Jump to content
Zoran Đurović

Зоран Ђуровић: Колико ролекса треба да купи Патријарх Српски Иринеј?

Rate this topic

Recommended Posts

пре 10 минута, Александар Милојков рече

Аво, овим поново показујеш

Кад ти Камењарац даје срце на ком. мислим да би ваљало да се запиташ.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 минута, Zoran Đurović рече

Кад ти Камењарац даје срце на ком. мислим да би ваљало да се запиташ.

Не обраћам пажњу на те детаље. То ти анализирај, пошто видим да и то чак пратиш. :) Ја и да хоћу, тешко ми иде - прилично сам ћорав. :)

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 12 минута, Zoran Đurović рече

Сипаш. И слободно ради свој посао. Ја те у томе не могу спречити. Мени пак само доприносиш већој слави. "Долазећи наново да суди живима и мртвима". Тако се треба превести. Знаш да сам језикословац. А и зналац покрета људских срдаца. 

Нико не зна шта је у срцу човековом, осим Бога и самог човека. А ја знам шта је у мом срцу. И овим си ме дефинитивно уверио да немаш дар прозорљивости, јер си са мном промашио потпуно. Не мораш да ми верујеш. Мени је важно да ја знам добро шта ми је у срцу и сада сам ван разумне сумње уверен да си као пророк промашио.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 минута, Александар Милојков рече

Мени је важно да ја знам добро шта ми је у срцу и сада сам ван разумне сумње уверен да си као пророк промашио.

Ја с тиме немам никакав проблем. Нити имам намере да критикујем твоју идеју да сам лже пророк. Лепо сам ти рекао да си слободан да радиш што хоћеш. И да наставиш са сипањем соли на рану. Све је то људски. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Господо хришћанска сада би требало да се бавите будућношћу а не прошлошћу. Ова дискусија би сада требало да се бави нпр.темом ко би требао а ко не да буде нови професор Патрологије на БФ. Школство нам је у великој кризи што показује свега 115 уписаних студената ове године и то углавном под прислилом од епископа. Мораће много озбиљније да се ради него што се радило.

Е сад што се тиче кандидата моје је мишљење да ће главна битка бити између др Ђуровића и др Ђога јер су се обојица доказали као одлични професори. Др Пено је доказани плагијатор и туњав је и сувопаран. На његовим предавањима студенти углавном спавају. Тако је било у БГ Богословији и сада у Фочи.

Да ли се зна када ће Наставничко веће избацити конкурс на сајту факултета?  Ко ће сада вршити испите у октобарском року из Патрологиј?  Хоће ли то бити јеретик Перишић или неко други?

Има сада милион других и важнијих питања од бављења са бившим проф. Васиљевићем.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 минут, Travolta рече

Да ли се зна када ће Наставничко веће избацити конкурс на сајту факултета?  Ко ће сада вршити испите у октобарском року из Патрологиј?  Хоће ли то бити јеретик Перишић или неко други?

Седница је заказана за понедељак, иако је Игњатије одуговлачио у библијским категоријама. Могуће је да ће предмет пребацити на неког другог, само да би спречили мене да дођем. Сада су у шоку. Писаћу Игњатију да бисмо се појаснили. Никоме не требају додатне тензије.  

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 14 минута, Zoran Đurović рече

Могуће је да ће предмет пребацити на неког другог, само да би спречили мене да дођем.

По мојим сазнањима, са или без Максима, катедра за патрологију не намерава да распише било какав конкурс (наредне две-три године, највероватније од тога нема ништа). Само гледам шта пишете и како правите рачун без крчмара. И њих тројица је сасвим довољно на катедри. Могли би евентуално да убаце неког докторанда као асистента или неког спољног сарадника у настави.

Поред тога, Максим је редовни професор све док му декан не уручи решење о престанку радног односа. А да ли ће тога бити, то већ не знам. Нисам пророк ко Ава.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 49 минута, Александар Милојков рече

Ја ти рекох, желим ти да ти се све жеље испуне. Само чувај душу.

Циганска клетва "да ти да Бог све што пожелиш" :D

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 22 минута, Travolta рече

Ова дискусија би сада требало да се бави нпр.темом ко би требао а ко не да буде нови професор Патрологије на БФ.

