Jump to content
Zoran Đurović

Зоран Ђуровић: Колико ролекса треба да купи Патријарх Српски Иринеј?

Оцени ову тему

Recommended Posts

пре 16 минута, The Godfather рече

@Isusovo magare vidis da su ljudi pokretali proteste, a mi nismo ni znali. Da nam Djilas ne kaza....

Gle ne znam tocno kako razmisljas,mozda mislis ono tipa "zasto on to nama govori kad vec to znamo" ili?,uglavnom kakogod meni ta dva lika ne idu zajedno..ne_shvata

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Његова Светост Патријарх српски Иринеј, служио је данас, 13. октобра 2019. године, Свету Архијерејску Литургију у храму Светог Симеона Мироточивог на Новом Београду.   Your browser does not support the HTML5 audio tag.
        Патријарху су саслуживали протојереји Јован Планојевић и Невенко Сукур, јереј Милош Марковић и ђакон Александар Танацковић, уз присуство ђакона Петра Бакајлића и парохијана овог новобеоградској храма. На крају Литургије Патријарх се обратио присутнима и говорио о стицању аутокефалности наше помесне цркве и о значају свете лозе Немањића за наш народ.     Извор: Радио Слово љубве
    • Од Логос,
      У склопу централне прославе јубилеја осам векова аутокефалности Српске Православне Цркве, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј отворио је 9. октобра 2019. године у Музеју Српске Православне Цркве монументалну изложбу „Осам векова уметности под окриљем Српске Православне Цркве“.   Фотогалерија 1 (ђакон Драган Танасијевић)   Фотогалерија 2 (ђакон Александар Секулић)   Повезана вест:   Патријарх Иринеј на отварању изложбе у музеју СПЦ: Срби стварали и у ропству и у страдањима!     Изложба је устројена са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и чланова Светог Архијерејског Синода, уз помоћ Министарства културе и информисања, Министарства правде, Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама, Секретаријата за културу града Београда и других институција. Изложбу прати истоимени каталог на 157 страна са преко стотину илустрација у боји, аутора др Миљане Матић, кустоса Музеја Српске Православне Цркве.   Изложба је отворена у присуству чланова Светог Архијерејског Сабора, престолонаследника Александра и принцезе Катарине Карађорђевић, представника министарстава Владе Републике Србије, представника Војске Србије, сарадника и пријатеља Музеја, као и бројне публике.   На путу Светосавља настајао је велики корпус српске црквене уметности – од времена светородне лозе Немањића, па преко кнеза Лазара и његових наследника,  деспота Бранковића и обласних владара српских земаља Балшића, Котроманића, Црнојевића... На том путу остала нам је поука од Саве Немањића, који се на овом пољу визионарски осврнуо и на будућа времена давне 1208. године, кроз једну од глава Студеничког типика, путем Указа о завесама, иконама и књигама црквеним, (Глава 21): Неизмењен желим да буде иметак свештених сасуда и икона, и завеса, и књига и осталог свег иметка црквеног. Не само да неизмењен буде већ и да се отуд не покреће, и ни од кога никада од било ког дела не узима. А ко од овога нешто отимајући узме користи ради неке, у грех црквене крађе да упадне, и због овога законском казном осуђен буде. Из другог оправданог разлога чинећи – узимати ове или премештати, ни ми, нити ко други неко добро мудрујући [не може] наредити, осим ако се догоди у време невоље због пожара манастира, када се догоди да се запали, или падне од земљотреса, или штогод друго што може да буде манастиру од помоћи, а друге никакве нема помоћи, тада да се покреће ова, али да то тајно не чини сам игуман, него да је од све старије братије уговорено и одлучено. Благословио је да предмети ризница цркава и манастира заувек остану на месту којем су намењене, али истовремено одорио да у случају када је благо у опасности – исто може бити пренесено на сигурно место. Наравно са условом да одлука о томе буде јавна и саборна.   