Jump to content
  1. Камењарац

    Камењарац

  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Zoran Đurović
      Зоран Ђуровић: Утук на Латиновића
       
      Иако Теологијанет, у духу демократије и права на одговор, није објавила мој осврт на текст др Владимира Латиновића (ВЛ), овај се по крајњој кенози удостојио да на том сајту одговори на моје замједбе. Укратко, а даље ћу се осврнути детаљније, искурс ВЛ се може сажети: Ви, српски теолози, пишете само с емоцијама јер сте глупи јер су емоције лоше, а ја пишем строго научно, а онда вели два реда даље: пишем на молбу пријатеља. Пола текста је it is all about me, ја сам геније, а онда чим почне теологија прва идеја је Solа Scriptura. Друга теза је „да сте можда у праву“. Трећи одговор: то тако тврде православни  теолози, али ја нисам такав. Четврто, о пелагијанизму ћу да вам откријем топлу воду, јер ето то је прва и последња политичка одлука у историји. Боље да не пише на српском или барем не на рачун православне теологије, јер нас за  протестантском хистеријом боли уво. Сам пак ВЛ је студирао на ПБФ, али је студирао код Владана Перишића правећи му полице. Како му је Владан био учитељ, није ни за чудити да је овај протестант DOC! Неке опсервације:
      1) ВЛ исписа тираде како сам манипулисао, јер сам рекао да његов докторат није објављен, нити да га је Брил објавио 2015, како је било најављено. Иако сматрам да је смешно да морам овде да се правдавам, морам рећи да мој докторат јесте публикован… И не само што је публикован него је објављен од једног од најеминентнијих немачких издавача (Aschedorff). Ово је тачно. Но, није тачно да сам свесно слагао, јер у претраживачу нисам нашао његову тезу (италијански гугл уме да прави ове шале), а кад се ВЛ самоцитирао у првом тексту, није ни навео место и годину штампања. Зато сам погрешио, али остаје да му Брил није штампао 2015 тезу, док је Ашедорф штампао први том 2018, тако да је и ВЛ „слагао“. Ако сам ја лажов, онда је по реципроцитету то и ВЛ.
      Наравно просто знатижеље ради занима ме на ком то Универзитету дозвољавају докторске дисертације од 1100 страна, које се касније морају да објављују у томовима? Који је то ментор прихватио? Која је то комисија читала? Не кажем да није могуће, само веома је необично свима осталима који су имали лимите од 250 до 300 страна за докторате. Мени је речено ако то што желиш не можеш да напишеш на 300 страна, немој ни да пишеш. А само по себи нуди и објашњење што није објављено. Но, верујемо Латиновићу на реч. Опет манипулишем, јер сам тврдио да не пише бестрасно него да услиши молбе пријатеља. Овај део се односи на моју изјаву: „Али овога пута, на молбу пријатеља и под теретом савести, желео бих да напишем нешто у вези са схватањем причешћа, тј. његовог дејства на оне које га примају.“… Ја сам текст написао на молбу пријатеља (множина, не једнина [онда се напише пријатељâ])… Моје мешање је мени само нашкодило, али не жалим што сам то учинио, јер неке жртве и циљеви су вредни страдања (Јован 15, 13). Нема сасвим објективног писања, како је тврдио и Ханс Кинг, али ни трунке објективности нема када ВЛ хоће да пострада ради високих циљева и саможртвује се за пријатеље који, како рекох, седе у мишијим рупама и моле се Богу да помру чланови Синода СПЦ! Чиме је та молба пријатељâ мотивисана, видећемо после. 3) Опет манипулишем, јер велим да ВЛ пише у секташком духу, где се Оци представљају некаквим будалама и онима који немају везе са Писмима.
      „Секташтво“ је у суштини управо и главни проблем ЗЂ-а (то се у психологији зове пројекција) и то својеврсно „научно секташтво“. Он уопште не схвата шта је наука (конкретно патристика), јер се његови текстови (као и они које је линковао) састоје од гомиле неповезаних, набацаних цитата светих отаца скупљених са свих страна (вероватно по патристичким лексиконима) у циљу доказивања одређене поенте. Латиновић не разликује књижевне жанрове, и коме су намењени текстови. Моје научне текстове није читао. Карактеристика пак секташа је да каже: Од мене почиње свет, ја ћу вам тумачити Писма, јер Оци немају благе везе са Библијом. То је, друже, секташки начин писања. На остала блебетања и малициозности нећу одговарати, јер то није намена овог текста.
