Jump to content
Tumaralo.

Zašto je Avgustin sveti za katolike a blaženi za pravoslavne?

Recommended Posts

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Милан Ракић,
      "IMAMO SITUACIJU DA JE BRANKO STEFANOVIĆ ANGAŽOVAN U FIRMI GIM I ZAJEDNO SA VLASNIKOM GIM OSNIVAČ JOŠ JEDNE FIRME REGISTROVANE ZA TRGOVINU ORUŽJEM, NJEGOV MLAĐI SIN NEMANJA JEDAN JE OD SUVLASNIKA FIRME IZ ISTE BRANŠE ZAJEDNO SA DIREKTOROM SDPR JUGOSLAVOM PETKOVIĆEM, A STARIJI SIN NEBOJŠA JE MINISTAR POLICIJE I IZDAJE DOZVOLE ZA TRGOVINU ORUŽJEM. SASVIM JE JASNO DA ČLANOVI PORODICE STEFANOVIĆ NEMAJU NIKAKVE REFERENCE KOJE IH KVALIFIKUJU ZA USPEŠNO BAVLJENJE POSLOM MEĐUNARODNE TRGOVINE ORUŽJEM OSIM BLISKOSTI I LOJALNOSTI SA PREDSEDNIKOM VUČIĆEM. TO JE, IZGLEDA, SASVIM DOVOLJNO U REŽIMU GDE JE VLAST LIČNA I GDE SE DRŽAVA TRETIRA KAO PRIVATNO VLASNIŠTVO"

      Pre 2012. godine nije bilo privatnih trgovaca oružjem koji su po obimu poslovanja bili čak i blizu Jugoimporta SDPR. Od dolaska Srpske napredne stranke na vlast, procvetale su neke privatne firme koje se bave trgovinom naoružanjem. Njihova bliskost sa SNS-om je obostrano plodna, a najbolje berbe su u vreme izbornih kampanja, kaže za "Vreme" penzionisani general Zdravko Ponoš, bivši načelnik Generalštaba, a danas potpredsednik Narodne stranke.
      Kako, pored monopoliste poput SDPR-a, jedna privatna firma kao što je GIM, može uzimati takav veliki deo "kolača" u trgovini naoružanjem i vojnom opremom? SDPR nije monopolista već duže vreme. I nije to problem. Problem je što je državna kompanija sa višegodišnjom tradicijom i referencama gurnuta u neravnopravan položaj u odnosu na novoosnovane privatne firme bez referenci u poslu trgovine sa naoružanjem. Tako nešto može biti zbog dva razloga. Prvo – preko privatnih firmi mogu sa manje reputacionog rizika da se obavljaju poslovi na ivici ili iza granice poštovanja međunarodnih regulativa. To je mehanizam koji omogućava nečijoj državnoj administraciji da se distancira od tako obavljenog posla ako stvari krenu u lošem smeru. Drugi razlog je da se enormne zarade koje se ostvaruju u ovom biznisu na mnogo fleksibilnije načine prelivaju na privatne račune nego što je to moguće sa računa državne kompanije. Imam utisak da je drugi od navedenih razloga, preciznije interesa, toliko dominantan da je obesmislio prvi, jer se poslovi obavljaju preko osoba koje su u porodičnim relacijama sa samim vrhom režima.