Велики део тог корпуса црквених уметничких предмета и књига нестао је у ратним метежима и разарањима. Данас располажемо само мањим делом тога, што смо успели да отргнемо из чељусти разних непријатеља и освајача. Поучени од стране Светога Саве, Срби су у сеобама носили све што је претекло, а могло се понети. Тако и ово благо које је постављено на изложби организованом поводом осам векова ауокефалности Српске Православне Цркве само је оквирна слика - тек предукус, онога шта је некад кроз историју било створено у црквеној уметности.   У простору Музеја Српске Православне Цркве, специјално преуређеном за ову прилику, изложено је преко шестстотина експоната који су настали под окриљем Српске Православне Цркве – од Пећке Патријаршије и Високих Дечана, широм територије коју су насељавали Срби, све до манастира Крка, од XIII до XX века. Ризнице цркава и манастира чији су богослужбени предмети и књиге настајали као поруџбине средњовековних српских владара и чланова њихових породица, патријараха и епископа, игумана и монаха, као и верујућих људи из народа, из скривница изнете на видело пред поклонике и музејску публику.   Изложена дела су радови врхунских уметника – до радова кућне рукодјељи, и са ретким изузецима, настали су из руку српског народа, а у славу Тројединог Бога и његових светих.   На самом улазу у велики фоаје Музеја публику дочекује копија Богородице Соколичке (1312-1316) која је красила портал Милутинове гробне цркве у манастиру Бањска. Уз њу је и Родопово звоно (1432.) из цркве Светог Николе у Дреници. Даље на степеништу које води у главни ходник на почетку поставке изложене су и најстарије иконе изложбе, а то су две чудотворне, литијске иконе Богородице Пелагонијске и Архангела Гаврила, које су настале средином XIV века. На високим зидовима степеништа изложене су копије фресака из манастира Жиче и Пећке патријаршије (XIV век).   Затим се наилази да две издвојене, за ову прилику у потпуности преадаптиране просторије у којима су изложене рукописне и стара штампана књига, које припадају збирци Музеја, Пећкој Патријаршији, манастиру Дечанима и манастиру Крки. Поставку писане речи краси стотину примерака рукописних књига XIII – XIX век. Најпре је изложен примерак настао у скрипторији Црколез у близини Дечана у XIII веку. Писана је, као и већина књига и током наредног столећа на пергаменту. Као најчешћи тип јавља се Четворојеванђеље, затим је ту и Апостол, Минеји, Пролози, Лествица Јована Лествичника, Добротољубље, дела Теодора Студита и Григорија Паламе. Из  XIV века је сет књига које су припадале манастиру Дечанима, а то је Поменик манастира Дечана, Дечанска крмчија и Житије Стефана Дечанског. Међу ликовно најизразитијим књижним експонатима то су Четворојеванђеља из XVI столећа, богато осликаним минералним бојама и топљеним златом, кроз раскошне заставице, минијатуре и иницијале. Овај период обележен је и појавом богатог окова, који је – изведен од сребрног па позлаћеног лима, са додацима у полудрагом камену, најчешће красио управо Четворојеванђеља. Затим се нижу и друге врсте штива, попут Октоиха, Псалтира, Служебника,Патерика, Типика... У овим просторијама могу се видети налоњи из XVI, као и певница из XVII века која је припадала манастиру Дечанима. Овде се може видети како је изгледао дивит и метална торбица за путно Јеванђеље.   На крају обиласка изложених кодекса, наилазимо на србуље – прве штампане књиге у Срба. То је примерак Октоиха из XV века насталог на Цетињу под покровитељством породице Црнојевића, док је прва штампана књига у Београду – Четворојеванђеље типографа јеромонаха Мардарија из XVI столећа. Следе старе штампане књиге израђиване у манастирским типографијама: у Цетињу, Горажду, Грачаници, Милешеви и Скадру, као и оне богослужбене књиге које су Срби издавали ван граница своје земље, у Венецији, Бечу, Римнику, Будиму, Москви.   