      4) Латиновић одговара на моју примедбу: „У Новом Завету нема ни помена о исцељујућим дејствима причешћа. Христос није користио причешће да би исцељивао болесне“(ВЛ). Ово је бесмислено. Сам он је то причешће, и што би, поред себе живога правио некакво причешће? Друго, тајна евхаристије је установљена кад су га ухапсили, па свакако није било времена да би је он употребљавао.
      На то вели: Дакле, по мишљењу ЗЂ-а, Христос би да га нису „ухапсили“ употребљавао причешће да лечи и то је његов доказ да у Новом Завету постоји помен о исцељујућим дејствима причешћа? ВЛ закључци су ингениозни. Нигде не следи да замишљам како би Ис после причешивао, кад то није радио ни пре, него сам обесмислио његову тврдњу (што није било тешко) да Хр није причешћем лечио људе. Требаш бити заиста обдарен па да поред живог Ис тражиш да Он носи у торбици причешће па да тако лечи. Мислим и да када би поново Ис пљунуо у земљу и тиме помазао очи ВЛ, оне се не би отвориле!
      Уместо врдања и манипулација било би боље да нам (он и остали) наведе конкретан цитат из Новог Завета који показује да је неко веровао у исцељујуће дејство причешћа. Што се тиче изјаве да је „Христос сам причешће“ (са којом се, наравно, слажем [плашим се да се не слажемо, јер ко зна шта ВЛ тиме подразумева, а онда би, када би то разумео, схватио зашто му је бесмислено питање што Ис није лечио причешћем!]) саветовао бих му да размисли о овоме: Христос је на последњој вечери био присутан лично. Како је уједно и он и причешће могао да буде Христос? Јесу ли у соби била два Христа? Да ли се Христос, који је исто јео од хлеба и пио из путира, причестио сам собом (аутофагија?). Ако је он ученицима дао себе, зашто је и он лично уопште јео од хлеба и пио од вина? Саветујем ЗЂ и онима који слично мисле да прочитају неколико књига на тему символичког и реалног присуства Христа у причешћу. Наше данашње схватање реалног присуства није нужно било и схватање ране Цркве, тј. барем не већине источних светих отаца. Ово је код нас дошло највећим делом под утицајем западне цркве и израз је њихове средњевековне побожности.
      Сасвим је јасно да ВЛ верује у симболичко присуство ИС у причешћу, док сам ја заостао и латиномислећи, јер верујем у реално његово присуство у причешћу. О овоме сам писао годинама, како је Ис присутан, и како је могао да причести апостоле, док рационалиста ВЛ покушава да проблем покаже нерешивим, и као аргумент за причешће као симбол користи то да не може Ис да буде истовремено на 2 места, као и да би дошло до аутофагије. Проблем није присуство 2 Ис, него присуство једног те истог Ис на 1.000 места истовремено кад се служе литургије. Писах да је то зато што се оприсутњује он као Васкрсли и који је у aevum, вечности другог реда. Како је у тој вечности Ис, који је исти јуче, данас и сутра, стога је могао да буде и у хлебу и вину и сам лично са апостолима. На истини начин је био и у гробу и у рају с разбојником. Зато је могао и да се преобрази, јер је отворио врата Царства Божијег апостолима и зато су га видели у слави. А како је могао да буде у слави, кад се још није био вазнео, или како је могао пре тога да причести апостоле? Самоједење није резервисано само за Њега, него и за све нас. Јер смо сви део тог мистичког тела, тако да си и са собом причешћујемо. Али то тело није ово земаљско, него преображено и уједињено у Христовом, и то нам се даје реално у причешћу, а не да нам се даје неколико грама меса и крви како би да ми ВЛ импутира.

      Сада ће он можда рећи: ок, могу тако да буду ствари, али Оци нису то тако замишљали како ти говориш. Немамо формулисан ни догмат о Св. Тројици у Писмима, нити срећемо термин једносушни, па ипак сматрамо јеретицима они који то не исповедају. Дакле, предањска учења су дубоке рефлексије Цркве на оно што латентно и у заметку постоји, тако да се учење о причешћу као и телесном леку није појавило у 4. веку када Оци више нису знали Писма, него измишљали људска предања, па ће сада да нас Латиновић очисти те накупљене прашине!

