Jump to content
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  1. Istopljeni kamen

    Istopljeni kamen

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Оваплоћена Реч није апстрактан појам него реалност. Бог тражи прилику да се оваплоти у нашем животу. Он се оваплоћује у нашем животу сваки пут када испуњавамо Његове заповести и вољу, када размишљамо о Њему, када у молитвама разговарамо са Њим и призивамо Га. Он се у нама оваплоћује када нашу душу улажемо у добру, утешну реч, када се удаљавамо од злих дела.     Морамо у себи да ослободимо место за Богооваплоћење, будући да смо испуњени „бесмисленим отпадом”: празним обавезама и бригама, непотребним стварима, сувишним речима, недовршеним пословима. Као што је блажени Августин рекао: „Бог жели да нам нешто пружи, али не може, јер су нам руке пуне, те Он нема где да нам то пружи”. Душа не може да издржи без Бога. Без Њега, она се гуши и мучи се. Тражење алтернативе је неразборито, бесциљно, узалудно и не води ничему. Нико и ништа не може да замени Бога. Неопходно је пружити прилику Богу да се оваплоти у нашој души и животу. Потребно је очистити мисли и срце од „отпада”.   Како то учинити? Постоји неколико начина.   „Чувај безазленост и гледај правичност, јер има останка у човеку мирном” (Пс. 36, 37). А где је мир, тамо је Бог. Треба следовати примеру оних људи који се крећу у том правцу. Међу нама постоје подвижници који се тихо и кротко подвизавају у Име Христово. Такве људе је могуће препознати по њиховом мирном духу, добродушности и унутрашњој лепоти. Да бисмо постали Божји, потребно је да допустимо Богу да уђе у наш живот.   Други услов за оваплоћење Бога у нашим животима јесте – прихватање Његових дарова. Он нам пружа Своју љубав, али ми је одбијамо, даје нам вечност, али ми одустајемо од ње. Увек осећамо дубоко смирење и скрушеност када нас неко несебично воли. Са сигурношћу знамо да љубав није могуће заслужити, купити или постићи силом – љубав примамо као дар, као чудо. То је почетак смирења. „Бог нас воли забадава”, говорио је митрополит Антоније Сурошки. Божја љубав, која нам је дарована, биће почетак Богооваплоћења у нашим животима.   Митрополит бориспољски г. Антоније (Паканич),  управитељ администрације  и организације Украјинске Православне Цркве     Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Логос,
      На празник када наша Света, Саборна и Апостолска Црква слави три празника – Обрезање Господа нашег Исуса Христа, празник Светог Василија Великог – кападокијског  оца и истакнутог богослова, који се сматра великим подвижником и праведником Божијим, и празник Новог лета Господњег – Православне Нове Године. Епископ жички г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију под сводовима Преображењског храма на Златибору.     Епископу Јустину саслуживали су протојереј-ставрофор Зоран Крстић, ректор Богословије у Крагујевцу и професор на Православном богословском факултету у Београду, архијерејски намесник ужички протојереј-ставрофор Милош Босић, протосинђел Урош Васиљевић, протојереј Давид Селаковић, протојереј Владимир Дуканац, јереј Петар Лазић, јереј Јован Стојковић, јереј Ненад Ивановић, протођакон Александар Грујовић и ђакон Александар Тимотијевић.   У својој архипастирској беседи Епископ Јустин нагласио је важност три празника које прослављамо. Позвао је све верне да се помоле за сагрешења и слабости које учинише.   Нагласио је да је време чудесна појава у нашем свету и да брзо пролази, по речима апостола Павла да хришћани треба да: искупљују време, јер су дани зли.  Сећамо се и осмог дана када Христос би обрезан, да би показао тиме да је узео људску природу, човечански лик и узео човечанске муке, тешкоће и болести.      Преосвећени Владика је позивао верни народа да живи врлински и мудро, искупљујући време нашег живота. Јер како је рекао Свети Јустин Ћелијски: „Црква је радионица нашег спасења.“ Црква претвара време у вечност.    Након беседе нашег Епископа, Чаши спасења приступио је многобројни верни народ.     После Свете Литургије, трпезу љубави организовало је братство храма Преображења Господњег на Златибору. Присутнима се обратио старешина храма јереј Ненад Ивановић, захваливши се Епископу на благослову који нам доноси из трона Светог Саве.      Извор: Епархија жичка
