Jump to content
Zoran Đurović

Зоран Ђуровић: Колико ролекса треба да купи Патријарх Српски Иринеј?

Оцени ову тему

Recommended Posts

пре 11 минута, Ромејац рече

На 5:26:57

Лепо се види патријархово расположење.

Danas se nastavlja sa trolovanjem. Као, Патријарх је престар, тражимо ванредни сабор итд. 

http://gorazdevac.com/2019/10/07/bez-patrijarha-i-clanova-sinoda-nastavljeno-obelezavanje-jubileja-spc-u-peckoj-patrijarsiji-video/?fbclid=IwAR26O2RKO7QW4LCxMSDcC3t3GpvRaJzXHRFYoZSJxP3DfYvRiO3tVUCCD8M

Share this post


Link to post
Share on other sites

Патријарх Иринеј је честит човек. Индикативно је како Амфилохија задњих обраћања потенцира како је Иринеј наследник Св. Сава - наравно да јесте! Види се према реакцији ка Игнатију, па сада и Амфилохију (Максим је ту, 'ладан к'о леденица, по оној "из жмире два вире")...Патријарх - иначе човек болестан и јако опрезан и смирен -види се да је  бесан као рис. Дрскост неких је превршила границе. Не знам шта је, али не ваља.Давид, Иринеј и Патријарх нису у Пећкој Патријаршији.

Да поредамо чињенице:

  1. Пред сабор на Криту пуца тиква између Москве и Истамбула - Максим се оглашава у неком Данасу или Недељнику.
  2. ТЕволуције на тапету у јавности - "ни лука ијо, ни луком миријо" - Максим се оглашава.
  3. Раскол у Украјини - цео свет шокиран, Максим се оглашава и проглашава то за љубав.
  4. Не само то, него пореди са нашом аутокефалијом.
  5. Одлуке нашег помесног Сабора, са јасним упутама Сабора, као и кристално јасним тумашењем, портпарола Иринеја - Макисм се оглашава.

УВЕК, увек и увек - преносећи унутарцквене ствари у јавност, и то кроз медије које везе благе са Црквом немају. Како човеку није јасно да се избламирао пред народом, студентима и браћом.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 11 минута, Ćiriličar рече

Не знам шта је, али не ваља.Давид, Иринеј и Патријарх нису у Пећкој Патријаршији...

Можда имају преча посла... да нису са Вучићем и Ердоганом на ручку... :) 

Share this post


Link to post
Share on other sites
Управо сада, Golub рече

Можда имају преча посла... да нису са Вучићем и Ердоганом на ручку... :) 

Ма нема бриге, Максим ће да надокнади својом преподобношћу и молитвом...све ће Шиптаре да оправослави након Калифорније.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 11 минута, Ćiriličar рече

Ма нема бриге, Максим ће да надокнади својом преподобношћу и молитвом...све ће Шиптаре да оправослави након Калифорније.

erdogan-i-vucic-f-predsednistvo-srbije-n

 

Ердо вуче Вучка за рукав: ,, дај ба среди и мени тај орден!''  12:smeha:

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 20 минута, Golub рече

Можда имају преча посла... да нису са Вучићем и Ердоганом на ручку... :) 

А код кога је овај дошао на ручак: :D

1120980519.jpg

,,Зашто је славни глумац у Београду — због посла, туристички или само на пропутовању — не зна се, али је вест да је „међу нама“ великом брзином обишла друштвене мреже.''

Share this post


Link to post
Share on other sites

,,Наш најважнији заједнички политички циљ је мир" , вели данас Вучић пред султан Ердоганом

,,Zašto car Lazar nije pristao na podjelu Kosova sa Turcima i rekao da je mir najvažniji? Kakav mir? Za koga? Za nova partijska zapošljavanja? Za udaranja po nosu na splavovima? Za posebno odjeljenje u vrtićima u kojem će biti transrodna djeca? Za još Zadruga i Parova? Za dečka Aleksandre Bursač koji šalje poruke Anđeli Veštici?'' пита  се ХРВАТ Горан Шарић

Ништа није случајно, па ни ово да је данас, турски ''султан'' Ердоган у посети код Србаља...   и види се ко је данас на Косову равном а ко није... Срби памте!

Share this post


Link to post
Share on other sites

Народе да вас не мучим покушаћу што је могуће мање да причам-пише...

Колико школовање,Теологија има везе са мисионарењем-мисијом цркве? 

Ако неког занима одговор нек прочита даље текст.

Један од учесника ове теме на једном месту тврди да мисионарење како каже “нема баш пуно везе [са] школовањем и теолошким знањ[и]ма” и онда уважени учесник ове дискусије даље  цитира дуги текст од  старца Софронија као потпору за свој став... без да неведе одакле је текст...  Већ сам раније о томе писао да Софроније прави разлику измећу две врсте Теологије.... да не понављам...

Нема сумње старац Софроније је био добар чоек, светог живота, што јест јест. То надам се нико не оспорава. И похвално је да Православни Хришћани буду упознати са ликом старца Софронија. АЛИ не почиње Хришћанство са Софронијем, неки се овде понашају као да ништа није било пре старца Софронија а ни после њега...

Сликовито да прикажем. Замислите један мозаик површине 20 м2 и сад  да се неко усредсреди на један детаљ-каманчић и да врти у круг како је тај мали каменчић важан или најважнји у целом делу-мозаику који је огромне површине, или да при томе не прмећује целу композицију. Дакле може се  постави питање шта је претежније један каменчић или сви остали детаљи (каменчићи) што чини композицију. Е управо старац Софроније је само један каменчић у том целом мозаику.  

Кад говоримо о мисији, образовању-теологији човек треба да има општи увид представу о мисији Цркве и Теологији Цркве од самих почетка па до данашњих дана а не да се фокусира на један детаљ из 20-ог века. 

Ово што сам горе споменуо је веома комплексна тема тј. питање општег-свестраног-заједничког и појединачног у Цркви али покушаћу што једноставније да то представим. Апостол павле у 1 посланици Коринћанима каже “Различни су дарови, али је Дух исти.”  “ Сада пак, многи су удови, а једно тијело. А око не може рећи руци: Не требаш ми; или опет глава ногама: Не требате ми.”