По изласку из просторија са изложеним књигама крећемо се ходником у коме је галерија икона. Музејска публика и поклоници имаће овог пута посебну прилику, да се упознају са иконама које су донете из ризница Пећке Патријаршије и манастира Дечана, као и незнатно манастира Крке. Свети образи на поставци припадају периоду од обнове Пећке Патријаршије и времена патријарха Макарија Соколовића (1557-1570) па све до Велике сеобе под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем. Овај период у историји уметности настао под окриљем Српске Православне Цркве обележен је великим успоном у жељи за обновом. Патријарх Макарије је покренуо велики талас у духовном и уметничком животу. Окупио је талентоване људе који су са ентузијазмом радили према његовим упутствима. За сликаре су постојала нека основна начела – да се не напушта византијски стил и да се, где год је то могуће прикажу свети Срби. Главни извођачи сликаног програма били су зограф Лонгин и зограф Андреја који су радили живопис Пећке Патријаршије, као и небројене иконе припремљене за иконостасе и појединачне. Њихови радови красе галерију икона у поставци Музеја Српске Православне Цркве. Иконе из овог периода налазимо у широком ареалу који је припадао јурисдикцији патријарха Макарија. Међу млађим примерцима икона изложени су радови српских зографа из периода XVII-XVIII века, попут радова поп Станоја Поповића, Остоје Мркојевића и Козме Дамјановића који су делали у Славонији и на територији Карловачке Митрополије. Овим радовима следе иконописци представници српског барока, као што је Теодор Димитријевић Крачун, Димитрије Бачевић и Никола Нешковић.   У сталној поставци, овога пута дошло је до измена у самом постављању експоната, који су овога пута у збирним витринама по својој природи. Тако је читава прва соба сталне поставке и део друге посвећен приказу црквеног текстила. Одмах у првој витрини изложена је Лонгинова плаштаница (темпера на платну) као припрема за потоњи златовез из XVI века. Затим следе најстарији, руком цртани антиминси, плаштанице и аери  XVI-XVII столећа. Уз њих су и врхунски примерци златовезених текстилних утвари XVIII – XIX века насталих из руку вредних везиља које су делале на територији Карловачке Митрополије, попут Ане Баић и Јулијане Станковић. У посебном делу витрине са наруквицама изложен је и примерак цариградских архијерејских наруквица из XV столећа. Изложен је и комплетни орнат од златотканог броката, са златовезеним апликацијама израђен у некој од новосадских радионица црквених утвари, а који је припадао архиепископу Стефану Стратимировићу (1790-1836).   У другој соби сталне поставке могу се видети врхунски примерци епитрахиља у златовезу из XV- XVII столећа, који су припадали ризницама Пећке патријаршије, манастирима Дечани и Крка и текстилној колекцији Музеја Српске Православне Цркве. Уз збирку орара и појасева  XVI- XVIII, изложена су и жезла од метала, дрвета (жезло којим се инронира Српски Патријарх, у техници интарзије) и израђеног у слоновачи које је припадало патријарху Арсенију IV Јовановићу Шакабенти (осликан и на његовом портрету).   У збирци митри приказана је једна од најстаријих коју је израдила Јелена Баћањи (из рода Бранковића) у XVI веку, као и митра Арсенија III Чарнојевића – дар руских поклоника из Москве 1697. године.   Трећа соба посвећена је теми – црквеноуметнички предмети од метала. Ту је збирка најстаријих предмета у виду средњовековних напрсних крстова од VII до XII века, израђених од бронзе и сребра. Уз њих су ручни крстови за благосиљање израђени у комбинованој техници дуборез-оков од сребрног па позлаћеног лима са бисерима, коралима и полудрагим камењем XVI – XVIII века, који су чувани у ризницама фрушкогорских манастира. Овој техници припадају и димензијом највећи изложени, престони крстови међу којима су импозантни они који припадали Пећкој Патријаршији и манастиру Дечанима, међу којима и онај који у себи носи крст цара Душана. Иста техника најчешће се јавља као украс панагијама које су такође изложене у збирној витрини. У њој су изложена и два енколпиона један из XII и други XIV века. Вотиви из XIX столећа такође су се нашли међу експонатима на поставци. Иза овога се нижу бројни путири, дискоси, кивоти, рипиде, дарохранилнице, кадионице, тамјанице, звездице, копља и кашичице, неки од њих настали из београдске кујунџијске радионице, затим оне у Смедереву, али и из руку даровитих кујунџија и златара попут Павла Чајничанина, Дмитра из Липове, Недељка и Луке из Ћипровца, Николе Недељковића из Ћипровца, Кондо Вука и Димитрија Аргирија из Мосхопоља.   