић, Танјуг
      Немам појма колико сам пута у жуту новинарску шлајфну, на којој оловком, пркосећи компјутеру, спајам руку и срце, утиснула причу о сусрету са протом Милованом Глоговцем. Колико год ми се учинило да су већ исписане речи биле истински одраз очинске туге за сином Небојшом, толико сам била обесхрабренија.
      Не, није то, тај додир. Није највернији. Бацам шлајфне, па поново. Па, поново. Ово може само онај који у меморију уписује најстрашнију судбину – да сахрањује рођено дете. Питала сам се, могу ли ја, која нисам верник, али јесам обзирна према вери, да иступим пред свештеника, а оца чије срце у тишини крвари и да прекинем ту тишину.
      Усудила сам се да му се јавим кад ми се учинило да се слегла година туге и који месец још, да после недавне, на неком сајту залеђене фотографије на којој он, у свештеничкој одори, савијен над Небојшиним гробом, пали сину свећу.
      Одговорио нам је прота Милован Глоговац:
      – Обећао сам вам и обећање ћу испунити, мада нерадо на то пристајем – казао је.
      Дрхтали смо фото-репортер и ја идући му у сусрет, после литургије у Манастиру Ваведење на београдском Сењаку, где служи вечно посвећен вери која му даје снагу да надвиси несрећу. Стегне срце и онда, када је држао опело сину. Рођеном. Вољеном. Поносном и великом, а тако брзо отргнутом од живота.
      Била је, нека, протекла, среда. Манастирски мир, као у свакој светињи, после богослужења и тихих јутарњих монашких послушања. Дочекао нас је у соби манастирског конака. Спустио на сто мартовско издање Православља, позвао монахињу да послужи кафу и слатко и пажљиво слушао наша, у грлу покидана питања.

      Прота Милован на гробу свог сина Небојше / Фото: К. Михајловић
      – Јесте мука. Јесте жалост. Јесте бол, непребол… Али, кад и данас стижу речи одасвуд: Небојша се никад и нигде није обрукао, то вам даје снагу да у молитви и вери коју је и он живео, надвисите личну патњу. Молитва је најбољи лек, утеха и нада. Пре свега вера да је он сад са Богом живим, истинитим. Да је у бољем свету од оног који је оставио. Утеха је и у томе што се он остварио у овоземаљском животу. Волео сам његове улоге, пратио сам га. Ослушкивао пажљиво шта о њему говоре колеге, стручњаци. И нико није имао ружну реч да каже. Благонаклоност и расположење према његовој доброти, ако могу тако да кажем, трају и данас, годину и више од његовог упокојења. Ја то видим и осећам, јер, нема дана да неко на његовом гробу, и пре него што ја тамо стигнем да упалим свећу, упали кандило, остави цвет. То није тренутак. То траје и то је однос према њему и његовом овоземаљском животу.

      Фото: И. Маринковић
      Понос бодри и храбри овог човека. Проту. Истовремено, савија га и обара. Он има снагу дива да потисне бол. Негде, између тог готово опипљивог осећаја и пригушене тишине, учинило нам се да су смислена питања где је та клица доброте о којој говори прота Милован. Где она најбоље клија? Како расте и развија се у цвет који мирише – Небојшом. Његовим сином.
      Сећа се прота Милован сваког Небојшиног корака. Прве рецитације о Светом Сави. Тада су маленом, плавокосом дечаку предвидели пут глумца. Сећа се када је са сином седмогодишњаком, из муке, кренуо из родне Херцеговине. Породица Глоговац бацила је, тада, сидро у банатску равницу. Најпре у Опово, надомак Панчева, потом, у Панчево. Они са љутим каменом у бићу сваког Херцеговца, који оштри и бруси ум, јача дух – некако су се убокорили у простор где небо нема краја. Али, никада нису покидали везе са завичајем. Са традицијом да се не одајеш ни у највећој жалости, као ни у највећој радости. Да се у добру не узнесеш, у злу не понизиш.
      – То је све тачно, ја ипак мислим да је Небојшу више обликовала вера од љутог камена – одговара прота. – Вера коју смо отуда донели у грумену завичајне земље. Била су то тешка времена за цркву. Време у невреме. У нашој кући, у Панчеву, окупљали су се умни људи који су животом сведочили тежину постојаности у вери. Биле су то трибине, ослобађање страха и очувања свести. Небојша је упамтио полицијске страже на ћошковима наше куће. Пописивања људи који су долазили у цркву. Прекршајне пријаве против мене и кажњавања, јер сам окупљао вернике. Црква је тада имала слободу, али само у олтару. Црква, без верника. То је Небојшу учинило борцем. Стрпљиво је стасавао у борца. Целог свог живота он је то носио у себи и понео у своју кућу. Своје синове, Гаврила и Милоша, подигао је на истинским вредностима. Дао одговоре шта је морал, закон, вера, како се поставити у друштвеном животу, а не изгубити себе.