Дакле према Апостолу Павлу све је битно унутар једног мозаика. Дакле Павле нас учи да  не можемо само да се ослонимо на старца Софронија а да нисмо упознати са Оцима ране Цркве јер је  поребно да градимо да заснивамо своје ставове-мишљење на њиховим целокупиним списима, тј. изучавајући све списе отаца ране Цркве можемо да имамо праве координате у коме правцу ми треба да идемо да размишаљамо као Православни Хришћани и како да образујемо-формирамо своје мишљење- ставове. Ава Римски је један од ретких на поукама који види се чоек познаје оце ране Цркве, цитира их и позиваа се на њих, не прича ништа напамет, као што то раде зилоти који се ухвате појединачно за неки канон или цитат тј. служе се протестанском методологијом.

Даље кад је у питању уопште Хришћанство а поготово Православље ако човек хоће да зна нешто о том више, на првом месту треба да се упозна са источним монаштвом, јер Православље Православно Хиршћанство на себи има један неизбрисиви печат монаштва, тј. велики дио што имамо у Цркви долази из моншатва или грубо речено продукт је монаштва. 

Е сад ако би неко вришио неко истраживање и обишао све манстире у СПЦ (конкертно у Р. Србија, Р, Српска и Црног Гори) и разговарао успут са мушким и женским монаштвом видио би да је велики дио монаштва нема баш нешто велике симпатије према образовању па чак и кад је Теологија у питању.....сад да не елаборирам у детаље али верујем да су многи од вас посетили неке панстире и видели сте како то функционише и знате о чему причам....

А ставари су много једноставне ако човек чита текстове отаца ране Цркве у првих 8 векова, а поготово у права три века.   Из ових текстова може се доћи закључак да у самом почетку имамо ако се може тако рећи два типа монаштва: египтаско и кападокијско монаштво а овде би се могло додати и сријско монаштво као трећа група. 

Е сад кад је у питању Египатско монаштво треба рећи да ови монси нису толико полагали на образовање. У житијима Св. Антонија се наглавашава да је био неписмен и кроз цели текст је наглашен једно нерасопложење према науци-философији.

Док на другу старну и Кападокији имам диамтерално оперчну ситуацију гдје су кападокијци били аристократског порекла и били изустетно богати и образовани и изусетно добро позанвали грчку фолософију и литературу и са свим тим вршили мисију Цркве.  Св. Василије и Св. Григорије Богослов су провели 10-15 година у атини школујући се код учитеља који нису били Хришћани. Неки православни теолози сматрају да је св. Григорије Богослов био најобразованиј чоек свог времена. Св. Јован Златоусти је имао фолософа-ретора Либанија за учитеља који исто није био Хришћанин. Либаније је био један изузетан чоек-научник-учитељ....а то се види из његових личних писама, као и из примера Св. Јована Златоустог. Српски Зилоти вјешто прескачу ове детаље кад кртикују оне који стеку образовање на Западу, или кад је у питању теологшко образовање.  Нажалост у СПЦ има доста вјерника који су навикли на зилотске сентименталије и сентиш и све се своди на фасицнацију са чудима, на тражење чуда, на опсједнутост са чидима а што је према Златоустом све ово потврда неверовања.  Да би се овај зилотизам избегао, кад неко хоће да се упозна више са Православљем да живи као православни хришћанини поред учествовања на Литругији, личне молитве, поста, ја препоручим прво да се почне са исчитавањем више пута Дела апостолских, Павлових и саборних посланица. У ствари Павлове посланице су састављене прије Јеванђеља...  И саветујем да Охридски Пролог и Јеванђеља као и Откровење да читају касније тек за неко време.  Апостол павле у Посланици Коринаћанима баш говори о овом да се бебама малој деци не може дати твда храна за јело него се мора кренути са лакшом харном. Јеванђеља (чуда из јаванђеља) и Охридски пролог  је прејака храна за почетнике.  Знам за један случај где је човек који је тек ушао у Православље из те неке почетне ревности покушао да пости 40 дани и 40 ноћи као што је Господ Наш Богочвек Исус Христос учинио, и замало да није завршио у болници. Треба велика вештина и умеће човеку да учи друге људе да их подучава у вери а да се овако нешто или слично овом не догоди. Могао бих овде доста других примера и сличајева да наведем али да вас не мучим са тим...

Да се врати на оно што почех писати, дакле кападокијци нису остали у Кападокији да стекну образовање него су иштли на Запад у Атину, а и  с разлогом.... исто као и днас што је ситуацији. Није митрополит Иларион Алфејев онако напамет ишао на Запад да сткене образовање....човек је знао кристално јасно зашто иде тамо где иде.

Шта је овде још БИТНО споменути у вези горе написаног. Египатски монаси су велики познаваоци људске душе, док су кападокијци монаси људи који су предочили догмататско учење Православне Цркве.  Ту нема или или, као што нас учи Апостол Павле у посаници Коринћанима.... Према томе битно је све и египатско монаштов и кападокијксо монаштво и старац Софроније али треба то да се зна, сазна кроз исчитавање списа Отаца ране Цркве. 

Даље да не наводим Крила и Методија као образоване људе који су вршили мисију на језику наших предака на просторима где ми живиом дакле то није било на Грчком језику.... Св. Кирил и Методије били су нормалнији-разборитији од данашњих фанариота.....

Да се вратим на почетак дакле предлажем учеснику који се само позива на старца Софронија да почне да чита за почетак текстове отаца ране Цркве из трећег и четвртог века. На интернету могу се наћи скоро сви текстови из овог периода. И тако ће  доћи до очигледног закључка да мисија цркве и те како има везе са школовањем и теологшким образовањем тј. припремом за велико дело, јер на пример Кападокјици и Златоусти су прво стекли свестрано образовање па су потом ступили да служе и да врше мисију Цркве. 

Народе хавала вам за  ваше стрпљење да прочитате овај текст, да сте ми сви живи и здрави. 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 часа, Golub рече

Можда имају преча посла... да нису са Вучићем и Ердоганом на ручку... :) 

Ти си угасио. Потценио си моју интелигенцију. Рачунао си само на моју добродушност. Ариведерћи и никад више да ми се ниси јавио. Имам све.    