Четврта соба кроз експонате приказује предмете који су припадали светим Србима. Најпре је, крај самог улаза у просторију постављене су две дечанске светиње: првобитни кивот Стефана Дечанског из 1348. године (доцније замењен каменом копијом у коју су премештене његове мошти, и који се налази у Дечанима) и изнад (као некад у храму) икона Светог Стефана Дечанског са сценама из житија, рад зографа Лонгина из 1577. Одмах поред изложене су повеље српских владара: цара Душана, којим дарује села у околини Призрена као метохе манастиру Хиландар из 1347/48; препис повеље кнеза Лазара издате манастиру Раваница крајем XIV века, даровна повеља Вука Бранковића манастиру Хиландар о поклону села Горње и Доње Гадимље из око 1390. године; те влашког војводе Дуке манастиру Милешева 1675. У следећој витрини је најстарији сачувани примерак српске примењене уметности, споменик музеолошке нулте категорије – Плаштаница краља Милутина, израђена у техници златовеза почетком XIV века у цариградској дворској радионици. У посебној витрини налази се свечана одора кнеза Лазара с краја XIV века. Сачувана заједно са одором на моштима и овде је у суседној витрини изложена златовезена Јефмијина похвала кнезу Лазару, прво у Србији потписано, женско, везиљско и песничко дело – датовано у 1402. годину. Исто тако, радом руку српске властелинке Катарине Кантакузине Бранковић (кћери деспота Ђурђа Бранковића и супруге Ирине Кантакузине) настала је златовезена митра београдског митрополита Максима. У централној витрини хоризонтално постављеној изложена је гостујућа плаштаница Антонија Хераклејског из друге половине XIV века а која се чува у манастиру Студеници. Њу је према предању Јелена Мрњавчевић, потоња монахиња Јефимија посредовањем кнегиње Милице даровала манастиру Студеници.   У петој соби изложени су уметничи предмети и архивска докумена која приказују живот Срба на територији Хабзбуршке монархије. Писане на пергаменту у свечаном рукопису и опреми, са великим воштаним печатима у дрвеним кутијама изложене су повеље аустријских царева Леополда I, Јозефа I, Карла VI и Марије Терезије из XVII -  XVIII столећа. Изложен је и превод привилегије Марије Терезије на српски језик. У витрини са руским иконама занимљив је примерак Илустрованог календара или минејна икона за период март-септембар из XVIII века. У посебној витрини су рипиде у барокном стилу Теодора Димитријевића Крачуна као и један барокни налоњ. У последњој просторији је изложена тематска витрина са плочама и отисцима старе дрворезне и бакрорезне графике из XVI - XIX века, као и разни манастирски печати.   Изложба српске црквене уметности у сталној поставци Музеја Српске Православне Цркве завршава се престоном иконом Светог архангела Гаврила, уље на платну, рад Уроша Предића 1920. године.     Зидове предворја и саме поставке красе портрети, који су само део велке галерије која се чува у фонду Музеја Српске Православне Цркве и део изложен у двору Патријаршије српске у Београду. Они су рад домаћих и страних мајстора, а то су портрети српских патријараха: Арсенија III (Јов Василијевич, 1744), Aрсенија IV Јовановића Шакабенте (Јов Василијевич, 1744), Јосифа Рајачића (E.Swoboda, 1848-1861, и Новак Радонић, Карловци 1855), Митрополита карловачког и Патријарха српског Георгија Бранковића (Урош Предић, 1906), затим Митрополита београдско-карловачких Мосија Петровића (1726-1730), Вићентија Јовановића Видака (Јаков Орфелин, 1774-1780); Митрополита карловачког Стефана Стратимировића (Павел Ђурковић, 1772-1830), београдског митрополита Хаџи Мелентија Павловића (1831-1833) и митрополита Србије Михаила Јовановића (Sv. Ivanovich, Paris 1899).   Изложбу су приредили: ђакон Владимир Радовановић, др Мирјана Матић, Марија Јовић, ма Биљана Цинцар-Костић, ђакон Александар Секулић, Петер Крајинц, Александар Радосављевић, Стефан Којадиновић. Консервација и рестаурација: Милодарка Коцев, Саша Живић. Стручна сарадња: мр Миланка Убипарип, Мила Гајић.       Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Логос,