      Ko stoji iza toga, za čiji račun se radi? Trgovina oružjem je veoma specifičan biznis. Zato je sistem izdavanja dozvola za obavljanje prometa za naoružanjem i vojnom opremom koncipiran da smanji rizik i od korupcije i od drugih zloupotreba. Da bi se dobila dozvola od Ministarstva trgovine, neophodna je saglasnost ministarstava odbrane, unutrašnjih poslova, spoljnih poslova i BIA. Ovakav sistem trebalo je da obezbedi ne samo profesionalno, kompetentno i državno odgovorno sagledavanje svih aspekata za koje su navedeni organi nadležni, nego i da se smanji mogućnost korupcije. Dovoljno bi bilo da bar jedan od navedenih organa nije stranački ili na neki drugi način korumpiran, odnosno privatizovan, pa da se prikoči trgovina uticajem. Međutim, to funkcioniše samo kad sistem nije institucionalno urušen. U Vučićevoj verziji države stvari su izokrenute. Ni jedna institucija i državni organ ne može da funkcioniše shodno profesionalnim normama i pravilima struke. O svemu, a posebno o onome gde se vrte velike pare, odlučuje se na jednom mestu, a svi državni organi služe samo da stave pečat i ništa ne pitaju. Tako se obezbeđuje da povlašćene firme imaju ekspresnu prohodnost kroz državnu administraciju, a ta ista administracija ima zadatak da one druge redovno usporava i onemogućava da posluju. Dovoljno je da jedan od organa ne izda neku dozvolu ili saglasnost pa da se onemogući da posluje firma koja nije blisko povezana sa režimom. Uostalom, to je sistem koji je SNS režim doveo do savršenstva i primenio u svim oblastima – od dobijanja građevinskih dozvola i papirologije u oblasti farmacije do trgovine naoružanjem. Najliberalniji oblik funkcionisanja je plaćanje reketa da bi se dobila ničim sporna saglasnost ili dozvola ili rešenje. Naravno, uz uslov da se pronađe neko ko zna nekoga... Trgovina naoružanjem nije ni toliko liberalna. Jer samo par ljudi može da dođe do onoga ko stvarno odlučuje.
      Nebojša Stefanović demantuje, ali dokumenti i fotografije govore suprotno – otkud ime Branka, oca ministra unutrašnjih poslova Stefanovića na zvaničnom zahtevu za ulazak delegacije trgovaca naoružanja u Krušik? I otkud on na proslavi godišnjice te firme? U papiru u koji javnost ima uvid, sasvim jasno stoji da Branko Stefanović posećuje "Krušik" u sastavu delegacije firme GIM. Ministar Stefanović je najpre tvrdio da njegov otac nije uključen u biznis trgovine oružjem, potom da nije vlasnik firme GIM, što niko nije ni tvrdio. Na kraju je odbio da odgovara na pitanja na navedenu temu, a Vučić je, kao čovek sa ispravnom diplomom pravnog fakulteta zatečen u obavljanju posla predsednika države, presudio da Branko Stefanović nije počinio nikakvo krivično delo. To je trebalo da bude kraj ove sage.
      Kolika šteta po državu nastaje takvim aranžmanima, a navodno je "Krušik" čak u gubicima? I zašto je za GIM data manja cena po kontingentu nego za SDPR? Objašnjenje koje je stiglo iz "Krušika" nije baš uverljivo. Ovakvi aranžmani prave višestruku štetu interesu države. Sasvim je jasno da je povlašćeni položaj koji ima GIM po pitanju cena na direktnu štetu proizvođača, a i državne firme SDPR. Ne manji problem su uslovi rada u srpskoj namenskoj industriji gde radnici često stradaju. Enormni profiti završavaju u džepovima trgovaca, a fabrike, zaposleni i država ostaju kratkih rukava. Tehnologija proizvodnje u nekim od fabrika zastala je u sedamdesetim godinama prošlog veka, a mere zaštite na radu žrtvuju se za ispunjenje nerazumnih rokova isporuke. Na stranu što država povremeno iz budžeta pokriva rupe u poslovanju fabrika namenske industrije.