О томе ће сигирно одлучивати форумско веће. :)

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 24 минута, Travolta рече

да ће главна битка бити између др Ђуровића и др Ђога јер су се обојица доказали као одлични професори. Др Пено је доказани плагијатор и туњав је и сувопаран.

Не могу ова тројица у исту раван, те је и трка између њих немогућа. Двојица су редовни професори (које звање им свакако признаје и ПБФ УБ), а трећи нема звање.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 8 минута, Kafanski amater рече

Циганска клетва "да ти да Бог све што пожелиш" :D

Нека размисли зашто га многи људи зову бившим пријатељем. На самом факултету, бојим се, не би имао са ким кафу да попије, какав је утисак оставио са овим писанијама. Али добро, нек човек покушава.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 сат, Travolta рече

@Александар Милојков 

Што падаш у депресију брате? Није крај света. Још увек имаш шансе да будеш Авин асистент ако ништа друго. Нећеш се ваљда враћати дa радиш секјурити као доктор наука. 

Ово нити је уљудно, нити је хришћанско понашање. Хвала Господу, Александра знам још и пре него са студија на ПБФ. Његово лична борба , као и Авве Ђуровића, без било чијег разумевање и помоћи из СПЦ, је велика срамота. Да се таквим људима не да шанса да покажу оно што најбоље умеју. Док су поједини злоупотребљавали (и још увек то чине) Цркву за своје личне интересе и финансијске користи, Александар је поштено радио сваки честити посао у БГ, као и многи други ( и ја међу њима, ево гордост ме обузе) - и то му је на понос. Наш Аваа је морао да оде на Запад, да се потуца, јер није био по аршинима БГ звездица из патријаршије. Да сељака породицу по туђијем свијету, а знамо да се крај туђег сунца нико није огријао. Увек су довођени људи без индетитета и ауторитета како би се лакше ''муљало'' за своје личне бенифиције. И то није новина, и то се и данас ради, и ради ће се. Жалосно је само како се користе срца верних, да се бачи прашина у очи, и да се прави проблеми замагле, некаквим претпарачким и паланачким трачевима. И жао ми је што опет на крају, они који то истински заслужују, опет остати поред бање, јер немају човјека да их у воду спусти. Али, нека, ако, њихов венац је већи, и имају итекако са чим пред Господа изаћи.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 13 минута, Augustinus рече

Ово нити је уљудно, нити је хришћанско понашање.

Одавно су ове теме отишле и од људскости и од хришћаских начела. Да, ја сам једно време радио у секјуритију преко пута Богословског (шест месеци). Тада сам отишао из војске и морао сам некако да храним породицу (пошто сам био и остао једини хранилац четворочлане породице). Радио сам ноћу, а дању ишао на предавања. И завршио сам све на време, као студент генерације. Али, то је небитно. Радио сам што сам волео и не кајем се. Не вређам се тиме што ми неко говори за тај секјурити. То је била лепа и озбиљна фирма (Verano motors) а имао сам и скромну плату тада.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 14 минута, Александар Милојков рече

Одавно су ове теме отишле и од људскости и од хришћаских начела. Да, ја сам једно време радио у секјуритију преко пута Богословског (шест месеци). Тада сам отишао из војске и морао сам некако да храним породицу (пошто сам био и остао једини хранилац четворочлане породице). Радио сам ноћу, а дању ишао на предавања. И завршио сам све на време, као студент генерације. Али, то је небитно. Радио сам што сам волео и не кајем се. Не вређам се тиме што ми неко говори за тај секјурити. То је била лепа и озбиљна фирма (Verano motors) а имао сам и скромну плату тада.

Јел беше то нешто 4for security, већ сам заборавио бато мој. Ја сам тад радио за несрећни TigarSecurity у Блоку 72, и носио џакове цемента код Мишковића кад је градио AirCity. Са тим сам успео да платим студије (књиге, храну, собу) на ПБФ и Филозофском факултету. Док су појединци, као Рапајић, носили кожњаке од пар стотина марака, и опијали се по београдским клубовима, срамотећи и себе, и породицу, и Цркву. А сад енега прота у Вазнесенској. У Богословији није знао ни имена 12 апостола да наброји, говорио да Св. Јован Богослов издао Христа - од целе лекције запамтио само слово Ј, па ко вели нема друго име код нас срба на то слово. Али шта ћеш, татко, и утицајне везе. А ти Милојков, вучи, тегли, ако, нека....