      Но, заметак имамо у Павла, Еф 2, 4-7: „Али Бог, богат у милосрђу, због велике љубави своје којом нас је заволео, нас, који бејасмо мртви због грехова, оживе са Христом: благодаћу сте спасени. И са Њим заједно васкрсе и заједно посади на небесима у Христу Исусу, да би показао у вековима који долазе огромно богатство благодати своје преко доброте према нама у Христу Исусу“. Сада би ВЛ рекао да то Павле није мислио озбиљно, али тако не мудрује св. Јован Златоусти, па упућујем на In epistulam ad Ephesios (homiliae 124), 4, 1-2. Златоусти ће рећи да не разуме баш како то функционише, али да је тачно да смо на Небесима, јер смо повезани реално са Главом.
      Верујем да је јасно зашто ВЛ тврди да причешће није лек, јер оно није ИС ХС, него његов симбол. А ко се икад симболом излечио? Питање је да ли ВЛ уопште верује и да је ИС заиста лечио, јер може да се позове на то да је он чинио знамења, знакове који би указивали на Њега.
      Осврнух се на ВЛ приведена Дела 20, 7-12, јер се ВЛ питао што младића Павле не излечи причешћем. Што се тиче ваших „медицинских разлога“ хлеб нису морали да му гурају у душник. Могли су га једноставно помазати причешћем како то видимо на осталим примерима. Нигде не видимо у НЗ да се неко помазивао причешћем. Позивајући се на примере из 4. века је анахронизам. Такође, нигде не видимо да су апостоли носили причешће у торбици, као што то данас имамо са причешћем за болеснике или потребите. Дакле, није Павле имао „причешће при руци“, него је после преломио хлеб у заједници (11-12). А Савле је могао бити крштен па не прогледати, већ прогледати тек од евхаристије кад је први пут учествовао. Дакле у најбољем случају овде крштење може бити сматрано лековитим. Крштење може, али не може и причешће? Где је ту логика?
      Написах: „ВЛ неопрезно наведе управо текст који је против њега, јер читамо у 11-12: „Онда изиђе горе па, преломивши хлеб и причестивши се, дуго говораше све до зоре, и тако отиде. А младића доведоше живог“. Овде имамо идеју чудотворења по причешћу“. Одговара: Ово је класична замена теза. Очигледно је младић прво био исцељен, па је тек онда примио причешће. И то је ЗЂ-у јасно, те стога уводи идеју „чудотворења по причешћу“ која је смешна (јер сад више нема доказа да је чудотворење могуће кроз причешће, па је ето могуће после, што је доказ да причешће лечи?). Шта то уопште значи и где сам ја уопште говорио о чудотворењу по причешћу? ВЛ није разумео шта сам казао: Нисам рекао да је младић после причешћа оздравио, него да је оздравио после Павловог причешћа, а сам опис догађаја је алузија на чудотворење Илијино и Ис. Или можда ВЛ сугерише да Павле није исцелио младића? Пре ће бити да је ломљењем хлеба потврђено да је Павле аутентичан Ис следбеник и да дар чудотворства има по Ис, али то бива после причешћа (што свакако не значи да Павле и пре причешћа није био чудотворац). Тако је, како ми се чини из овог контекста, причешће овде имало улогу потврду вере и Павлове мисије као и дара исцелења који долази од Ис.  
      Нећу наводити све што пише ВЛ, нити ћу се бавити свим аргументима, јер већину сматрам ирелевантним и у пуко надгорњавање, али не могу да прескочим овај бисер суптилног доктора: јер не размишљам црно-бело већ увек допуштам могућност да грешим, осим кад му ја демонстрирам да греши!:))). Исто је бисер на мој приговор да он сматра да је изнад васионских сабора (писац је ваљда хтео рећи „васељенских“?). То је мој стил писања популарних текстова, да би се слабије верзирани заинтересовали, а конкретно овај израз рабим због Никодима Милаша. Корен речи је исти а исто је и значење. Људима буде интересантно па се заинтригирају, као нпр. ВЛ а ову реч. Из дремежа пробудим зилоте убацивањем речи их хрватског, или старе заборављене изразе. У својој посланици Ефесцима св. Игњатије Богоносац, рекао бих неопрезно, користи медицинску терминологију и говори о причешћу као о „леку бесмртности“ (φάρμακον αθανασίας [треба: ἀθανασίας]) и противотрову за смрт (αντίδοτος του μη αποθανείν [треба: ἀντίδοτος τοῦ μὴ ἀποθανεῖν])“… „Могуће је наравно да Игњатије ове термине користи и свесно, и да он заправо одражава религијске праксе његовог времена везане за причешће или пак да би се борио против њих.“ Дакле ја сам у добром академском маниру оставио могућност да Игњатије заиста сматра причешће леком (што је мање вероватно јер он као његове ефекте види само то да је оно извор вечног живота и бесмртности).