      A to što oružje završava na nekoj strani koja je pod međunarodnim embargom, iako je papirološki sve "čisto"? Posebna dimenzija je uključenost srpskih firmi u međunarodnu trgovinu oružjem koje završava na područjima zahvaćenim građanskim ratom, i to u rukama ekstremističkih islamističkih naoružanih grupa. To pravi nesagledivu štetu ugledu Srbije u svetu. Zar je potrebno posebno objašnjavati zašto velike sile koje podržavaju neku od zaraćenih strana prilično paze da ne ostave direktan otisak prstiju u njihovom snabdevanju oružjem. I baš je Vučićev režim zagrizao da upetlja Srbiju u prljave poslove za tuđe državne, a svoje lične interese. Sasvim je jasno da se ne radi o državnim interesima Srbije. Kao što se o njima nije radilo ni kad je izdavan srpski pasoš Jingluk Šinavatri, bivšoj premijerki Tajlanda za kojom je raspisana međunarodna poternica.
      Kako tumačite to što su se dokumenti o umešanosti Stefanovićevog oca u trgovinu oružjem za Jemen pojavili na bugarskom sajtu, za koji ministar tvrdi da ima svega stotinak pratilaca, šta stoji iza toga? Arms Watch nije nepoznat onima koji se interesuju za oblast koju prati, ni u Srbiji ni u svetu. Izazvao je pažnju šire javnosti u Srbiji kada je objavio materijal koji dokumentuje umešanost srpskih privatnih firmi, a posebno firme GIM i oca ministra Stefanovića u trgovinu oružjem koje završava u rukama islamističkih grupa. Indikativno je da je sajt, po objavljivanju navedenog materijala, pod konstantnim hakerskim napadima za koje se tvrdi da dolaze iz Srbije. Izgleda da režim pokazuje aspiracije da primeni svoje standarde medijskih sloboda i van granica Srbije. Poznato je da u Jemenu trenutno bukti surovi građanski rat uz indirektni sukob nekih moćnijih regionalnih i svetskih sila. To je prostor trenutno najmasovnijih stradanja civila u svetu, a stanje se kvalifikuje kao humanitarna katastrofa. Javnost u Srbiji ima pravo da zna kako se oružje proizvedeno u Srbiji, koje je iz fabrika preuzela firma za koju radi otac ministra policije, našlo u rukama jedne od zaraćenih strana. Da li je vlast u Srbiji možda zauzela stranu u tom sukobu, s kojim razlogom, šta je nacionalni interes, ko i kad je o tome odlučivao? Šta je po tom pitanju savetovao savetnik Toni Bler i da li njegovi saveti možda odražavaju interes onoga ko ga plaća, jer izgleda da ipak nije plaćen iz srpskog budžeta.
      Otkud u Bugarskoj, da li iza toga stoje interesi SAD, kako tvrde neki? Nije mnogo važno odakle radi ili čiji pasoš poseduje novinar koji objavi argumentovanu priču na temu od ogromnog interesa javnosti, a samim tim i razloga za glavobolju neke vlasti koja najradije operiše u mraku. Osim toga, i neki domaći novinari, konkretno BIRN, veoma podrobno su pisali o ovoj temi. Nemam dilemu da Vašington zna šta Vučić radi i u Srbiji i van Srbije. A da li Vašington ima neki problem s tim ili ne, to je pitanje za američku administraciju. Srbija i njeni građani svakako imaju problem sa Vučićevim režimom i taj problem moraćemo da rešavamo sami, bez obzira šta kaže ili radi neko spolja. Bilo bi lakše kada bi iz Vašingtona, Brisela, Berlina pokazali više interesa za stanje demokratije, ljudskih prava i institucija, ali oni trenutno imaju neke druge prioritete u Srbiji. Što se tiče priča o unutrašnjim previranjima u vrhu režima, nema tu niko ko može Vučiću dobronamerno da kaže ni da poseti lekara, a kamoli da oproba autonomnost u svom delovanju. Nije se on slučajno okružio ljudima sa lažnim diplomama i raznim drugim moralnim i radnim deficitima i kompromitujućim nasleđenim dosijeima.