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Поуке.орг - инфо
      Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј богослужиo je данас, 4. јуна, на празник Светог Јована Владимира, поводом храмовне славе у београдској Цркви посвећеној овом светитељу у насељу Медаковић. После Литургије, око храма је прошла славска Литија, известила је репортер Радија Слово љубве, Нешка Ранчић, додајући да су овом приликом старешина, свештеник Милан Марић, и јереј Игор Лукић, одликовани достојанством протонамесника.   Звучни запис беседе   Патријарх Иринеј је у празничној беседи истакао значај дела Светог Јована Владимира, првог српског краља, а затим се осврнуо на догађаје у Црној Гори истакавши да када дођемо пред лице Божије да нас Господ неће питати да ли смо ми Срби, Руси, Бугари него какви смо људи били, да ли смо Бога носили у себи и да ли смо ближњега видели као лице Божије.     Извор: Радио Слово љубве
    • By Поуке.орг - инфо
      Овај свети и славни краљ српски и дивни мученик Христов, Јован Владимир, израсте из благочестивог и царског корена који владаше у српским кнежевинама Захумљу и Превали (која се још зваше Диоклитија, Дукља или Зета). Његов деда зваше се Хвалимир и имађаше три сина: Петрислава, Драгимира и Мирослава. Петрислав прими на управу Зету (Дукљу), Драгимир Травунију (Требиње) и Хлевну (Хум), а Мирослав Подгорје.       Но Мирослав не имађаше деце те и његова држава дође у власт Петриславу који за наследника имаше сина свога, овог блаженог Владимира. И тако се Владимир зацари (у другој половини десетога века) у Дукљи и осталим пределима Илирије и Далмације, а престоница му беше код цркве Пречисте Дјеве Марије у области Крајини (на западној страни Скадарског Језера).   Блажени Владимир од детињства би испуњен даровима духовним - беше кротак, смирен, ћутљив, богобојазан и чист животом, презирући све привлачности земље и ревнујући за све оно што је узвишено и божанско. Како вели за њега и византијски историчар Кедрин, он је био "човек правичан и мирољубив и пун врлина". Њега исто тако похваљује и древни словенски летописац Поп Дукљанин у свом Летопису званом "Краљевство Словена" (глава 36). У раној младости он проведе неко време код неког доброг војсковође да се учи ратној вештини. Иако све то он добро изучи, он у себи споји витештво и побожност, то јест право хришћанско благочешће. Он марљиво изучи и Свето Писмо, и беше веома милосрдан према беднима и сиромашнима. Знањем Светога Писма и милосрђем успео је да многе богумиле и друге јеретике поврати к вери православној. У животу и владању своме он у свему расуђиваше мудро, и мудро владаше поданицима својим, због чега љубљен би од свију. Уз то још, он разасла учитеље по народу да поучавају људе православној вери и науци Христовој, а јеретике да обраћају ка Истини. А и цркве и манастире он подизаше, као и болнице и странопријемнице. Једном речју, он, иако цар на земљи и моћни владар, беше кротки слуга Небескога Цара Христа и Царства Божјег, које није од овога света, али за које се овај блажени већ од детињства беше определио. Зато њега и би удостојен, као што ћемо даље видети.   Живећи тако богоугодно, у сталним и усрдним молитвама Богу и доброчинствима, блажени краљ Јован Владимир имађаше тешке борбе и изнутра и споља, изнутра са јеретицима богумилима а споља са завојевачима: царем Самуилом и царем Василијем. Самуило, цар Бугарски, крену у рат са великом војском на државу овог блаженог и хтеде је покорити себи. Свети и христољубиви краљ Владимир, штедећи крв човечију и љубећи већма мир него рат, уклони се са својима у планину звану Облик (или Косогор). Прешавши реку Бојану и опколивши град Улцињ, Самуило опколи тада и ову гору на којој беше свети краљ са својом војском. На тој косој гори (= Косогор) беху змије једовите и отровнице, те голему муку наношаху војсци. Јер кад би кога ујеле, тај је одмах умирао. Свети Владимир се тада помоли Богу са сузама да му