      Игњатије заиста сматра причешће леком и то би Латиновић знао да чита лексиконе као ја.:))) Не треба му замерити, јер он чита само оригинале па не може све да држи у глави. Могао је пак да погледа референцу коју сам привео (Еф 7, 2) па би онда знао шта Игњатије мисли: Eἷς ἰατρός ἐστιν, σαρκικός τε καὶ πνευματικός, γεννητὸς καὶ ἀγέννητος, ἐν σαρκὶ γενόμενος θεός, ἐν θανάτῳ ζωὴ ἀληθινή, καὶ ἐκ Mαρίας καὶ ἐκ θεοῦ, πρῶτον παθητὸς καὶ τότε ἀπαθής, Ἰησοῦς Χριστὸς ὁ κύριος ἡμῶν. „Један је Лекар, и телесни и духовни, рођени и нерођени, Бог јављени у телу, у смрти Живот истинити, и од Марије и од Бога, најпре страдалан и онда нестрадалан, Исус Христос – Господ наш“ (прев. Атанасије Јевтић). Лекар меса (σάρξ), тела нашег. Дакле, сасвим је јасно да се мисли на лекара и тела, као и духа човечијег. Међутим, ми треба да се уплашимо и прихватимо шта мисли ВЛ, јер се Игњатије неопрезно изражава! Просто ме обузме милина кад се сетим да ВЛ неколико редова пре тога тврди да он не пише црно-бело, а овде каже: он као његове ефекте види само то да је оно извор вечног живота и бесмртности.
      ВЛ је „научнички“ пошао од предубеђења да за Игњатија причешће не може бити телесни лек, и изоколо нам сугерише како је то каснији отачки спис где се већ види декаденција, а он нам помаже да то исправимо. Игњатије се наслања на апостолско доба, и могуће је да је слушао Јована Богослова (Јероним), а пострадао је у Риму 105-135 г. (не улазим у расправу о години). Пошто је реч о субапостолском добу, Латиновићу је битно да дискредитује Игњатија, али је испало да је дискредитовао себе.
      Бриљира и кад тврди: Он обећава (ЗЂ) да ће из извора доказати да је рана Црква веровала у исцелитељско дејство причешћа и онда наставља са цитатима светих отаца који говоре о томе да је Христос био лекар (ни један једини цитат о исцелитељском дејству причешћа!), да би на крају завршио констатацијом да је доказао да су рани оци веровали у исцелитељско дејство причешћа. И притом мене оптужује да сам шарлатан. Ако неко не може да повеже да су Оци Исуса доживљавали као Лекара и лек, и то телесног, ја сам ту немоћан, јер Латиновић негира да је причешће Ис Хс. Ко је видео Лекара који не лечи и лека који је бездејствен? Све су то беспућа људског резона када се порекне идентичност ИС ХС са причешћем. Да ли наведени аутори говоре о неком Лекару Ис који је на Небу и одозго шаље заслужнима (пелагијанска јерес) исцелења? Не. Тада се долази до ВЛ закључка да су већ први Оци изопачили апостолско учење, а Оци 4 века зацементирали ту наопаку доктрину о причешћу као леку.
      За ВЛ не постоји типос као књижевна фигура (иако ју НЗ широко употребљава), јер покушах да му објасним тип пасхалног јагњета који се испунио у Ис, како верују апостоли, али би им се ВЛ смејао у лице. Ис који је лечио телесне недуге, а обећао је да ће свагда са својима остати, испада да није више овде и да не лечи! Али јесте у ломљењу хлеба, па зато нестаје са очију апостола када сам прелама хлеб, јер се сада Он даје у том хлебу. И да би разумели да је у њему, зато ишчезава пред апостолима. Наравно да НЗ не доноси ad litteram доктрину о евхаристији како је изнесох на основу отачких рефлексија, али је заложена ту и мислимо да Ис није слагао да ће нам послати Утешитеља који ће нас упутити у сваку истину. Што би требало да нас поучава ако је све већ речено у Библији?