      Šta se dešava sa SDPR? SDPR je državna firma pod punom partijskom kontrolom SNS, konkretnije, poverena je na operativno upravljanje izraslijim članovima zemunske filijale SNS. Naravno, ni ta ekipa nije prošla neki staž ni bezbednosnu proveru da se bavi poslom kojim se bavi SDPR. Ali to SNS ni inače ne praktikuje u poslovima od posebnog državnog interesa. Ima još nekih interesantnih stvari vezanih za SDPR i aktuelnu upravljačku garnituru. Imamo situaciju da je Branko Stefanović angažovan u firmi GIM i zajedno sa vlasnikom GIM osnivač još jedne firme registrovane za trgovinu oružjem, njegov mlađi sin Nemanja jedan je od suvlasnika firme iz iste branše zajedno sa direktorom SDPR Jugoslavom Petkovićem, a stariji sin Nebojša je ministar policije i izdaje dozvole za trgovinu oružjem. Sasvim je jasno da članovi porodice Stefanović nemaju nikakve reference koje ih kvalifikuju za uspešno bavljenje poslom međunarodne trgovine oružjem osim bliskosti i lojalnosti sa predsednikom Vučićem. To je izgleda sasvim dovoljno u režimu gde je vlast lična i gde se država tretira kao privatno vlasništvo. Svakim danom je sve jasnije da Srbijom vlada jedan čovek uz pomoć svoje i sa osloncem na još samo par porodica. Takav sistem vlasti obično se sreće kod nekih drugih entiteta, a duboko je suprotan ustrojstvu i funkcionisanju normalne države.
      Da li Branko Stefanović nabavlja džipove za MUP
      Ima mnogo pitanja na koja javnost čeka odgovor. Evo i novih – za Vučića, jer Stefanović ili ne zna ili ne sme da odgovori ni na jedno. Da li je tačno da GIM, preduzeće u kojem je otac ministra Stefanovića angažovan, nabavlja za MUP 49 džipova Range Rover Discovery u vrednosti 2.500.000 evra? Da li je tačno da vozila plaća GIM? Da li je u pitanju poklon firme GIM srpskoj policiji ili oca sinu? Ili je posredi neki kompenzacijski posao između GIM i MUP i šta GIM dobija u toj trampi? Da li je to naoružanje i gde ide to naoružanje? Da li je Srbija možda samo tranzitna zona i za ove džipove?
      Postoji li i pedeseti džip i da li je on predmet neke posebne kompenzacije? Ako je sve to istina, kako se objašnjava porodična relacija u kojoj sin izdaje dozvolu za izvoz oružja firmi za koju radi njegov otac, a onda ta ista firma kupuje džipove ministarstvu koje vodi sin? Da li je po sredi sukob interesa ili ipak samo otac i sin u zrelim godinama razmenjuju igračke – oružje za džipove? S obzirom da ni otac ni sin nisu do nedavno pokazivali neke natprirodne moći, a u skorije vreme čine čuda, kako u oblasti obrazovanja tako i biznisa, čovek se zapita – da li je uz oca i sina prste umešao neki duh, ili svetovno kum. I ko je taj kum?
      Davor LUKAČ

       
    • Од Danijela,
      komentar dana >
      Zašto se nisam ubila
      jovana gligorijević   Nekako mi je uspelo da se izlečim od smrtonosne bolesti. Od bolesti koja će, prema procenama Svetske zdravstvene organizacije za manje od dve godine biti najčešći uzrok smrti kod žena, a drugi po redu u ukupnoj populaciji. Govorim o depresiji.
      Da sam se ubila, svi bi pričali da sam bila energična i imala planove za budućnost. Bili bi šokirani i iznenađeni, tvrdili bi da ništa nije ukazivalo na to. Pojedini iz moje okoline bi čak rekli da sam uvek bila nasmejana. Za nekolicinu sam uverena da bi paranojisali kako sam zapravo ubijena, a sve je namešteno da liči na samoubistvo. Možda grešim, možda ne bi bilo tako, ali nikada neću saznati iz prostog razloga – nisam se ubila.
      Nisam se ubila jer sam bila vrhunski prevarant. Toliko sam vešto skrivala od drugih kako se osećam, sve dok nisam ostala bez snage da se pretvaram.