    • Од Логос,
      Председник Републике Србије г. Александар Вучић честитао је Божић Његовој Светости Патријарху српском г. Иринеју, свештенству Српске Православне Цркве и верницима:     Ваша Светости, нека овај Божић донесе Вама лично, монаштву, свештенству и свим верницима Српске Православне Цркве свако добро и благослов. Нека нам овај свети празник донесе мудрост и истрајност како бисмо учврстили непролазне моралне и духовне вредности које уједињују људе и које отварају наша срца за свако добро дело. Желимо да нам радосни празник Рођења Богомладенца да снагу да победимо сва искушења у миру и достојанству.   Посебно ове године желим да честитам Бадњи дан и наступајући Божић епископима Српске Цркве у Црној Гори и верујућем српском народу у Црној Гори, који најрадосније празнике дочекује са стрепњом и забринутошћу због тешких прилика у којима се налази.      Молимо се Господу да нам подари веру да заједнички можемо да створимо бољи и срећнији живот за све нас и нашу децу, да нам дарује братске љубави како бисмо што више учврстили темеље наше државе у којој ће сви људи добре воље моћи да живе у миру и благостању и да нам ојача наду да ћемо сваки Божић све радосније дочекивати, уз свевремени поздрав - Мир Божји, Христос се роди! Ваистину се роди".     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Логос,
      Колико смо само пута потоњих деценија слушали Митрополита Амфилохија како говорећи о „вјери живој“ помиње епизоде из живота Светога Петра и Светога Василија, та два ходајућа Јеванђеља својих времена? Једну од тих опомињућих прича чули смо много пута.     То је прича о правди и неправди, о смирењу и бестијалности, о свијести и несвијести, о Светом Петру Цетињском и Махмут Паши Бушатлији.   Познато нам је да је Махмут Паша Бушатлија био поријеклом од Црнојевића. И сам је то помињао. Тежњом да прегази и Црну Гору, поред многих крајева које је одметнут од Цариграда покорио,  желио је да раскрсти са својим корјенима који су га морили.   То је у палој природи људској. Адам се, након пада, одмах сакрио. Да је икако могао, преселио би у неку другу земљу, на неки другу планету, или би макар организовао референдум и служио се свим и свачим само да се одцијепи од Онога о Кога се огријешио.   Тако то и данас раде разни властодршци. Зато се тако залијећу безглаво и незнавено – како Митрополит воли да каже. Уствари залијећу се на себе и зато „зубе ломе о орах“ светиње Божије.   У тој причи из живота Светог Чудотворца Цетињског коју Владика Амфилохије често помиње вели се да је Светац након битке на Мартинићима молио Пашу скадарског Махмута ријечима: „Мани се, честити Пашо, моје сиротиње“.   А када безумни Паша не одустаје, када најављује помор и огањ, Светац изговара оне историјске ријечи: „Махмуте, ако је правда на твојој страни, дабогда прво зрно које пукло мене погодило. Али ако је правда на нашој страни, на мојој страни“, не каже Свети: „дабогда ти погинуо“, него каже: „онда нека Бог међу нама пресуди“.   Када су у једно октобарско послијеподне 1796. године, док је још трајала крвава битка на Крусима, по том мору каменом, Светоме Петру донијели главу Махмутову, кажу да је Владика узео у руке и рекао: „Ево Бог пресуди. Не рекох ли ти, Пашо, да се манеш моје сиротиње“.   По благослову Митрополита Амфилохија, наследника Светог Петра, мој разред, трећи разред Цетињске богословије, 2002. године је имао част да преслаже и сређује библиотеку Цетињског манастира. Игуман отац Лука (Анић) (+2012. г) отворио нам је ковчежић са лобањом Махмут Паше Бушатлије која је стајала у једном углу те моћне библиотеке.   Личила ми је та лобања на ону са Голготе. Силину свједочанства је имала у себи. Тај тренутак ме је потресао. Толико тога сам чуо о свим тим догађајима, а у том тренутку суштина историје стајала је у једном ковчежићу пред мојим очима. И дан данас кроз мене прођу неки побједнички жмарци када се сјетим како у руци држим Махмутову лобању. Ових дана ми сјећање на тај тренутак не излази из душе.   