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 13 минута, uomo del Ve.Te. рече

Народе да вас не мучим покушаћу што је могуће мање да причам-пише...

Колико школовање,Теологија има везе са мисионарењем-мисијом цркве? 

Ако неког занима одговор нек прочита даље текст.

Један од учесника ове теме на једном месту тврди да мисионарење како каже “нема баш пуно везе [са] школовањем и теолошким знањ[и]ма” и онда уважени учесник ове дискусије даље  цитира дуги текст од  старца Софронија као потпору за свој став... без да неведе одакле је текст...  Већ сам раније о томе писао да Софроније прави разлику измећу две врсте Теологије.... да не понављам...

Нема сумње старац Софроније је био добар чоек, светог живота, што јест јест. То надам се нико не оспорава. И похвално је да Православни Хришћани буду упознати са ликом старца Софронија. АЛИ не почиње Хришћанство са Софронијем, неки се овде понашају као да ништа није било пре старца Софронија а ни после њега...

Сликовито да прикажем. Замислите један мозаик површине 20 м2 и сад  да се неко усредсреди на један детаљ-каманчић и да врти у круг како је тај мали каменчић важан или најважнји у целом делу-мозаику који је огромне површине, или да при томе не прмећује целу композицију. Дакле може се  постави питање шта је претежније један каменчић или сви остали детаљи (каменчићи) што чини композицију. Е управо старац Софроније је само један каменчић у том целом мозаику.  

Кад говоримо о мисији, образовању-теологији човек треба да има општи увид представу о мисији Цркве и Теологији Цркве од самих почетка па до данашњих дана а не да се фокусира на један детаљ из 20-ог века. 

Ово што сам горе споменуо је веома комплексна тема тј. питање општег-свестраног-заједничког и појединачног у Цркви али покушаћу што једноставније да то представим. Апостол павле у 1 посланици Коринћанима каже “Различни су дарови, али је Дух исти.”  “ Сада пак, многи су удови, а једно тијело. А око не може рећи руци: Не требаш ми; или опет глава ногама: Не требате ми.”

Дакле према Апостолу Павлу све је битно унутар једног мозаика. Дакле Павле нас учи да  не можемо само да се ослонимо на старца Софронија а да нисмо упознати са Оцима ране Цркве јер је  поребно да градимо да заснивамо своје ставове-мишљење на њиховим целокупиним списима, тј. изучавајући све списе отаца ране Цркве можемо да имамо праве координате у коме правцу ми треба да идемо да размишаљамо као Православни Хришћани и како да образујемо-формирамо своје мишљење- ставове. Ава Римски је један од ретких на поукама који види се чоек познаје оце ране Цркве, цитира их и позиваа се на њих, не прича ништа напамет, као што то раде зилоти који се ухвате појединачно за неки канон или цитат тј. служе се протестанском методологијом.

Даље кад је у питању уопште Хришћанство а поготово Православље ако човек хоће да зна нешто о том више, на првом месту треба да се упозна са источним монаштвом, јер Православље Православно Хиршћанство на себи има један неизбрисиви печат монаштва, тј. велики дио што имамо у Цркви долази из моншатва или грубо речено продукт је монаштва. 

Е сад ако би неко вришио неко истраживање и обишао све манстире у СПЦ (конкертно у Р. Србија, Р, Српска и Црног Гори) и разговарао успут са мушким и женским монаштвом видио би да је велики дио монаштва нема баш нешто велике симпатије према образовању па чак и кад је Теологија у питању.....сад да не елаборирам у детаље али верујем да су многи од вас посетили неке панстире и видели сте како то функционише и знате о чему причам....

А ставари су много једноставне ако човек чита текстове отаца ране Цркве у првих 8 векова, а поготово у права три века.   Из ових текстова може се доћи закључак да у самом почетку имамо ако се може тако рећи два типа монаштва: египтаско и кападокијско монаштво а овде би се могло додати и сријско монаштво као трећа група. 

Е сад кад је у питању Египатско монаштво треба рећи да ови монси нису толико полагали на образовање. У житијима Св. Антонија се наглавашава да је био неписмен и кроз цели текст је наглашен једно нерасопложење према науци-философији.

Док на другу старну и Кападокији имам диамтерално оперчну ситуацију гдје су кападокијци били аристократског порекла и били изустетно богати и образовани и изусетно добро позанвали грчку фолософију и литературу и са свим тим вршили мисију Цркве.  Св. Василије и Св. Григорије Богослов су провели 10-15 година у атини школујући се код учитеља који нису били Хришћани. Неки православни теолози сматрају да је св. Григорије Богослов био најобразованиј чоек свог времена. Св. Јован Златоусти је имао фолософа-ретора Либанија за учитеља који исто није био Хришћанин. Либаније је био један изузетан чоек-научник-учитељ....а то се види из његових личних писама, као и из примера Св. Јована Златоустог. Српски Зилоти вјешто прескачу ове детаље кад кртикују оне који стеку образовање на Западу, или кад је у питању теологшко образовање.  Нажалост у СПЦ има доста вјерника који су навикли на зилотске сентименталије и сентиш и све се своди на фасицнацију са чудима, на тражење чуда, на опсједнутост са чидима а што је према Златоустом све ово потврда неверовања.  Да би се овај зилотизам избегао, кад неко хоће да се упозна више са Православљем да живи као православни хришћанини поред учествовања на Литругији, личне молитве, поста, ја препоручим прво да се почне са исчитавањем више пута Дела апостолских, Павлових и саборних посланица. У ствари Павлове посланице су састављене прије Јеванђеља...  И саветујем да Охридски Пролог и Јеванђеља као и Откровење да читају касније тек за неко време.  Апостол павле у Посланици Коринаћанима баш говори о овом да се бебама малој деци не може дати твда храна за јело него се мора кренути са лакшом харном. Јеванђеља (чуда из јаванђеља) и Охридски пролог  је прејака храна за почетнике.  Знам за један случај где је човек који је тек ушао у Православље из те неке почетне ревности покушао да пости 40 дани и 40 ноћи као што је Господ Наш Богочвек Исус Христос учинио, и замало да није завршио у болници. Треба велика вештина и умеће човеку да учи друге људе да их подучава у вери а да се овако нешто или слично овом не догоди. Могао бих овде доста других примера и сличајева да наведем али да вас не мучим са тим...