      Nisam se ubila i zato što sam pre svoje depresije imala priliku da vidim tuđu. Jer sam znala šta je i da može da se izleči. Čak i kad sam imala osećaj da je nemoguće i da nikad neće proći, terala sam sebe da mislim na dve izlečene osobe koje poznajem. Kad mi se činilo da mi je šansa za izlečenje ravna čudu, prisećala sam se da znam za dva čuda.
      Nisam se ubila, jer sam onog trenutka kad sam sebi priznala da sam bolesna, priznala i drugima oko sebe. Preživela sam jer sam imala sreće – ljudi oko mene nisu ignorisali ono što sam pričala i kako sam se ponašala. Nisu mi govorili da znaju kako je, nisu živeli u zabludi da je depresija isto što i teška tuga. Moja depresija se nikad nije manifestovala kroz tugu. Rastuživale su me situacije koje bi rastužile i zdravu osobu. Mene je depresija terala u strah, očaj i razne druge emocije koje se ne mogu opisati jednom rečju. Nisam se ubila jer su mi najbliži ponavljali da me vole onda kad sam ja sebe najviše mrzela. Nisam se ubila jer je moj prijatelj, a tadašnji cimer, znao da to što se svađam sa njim i divljam zbog gluposti – nisam ja. Znao je da je to bolest i nije digao ruke od mene.
      Nisam se ubila jer u vreme moje depresije mediji nisu pisali o samoubistvima ovako kako danas pišu. Da jesu, njihovi klik bajt naslovi bi me sigurno gurnuli sa vrha solitera u kom sam živela. Nisam se ubila i jer u vreme kad mi je bilo najgore nisam imala Tviter, mesto gde ljudi sa 30 i kusur hiljada pratilaca pišu kako je depresija izgovor bezvrednim ljudskim bićima, a ne bolest. I za to dobijaju stotine lajkova.
      Da sam se ubila, ostavila bih poruku od samo tri reči: "Ne mogu više." Depresivni ljudi se ne ubijaju zato što ne žele da žive. Ubijaju se jer ne vide drugi način da prestanu da se osećaju tako. Pitaćete se: kako? Iskustvo depresije nije prepričljivo. Može se dočarati samo metaforama, nikad do kraja preciznim, metaforama koje će potpuno razumeti samo oni koji su takođe depresivni. Zamislite da osobi koja nema receptore za fizičku bol treba da opišete kako je kad priklještite prst. Nemoguće.
      Kad sve saberem, živa sam samo zato što sam imala sreće. Takoreći, slučajno. Međutim, izlečenje ne mora da zavisi od sreće. Gledajte ljude oko sebe, probajte da vidite svet onako kako ga oni vide. Ne otpisujte ljutite žene kao "histerične kučke", ne osuđujte devojke koje žive za izlaske kao "podivljale drolje", ne odustajte od prijatelja koji vas stoti put ispaljuju u poslednjem trenutku iako ste odavno dogovorili viđanje. Ne sudite prema sebi i onome što vi mislite da je ispravno, već razmislite zašto se ta osoba ponaša tako kako se ponaša. Ako vam neko kaže da njemu nikada više neće biti dobro, podsetite ga na vreme kad mu jeste bilo dobro, pa je prošlo. Gađajte ga logikom: recite mu da će i ovo loše proći, kao što je prošlo i dobro. Ako vam kaže da sopstvenu budućnost vidi isključivo kao crnu, skrenite mu pažnju da nije vidovit. Pitajte da li je predvideo da će se osećati tako grozno, pa kad kaže da nije, recite mu da onda nema pojma šta ga čeka u budućnosti. Pošaljite mu poneki link sa iskustvima izlečenih, ponudite se da krenete sa njom ili njim na taj prvi, najstrašniji pregled kod psihijatra. Čuvajte mu strah, ako se plaši da će u čekaonici sresti nekog koga poznaje, obećajte da ćete reći da ste vi taj koji ide na pregled, a da vam on pravi društvo. Dovijajte se kako znate, jer tako spasavate nečiji život i to ne bilo čiji. Spasavate nekog svog.