      Неки секташ ће ме питати где се у Библији налази реч Тројица, које нема нигде, и по први пут се јавља у Тертулијана, и испало би, ако бисмо следили резон ВЛ, да ју је Тертулијан измислио и неопрезно се изразио и да она нема упоришта у Писмима! Истина је да се по принципу Solа Scriptura у НЗ не види директно да се причешће доживљава као лек, али је то јасно из околних доказа (неко нпр. чак само на основу околних доказа може бити осуђен за убиство). Зато се доктрина о причешћу као телесном леку не јавља изненада, а ВЛ нигде не показује мотиве за јављање такве „изопачене“ доктрине. За разлику од њега ја сам, верујем, изнео разлоге зашто је то учење исправно и да је само синтеза ранијих интуиција и пракси. Питање које ВЛ не може у себи да реши је питање односа Писма и Предања, и ту је сав проблем. А то се питање решава не на докторату него већ у основној школи и веронауци.
      Такође, када ВЛ наводи из Кирила Јерусалимског, пример надалеко изношен, да хришћани умачу прст у причешће и мажу тиме, никако не значи да је ту праксу измислио Кирило, него да је чинила део предања јерусалимске Цркве, мада не знамо када је тачно настала. Огроман је број ранохришћанских списа за које знамо да су постојали, али да су изгубљени, као и оних који су дошли некомплетни до нас или у фрагментима. Претендовати да нешто категорички тврдимо при оваквом стању извора, је талибански. Можемо за нешто децидирано изјавити само када имамо недвосмислено сведочанство, као нпр. у случају св. Амброзија који је први у литургији увео 386 г. песме које нису из Псалтира. Можемо да се питамо који су мотиви иза тога, али не можемо да тврдимо да је то погрешно јер га нема у НЗ или у раних отаца! Амброзије је био новотарац!:)))
      Сада долазимо и до мотива зашто ВЛ узлишава молбе својих пријатеља (Владан Перишић, Благоје Пантелић, Максим Васиљевић, Родољуб Кубат, Вукашин Милићевић…), а он се састоји у томе да се покаже да Црква гоји неписамско и неправославно учење о причешћу као леку, и тиме се убцује у полемику око причешћивања у току епидемије, подржавајући изоколо став да причешће нужно доводи до заразе, а тиме заостали и мрачни Синод СПЦ учествује у помору народа немајући никакве пастирске бриге о њему! Са друге стране је ова просветљена дружина, која се залаже за просветитељство, хуманизам, ничим условљену слободу итд. Зато се ВЛ допада пелагијанска јерес, јер је она све типовала на човека и његову снагу и врлину, где нема потребе за преображавајућом благодати. Не желећи да се расправљам са ВЛ око проблема пелагијанизма, јер је очигледно да суптилни доктор нема везе са тим питањем, навешћу само став Јулијана Екланског који представља срце пелагијанске доктрине: a deo homo emancipatus est (Човек је независан од Бога). Зоран Ђуровић
    • By PredragVId
      Патријарх Кирил пронеће икону Умиленије улицама Москве

       
      У петак, 3. априла 2020, Његова Светост патријарх московски и све Русије Кирил пренеће икону Матере Божје „Умиленије“ из места њеног пребивалишта у Владимирској цркви патријархове резиденције у Чистом переулоку у Богојављенску саборну цркву у Елохови у Москви. Вест преноси инфо служба Српске Православне Цркве.
      У 16.00 ч. Његова Светост започиње обилазак града Москве са иконом Матере Божје „Умиленије", пред којом се молио преподобни Серафим Саровски и стиже са светињом у Богојављењенски саборни храм, где у 18.00 ч. почиње јутарња прослава празника Похвале Пресветој Богородици. Службом ће началствовати Његова Светост патријарх Кирил. Литију и богослужење преносиће уживо два тв канала.
      Његова Светост Патријарх апелује на вернике да, док су у својим домовима,  заједно се моле, започињући читањем акатиста Пресветој Дјеви Марији и додатком молитве за избављење од опаке болести – заразе од вируса короне -  почев  од 16:00  ч. по московском времену у петак, 3. априла 2020. године.