Да се врати на оно што почех писати, дакле кападокијци нису остали у Кападокији да стекну образовање него су иштли на Запад у Атину, а и  с разлогом.... исто као и днас што је ситуацији. Није митрополит Иларион Алфејев онако напамет ишао на Запад да сткене образовање....човек је знао кристално јасно зашто иде тамо где иде.

Шта је овде још БИТНО споменути у вези горе написаног. Египатски монаси су велики познаваоци људске душе, док су кападокијци монаси људи који су предочили догмататско учење Православне Цркве.  Ту нема или или, као што нас учи Апостол Павле у посаници Коринћанима.... Према томе битно је све и египатско монаштов и кападокијксо монаштво и старац Софроније али треба то да се зна, сазна кроз исчитавање списа Отаца ране Цркве. 

Даље да не наводим Крила и Методија као образоване људе који су вршили мисију на језику наших предака на просторима где ми живиом дакле то није било на Грчком језику.... Св. Кирил и Методије били су нормалнији-разборитији од данашњих фанариота.....

Да се вратим на почетак дакле предлажем учеснику који се само позива на старца Софронија да почне да чита за почетак текстове отаца ране Цркве из трећег и четвртог века. На интернету могу се наћи скоро сви текстови из овог периода. И тако ће  доћи до очигледног закључка да мисија цркве и те како има везе са школовањем и теологшким образовањем тј. припремом за велико дело, јер на пример Кападокјици и Златоусти су прво стекли свестрано образовање па су потом ступили да служе и да врше мисију Цркве. 

Народе хавала вам за  ваше стрпљење да прочитате овај текст, да сте ми сви живи и здрави. 

 

Ди су Ролекси? У излогу су и даље :smeh1:

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 сат, Golub рече

,,Наш најважнији заједнички политички циљ је мир" , вели данас Вучић пред султан Ердоганом

,,Zašto car Lazar nije pristao na podjelu Kosova sa Turcima i rekao da je mir najvažniji? Kakav mir? Za koga? Za nova partijska zapošljavanja? Za udaranja po nosu na splavovima? Za posebno odjeljenje u vrtićima u kojem će biti transrodna djeca? Za još Zadruga i Parova? Za dečka Aleksandre Bursač koji šalje poruke Anđeli Veštici?'' пита  се ХРВАТ Горан Шарић

Ништа није случајно, па ни ово да је данас, турски ''султан'' Ердоган у посети код Србаља...   и види се ко је данас на Косову равном а ко није... Срби памте!

Лепо сам рекао тај Шарић Хрват је убачен да завади Србе са Вучићем.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 30 минута, uomo del Ve.Te. рече

Народе да вас не мучим покушаћу што је могуће мање да причам-пише...

Колико школовање,Теологија има везе са мисионарењем-мисијом цркве? 

Ако неког занима одговор нек прочита даље текст.

Један од учесника ове теме на једном месту тврди да мисионарење како каже “нема баш пуно везе [са] школовањем и теолошким знањ[и]ма” и онда уважени учесник ове дискусије даље  цитира дуги текст од  старца Софронија као потпору за свој став... без да неведе одакле је текст...  Већ сам раније о томе писао да Софроније прави разлику измећу две врсте Теологије.... да не понављам...

Нема сумње старац Софроније је био добар чоек, светог живота, што јест јест. То надам се нико не оспорава. И похвално је да Православни Хришћани буду упознати са ликом старца Софронија. АЛИ не почиње Хришћанство са Софронијем, неки се овде понашају као да ништа није било пре старца Софронија а ни после њега...

Сликовито да прикажем. Замислите један мозаик површине 20 м2 и сад  да се неко усредсреди на један детаљ-каманчић и да врти у круг како је тај мали каменчић важан или најважнји у целом делу-мозаику који је огромне површине, или да при томе не прмећује целу композицију. Дакле може се  постави питање шта је претежније један каменчић или сви остали детаљи (каменчићи) што чини композицију. Е управо старац Софроније је само један каменчић у том целом мозаику.  

Кад говоримо о мисији, образовању-теологији човек треба да има општи увид представу о мисији Цркве и Теологији Цркве од самих почетка па до данашњих дана а не да се фокусира на један детаљ из 20-ог века. 

Ово што сам горе споменуо је веома комплексна тема тј. питање општег-свестраног-заједничког и појединачног у Цркви али покушаћу што једноставније да то представим. Апостол павле у 1 посланици Коринћанима каже “Различни су дарови, али је Дух исти.”  “ Сада пак, многи су удови, а једно тијело. А око не може рећи руци: Не требаш ми; или опет глава ногама: Не требате ми.”

Дакле према Апостолу Павлу све је битно унутар једног мозаика. Дакле Павле нас учи да  не можемо само да се ослонимо на старца Софронија а да нисмо упознати са Оцима ране Цркве јер је  поребно да градимо да заснивамо своје ставове-мишљење на њиховим целокупиним списима, тј. изучавајући све списе отаца ране Цркве можемо да имамо праве координате у коме правцу ми треба да идемо да размишаљамо као Православни Хришћани и како да образујемо-формирамо своје мишљење- ставове. Ава Римски је један од ретких на поукама који види се чоек познаје оце ране Цркве, цитира их и позиваа се на њих, не прича ништа напамет, као што то раде зилоти који се ухвате појединачно за неки канон или цитат тј. служе се протестанском методологијом.

Даље кад је у питању уопште Хришћанство а поготово Православље ако човек хоће да зна нешто о том више, на првом месту треба да се упозна са источним монаштвом, јер Православље Православно Хиршћанство на себи има један неизбрисиви печат монаштва, тј. велики дио што имамо у Цркви долази из моншатва или грубо речено продукт је монаштва. 

Е сад ако би неко вришио неко истраживање и обишао све манстире у СПЦ (конкертно у Р. Србија, Р, Српска и Црног Гори) и разговарао успут са мушким и женским монаштвом видио би да је велики дио монаштва нема баш нешто велике симпатије према образовању па чак и кад је Теологија у питању.....сад да не елаборирам у детаље али верујем да су многи од вас посетили неке панстире и видели сте како то функционише и знате о чему причам....