Митрополит Амфилохије је данас са својом правдољубивом војском свештеном налик Светитељу Петру којег су по предању на Крусима гледали како се на коњу носећи мач појављује на пар мјеста у истом тренутку.   Свештеници и онај свети Владикин народ дјелују непобједиво и неодољиво. Поносни смо на сваку њихову ријеч и сваки корак који направе ходајући улицама и носећи силу достојанства и господства.   Борба било ког режима са Црквом Божијом је борба времена против вјечности. Неравноправна је то борба. Међутим, тај рат увијек изазива вријеме које у својој трошности завршава својим природним дебаклом.   Они који су прије нешто мање од двије хиљаде година урлали: „Ми имамо закон свој и по закону нашем мора да умре“ (Јн.19,7) нису знали кога распињу, зато је Он рекао оно што сви Његови вијековима говоре, и оно што данас говори свака твар у Црној Гори: „Опрости им Оче, не знају шта чине“ (Лк. 23,35) .   Он је милостив. Нека Он суди.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Жељко,
      Изложба Александра Ламброса у владичанском двору у Пакрацу: Колекционарство као чин побуне и отпора
      Откуд први атеиста Србије да излаже у двору једне од епархија СПЦ? Од тренутка кад сам освестио чињеницу да je СПЦ, а то је недавно у свом интервјуу за „Глас Америке“ отворено и потврдио генерал потпуковник Френклин Бен Хоџис, бивши главнокомандујући америчких копнених снага у Европи, у очима НАТО главна сметња за „довршавање посла на Балкану“, мој ми је атеизам постао другоразредан у односу на српске националне интересе. Српство изнад свега!
          Колекционарство као чин побуне и отпора Велику ствар имам да обзнаним! Излажем, први пут, део своје личне уметничке збирке, коју трудољубиво и не без много одрицања, градим неколико година уназад. И то не било где! У библиотеци владичанског двора у Пакрацу! Место од изузетног значаја и престижа за српску националну културу. За вас који не знате, а донедавно ни ја нисам знао, ево неколико података који ће вас сасвим извесно импресионирати (и учинити национално поносним).
      Ендре Пеновац Епископска књижница у Пакрацу је трећа библиотека српске цркве, после Хиландара и Патријаршије. По свом значају Пакрац је исто што и Сент Андреја, Сремски Карловци, Цетиње… То је најзначајнија српска библиотека западно од Дрине и Дунава. Друга библиотека у свету по броју старих српских штампаних књига. Свака десета књига коју су Срби штампали у XVIII веку је у Пакрацу. Свака десета књига коју су Срби штампали у XVIII веку је у Пакрацу. Основао ју је 1786. године епископ пакрачки Кирило Живковић, што је чини девет година старијом од петроградске Руске државне библиотеке. Поређења ради библиотека Британског музеја основана је 1753. а она манастира Св Галена (у Швајцарској) у свом садашњем облику 1767. године. А случајни Срби из редова окупационо-колаборационистичке елите вас убеђују да смо културно инифериорни.
      Војислав Радовановић Библиотеку је 1941. године одузела НДХ. Године 1945. су је задржали комунисти и потуцала се од немила до недрага до половине осамдесетих, када је оно што је од ње остало враћено у двор. У рату 1991/92. спасао ју је хрватски официр Иван Хити (хрватске снаге наложиле су њено уништење). Од тада до 2007. године налазила се у загребачкој националној и свеучилишној књижници. Одатле је у Пакрац пренесена 2017. године и чува се у епархијском депоу одакле ће бити пренесена у двор кад се заврши обнова просторија у источном крилу намењених за смештај библиотеке, што се очекује да буде ове године. Иначе, библиотека садржи и значајну рукописну збирку с књигама углавном из 16. века. Једна од две сачуване књиге Јоакима Вујића су у њој, као и једини потписани примерак од пет примерака првог издања Вуковог превода Новог завета.
      Данка Димитријевић Имајући у виду престиж славонске епархије и пакрачке библиотеке и њихов немерљив значај за српску историју и културу у најширем смислу, могу само да будем неизмерно поносан на чињеницу да ће у њој бити изложен део моје колекције (уједно биће то и прва изложба након обнове).
