Jump to content
  1. Istopljeni kamen

    Istopljeni kamen

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и игуман острошки служио је данас, на празник Светих мученица Минодоре, Митродоре и Нимфодоре, са свештенством Свету архијерејску литургију поред моштију Светог Василија Острошког Чудотворца у цркви Ваведења Пресвете Богородице у Горњем манастиру Острогу.

       
      Након Светог причешћа Митрополит Амфилохије је у архипастирском слову казао да је Свети Василије Острошки прославио Господа, а Господ њега светим моштима, уселивши се у њега силом Духа свога и благодати своје, као што се усељава у све оне који се Богу живоме клањају кроз вјекове.
      “Све што постоји, што јесте и што ће постојати, сабира се око Тијела и Крви Господа Бога и Спаса нашега – Бога љубави. Сабирало се и сабираће се у Цркви Божијој, једној светој саборној и апостолској.  И овдје, на овом мјесту 350 година душе жедне и гладне живога Бога неприкидно се сабирају око имена Божијега, око Свете тајне причешћа и моштију нашега оца Светог Василија, спомињући све оне који су Бога прославили”, бесједио је владика.
      Споменуо је наследнике Светог Василија Острошкога: Светога исповједника Патријарха Гаврила Дожића, чију 70. годишњицу блаженог упокојења ове године обиљежавамо, Митрополита црногорскога Митрофана Бана (100 година од упокојења), свештеномученика Митрополита Јоаникија Липовца који је убијен, не зна му се ни данас ни гроба ни мрамора, са преко 120 свештеника, исповједника и страдалника Митрополита Арсенија Брадваревића и његовога наследника Митрополита Данила Дајковића, који је такође пострадао у своје вријеме.
      “Митрополит Данило Дајковић у најтежим временима био митрополит црногорско-приморски који је вјерно наставио дјело својих претходника”, казао је Високопреосвећени, подсјетивши на његову реченицу да је огањ вјере у Црној Гори покривен пепелом, да он чува тај пепео и да ће поново доћи вријеме да се он распламса.
      Владика је констатовао да се оно што је Митрополит Данило предуказао догодило у ово наше вријеме те да се поново разбуктао огањ вјере. Народ се ослободио од страха и устао да брани светиње од безбожника који су својим безакоњем, названим законом о слободи вјероисповјести, запријетили да ће да отму и себи и својој власти присвоје Божије храмове.  “Наравно светиње припадају Црној Гори, али не припадају безбожницима него Цркви Христовој која на овим просторима постоји од апостолских времана”, поручио је Митрополит.
      Подсјетивши да су светиње биле угрожене од наследника оних који су били затровани духом богомржње и братомржње и који су на братомржњи градили своју власт од 1941-1945. године, Митрополит је заблагодарио Господу што се молитвама и на жртви светих исповједника: Светога Василија Острошког, Светога Петра Цетињскога, Свештеномученика Јоаникија и Арсенија па све до блаженог спомена Митрополита  Данила, обновила вјера у народу Црне Горе.
      “Народ је бранио светиње у своме срцу, жртвујући се за њих и хвала Богу да је та одбрана успјела. Надамо се да ће нове власти у Црној Гори у духу тог жртвовања, братске љубави, нову власт организовати тако да ће бити благословена и јединствена, да ће помоћи да се исцјели овај народ и земља од не само овога опакога пролазног вируса, који је завладао свијетом, већ од још опакијег вируса братоубиства и богоубиства, који је тровао и до данас трује Црну Гору.”
      Нагласио је да никада у историји није било да безбожници, безбожна власт ствара своју цркву, негирајући једну Цркву која овдје постоји од апостолских времена па све до времена Светога Саве од којега ова Митрополија у оваквој форми и облику постоји већ 800 година.
      По његовим ријечима попут Светога Василија, Патријарха Гаврила, Митрополита Јоаникија и са њим пострадалих свештеномученика, Митрополита  Арсенија, Митрополита Данила Дајковића, вјерни су кроз вјекове градили и обнављали светиње.
      “Ми сви да добијемо благослов свих који су кроз вјекове градили светиње и кроз њих и Духа Светога постали свети Божији људи и нама оставили у завјештање да ходимо путем светости, јер је и Господ рекао Будите свети, као што је свет Отац ваш на небесима. Бити светим то је призвање свакога људскога бића. Најсавршеније што је Бог подарио људима је светост и најсавршенији људи на земљи су Божији људи”, закључио је Архиепископ цетињски.
      Након Службе Божије Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је у Доњем Острогу одслужио помен на гробу Митрополита Данила Дајковића.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У понедељак, 1/14. септембра 2020. године, наша света Црква молитвено празнује почетак  Црквене нове године – Начало индикта.    У 6. веку, за време владавине цара Јустинијана Првог (527 – 565), увeдено је рачунање времена по индиктима или индиктионима. Реч индикт потиче од латинске речи indictio, а овим појмом називан је посебан указ или одредба којом су у Римској Империји одређиване пореске обавезе становништва за петнаестогодишњи период. Почев од епохе владавине римског императора Адријана (117 – 138), сваке петнаесте године, након извршене процене имовине, посебним указом прописиване су пореске обавезе које је сваки становник имао према Римској држави. Прикупљена средства од пореза била су предвиђена за издржавање римских војника чија је служба трајала петнаест година. Појам индикт, с временом је почео да се употребљава и као јединица у мерењу и израчунавању времена различитих историјских догађаја или пак у датирању појединих докумената. Поврх свега, почев од 312. године, овим појмом се означава и почетак Нове године, који је од тада обележаван 23. септембра, тојест на дан јесење равнодневице, када је прослављан и дан рођења римског императора Октавијана Августа. Од 462. године, почетак Нове године обележаван је првог септембра, тако се да од тада почетак године подудара са почетком месеца.   Као црквени празник, почетак индикта помиње се још у Василијевом минологију из 10. века, где је забележено да је Господ Исус Христос нама хришћанима даровао овај свети празник који, и ревносно прослављајући, Њему благодаримо. Наведено сведочанство указује на древност прослављања празника Начала индикта. Поједини литургичари претпостављају да је обичај прослављања поменутог празника установљен још у 4. или 5. веку. Ипак, најстарија релевантна сведочанства о богослужбеном прослављању Начала индикта срећу се тек у 8. веку, у списима светог Теодора Студита.   Служба празника Начала индикта приближава нам суштински смисао и значај молитвеног празновања почетка Црквене нове године. У богослужбеним песмама овог празника узносе се усрдна мољења Богу да благослови венац новог лета благости Његове. Празнујући почетак Црквене нове године, на светим богослужењима молимо од Господа Који је створио дане и ноћи, време и године (кондак празника) да освети и благослови нови годишњи круг, да дарује плодност земље и благорастворење ваздуха, али и да благослови и сачува све нас. Служба овог празника прожета је и благодарењем Господу за сва добра која нам је пружио. У јеванђелском зачалу празника слушамо о Христовом одласку у назаретску синагогу, где је прочитао следеће речи из Књиге пророка Исаије: Дух Господњи је на Мени, зато Ме помаза да благовестим сиромасима; посла Ме да исцелим скрушене у срцу; да проповедам заробљенима да ће бити пуштени, и слепима да ће прогледати; да ослободим потлачене и да проповедам пријатну годину Господњу (Лк. 4, 18 – 19).   Црквена нова година уједно означава и почетак годишњег богослужбеног круга, а њега чине празници које прослављамо у току године. Први у низу тих празника јесте Рођење Пресвете Богородице – Мала Госпојина.     Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У оквиру 5. Фестивала хришћанске културе, 11. септембра 2020. после вечерњег богослужења и Акатиста Пресветој Богородици, г. Драгослав Бокан је у порти Саборне зајечарске цркве одржао предавање „Светосавље у нашем времену“.    
       