      Његова светост Патријарх српски г. Иринеј истакао је синоћ у Београду, отварајући изложбу „Осам векова уметности под окриљем Српске православне цркве“ да су Срби стварали и у ропству и у страдањима.     Патријарх Иринеј нагласио је да ово изложба драгоцјености од непроцјењивог значаја на којој је представљен само мали остатак онога што је СПЦ створила кроз протекле вијекове, а што је чувано у ризницама српских манастира од Крке до Високих Дечана.   Његова светост истакао је да су српске светиње пљачкане и разношене, али да су Срби стварали и у тешким условима.   Патријарх сматра да је потребно да надлежне институције ријеше питање изложбеног простора Музеја СПЦ који је мали.   Управник музеја СПЦ ђакон Владимир Радовановић рекао је да ће посјетиоци изложбе моћи да се упознају о богатом културном и духовном насљеђу српског народа и да се увјере да чињенице и артефакти потврђују да су Срби вијековима стварали.   – Кроз две ризнице, манастира Високи Дечани и манастира Крка, приказали смо простор на којем је стварао наш народ. Реч је о два удаљена манастира, о две ризнице, од којих је једна на крајњем југу наше земље, а друга у другој држави, али у тренутку стварања уметничких дела то су два средишта нашег народа – истакао је ђакон Радовановић.   Он је нагласио да оно што можда боли данас, када се сматра да се живи у времену просвећености и да су прошла времена уништавања туђих обиљежја, јесте то да се живи у простору гдје је српско духовно и културно насљеђе угрожено.   Отварању изложбе присуствовали су Митрополит црногорско – приморски г. Амфилохије и Митрополит загребачко – љубљански Г. Порфирије, Преосвећени Епископи: шумадијски Јован, крушевачки Давид, британско – скандинавски Доситеј, јужноцентралноамерички Кирило, бачки Иринеј, источноамерички Иринеј (Добријевић), осјечкопољски Херувим, мохачки Исихије, ремезијански Стефан, Њ. К. В. принц Александар Карађорђевић и Њ. К. В. принцеза Катарина Карађорђевић, затим директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама г. Милета Радојевић и многобројни културни посленици.   На изложби „Осам векова умјетности под окриљем СПЦ 1219-2019“ у Музеју СПЦ премијерно је представљено 135 рукописних и двадесетак штампаних књига са раскошним оковима које свједоче о томе шта је књига значила и какав је углед уживала у средњем вијеку.   Међу бројним реликвијама је и дечански крст цара Душана, оригиналне повеље манастира Хиландара, први кивот у који су положене мошти Стефана Дечанског, круне, те бројни предмети из порушених манастира на Косову и Метохији и много тога другог.   Отварањем изложбе заокружено је званично обиљежавање и прослава осам вијекова аутокефалности СПЦ, које је започело Светом архијерејском литургијом 6. октобра у манастиру Жича, настављено 7. октобра архијерејском посјетом Пећкој патријаршији и Високим Дечанима и 8. октобра свечаном академијом „Завет Светог Саве“ у Београду.   Изложба ће бити отворена до 2. децембра, а посетиоци ће моћи да виде црквено-уметничке предмете непроцењиве вредности, настајале од 13. до 19. века.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Zoran Đurović,
      Зоран Ђуровић: Митрополит црногорско-приморски Амфилохије запретио расколом
       
      Када сам месеца маја писао да је Амфилохије са групом епископа кренуо у прављење раскола многи – чак и од мојих пријатеља – су казали да нешто није у реду са мојим душевним здрављем. Сада очекујем да ми се извине.