А ставари су много једноставне ако човек чита текстове отаца ране Цркве у првих 8 векова, а поготово у права три века.   Из ових текстова може се доћи закључак да у самом почетку имамо ако се може тако рећи два типа монаштва: египтаско и кападокијско монаштво а овде би се могло додати и сријско монаштво као трећа група. 

Е сад кад је у питању Египатско монаштво треба рећи да ови монси нису толико полагали на образовање. У житијима Св. Антонија се наглавашава да је био неписмен и кроз цели текст је наглашен једно нерасопложење према науци-философији.

Док на другу старну и Кападокији имам диамтерално оперчну ситуацију гдје су кападокијци били аристократског порекла и били изустетно богати и образовани и изусетно добро позанвали грчку фолософију и литературу и са свим тим вршили мисију Цркве.  Св. Василије и Св. Григорије Богослов су провели 10-15 година у атини школујући се код учитеља који нису били Хришћани. Неки православни теолози сматрају да је св. Григорије Богослов био најобразованиј чоек свог времена. Св. Јован Златоусти је имао фолософа-ретора Либанија за учитеља који исто није био Хришћанин. Либаније је био један изузетан чоек-научник-учитељ....а то се види из његових личних писама, као и из примера Св. Јована Златоустог. Српски Зилоти вјешто прескачу ове детаље кад кртикују оне који стеку образовање на Западу, или кад је у питању теологшко образовање.  Нажалост у СПЦ има доста вјерника који су навикли на зилотске сентименталије и сентиш и све се своди на фасицнацију са чудима, на тражење чуда, на опсједнутост са чидима а што је према Златоустом све ово потврда неверовања.  Да би се овај зилотизам избегао, кад неко хоће да се упозна више са Православљем да живи као православни хришћанини поред учествовања на Литругији, личне молитве, поста, ја препоручим прво да се почне са исчитавањем више пута Дела апостолских, Павлових и саборних посланица. У ствари Павлове посланице су састављене прије Јеванђеља...  И саветујем да Охридски Пролог и Јеванђеља као и Откровење да читају касније тек за неко време.  Апостол павле у Посланици Коринаћанима баш говори о овом да се бебама малој деци не може дати твда храна за јело него се мора кренути са лакшом харном. Јеванђеља (чуда из јаванђеља) и Охридски пролог  је прејака храна за почетнике.  Знам за један случај где је човек који је тек ушао у Православље из те неке почетне ревности покушао да пости 40 дани и 40 ноћи као што је Господ Наш Богочвек Исус Христос учинио, и замало да није завршио у болници. Треба велика вештина и умеће човеку да учи друге људе да их подучава у вери а да се овако нешто или слично овом не догоди. Могао бих овде доста других примера и сличајева да наведем али да вас не мучим са тим...

Да се врати на оно што почех писати, дакле кападокијци нису остали у Кападокији да стекну образовање него су иштли на Запад у Атину, а и  с разлогом.... исто као и днас што је ситуацији. Није митрополит Иларион Алфејев онако напамет ишао на Запад да сткене образовање....човек је знао кристално јасно зашто иде тамо где иде.

Шта је овде још БИТНО споменути у вези горе написаног. Египатски монаси су велики познаваоци људске душе, док су кападокијци монаси људи који су предочили догмататско учење Православне Цркве.  Ту нема или или, као што нас учи Апостол Павле у посаници Коринћанима.... Према томе битно је све и египатско монаштов и кападокијксо монаштво и старац Софроније али треба то да се зна, сазна кроз исчитавање списа Отаца ране Цркве. 

Даље да не наводим Крила и Методија као образоване људе који су вршили мисију на језику наших предака на просторима где ми живиом дакле то није било на Грчком језику.... Св. Кирил и Методије били су нормалнији-разборитији од данашњих фанариота.....

Да се вратим на почетак дакле предлажем учеснику који се само позива на старца Софронија да почне да чита за почетак текстове отаца ране Цркве из трећег и четвртог века. На интернету могу се наћи скоро сви текстови из овог периода. И тако ће  доћи до очигледног закључка да мисија цркве и те како има везе са школовањем и теологшким образовањем тј. припремом за велико дело, јер на пример Кападокјици и Златоусти су прво стекли свестрано образовање па су потом ступили да служе и да врше мисију Цркве. 

Народе хавала вам за  ваше стрпљење да прочитате овај текст, да сте ми сви живи и здрави. 

 

Ma Vi ste jedan "obični" kamenčić..:stidljiv:

Share this post


Link to post
Share on other sites

Чудна је ова структура, хајде да Атанасије, Амфилохије и Игњатије коло воде, него изгледа да су увучени да помогну...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Његова Светост патриајрх бугарски Неофит обележио је 74. рођендан  у уторак, 15. октобра 2019. године.     Нови бугарски патријарх, на крштењу Симеон Николов Димитров, рођен је 15. октобра 1945. у Софији. Софијску духовну семинарију је завршио 1965. да би од 1967. до 1971. студирао на Духовној академији Светог Климента Охридског у Софији. О јесени 1971. до 1973. године провео је на богословској специјализацији при катедри „Црквено певање“ на Московској духовној академији, да би од 1. септембра 1973. био предавач црквеног појања и диригент студентског хора на Духовној академији у Софији. У Тројанском манастиру је пострижен у монашки чин 3. августа 1975. кад је добио име Неофит. Чин монашења савршио је лично блаженопочивши патријарх Максим.   Патријарх Максим је рукоположио монаха Неофита у јерођаконски и јеромонашки чин у Саборној цркви Свете Недеље у Софији 1976. године. Почев од 1975. он је диригент Свештеничког хора, а од 1977. он је виши предавач источно-црквеног појања и богослужбене праксе на Софијској духовној академији. У тој служби остаје до 1980. године. У чин архимандрита произведен је у софијској Саборној цркви 21. новембра 1977. године.   За викарног епископа Митрополита софијског с титулом Левкијски хиротонисан је 8. децембра 1985. у патријаршијској катедрали Светог Александра Невског.   Почев од 1. децембра 1989. године епископ Неофит је ректор Софијске духовне академије, а 15. јула 1991. изабран је за првог декана Богословског факултета од како је 1. јула те године ова висока богословска школа враћена у састав Софијског универзитета. На овом положају је остао до јануара1992. године. Наиме, од 27. јануара 1992. епископ Неофит је главни секретар Светог Синода. За Митрополита доростолског и червенског изабран је 27. марта 1994. године, а канонски је устоличен 3. априла.   Међутим, одлуком Петог црквено-народног сабора од 17. децембра 2001. године Доростоло-червенска епархија је подељена на Русенску (град Русе на Дунаву) и Доростолску епархију, па је митрополит Неофит остао на Русенској митрополији, с тим да врши дужност администратора новоосноване Доростолске митрополије. Као Митрополит русенски обављао је дужност председника синодалне Просветне комисије.   За Патријарха Бугарске Православне Цркве изабран је 24. фебруара 2013. године.     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Логос,
      Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 14. октобра 2019. године, на празник Покрова Пресвете Богородице, свету архијерејску Литургију у Покровском храму у Београду.         Саслуживали су протојереји-ставрофори Стеван Станковић, старешина храма у пензији; Драган Протић, ректор Богословије Светог Саве у Београду; Драгослав Стикић, старешина цркве Лазарице на Звездари; Споменко Грујић, старешина Богородичне цркве у Батајници; и Милош Мићић, старешина цркве Светог Илије у Миријеву; протојереј Верољуб Глишић; јереји Игор Лукић, парох цркве Светог Јована Владимира на Медаку; Димитрије Вељковић, старешина цркве у Врчину; и Марко Максовић, парох при храму Светог Василија Острошког; протођакони Томислав Милановић и Радомир Перчевић, као и ђакони Бранислав Кеџић и Урош Стојановић.   Храмовној слави присуствовао је и представник Римокатоличке цркве Светог Антуна, викар самостана Леополд. У цркви препуној благочестивог народа Његова Светост се обратио пригодном беседом. Уследила је литија око храма током које је освештана новоподигнута чесма у порти храма. Преломљен је славски колач г. Слободана и гђе Милице Пешић из Београда, који су приредили славски ручак у Парохијском дому. За следећу годину кумство су преузели г. Лазар и гђа Гордана Симеуновић из Београда.     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Логос,
      Његова Светост Патријарх српски Иринеј, служио је данас, 13. октобра 2019. године, Свету Архијерејску Литургију у храму Светог Симеона Мироточивог на Новом Београду.   Звучни запис беседе   Патријарху су саслуживали протојереји Јован Планојевић и Невенко Сукур, јереј Милош Марковић и ђакон Александар Танацковић, уз присуство ђакона Петра Бакајлића и парохијана овог новобеоградској храма. На крају Литургије Патријарх се обратио присутнима и говорио о стицању аутокефалности наше помесне цркве и о значају свете лозе Немањића за наш народ.     Извор: Радио Слово љубве
    • Од Логос,
      У склопу централне прославе јубилеја осам векова аутокефалности Српске Православне Цркве, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј отворио је 9. октобра 2019. године у Музеју Српске Православне Цркве монументалну изложбу „Осам векова уметности под окриљем Српске Православне Цркве“.   Фотогалерија 1 (ђакон Драган Танасијевић)   Фотогалерија 2 (ђакон Александар Секулић)   Повезана вест:   Патријарх Иринеј на отварању изложбе у музеју СПЦ: Срби стварали и у ропству и у страдањима!     Изложба је устројена са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и чланова Светог Архијерејског Синода, уз помоћ Министарства културе и информисања, Министарства правде, Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама, Секретаријата за културу града Београда и других институција. Изложбу прати истоимени каталог на 157 страна са преко стотину илустрација у боји, аутора др Миљане Матић, кустоса Музеја Српске Православне Цркве.   Изложба је отворена у присуству чланова Светог Архијерејског Сабора, престолонаследника Александра и принцезе Катарине Карађорђевић, представника министарстава Владе Републике Србије, представника Војске Србије, сарадника и пријатеља Музеја, као и бројне публике.   На путу Светосавља настајао је велики корпус српске црквене уметности – од времена светородне лозе Немањића, па преко кнеза Лазара и његових наследника,  деспота Бранковића и обласних владара српских земаља Балшића, Котроманића, Црнојевића... На том путу остала нам је поука од Саве Немањића, који се на овом пољу визионарски осврнуо и на будућа времена давне 1208. године, кроз једну од глава Студеничког типика, путем Указа о завесама, иконама и књигама црквеним, (Глава 21): Неизмењен желим да буде иметак свештених сасуда и икона, и завеса, и књига и осталог свег иметка црквеног. Не само да неизмењен буде већ и да се отуд не покреће, и ни од кога никада од било ког дела не узима. А ко од овога нешто отимајући узме користи ради неке, у грех црквене крађе да упадне, и због овога законском казном осуђен буде. Из другог оправданог разлога чинећи – узимати ове или премештати, ни ми, нити ко други неко добро мудрујући [не може] наредити, осим ако се догоди у време невоље због пожара манастира, када се догоди да се запали, или падне од земљотреса, или штогод друго што може да буде манастиру од помоћи, а друге никакве нема помоћи, тада да се покреће ова, али да то тајно не чини сам игуман, него да је од све старије братије уговорено и одлучено. Благословио је да предмети ризница цркава и манастира заувек остану на месту којем су намењене, али истовремено одорио да у случају када је благо у опасности – исто може бити пренесено на сигурно место. Наравно са условом да одлука о томе буде јавна и саборна.   