      Фото: П. Митић
      Док говори, прота Милован Глоговац би желео да потисне емоције. Али, оне ударају кад год спомене име сина. Ми бисмо желели да се не десе сузе. Наша је, ипак, потекла прва. Ко не би имао право на њу пред готово опипљивим, а неизрецивим јауком.
      Захвалност и поверење: Репортери Новости, за поверење које нам је указано, захваљују с неизмерним поштовањем проти Миловану Глоговцу, сестринству Манастира Ваведење, владики Атанасију (Јефтићу) чији нас је путоказ довео до ове, јединствене, а до сада необјављене приче.
      – Којој слици, којем разговору, чему се све не враћам? Свака слика је ту. Жива. Не знате шта човек од тога може да издвоји. Све је вредно. Све је део живота. Све је веза… Ви питате: У какав чвор је могуће стегнути срце да сину, без јаука, држите опело? Мој једини одговор је – молитва. Она је најбољи лек. Најбоља терапија. Ако је нема, онда је јаук. Онда је безнађе. Очајање. А, јесмо ли исти људи после несреће? Кад се поремети ред, онај који је устаљен, да сахрањујемо, што кажу људи, по реду, па се суочимо са судбином да сахрањујемо децу… То јесте мука, то јесте туга… Нема веће несреће… Али, молитва помаже човеку да на прави начин поднесе сусрет са таквом несрећом и са смрћу.
      Време заустављено у дану растанка, 9. фебруара 2018.
      – То је било неколико сати пред Небојшину смрт. Тог поподнева, тог четвртка, он је био подоста у лошем стању. Требало је да прими и другу хемиотерапију. Уз њега је била његова супруга Милица. Она је стално била са њим. Све време. И ја сам био са њима. Сместили смо га у кревет и нисмо тада много причали. Сестре су му прикључиле терапију и ја сам отишао. Око осам увече, Милица нам се јавила. Каже нам: „Добро је поднео терапију, чак се и шалио са мном… У петак, око два по поноћи…“ Болест је била јача. Нагла. За месец дана нам га је узела…
      Сунчица, досањани сан: Питате ме да ли је Небојша имао неостварених жеља? Вероватно, јесте. Али знам, сасвим сигурно знам да је био врло, врло срећан кад је добио ћерку. Дали су јој Милица и он име Сунчица.
      Једва је прота Милован изговорио ове речи. Тишина, дуга и тешка потписала је ову причу. Дуга и тешка тишина.
      Без достојног обележја
      Зачудио се прота Милован Глоговац када је дознао да на гроб његовог сина није могуће да постави крст, онакав какав се по православном обичају поставља. У Алеји заслужних грађана ови обичаји се не поштују.
      Прота се пита: Ако то у Београду није допуштено, шта онда да очекујемо у другим деловима Србије?
      Светлост лица Божјега
      Небојша је у свакој мојој молитви, али и у молитви братства манастира Острог, Дечани и свуда где су га волели и поштовали. У молитви се каже: Примите га у светлост лица Божјега. И он је тамо, у тој светлости.
      Милена Марковић, Новости
      Извор: Хронограф

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...