      Извор: Епархија тимочка
    • Од Иван Ивковић,
      Неко је недавно рекао да данашње беседе свештенослужитеља у православним храмовима не чине неку велику услугу Цркви. Разлог за то лежи у чињеници да су проповеди, с једне стране, по правилу преплављене реторским екскурсима у нецрквене теме, а са друге, да у њима преовлађује дидактички манир, вербализам и безидејност, и то баш у времену када црквена реч треба да буде другачија и, у најбољем смислу те речи: црквена. Другим речима, треба да буде ослобођена морализма и рационализма, а то се ретко среће.
      Стога проповеди епископа Игнатија долазе као право освежење. Оне доносе нешто другачије. Из њих одсуствују дуги уводи, стилска поигравања, вештачки реторски ефекти или потреба за показивањем учености. Игнатијева реч је онтолошки интонирана, што ће рећи да он не тражи лепоту израза него пастирски упућује на животно важне истине. Своме слушаоцу препушта да увиди оно што је важно за сами живот, да сазна где је спасење и да стекне здраву веру. На који начин се то постиже? Навео бих неколико одлика другачијег слова најгостољубивијег међу српским владикама.
      Најпре, владика Игнатије избегава алегоријско тумачење, оно које у историјским догађајима тражи самопреносни смисао. Он је усмерен ка Крају („блажени Циљ“, о коме Св. Максим Исповедник говори), што значи да за њега историја игра пресудну улогу као путовање ка Царству и поприште људске слободе. Алегорија му је страна јер, као вернију црквеној егзегези, негује иконичну егзегезу. На евхаристијском сабрању, из кога долази његова беседа, верници доживљавају реално присуство Христово, кроз икону, тип и обличје. То присуство, међутим, иде даље од актуелног агента који га носи или иконизује, не тражећи, међутим, смисао у прошлости, или у аналогијама телесно–духовно, чулно–умно итд. Игнатијево тумачење „узводи ка прототипу“, и води ка Личности која није опипљиво и експериментално подложна контроли. Као показатељ таквог живог старања за историју служе и осврти у беседама епископа Игњатија на Свети и велики сабор на Криту (2016. године) о чијем раду је он брижно обавештавао народ у повереној му епархији.
      Затим, читајући ове беседе уочавам да њихов аутор не жели да угоди психолошким жељама слушалаца, већ радије тежи да их мистагошки уведе у ослобођени време–простор где ће учесници стећи слободу од свих себичних прохтева. Постаће зближени са празницима Христа и његових Светитеља у заједници Духа Светога на основу личне слободе и љубави, а насупрот егоизму и нужности. Овај епископ свој народ позива да се преда новом опиту присуства и доласка Христовог не заобилазећи ниједну битну тему хришћанског живота, од покајања и жртве, преко вере и служења, до љубави и слободе.
      Такође, како би пробудио истински смисао евхаристијског приношења као нечег изворног, непатвореног и истиносног — а то је чисти плод заједнице која опитује Васкрсење — владика Игњатије лишава своје слово свих реторских фраза. Нема ничег монотоног у овим беседама. Док беседи, владика гради заједницу Цркве и елиминише заборав Онога који долази и који васкрсава. Свестан је да беседа која не упућује на Личност Христову упућује на таштину света. Он своје слушаоце и читаоце води ка Источнику света и живота. Ова збирка беседа сведочи да у евхаристијском сабрању видимо и сусрећемо Бога кроз заједницу са другима.
      У том погледу, епископ Игњатије је потпуно веран црквеном предању. Наиме, историјски посматрано, хришћани су, како на Истоку тако и на Западу, кроз векове покушавали да осликају икону будућег Царства. У том настојању, западна традиција је радије изабрала невизуелне начине у његовом описивању. Ово ће протестантски Запад, из историјских разлога који су познати, довести до реалистичног приступа у уметности и уопште у црквеном животу. Чини нам се да је Исток радије изабрао један иконични и есхатолошки оквир, што је допринело да његова литургијска кореографија прати смерно‑усхићену драматургију Пасхе у којој не слушамо лекције из теологије него суделујемо у драми људске историје. Слово пожаревачког владике је део те иконичне мистагогије у којој све богодолично прославља Бога, „за живот света и спасење“.
      О овој књизи једноставних и кратких а дубоких беседа спознајемо како изгледа проста, а мудра хришћанска, свест једног верног јерарха који сву наду полаже у Господа. Беседе епископа пожаревачког и браничевског Игнатија не плене „плетенијем“ речи и стилском лепотом, него непосредношћу поруке. Оне позивају у Тајну, што би, чини ми се, требало да буде сврха сваке литургијске беседе.
      Да закључим: владика Игњатије својим логосом на доличан начин почаствује Логос (Реч, Христа), да парафразирам Св. Григорија Богослова. И на томе смо му сви захвални.
      Епископ Лосанђелески Максим
       