свемогући Бог ослободи народ од те кужне смрти. И услиши Бог молитву слуге Свога, и змије престаше надаље уједати, и од тада до сада никога не уједају, а ако кога и уједу не буде му ништа. Међутим цар Самуило посла гласника краљу Владимиру да са свима који беху с њим сиђе са горе, али краљ то не учини. Онда се ту као издајник Јуда нађе кнез тога места који незлобивог краља издаде цару Самуилу, те га овај зароби и посла на заточење. А пред своје заробљавање краљ Владимир скупи све своје око себе и стаде им овако говорити: Чини ми се, браћо, да мени предстоји испунити ону реч еванђелску која каже: Добар пастир полаже душу своју за овце своје. Боље ће бити, дакле, да ја сам положим душу своју за све вас и да добовољно предам тело своје да га убију, него да ви пропаднете од глади и од мача. Изговоривши то, он се опрости са свима и отиде к цару, а овај га свезана посла у свој престони град Преспу (крај Охрида) на заточење. Самуило затим за војском удари на градове Котор и Дубровник, освоји их и попали, и даље са војском пороби и освоји Босну и Рашку, па се са богатим пленом врати дома.   Владимир блажени сеђаше тако у тамници у Преспи и мољаше се Богу даноноћно. Ту му се јави анђео Божји који га окрепи и јави му да ће га Бог ускоро ослободити из тамнице, али да ће он после тога мученик постати и неувели венац вечног живота у Царству Небеском задобити. А цар македонски Самуило имађаше кћер по имену Косару, звану још и Теодора, која, Светим Духом надахнута, имађаше велико милосрђе према убогима и сужњима, и често похађаше тамнице и сужње тешаше. Она измоли од оца дозволу да са својим девојкама сиђе у тамницу и опере ноге сужњима, што јој отац и дозволи. Но Косара видевши Владимира, расцветана младошђу, понизна и скромна, и како је пун мудрости и разума Божјег, заволе га срцем. Заволе га не из похоте, него што се сажали на младост и лепоту његову, и што хтеде да га ослободи из тамнице. Косара изађе пред оца свога и замоли га да јој да овога роба за мужа. Не могаше отац отказати кћери својој, јер ју је много волео и знао за Владимира да је од краљевске крви, те јој испуни молбу и изведе Владимира из тамнице. Самуило даде Владимиру Косару за жену и сву му државу поврати, краљевину отаца његових, и још му даде земљу Дирахијску (Драчку), и испрати га с чашћу и многим даровима. Самуило такође поврати и стрицу Владимировом Драгомиру његову земљу Тривунију (Требиње).   Блажени краљ Владимир, стигавши дому своме са супругом својом Косаром, би дочекан од својих са великом радошћу. И живљаше од тада са Косаром свето и целомудрено. Јер он усаветова жену своју да држе девичанство, пошто су девственици, рече, слични Анђелима. И целомудрена Косара га послуша, те живљаху у целомудрености и свакој врлини љубећи Бога и служећи Му дан и ноћ. И краљеваше над повереним му народом са страхом Божјим и правдом.   У то време самодржац грчки Василије II Македонац (976-1025 г.) изиђе са многом војском на цара бугарског Самуила и у кланцима горе Беласице страховито потуче његову војску (1014. године). Од силне туге и жалости за војском Самуило на пречац умре, а цар Василије дође чак до Охрида. Самуилово царство прими у наслеђе његов син Гаврило Радомир, но после непуне године он би убијен од Јована Владислава, свога брата стричевића. А то беше и породична освета, јер отац Владислављев Арон био је раније убијен на заповест брата му Самуила. Грчки цар Василије пође тада на Владислава желећи да потпуно потчини себи бивше царство Самуилово. Лукави пак узурпатор Владислав настојаше да на превару домами к себи и убије блаженог краља Владимира.   Једнога дана изађе свети Владимир у дубраву близу града са три своја великаша, и виде у шуми једног орла како кружи, а на плећима му блисташе сјајни као сунце часни Крст. Затим орао положи Крст на земљу и постаде невидљив. Блажени краљ тада сјаха с коња и поклони се Крсту Христовом и на њему распетоме Господу, па онда нареди да се на том месту сагради црква; притом и сам даде велики прилог. Када црква би подигнута, онда овај Часни Крст би у њу положен, и ту свети краљ хођаше по дану и по ноћи на молитву и свеноћна бдења. Јер он осети да се приближи време да прими венац мученички, за којим је и сам толико жудео.   