      Ja sam živa. Vrlo lako sam mogla da ne budem. Živa sam jer je imao ko da mi dobaci pojas za spasavanje kad sam se davila. Celoj toj armiji porodice, prijatelja, pa i slučajnih poznanika nemam kako da zahvalim. Ali mogu da širim dalje i da ponudim svoje iskustvo, ako može nekome da bude slamka spasa.
       
      Zašto se nisam ubila
      WWW.VREME.COM  
    • Од Поуке.орг инфо,
      Na 800 godina autokefalnosti naše Crkve uz patrijarha dva predsjednika, koji su nesumnjivo i najjače političke ličnosti Srpske i Srbije dobili su najveća crkvena priznanja. Veličinu čina trenutno zasjenjuje nevjerovatan „hejterski zanos“ drugosrbijanske umišljene elite, ali i djela tzv. patriotske inteligencije koja je već zašla u zilotsku fazu.
      Politički oponenti koji kalkulišu sa dozom kritike nadajući se svom komadu crkvenog kolača nisu ni po čemu relevantni jer njihovu ogorčenost  očito uzrokuje zavist a ne analitika ili bilo kakav suvisli pragmatizam.
      Drugosrbijanci  su toliko bijesni da od izvrgavanja ruglu svake patriotsko-nacionalne a naročito patriotsko-crkveno-nacionalne priče, sad čak  prelaze na tumačenje crkvenih kanona. Inače su sami kanonizovani intalisanom srbofobijom i interesima van i  daleko  od Srbije u kojoj bistvuju i, rekao bih uz minimalnu dozu malicioznosti , uživaju. Nije im ni zamjeriti jer u njima i ne postoji ništa autohtono ili preciznije autokefalno što bih ih vezivalo za toliko prezren „Srpski interes“.
      Patriotama je mnogo teže jer su ostali u šablonu nesrećnih, ali i prosvjetljujućih 90-tih. U tom šablonu Dodik nije ni bio a Vučić je od njega napravio najveći otklon modulišući ga do neprepoznatljivosti  za većinu plebsa ili evropske javnosti, ali surovim pragmatizmom i do sada neviđenom energijom usmjeravajući ga na rast proizvodnje, društvenog bruto proizvoda i jačanje suštinske moći Srbije da u neizvejsnoj budućnosti ne samo opstane nego  bude faktor ili čak pobijedi.
      Objektivno nikad Srbija i Srpska nisu bile bliže i nikada razlike između Srpskog i srbijanskog nisu bile manje. Uz sve medijske zamke i zablude u koje su povremeno upadali svi koji su Dodika i Vučića uzaludno zavađali propadao ja i  projekat da i Srpsku i Srbiju udalje i posvađaju.
      I takođe objektivno nikad niko nije više institucionalizovao nacionalnu svijest i politiku  preko Drine  od  Dodika ma kako to nekome paradoksalno izgledalo (iskreno i  meni do prije 4 godine). Naravno Republika Srpska je u mnogo nepovoljnijem ustavnom i ekonomskom položaju i medijskom okruženju od Srbije i nema tu ekoniomsku snagu i supstancu (koju Srbija ima povećava i bratski pomaže), ali je zbog toga taj Dodikov posao i mnogo vrijedniji od onog što trenutno vidimo i procjenjujemo.