      **
      Икона Мајке Божје "Умиленије" је келејна икона преподобног Серафима Саровског. Икона се јавила монаху Серафиму у шумама Сарова. Назвао ју је „Радост свих радости“. Чудотворни лик био је у његовој манастирској келији, а испред ове иконе преподобни се преставио у Господу 2. (14.) јануара 1833. године.
      У писаним мемоарима савременика преп. Серафима, икона се помиње у описима последњег периода његовог живота, када је, после 1815. године, у своју келију почео да прима све оне који су тражили разговор и поуку. После заједничке покајне молитве и благослова, преп. Серафим обично је крстообразно помазао чело особе која је дошла уљем из кандила које је горело испред келијске иконе.
      После упокојења преп. Серафима икона „Умиленије“ пренета је у манастир Дивјејево, где је чудотворна икона постала је главна светиња манастира. Да би целивали ову икону, верници у 19. веку препешачили би стотинама и хиљадама километара. 1927. године манастир је затворен, али чесна икона се тајно сачувала, па су је деценијама чували побожни људи.
      У јуну 1991. године икона је уручена блаженопоч.  патријарху Алексију II. Данас се стално налази у радном дому Патријарха руског у Чистом переулоку. Једном годишње - на празник Похвале Пресветој Богородици (празнује се у суботу 5. недеље Великог поста) - икона Светог Серафима-Дивјејевска „Умиленије“ доноси се на поклоњење у Богојављенском катедралном собору у Елохови (Москва).
      Икона је изображена на платну развученом на чемпресовој плочи димензија 67 × 49 цм и представља допојасни лик Матере Божје са погнутом главом, погледом и рукама прекрштеним у тренутку кад изговара арханђелу Гаврилу на Благовести: „Ево слушкиње Господње, нека ми буде по речи твојој ” (Лука 1,38).
      Извор: Patriarchia.ru (с руског протођакон Радомир Ракић)
       
    • By Логос
      У петак, 3. априла 2020, Његова Светост патријарх московски и све Русије Кирил пренеће икону Матере Божје „Умиленије“ из места њеног пребивалишта у Владимирској цркви патријархове резиденције у Чистом переулоку у Богојављенску саборну цркву у Елохови у Москви.     У 16.00 ч. Његова Светост започиње обилазак града Москве са иконом Матере Божје „Умиленије", пред којом се молио преподобни Серафим Саровски и стиже са светињом у Богојављењенски саборни храм, где у 18.00 ч. почиње јутарња прослава празника Похвале Пресветој Богородици. Службом ће началствовати Његова Светост патријарх Кирил. Литију и богослужење преносиће уживо дван тв канала.   Његова Светост Патријарх апелује на вернике да, док су у својим домовима,  заједно се моле, започињући читањем акатиста Пресветој Дјеви Марији и додатком молитве за избављење од опаке болести – заразе од вируса короне -  почев  од 16:00  ч. по московском времену у петак, 3. априла 2020. године.   * * *   Икона Мајке Божје "Умиленије" је келејна икона преподобног Серафима Саровског. Икона се јавила монаху Серафиму у шумама Сарова. Назвао ју је „Радост свих радости“. Чудотворни лик био је у његовој манастирској келији, а испред ове иконе преподобни се преставио у Господу 2. (14.) јануара 1833. године.   У писаним мемоарима савременика преп. Серафима, икона се помиње у описима последњег периода његовог живота, када је, после 1815. године, у своју келију почео да прима све оне који су тражили разговор и поуку. После заједничке покајне молитве и благослова, преп. Серафим обично је крстообразно помазао чело особе која је дошла уљем из кандила које је горело испред келијске иконе.   После упокојења преп. Серафима икона „Умиленије“ пренета је у манастир Дивјејево, где је чудотворна икона постала је главна светиња манастира. Да би целивали ову икону, верници у 19. веку препешачили би стотинама и хиљадама километара. 1927. године манастир је затворен, али чесна икона се тајно сачувала, па су је деценијама чували побожни људи.   У јуну 1991. године икона је уручена блаженопоч.  патријарху Алексију II. Данас се стално налази у радном дому Патријарха руског у Чистом переулоку. Једном годишње - на празник Похвале Пресветој Богородици (празнује се у суботу 5. недеље Великог поста) - икона Светог Серафима-Дивјејевска „Умиленије“ доноси се на поклоњење у Богојављенском катедралном собору у Елохови (Москва).   Икона је изображена на платну развученом на чемпресовој плочи димензија 67 × 49 цм и представља допојасни лик Матере Божје са погнутом главом, погледом и рукама прекрштеним у тренутку кад изговара арханђелу Гаврилу на Благовести: „Ево слушкиње Господње, нека ми буде по речи твојој ” (Лука 1,38).     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • By Логос