      Шаула Миле Овде се, за оне који су боље упознати с мојим радом, може поставити питање неколико условно речено „контроверзних“ момената. Откуд први атеиста Србије да излаже у двору једне од епархија СПЦ? Од тренутка кад сам освестио чињеницу да je СПЦ, а то је недавно у свом интервјуу за „Глас Америке“ отворено и потврдио генерал потпуковник Френклин Бен Хоџис, бивши главнокомандујући америчких копнених снага у Европи, у очима НАТО главна сметња за „довршавање посла на Балкану“, мој ми је атеизам постао другоразредан у односу на српске националне интересе. Српство изнад свега! На моје више него пријатно изненађење, достојанственик СПЦ с којим сам око изложбе сарађивао ни у једном тренутку није потегао мој претходни друштвени ангажман солидно базиран на атеизму и оштрој критици СПЦ, а на још веће изненађење питање естетике изложених радова за које сам дубоко уверен да нису нужно по укусу цркве (међу изложеним радовима су и неки, превасходно Александра Тодоровића имам у виду, који се отворено баве критиком цркве као институције) ни у једном тренутку није било потегнуто. Штавише, аутоцензурисао сам се, избацујући из селекције радова неке који су одисали претераном еротичношћу, сачувавши их за неко будуће излагање у у неком несакралном простору. Уосталом, можда не би требало да сам толико изненађен – СПЦ није никад, као рецимо римокатоличка црква, имала индекс забрањене литературе, нити је спаљивала жене нити подржавала нацисте.
      Ивана Живић Други „спорни“ тренутак може се видети у чињеници да део своје колекције излажем у ономе што је административно данас Хрватска а што је за мене историјски српска земља – Славонија. Ово не би требало никога да изненади – Срби су у ономе што је данас Хрватска, одувек били авангарда – основали су им и фудбалски клуб „Хајдук“ и загребачки аеродром, да поменем само неке институције, дали им књижевни језик итд … па што би онда чудило да Србин излаже савремену уметност у Пакрацу?
      Владичански двор у Пакрацу Древно је начело колекционарства да скупљаш или жанровски (мртву природу, пејзаже, акт итд) или технику (уље, цртеж, акварел …) или период (одређени правац или временски период). Само се овог последњег држим – скупљам савремену српску уметност, тј. сликаре који стварају у времену у ком живим. Остало бих доживео као ограничење радости колекционарства. Зашто уметници савременици? Зато што је део невиђеног узбуђења ако већ не и сво узбуђење у томе да се ослониш искључиво на сопствене уметничке инстикте који касније добију потврду (или пак не) кроз излагања у иностранству и добијање угледних ликовних награда. Зашто српски уметнници? Поред тога што имам природну везу са Србијом зато што је изузетно важно да баш у овим временима често виђеним као једно од најтежих у дугој националној историји, остане траг о томе да домаћи стваралачки гениј није ни у једном тренутку престао да цвета и то ништа мање раскошно него у неким срећнијим земљама, а у једној од њих, Француској, и живим па могу да пратим и поредим. Осим потребе за лепотом, утехом, промишљањем смисла, моја колекција постаје и чин патриотизма, личне побуне и отпора и непристајања на судбину коју је неко други смислио за тебе.
      Двор Често се чује оцена да је српска култура у јадном стању. И сам сам то често помислио. Сада, међутим, мислим да је у одличном стању с обзиром на турбо ријалити културолошки модел који колаборационистичка политичка елита у складу са својим политичким амбицијама пласира, као и у односу на терор случајно српске, подједнако комесарске и колаборационистичке, србомрзачке и југоносталгичарске „елите“ која је окупирала безмало све медије и српске институције а која већ деценијама уназад не престаје да нас ментално силује својим чињенично нетачним небулозама о деведесетим, геноцидима, великосрпској идеологији и сличним.
      Ова изложба је један у низу од многих доказа, виталности српског стваралачког генија, чак и у временима као што су ова наша.
      Изложба ће се отворити на Божић, у 19. часова у владичанском двору у Пакрацу, на њој ће бити изложени радови Александра Тодоровића, Владимира Лалића, Дамјана Ковачевића, Ендре Пеновца, Милета Шауле, Вељка Ваљаревића, Маријане Ракичевић, Зорана Игњатовића, Андреја Конопека, Кристине Пирковић, Данке Димитријевић, Иване Живић, Војислава Радовановића, Марјана Дјарматија, Андријане Даниловић, Марка Стајића и Горана Витановића.
      Александар Ламброс
       
      Изложба Александра Ламброса у владичанском двору у Пакрацу: Колекционарство као чин побуне и отпора - Видовдан Магазин
      VIDOVDAN.ORG Колекционарство као чин побуне и отпора Велику ствар имам да обзнаним! Излажем, први пут, део своје личне уметничке збирке, коју...  

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...