Велики део тог корпуса црквених уметничких предмета и књига нестао је у ратним метежима и разарањима. Данас располажемо само мањим делом тога, што смо успели да отргнемо из чељусти разних непријатеља и освајача. Поучени од стране Светога Саве, Срби су у сеобама носили све што је претекло, а могло се понети. Тако и ово благо које је постављено на изложби организованом поводом осам векова ауокефалности Српске Православне Цркве само је оквирна слика - тек предукус, онога шта је некад кроз историју било створено у црквеној уметности.   У простору Музеја Српске Православне Цркве, специјално преуређеном за ову прилику, изложено је преко шестстотина експоната који су настали под окриљем Српске Православне Цркве – од Пећке Патријаршије и Високих Дечана, широм територије коју су насељавали Срби, све до манастира Крка, од XIII до XX века. Ризнице цркава и манастира чији су богослужбени предмети и књиге настајали као поруџбине средњовековних српских владара и чланова њихових породица, патријараха и епископа, игумана и монаха, као и верујућих људи из народа, из скривница изнете на видело пред поклонике и музејску публику.   Изложена дела су радови врхунских уметника – до радова кућне рукодјељи, и са ретким изузецима, настали су из руку српског народа, а у славу Тројединог Бога и његових светих.   На самом улазу у велики фоаје Музеја публику дочекује копија Богородице Соколичке (1312-1316) која је красила портал Милутинове гробне цркве у манастиру Бањска. Уз њу је и Родопово звоно (1432.) из цркве Светог Николе у Дреници. Даље на степеништу које води у главни ходник на почетку поставке изложене су и најстарије иконе изложбе, а то су две чудотворне, литијске иконе Богородице Пелагонијске и Архангела Гаврила, које су настале средином XIV века. На високим зидовима степеништа изложене су копије фресака из манастира Жиче и Пећке патријаршије (XIV век).   Затим се наилази да две издвојене, за ову прилику у потпуности преадаптиране просторије у којима су изложене рукописне и стара штампана књига, које припадају збирци Музеја, Пећкој Патријаршији, манастиру Дечанима и манастиру Крки. Поставку писане речи краси стотину примерака рукописних књига XIII – XIX век. Најпре је изложен примерак настао у скрипторији Црколез у близини Дечана у XIII веку. Писана је, као и већина књига и током наредног столећа на пергаменту. Као најчешћи тип јавља се Четворојеванђеље, затим је ту и Апостол, Минеји, Пролози, Лествица Јована Лествичника, Добротољубље, дела Теодора Студита и Григорија Паламе. Из  XIV века је сет књига које су припадале манастиру Дечанима, а то је Поменик манастира Дечана, Дечанска крмчија и Житије Стефана Дечанског. Међу ликовно најизразитијим књижним експонатима то су Четворојеванђеља из XVI столећа, богато осликаним минералним бојама и топљеним златом, кроз раскошне заставице, минијатуре и иницијале. Овај период обележен је и појавом богатог окова, који је – изведен од сребрног па позлаћеног лима, са додацима у полудрагом камену, најчешће красио управо Четворојеванђеља. Затим се нижу и друге врсте штива, попут Октоиха, Псалтира, Служебника,Патерика, Типика... У овим просторијама могу се видети налоњи из XVI, као и певница из XVII века која је припадала манастиру Дечанима. Овде се може видети како је изгледао дивит и метална торбица за путно Јеванђеље.   На крају обиласка изложених кодекса, наилазимо на србуље – прве штампане књиге у Срба. То је примерак Октоиха из XV века насталог на Цетињу под покровитељством породице Црнојевића, док је прва штампана књига у Београду – Четворојеванђеље типографа јеромонаха Мардарија из XVI столећа. Следе старе штампане књиге израђиване у манастирским типографијама: у Цетињу, Горажду, Грачаници, Милешеви и Скадру, као и оне богослужбене књиге које су Срби издавали ван граница своје земље, у Венецији, Бечу, Римнику, Будиму, Москви.   По изласку из просторија са изложеним књигама крећемо се ходником у коме је галерија икона. Музејска публика и поклоници имаће овог пута посебну прилику, да се упознају са иконама које су донете из ризница Пећке Патријаршије и манастира Дечана, као и незнатно манастира Крке. Свети образи на поставци припадају периоду од обнове Пећке Патријаршије и времена патријарха Макарија Соколовића (1557-1570) па све до Велике сеобе под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем. Овај период у историји уметности настао под окриљем Српске Православне Цркве обележен је великим успоном у жељи за обновом. Патријарх Макарије је покренуо велики талас у духовном и уметничком животу. Окупио је талентоване људе који су са ентузијазмом радили према његовим упутствима. За сликаре су постојала нека основна начела – да се не напушта византијски стил и да се, где год је то могуће прикажу свети Срби. Главни извођачи сликаног програма били су зограф Лонгин и зограф Андреја који су радили живопис Пећке Патријаршије, као и небројене иконе припремљене за иконостасе и појединачне. Њихови радови красе галерију икона у поставци Музеја Српске Православне Цркве. Иконе из овог периода налазимо у широком ареалу који је припадао јурисдикцији патријарха Макарија. Међу млађим примерцима икона изложени су радови српских зографа из периода XVII-XVIII века, попут радова поп Станоја Поповића, Остоје Мркојевића и Козме Дамјановића који су делали у Славонији и на територији Карловачке Митрополије. Овим радовима следе иконописци представници српског барока, као што је Теодор Димитријевић Крачун, Димитрије Бачевић и Никола Нешковић.   