А Владислав, убица свог братучеда Радомира, Косариног брата, завидећи светом краљу, и у своме властољубљу желећи да се домогне и Владимировог краљевства, реши се да га на превару убије. Зато га позва к себи у Преспу на тобожњи договор. Не верујући у искреност свога брата од стрица и наслућујући неку подвалу, мудра Косара измоли од свога мужа да она прва отиде на договор, не би ли тако спасла блаженог Владимира од неправедног убиства. Но лукави Владислав обману и сестру, а светом краљу посла по изасланицима златни Крст позивајући га да дође и обећавајући му да му се ништа зло неће десити. Обманута Косара није могла распознати нож медом премазан. А свети краљ одговори Владиславу: Знамо да Господ наш Исус Христос, Који је за нас пострадао, није на златном или сребрном Крсту распет био, него на дрвеном. Ако ти је дакле вера права и речи истините, пошљи ми по свештеним људима Крст од дрвета, и на веру у име Господа нашег Исуса Христа, уздајући се у Животворни Крст и Часно Дрво, доћи ћу. Тада вероломни и лукави Владислав дозва два епископа и једнога пустињака, и претварајући се пред њима да поштено мисли, даде им Крст од дрвета, и посла их краљу. Свети краљ крете тада на пут, и у пратњи Анђела приближаваше се двору Владислављевом. Уз пут се стално мољаше Богу и, као што каже Дукљанин у свом Летопису, свративши у једну цркву он се исповеди и причести светим Телом и Крвљу Христовом.   Прошавши кроз све заседе Владислављеве свети краљ најзад стиже у Преспу. Када га виде Владислав где му долази, устреми се на њега и удари га мачем, али му не науди. Међутим Владимир се не уплаши већ рече: Хоћеш да ме убијеш, брате, али не можеш! Па истргнув свој мач даде му га говорећи: Узми и убиј ме, готов сам на смрт као Исак и Авељ. А Владислав, помрачен умом, узе мач и отсече главу светом мученику. Светитељ пак узе главу своју рукама својим, па уседе на коња и одјури поменутој цркви. И кад стиже цркви сјаха с коња и рече: У руке Твоје, Господе, предајем дух мој! А убица се посрами и уплаши од таквог преславног чуда, па побеже са својима. И тако блажени Јован Владимир прими венац мученички и промени царство земаљско за Царство Небеско, 22. маја 1015. године".   Чесно тело светога краља Мученика епископи и клирици узеше и са песмама и славопојима погребоше у истој цркви близу Преспанског Језера, уз велики плач и ридање супруге му Косаре. Господ пак, хотећи објавити заслуге блаженог мученика Владимира, учини те многи који долажаху на његов гроб у цркву и мољаху се, добише исцељења. А прве ноћи многи видеше на гробу краља Мученика чудесну божанску светлост, као кад многе свеће горе. То уплаши бугарског цара, и он допусти Косари да узме тело светитељево и пренесе га где год хоће. И она узе тело светога краља и однесе у место владавине његове Крајину, и чесно га положи у цркви Пресвете и Пречисте Богоматере Дјеве Марије. Ту свето тело краља Мученика лежаше цело и нетљено, и из себе испушташе дивни мирис као да је многим ароматима намазано, а у руци држаше онај Крст који је од цара добио. У ту се цркву силан народ сваке године о празнику његову, 22. маја, сакупљаше, и заслугама и заступништвом његовим многа се чуда дешаваху онима који се чистим срцем мољаху. А чесна супруга његова Косара, због искрене љубави коју имаше према светом супругу своме, замонаши се при тој цркви и проведе остатак дана живота свога у побожности и светом живљењу. Када се пак упокоји би и она погребена чело ногу супруга свога.   