      Кратко ћу прокоментарисати захтеве у писму које је Патријарх одбио. Наиме, на прослави јубилеја 800 годишњице аутокефалије СПЦ, одржане 6. октобра у манастиру Жича, десила се жучна расправа патријарха Иринеја и митрополита Амфилохија, који је на све начине гледао да да Патријарху захтеве групе сепаратиста. Видимо по тачкама:
      1. Одлука Светог Архијерејског синода да на крајње скроман начин обележи јубилеј аутокефалности наше Цркве оставила је тужан утисак на све јер није испунила очекивања јерархије и нашег верног народа, а жалостан утисак је оставило и одустајање од прославе са пуноћом Православне Цркве, чиме је потцењено завештање које нам је оставио Свети Сава.
      - Крајње злонамерно подметање, јер је Синод објаснио зашто су одустали од позива других великодостојника сестринских Цркава: Да се не би погоршала ситуација јер Руси и Фанарци не служе заједно. Све ово Амфилохије зна, али продаје маглу преко антицрквених медија. Стварати злу крв њему није страно.
      2. По питању црквене ситуације у Северној Македонији, Синод од маја месеца ништа није предузео и тиме је дезавуисао важну саборску одлуку о наставку дијалога са делом Цркве у Северној Македонији која је у расколу. Оваквим понашањем остављамо утисак да нам је до јединства са свеукупним тамошњим народом понајмање стало и шаљемо двосмислену поруку васељенском Православљу.
      - Прошло је свега 4 месеца. Уследили су проблеми у Америци, Патријарх се разболео, био је и период одмора, Буловић је тек нешто радио по македонском питању и видели смо један текст поводом тога. Амфилохије је заборавио да је од 1985 епископ и да је више пута био члан Синода и заменик Павлов када је овај занемоћао. Ништа није урадио око македонског питања. Од мајског Сабора је гостио украјинске расколнике и призвао патријарха Вартоломеја да се уплете у наша црквена посла.
      3. Проблематично Саопштење за јавност Светог Архијерејског Сабора, објављено 18. маја 2019. на сајту Српске Патријаршије, у коме су неке одлуке формулисане супротно вољи Светог Архијерејског Сабора, изазвало је негодовање међу јерархијом и народом. Један број архијереја је већ изразио протест и у виду демантија се оградио од поменутог саопштења, што је, међутим, пропраћено ћутањем и игнорисањем од стране Синода.
      - Синод је добро урадио да се не изјашњава око неутемељених тврдњи Амфилохија и оних око њега. Како је портпарол СПЦ Буловић објаснио, извештај је написан као и сви претходни. Да нешто није у реду код пучиста, види се и из чињенице да се пензионисани Атанасије потписао у протесту да извештај о раду Сабора није добар, а сам није био на Сабору! Затим је у писму Патријарху слагао (праштајте на јасном српском, јер и Таса је народски владика) да су 22 потписника, а било их је 8! Број од 22 не помиње случајно јер је то та апсолутна и жуђена већина.
      4. Забринутост због евентуалног признања независности КиМ, о чему постоје узнемиравајући сигнали, као и проблеми око црквене имовине у Црној Гори где се покушава наметнути антиевропски и антицивилизацијски предлог закона о Црквама и верским заједницама, траже ново оглашавање Светог Архијерејског Сабора наше најсветије Цркве. Време неумитно тече и одлагање дискусије и решавања проблема до мајског Сабора може нас скупо коштати.
      - Више пута је све потврђено од САС. Не мора на месец дана да се понавља.   
      5. Неспоразуми око територијалног ограничавања Устава СПЦ у Северној и Јужној Америци досегли су, захваљујући медијским злоупотребама, шире размере и то тражи хитну и неодложну саборску расправу.