У сталној поставци, овога пута дошло је до измена у самом постављању експоната, који су овога пута у збирним витринама по својој природи. Тако је читава прва соба сталне поставке и део друге посвећен приказу црквеног текстила. Одмах у првој витрини изложена је Лонгинова плаштаница (темпера на платну) као припрема за потоњи златовез из XVI века. Затим следе најстарији, руком цртани антиминси, плаштанице и аери  XVI-XVII столећа. Уз њих су и врхунски примерци златовезених текстилних утвари XVIII – XIX века насталих из руку вредних везиља које су делале на територији Карловачке Митрополије, попут Ане Баић и Јулијане Станковић. У посебном делу витрине са наруквицама изложен је и примерак цариградских архијерејских наруквица из XV столећа. Изложен је и комплетни орнат од златотканог броката, са златовезеним апликацијама израђен у некој од новосадских радионица црквених утвари, а који је припадао архиепископу Стефану Стратимировићу (1790-1836).   У другој соби сталне поставке могу се видети врхунски примерци епитрахиља у златовезу из XV- XVII столећа, који су припадали ризницама Пећке патријаршије, манастирима Дечани и Крка и текстилној колекцији Музеја Српске Православне Цркве. Уз збирку орара и појасева  XVI- XVIII, изложена су и жезла од метала, дрвета (жезло којим се инронира Српски Патријарх, у техници интарзије) и израђеног у слоновачи које је припадало патријарху Арсенију IV Јовановићу Шакабенти (осликан и на његовом портрету).   У збирци митри приказана је једна од најстаријих коју је израдила Јелена Баћањи (из рода Бранковића) у XVI веку, као и митра Арсенија III Чарнојевића – дар руских поклоника из Москве 1697. године.   Трећа соба посвећена је теми – црквеноуметнички предмети од метала. Ту је збирка најстаријих предмета у виду средњовековних напрсних крстова од VII до XII века, израђених од бронзе и сребра. Уз њих су ручни крстови за благосиљање израђени у комбинованој техници дуборез-оков од сребрног па позлаћеног лима са бисерима, коралима и полудрагим камењем XVI – XVIII века, који су чувани у ризницама фрушкогорских манастира. Овој техници припадају и димензијом највећи изложени, престони крстови међу којима су импозантни они који припадали Пећкој Патријаршији и манастиру Дечанима, међу којима и онај који у себи носи крст цара Душана. Иста техника најчешће се јавља као украс панагијама које су такође изложене у збирној витрини. У њој су изложена и два енколпиона један из XII и други XIV века. Вотиви из XIX столећа такође су се нашли међу експонатима на поставци. Иза овога се нижу бројни путири, дискоси, кивоти, рипиде, дарохранилнице, кадионице, тамјанице, звездице, копља и кашичице, неки од њих настали из београдске кујунџијске радионице, затим оне у Смедереву, али и из руку даровитих кујунџија и златара попут Павла Чајничанина, Дмитра из Липове, Недељка и Луке из Ћипровца, Николе Недељковића из Ћипровца, Кондо Вука и Димитрија Аргирија из Мосхопоља.   Четврта соба кроз експонате приказује предмете који су припадали светим Србима. Најпре је, крај самог улаза у просторију постављене су две дечанске светиње: првобитни кивот Стефана Дечанског из 1348. године (доцније замењен каменом копијом у коју су премештене његове мошти, и који се налази у Дечанима) и изнад (као некад у храму) икона Светог Стефана Дечанског са сценама из житија, рад зографа Лонгина из 1577. Одмах поред изложене су повеље српских владара: цара Душана, којим дарује села у околини Призрена као метохе манастиру Хиландар из 1347/48; препис повеље кнеза Лазара издате манастиру Раваница крајем XIV века, даровна повеља Вука Бранковића манастиру Хиландар о поклону села Горње и Доње Гадимље из око 1390. године; те влашког војводе Дуке манастиру Милешева 1675. У следећој витрини је најстарији сачувани примерак српске примењене уметности, споменик музеолошке нулте категорије – Плаштаница краља Милутина, израђена у техници златовеза почетком XIV века у цариградској дворској радионици. У посебној витрини налази се свечана одора кнеза Лазара с краја XIV века. Сачувана заједно са одором на моштима и овде је у суседној витрини изложена златовезена Јефмијина похвала кнезу Лазару, прво у Србији потписано, женско, везиљско и песничко дело – датовано у 1402. годину. Исто тако, радом руку српске властелинке Катарине Кантакузине Бранковић (кћери деспота Ђурђа Бранковића и супруге Ирине Кантакузине) настала је златовезена митра београдског митрополита Максима. У централној витрини хоризонтално постављеној изложена је гостујућа плаштаница Антонија Хераклејског из друге половине XIV века а која се чува у манастиру Студеници. Њу је према предању Јелена Мрњавчевић, потоња монахиња Јефимија посредовањем кнегиње Милице даровала манастиру Студеници.   У петој соби изложени су уметничи предмети и архивска докумена која приказују живот Срба на територији Хабзбуршке монархије. Писане на пергаменту у свечаном рукопису и опреми, са великим воштаним печатима у дрвеним кутијама изложене су повеље аустријских царева Леополда I, Јозефа I, Карла VI и Марије Терезије из XVII -  XVIII столећа. Изложен је и превод привилегије Марије Терезије на српски језик. У витрини са руским иконама занимљив је примерак Илустрованог календара или минејна икона за период март-септембар из XVIII века. У посебној витрини су рипиде у барокном стилу Теодора Димитријевића Крачуна као и један барокни налоњ. У последњој просторији је изложена тематска витрина са плочама и отисцима старе дрворезне и бакрорезне графике из XVI - XIX века, као и разни манастирски печати.   Изложба српске црквене уметности у сталној поставци Музеја Српске Православне Цркве завршава се престоном иконом Светог архангела Гаврила, уље на платну, рад Уроша Предића 1920. године.     Зидове предворја и саме поставке красе портрети, који су само део велке галерије која се чува у фонду Музеја Српске Православне Цркве и део изложен у двору Патријаршије српске у Београду. Они су рад домаћих и страних мајстора, а то су портрети српских патријараха: Арсенија III (Јов Василијевич, 1744), Aрсенија IV Јовановића Шакабенте (Јов Василијевич, 1744), Јосифа Рајачића (E.Swoboda, 1848-1861, и Новак Радонић, Карловци 1855), Митрополита карловачког и Патријарха српског Георгија Бранковића (Урош Предић, 1906), затим Митрополита београдско-карловачких Мосија Петровића (1726-1730), Вићентија Јовановића Видака (Јаков Орфелин, 1774-1780); Митрополита карловачког Стефана Стратимировића (Павел Ђурковић, 1772-1830), београдског митрополита Хаџи Мелентија Павловића (1831-1833) и митрополита Србије Михаила Јовановића (Sv. Ivanovich, Paris 1899).   Изложбу су приредили: ђакон Владимир Радовановић, др Мирјана Матић, Марија Јовић, ма Биљана Цинцар-Костић, ђакон Александар Секулић, Петер Крајинц, Александар Радосављевић, Стефан Којадиновић. Консервација и рестаурација: Милодарка Коцев, Саша Живић. Стручна сарадња: мр Миланка Убипарип, Мила Гајић.       Извор: Инфо-служба СПЦ

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...