Међутим, Владислав убица надаше се одржати царство своје бугарско и још му присајединити и српско, те стога с војском дође под Драч и опасно га опседе. Али, ту га порази невино проливена крв светог Владимира, и он погибе при споменутој опсади Драча почетком 1018. године, лишивши себе и привременог и вечног живота. По казивању Дукљаниновом, њему се тада јави наоружани војник са ликом светог Владимира. А кад он стаде викати и бежати, Анђео га порази, те се он сруши и умре и телом и духом. А грчки цар Василије II лако заузе Охрид и Драч и победнички се врати у Цариград.   Свете мошти светог Христовог мученика, праведног краља српског Јована Владимира, бише после два века (око 1215. г.), у време благоверног српског краља Стевана Првовенчаног, пренесене најпре у град Драч, због чега се светитељ слави и као заштитник Драча, а нешто касније бише пренесене у његов манастир Светог Јована (албански: Шин-Ђон) код града Елбасана у средњој Албанији. Од тада се у овом манастиру, посвећеном светом краљу Мученику (а по предању ту је сам свети Краљ још за живота подигао био задужбину-цркву посвећену Пресветој Богородици), сваке године о његовом празнику окупљала маса верног народа, и на молитве Светитељеве многа исцељења и благодатне даре добијала. И сав народ православни, и српски и грчки и арбанашки, називали су светог Мученика чудотворцем и мироточцем. Цркву у којој почивају мошти Светитељеве из темеља је обновио 1381. године албански кнез Карло Топија, сродник по крви краља Француске, о чему постоји запис на самој цркви (на грчком, латинском и српском). Светом краљу Мученику убрзо је било написано Житије и Служба, и то најпре на српском језику, па онда и на грчком. О томе говори издавач грчке Службе ("Аколутије") и Житија (Синаксара) Светитељевог, Јован Папа, родом из града Неокастра (тј. Елбасана), када га је у Венецији штампао 1690. године. Али пошто су српска Служба и Житије некако били загубљени, светогорски хилендарски јеромонаси и проигумани, Лука и Партеније, превели су их са грчког опет на српски, и уз исправке и допуне (особито у Житију) тршћанског пароха и познатог агиографа Вићентија Вакића, то је штампао 1802. г. у Венецији Хаџи-Теодор Мекша, трговац из Трста. Одавде је ту Службу и Житије светог краља Владимира унео у Србљак митрополит Београдски Михаило, 1861. године. Године 1925. подигнута је црква овоме крунисаном Мученику Христовом код манастира Светог Наума, на Охридском језеру, као ктитору овог славног манастира.   Нека би Бог Свемилостиви светим молитвама овога Свог Мученика и Чудотворца погледао на људе Своје и на наслеђе Своје, и учинио конац мучењима и избавио нас од видљивих и невидљивих непријатеља наших. Да се слави Бог у Тројици: Отац, Син и Дух Свети, Тројица једносушна и нераздељива, у бесконачне векове. Амин.   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • By Поуке.орг - инфо
      Поводом празника Светог Јована Владимира, славе Храма у београдском насељу Медаковић, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служиће у четвртак, 4. јуна 2020. године, од 9 часова, Свету архијерејску Литургију.    Виртуелна шетња београдским светињама: Храм Светог Јована Владимира, Медаковић   Црква Светог Јована Владимира налази се на Вождовцу. До њене изградње, верници овог дела града су били упућени на цркву Светог Јована Крститеља на Централном гробљу. Међутим, услед ширења Вождовца и изградње насеља Браће Јерковић, а касније Медаковић и Медаковић II, јавила се потреба за подизањем великог храма, с обзиром на то да црква на Централном гробљу по свом положају и величини није могла да задовољи потребе становника новоизграђених насеља.   Свештенство цркве Светог Јована Крститеља, на челу са старешином храма јерејом Јованом Благојевићем, у релативно кратком временском периоду успело је да реализује ову идеју.   Током 1994. године израђена је пројектна и техничка документација за изградњу  храма који ће, одлуком Његове Светости Патријарха српског  Павла, бити посвећен светом великомученику Јовану Владимиру, првом краљу Српском, а уједно бити и „спомен-храм свим Србима изгинулим на путу правде Божје од нашег прапочетка до данас“. Иначе, ово је други храм у Београду за чију је изградњу добијена дозвола од Другог светског рата. Освећен је 31. маја 1998. године.   