      A najobjektivnije; Vučić je pored često kritikovanog, ispostaviće se lukavog, podilaženja raznim faktorima i faktorčićima, što nas je često frustriralo, skoro neprimjetno ili za objektivnije dovoljno očito, povukao naprijed u broju fabrika, puteva, bolnica i stvari koje dižu kvalitet života i koje se vide iz aviona kao i toliko napadani Beograd na vodi. Treba spomenuti i veliki, nikad veći broj obnovljenih i izgrađenih Crkava i manastira sa obe strane Drine, gdje je Dodik, što se kaže, prvi počeo i udario to na sva zvona, dok je Vučić skoro pa u tišini radio gotovo isto. Još neprimjetnije smo se navikli na dolazak državnika većeg formata u Beograd i još bližu saradnju sa Rusijom uprkos saradnji i koketiranju sa zapadom i NATO alijansom. Uvođenje velikog broja najrespektabilnijih vojnih aviona, helikoptera i druge tehnike operativnijeg i snažnijeg obima nego u mnogo većoj SFRJ dovelo je i do toga da sutra neće biti čudno ako Srbija bude najmanja zemlja koja će npr. instalisati S 400 i ponovo  biti balkanski lider. Vučić je to činio paralelno-istovremeno na leđima noseći najveću srpsku muku, obavezu i hipoteku –Kosovo.
      E pa da vidimo jeli to bilo lako i ima li sličnih primjera u istoriji?
      Sve što bi Dodiku i Vučiću prigovorili u smislu političkog pragmatizma  sa elementima surovosti ili ih napadali zbog modela medijske kampanje sa tragovima presije ili stilskih figura u izražavanju u komunikaciji mnogo je malo ili im čak pomaže i stvara kako manevarski prostor tako i obavezu.  Tu ubrajam i kritike vladike Amfilohija koje se ne mogu dnevnopolitički procjenjivati.
      Zato bi pametnom bilo suvišno pitanje zašto su odlikovani? Argumenti potiv nisu mjerljivi u odnosu na argumete za. A o razumjevanju crkvene diplomatije i strategije privlačenja lidera i podjelu odgovornosti umjesto učestvovanja u podjelana da ne govorim.
      Naša Crkva sublimura pamet i iskustvo koja sežu i dalje od 800 godina autokefalnosti koju danas proslavljamo. Ta pamet nije lična, nije ni i jednom čovjeku, vladiki ili patrijarhu ili bilo kakvoj ad hok grupi u ili van naše crkve ili spoljnom uticaju . Ima u toj pameti i  nešto iznad , nešto „božije“. Ne traži to „božije“ nikakvo razumjevanje ili potvrdu. To je stvar vjere.
      Pišem ovo rizikujući da me upišu u apologete Dodika i Vučića i po dobrom srpskom običaju provuku kroz blato uz dodatke raznih gadljivih pridjeva koji me mogu upisivati  u koristoljubive podanike. Nikakva šteta jer  vjerujući sam čovjek sa zvanjem i zanimanjem, porodicom i karijerom, koji je praštao i praštaće jer se ne odričem nade da ćemo u ovom teškom i magovitom vremenu  preteći i ponovo se dignuti kao narod.
      Možda je moj ugao previše analitički ili patriotski, ali koji su to uglovi bolji?
      Zašto je crkva odlikovala Dodika i Vučića?
      WWW.NEZAVISNE.COM Na 800 godina autokefalnosti naše Crkve uz patrijarha dva predsjednika, koji su nesumnjivo i najjače političke ličnosti Srpske i Srbije dobili su najveća crkvena priznanja. Veličinu čina...  
    • Од Kafanski amater,
      HRVATSKI ISTORIČAR UZNEMIRIO SRBIJU: ZNA LI VUČIĆ ZAŠTO CAR LAZAR I OBILIĆ NISU MURATU PONUDILI PODELU KOSOVA? | srpskidnevnik.com
      SRPSKIDNEVNIK.COM Jedan od prvih i najljepših opisa Kosovskog zavjeta donosi Dubrovčanin Ludovik Crijević Tuberon, povjesničar iz 15. stoljeća.  
    • Од Рапсоди,
      Ugledni psihijatar nakon decenija rada u mentalnoj bolnici: Demoni postoje, evo koga napadaju, zašto i kako da prepoznate napad!
      STIL.KURIR.RS Baš svako može da bude meta, a napad ćete prepoznati veoma lako  

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...