      Извор: Епархија пожаревачко-браничевска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У Недељу десету по Духовима, 16. августа 2020. године Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије служио је Свету архијерејску Литургију у Вазнесењском храму манастира Милешеве. Саслуживали су парох прњаворски (Епархија бањалучка) протојереј-ставрофор Душко Дринић и ђакон Иван Савић.   Звучни запис беседе   Манастир Милешева је овог лета једно од места које често посећују поклоници из Србије па је тако било и ове недеље када је доста верника учествовало у Божанској служби, причестило се Светим Телом и Крвљу Христовим, узнело молитве и благодарност Богу.   Поздрављајући присутне Епископ Атанасије је најпре заблагодарио Богу на љубави коју нам изобилно показује: – На овој Божанској Литургији све смо добили што нам је потребно за ход кроз живот, за вечно спасење, за вечни живот. Јер, Литургија је оно најсветије што имамо на земљи, најсветије сабрање и најсветији догађај. Ту нас Бог најближе Себи прихвата, и ту, на православној Литургији, најближе прилазимо Богу.   – Господ нас храни Собом, Својим Телом и Крвљу, али храни нас и својом речју, својом мудрошћу. Увек се треба питати шта смо запамтили, шта знамо од прочитаног одељка из Јеванђеља, из науке Господње, и шта знамо о ономе што је чинио Господ наш. Много је корисних знања, али, најкорисније знање је оно које можемо добити из Јеванђеља.   Епископ Атанасије је затим укратко подсетио присутне, и растумачио прочитани одељак из Јеванђеља који се чуо на данашњој Светој Литургији: – И у данашњем прочитаном одељку из Јеванђеља Господ нас поучава шта нам је потребно за живот, рекао је Епископ Атанасије у својој беседи и наставио: – Господ је објаснио, ако имате само једну мрвицу вере, то је веза са Богом, то је свест о томе да је Бог са нама, то је препоручивање себе Богу, то је призивање Бога у помоћ, то је живљење живота не у усамљености него живљење живота са Богом, то је вера. Везаност наша, нашег бића са Богом. И ако та везаност буде тако слаба као што је једно мало зрно, биће моћна.   Преосвећени је на крају уз благослов свима присутнима поделио по један примерак књиге Свето Причешће – Лек бесмртности Епископа бачког г. Иринеја.     Извор: Епархија милешевска
×
×
  • Креирај ново...