Култ светог Јована Владимира, као једне изузетно важне црквено-историјске личности код Срба, није у довољној мери развијен, вероватно због тога што су његове мошти остале ван Србије. Наиме, након што га је бугарски цар Јован Владислав на превару намамио у Преспу, погубио и сахранио у тамошњој цркви, на његовом гробу су почела да се догађају чуда која су описана у Летопису и Житију. Касније је краљево тело пренесено у Крајину на Скадарском језеру у цркву Пречисте Богородице Крајинске, да би 1215. године мошти под неразјашњеним околностима биле однешене у Драч и светитељ проглашен заштитником Драча. Након извесног времена, мошти се поново измештају 1381. године у манастир Светог Јована код Елбасана који је по предању сам краљ Владимир саградио у част Пресвете Богородице где се и данас налазе. Овај догађај преноса моштију је на старословенском, грчком и латинском језику описан на натписима који су постављени  на овој цркви, у којима се светитељ први пут назива Јован Владимир - вероватно због сличности погубљења светог Краља са Светим Јованом Крститељем. Тако се култ дукљанског светитеља ширио изван Дукље: у Албанији, Македонији, Бугарској и даље. Служба светом Краљу настала је тек у каснијем периоду на основу сачуваног предања, када је 1861. године уврштена у  „Србљак“. У служби се каже још да је „мироточац словенски и албански штит, да је израстао од Словена и од српског рода“.   Патријархова беседа   Његова Светост Патријарх српски  Павле је на освећењу Крста 18. децембра 1994. године, између осталог рекао: „Браћо и сестре, осветили смо Часни Крст на овом месту где ће се градити храм посвећен светом  Јовану Владимиру који је пострадао за правду и истину... Пред истином Божјом и пред Богом Свевидећим и пред Његовом правдом стојимо сви, и увек да нам буде важније то шта ће и како Бог оценити наша дела, и не само наша дела него и наше речи. Јер је Господ Исус Христос рекао да ће сваки човек за сваку реч дати одговор. Наш је народ кроз векове на томе путу Божјем не једанпут долазио до страшних опасности - бити ил’ не бити, али се са том вером одржао до дана данашњег... Овај храм који треба да се подигне уз помоћ Божју и Његовим благословом, а трудом свих нас, да нам буде школа у којој ћемо се учити науци Божјој, да нам та наука буде храна за душе наше. Увек имати у виду да човек јесте тело, али не само тело него и душа, а да је душа домаћин, а тело стан у коме душа станује. Нека Бог буде на помоћи да ово свето дело, које смо започели са Божјим благословом, довршимо у славу и част светог Јована Владимира коме је слава и хвала свагда и у све векове векова. Амин“.   Архитектура храма   Храм је пројектовала архитекта Љубица Бошњак у српско-византијском стилу. Придржавајући се црквених правила у градитељству, пројектовала је оригиналан храм, не копирајући ниједан који је до сада изведен. Храм је пројектован као триконхос са великим централним кубетом и два звоника. Ово решење је узето да би се постављањем звоника са стране ослобађао поглед ка централном кубету (као најважнијем делу грађевине) и због несметаног простирања звука звона на све стране. Осим тога, три кубета на храму имају символику Свете Тројице. Уз поштовање свих принципа дато је потпуно ново конструкцијско решење, без стубова у унутрашњости храма, са централним кубетом које се преко система конзола ослања на пиластре. Конструкцијски и функционални склоп храма, као и његове пропорције и употребљени материјал обезбеђују добру просторну акустику.   