      - Нису «неспоразми» него се ради о самовољној сецесији и зато је Синод поништио све њихове одлуке. Кирило се жалио на то што су га изопштили, али у том случају испада да није обдарен интелигенцијом јер ништа није схватио, тј. није разумео «исправне» намере америчких владика. Реаговао је и Митрофан и сасвим стао на страну Синода. Амфилохије би хтео да је и он збуњиве природе.
      6. Такође, сматрамо за потребно да се саборски разговара о неутемељеној одлуци Светог архијерејског синода везано за повлачење благослова за предавање двојици професора на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Уз то саборску расправу потребује и најновија синодска одлука да се први пут у осмовековној историји наше Цркве, и то баш на ову свечаност, додели орден Светог Саве првог степена једном председнику Србије. Овим поводом огроман број верника је почео да шаље протесна писма па сматрамо да о тој одлуци треба да се саборски договоримо.
      - Максим и Вилотић су законски скинути са места предавача.
      И у мају је Вучић саборски позван. Тада је Тасићка причала да су Амфилохијеви захтевали да Патријарх абдицира. То се показало као лош потез, јер су после неколико месеци, када су се карте на столу помешале, медији који раде за Амфилохијеве узели да спинују и синодској линији (Буловић, Перић итд.) почели да приписују како они иду на рушење Патријарха!
      Амфилохије и Григорије in primis, али и Максим, су оркестрирали срамну хајку у време прославе, тако да је Бећковић дан пред држање говора у Жичи отказао (ако је прилика била добра, и Амфилохије је ту био, зашто не би и Матија? Ако није била добра, онда је Амфилохије бескичмењак, како и рече на посмртном говору Борислава Милошевића); затим су организовали „спонтане“ петиције, у Дечанима се изругивали ордену Светог Саве па су га давали свима...
      Занимљиво је да је пре само пет година на предлог Амфилохијев патријарх одликовао Филипа Вујановића, тадашњег председника Црне Горе, за време чијег мандата је Црна Гора постала независна држава и признала лажну државу Косово! Амфилохије је одликовао и «црвеног војводу» Шешеља, агностика и борца против веронауке. Одликовао је и Мирослава Мишковића, познатог српског тајкуна. Клео је свакога ко би се одрекао Русије, а нападе га изненада подмукли Шваба Алцхајмер, па заборави да је Путин, који је гарант и наше сигурности, одликовао тог истог АВ орденом св. Александра Невског!
      7. Подсећамо вас, такође, на одлуку прошлог мајског Сабора да се за ову јесен сазове Свети архијерејски сабор који би био посвећен црквеној просвети. Умољавамо Вас да ту одлуку поштујемо и спроведемо.
      Ваша Светости, ми знамо да они којима све наведено одговара скривају то од Вас, али Вам са жалошћу сведочимо да је углед наше најсветије Цркве и Вас лично нарушен. Због свега наведеног, после дужег суздржавања коначно смо били приморани да се огласимо и да заједнички покушамо – сабрани на Сабору у Светој Жичи – да што пре вратимо углед и стабилност нашој Цркви. Поводом свега овога умољавамо Вашу Светост да сходно Уставу сазове редовну седницу јесењег Светог Архијерејског Сабора. Могло би и ово Жичко Сабрање бити проглашено јесењим Сабором. Истичемо да је Патријарх Герман за 750-годишњицу наше Цркве сазвао ванредни Сабор. Сматрамо да би несазивањем јесењег Сабора дошло до погоршања наведених проблема и нарушавања јединства Српске Цркве.
      - То није била одлука Сабора.
      Ванредан сабор сазива Синод и то када процени да има разлога. Хумористично је да тај сабор тражи и еп. Лука који ни на редовном не може због болести да присуствује! И налази се у тим потписницима иако није био у Жичи!
      Најалармантнија је последња реченица у којој прете расколом: «Сматрамо да би несазивањем јесењег Сабора дошло до погоршања наведених проблема и нарушавања јединства Српске Цркве». Напокон и казаше шта им је на срцу. Мене су спиновали и троловали да умишљам некакве расколе, али сада и рекоше.