      У својој проповеди после Божанске литургије у московској саборној цркви Христа Спаситеља, 4. недеље Великог поста, Његова Светост патријарх московски и све Русије Кирил позвао је вернике Руске Православне Цркве да се уздрже од присуства богослужењима због вируса корона.     „Позивам вас, драги моји, да се уздржите од одласка у цркву наредних дана, док не добијете  посебни патријархов благослов“, рекао је Патријарх, мада ће свештенство и даље богослужити.   Градоначелник Москве Сергеј Собјањин претходно је апеловао на људе да не иду у цркву, иако није хтео да изриче званичну забрану, а председник Владимир Путин прогласио је 30. март - 3. април  нерадном срдмицом за читаву земљу. Собјањин је после тога завео карантин у целом граду, јер су случајеви вируса корона у Москви преко викенда премашили 1.000.   После истицања духовних подвига описаних у „Лествици“ светог Јована Лествичника и њиховог остваривања у животу Свете Марије Египћанке, патријарх  Кирил се осврнуо на тему вируса корона, приметивши да је примио писмо једне  православне жене у Италији, које је на њега оставило велики утисак, јер је навела како су становници Италије, као и становници Русије данас, до само пре неколико недеља мислили да  вирус није  озбиљна претња и наставили да живе као и обично. Међутим, сада је, као што је познато, ситуација у Италији постала веома озбиљна.   „,Пре него што у нашим породицама буде жртава, Црква данас позива да се обавезамо да ћемо строго поштовати све мере прписане од здравствених власти у Русији“, наставио је Његова Светост.   Као и многи архијереји широм православног света, Патријарх је тада указао на живот свете Марије Египћанке  као пример тога да је спасење могуће и без одласка у цркву, и позвао је своју паству да своје домове претворе у пустињу (у пустињи се подвизавала преподобна Марија. – прим. прев.).   „Узмимо себи за задатак да не напуштамо своје домове, као што је и Марија Египћанка узела себи за задатак да не напушта пустињу. А вероватно је била и гладна и жедна!“ - истакао је патријарх Кирил. „А у савременим градовима можете добити и храну и пиће, а да не напустите своје пустиње.“   „Управо овако би сада требало да живимо“, наставио је Патријарх, позивајући верне да не слушају неко свештено лице које би казало другачије. „Слушајте шта вам је данас Патријарх рекао.“   Није случајно што се ово време карантина подудара са данима прослављања Свете Марије Египћанке, јер „ништа случајно не бива у Бога", рекао је.   „Марија се борила против ђавола, који је погодио људске душе, а данас се морамо борити против сила зла које погађају наша физичка тела, а преко тога и наше душе.“  „Зато вас позивам, драги моји, да се уздржите од одласка у цркву наредних дана док не буде посебног патријарховог благослова, и ако вам неко  другачије каже, подсетите га на пример Марије Египћанке“, наставио је Свјатјејши патријарх и додао:   „Други одговор немамо, јер волимо наше цркве. 51 годину проповедам са проповедаоница, подстичући људе да дођу у цркву и превазиђу тегобу своје сопствене зле воље и спољних околности. Сав свој живот посветио сам овом позиву! Надам се да разумете колико ми је данас тешко рећи: Уздржите се од одласка у цркву; и вероватно то никада не бих рекао да није било дивног, спасоносног примера Свете Марије Египћанке, коју током ове недеље Црква слави као велику подвижницу, која је чак и током свог земаљског живота примила анђеоску природу.   „Нека њеним молитвама  Господ све заштити од зараза и болести ... Верујемо да нас и данас Господ позива да следимо њен пут чак и у савременим метрополама“, закључио је Свјатјејши  патријарх сверуски Кирил.     Извор: Инфо-служба СПЦ

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...