Иконостас и Живопис   Иконостас у храму, постављен 2002. године, израђен је у дуборезачкој радионици Драгана Петровића из Београда. Рађен је по узору на иконостас храма Светог Андреја Првозваног у грчком граду Патрију. Велико Распеће је ураћено по угледу на дечанско, а Царске двери по угледу на хиландарске, из храма Светог Василија. Архитектонски пројекат је израдио архитекта Иван Рацков, а дуборезачке цртеже за иконостас и иконе на иконостасу Слободан Кајтез, професор на академији ликовних уметности. Позлатарски радови на иконистасу дело су Биљане Димитријевић и Драгиње Лазаревић. У поставци икона у првом реду иконостаса не налазимо одступања од уобичајеног представљања, док су у другом делу иконостаса постављени свети пророци и српски светитељи.   Посебно леп живопис, који је недавно завршен, ставља храм Светог Јована Владимира у раван најлепших београдских цркава. Сликари Александар Живановић, Дарко Милојевић, Милош Рончевић и Петар Вујовић су осликавали цркву у периоду од априла 2003. до марта 2006. године у сарадњи са др Драганом Војводићем, византологом, професором Философског факултета на катедри за историју уметности. Ова екипа уметника је недавно живописом украсила и цркву Светог Јована Крститеља на Централном гробљу. Композиције „Лоза светих Срба“ и  „Небеска Србија“, која се налази у припрати храма Светог Јована Владимира, са десне стране, побудиле су посебно интересовање, с обзиром на то да на овим композицијама налазимо значајне личности из српске историје, међу којима се налазе и наши савременици.   Тако међу архијерејима „Небеске Србије“ можемо видети и  светог  о. Јустина Поповића, Никодима Милаша, Петра Петровића Негоша, Патријарха Германа, док су као знаменити Срби осликани Вук Стефановић Караџић, Краљ Петар Карађорђевић, Стеван Стојановић Мокрањац, Милош Обилић, Никола Тесла, Вожд Карађорђе, Десанка Максимовић и трагично преминула током НАТО-бомбардовања девојчица Милица Ракић.   Свештенство храма, на челу са садашњим старешином о. Драганом Шовљанским, у оквиру мисионарске делатности храма води трибине у циљу верског образовања одраслих,има школицу калиграфије,веронауку за одрасле,велики мешовити хор као и дечији хор.
    • By Поуке.орг - инфо
      Торжественом Патријарашком Литургијом прослављен је престони празник храма Светих равноапостолних цара Константина и царице Јелене на Вождовцу.    Звучни запис беседе   Надахнутим речима литургијске омилије Његова Светост је поучио сабрани народ Божји, истакавши велики значај Светог цара Константина и његове благоверне мајке Јелене у освештаној и благословеној историји Цркве Христове, која је пролазила и пролази кроз многобројне тешкоће, али која благодаћу Божјом на тајанствен начин увек просијава крсто-васкрсном светлошћу.   У свом архипастирском слову Патријарх је указао на неизмерни и благословени значај активног литургијског живота који је темељ општења са Богом и свима светима који су просијали угодивши Господу и који нама постадоше освештани примери истинског хришћанског етоса.   У наставку свете Литургије обављен је свечани опход око светог храма са читањем Јеванђеља. Освећени су славски дарови овогодишњих кумова славе господе Илије Ђорђевића и Александра Радованца са породицама.     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • By Поуке.орг - инфо
      Његова Светост патријарх московски и све Русије Кирил честитао је 31. маја 2020. Његовом Блаженству митрополиту варшавском и све Пољске Сави годишњицу устоличења. У поруци се вели:     Молим Вас, примите моју срдачну честитку за 22. годишњицу Вашег првојераршког устоличења. Ваше плодно служење на престолу блажењејших митрополита варшавских и све Пољске побуђује на обилно захваљивање Богу (2 Кор 9,12).   На овај значајан дан узносим молитве Пастиреначалнику Христу да ојача Ваше духовне и телесне снаге, да Вам ниспошље обилну помоћ у даљима предстојатељским трудовима, да предано делате на учвршћењу Светог православља на пољској земљи и просвећујете људе светом апостолском вером.   Са братском љубављу у Господу, + К и р и л, Патријарх московски и све Русије     Извор: Инфо-служба СПЦ

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...