      Раскол је процес. Он се припрема како сам и показао у текстовима и коментарима око америчког и црногорског раскола. На свему већ годинама марљиво раде. И ћутали су све до сада да се народ не би досетио. Сада упорно користе Вучића као страшило и као некаквог издајника да би искористили општенародно незадовољство тешком економском ситуацијом.
      Ову екипу подржавају Весна Пешић, Ђилас, Иван Ивановић, Двери итд. Кампању су појачали и са свих страна опседају СПЦ, али и моју маленкост. Григорије је са ланца пустио Вука Бачановића, из СПЦ имамо Николу Станковића, кога плаћа Патријаршија и многе друге. Једноставно је немогуће испратити све наслове.
      Текст је смушен јер тражи сазивање редовне седнице јесењег Сабора, а онда се позива како је Герман сазвао ванредни Сабор. Амфилохије вређа нашу интелигенцију, јер канони говоре о 2 сабора годишње, али зашто их није било у СПЦ до сада? Што се тек данас сетио канона? (Он је пак познат како се држи канона па покрштава и крштене католике). Вређа нашу интелигенцију јер све то добро знамо, али пише текст за неуку рају. Да каже, као Артемије, како ми не поштујемо каноне. А сам је ишао само на 1 сабор годишње за свих 34 године своје службе! Неолиберашки медији напречац заборављају да Амфилохије куне, да хомосексуалце проглашава промотерима културе смрти итд. Интересантно. Чворовићу и сличнима напомињем да свака од помесних Цркава може прећутно да уређује своју праксу, како пише наш највећи каноничар светске славе еп. Никодим Милаш. Он је на основу тога писао да можемо да имамо и жењене епископе. И да за то не треба сазив Васељенског сабора. Такође, Милаш говори о томе да је неканонски да се епископ премешта са епархије на епархију, али је то наша пракса, а коју су користили управо Амфилохије и Атанасије. Тада се Амфилохије није сетио канона. И заиста, не постоји ниједан канон који то допушта, него сви забрањују. Али када треба да се продаје магла, црногорски није гадљив. Амфилохије је неканонски митрополит црногорско-приморски. Он је то само по милости СПЦ.   
      - Неки мисле да је Амфилохије писмо сочинио за време ручка и додела панагија. Није. Тада је сачинио промеморију, односно још један захтев да се Патријарх осврне на њихова тражења. Писмо је написано раније и било је предато Патријарху. Било је откуцано, а не писано руком. Потписе су већ били ставили. Како се Патријарх није обазирао на то, онда Амфилохије врши додатни притисак на њега, држи га за руку и препире се са њиме пред почетак приредбе. Даје му тај поновни подстицај. Максим је ту и наћуљио је уши (све се има на снимку), јер је директно заинтересован. Патријарх одбија, његов помоћник узима тај коверат. То ничим није уродило.
      Коаутор писма је Максим Васиљевић. Он и други су увукли Игњатија, декана ПБФ, у ово врзино коло. Дискурс о јединству одаје Максимово перо. Игњатија је Патријарх изгрдио јер је одуговлачио са давањем отказа Максиму. Када је видео да је враг однео шалу, Игњатије даје отказе Максиму и Вилотићу. Тиме се завршава део ове саге. Амфилохије предаје писмо својим медијима и оно бива публиковано. Моје лично разочарење је Јоаникијев потпис, јер сам мислио да барем једног Србина имамо у Црној Гори.
       
      Ваше Светости у Христу одана браћа и саслужитељи:
       
      Следи 15 потписа. Надам се да сам све потписе исправно рашчитао, јер их нам нису дали у доброј резолуцији.  
      Колона лево:
      Јустин жички
      Максим
      Лаврентије
      Кирило
      Лука
       
      Главна Колона:
      Амфилохије
      Јоаникије
      Атанасије милешевски
      Јован славонски
      Григорије
      Теодосије
      Димитрије
      Иринеј Добријевић
      Методије
      Игњатије

      View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...