Jump to content
Zoran Đurović

Зоран Ђуровић: Колико ролекса треба да купи Патријарх Српски Иринеј?

Оцени ову тему

Recommended Posts

Зоран Ђуровић: Колико ролекса треба да купи Патријарх Српски Иринеј?

 

Писало се доста о томе да ли су српске епархије наше Цркве у САД у процесу раскола. Америчке владике то негирају, али су им аргументи више него неубедљви. Такође, они ни најмање наивно нису ушли у овај процес и то бих желео да демонстрирам у овом тексту.

У САД постоји Assembly of Canonical Orthodox Bishops of the United States of America (Сабрање [Сабор] канонских православних епископа Сједињених Америчких Држава). То би било нешто слично Сабру СПЦ, а имаји и својеврсни „синод“ - Executive Committee (Извршни одбор). Председник извршног одбора је цариградски архиепископ за САД Елпидофор. Српски епископ новограчаничко-средњозападноамерички, Лонгин Крчо, је члан одбора.

  Сабрање канонских православних епископа САД се звало Assembly of Canonical Orthodox Bishops of North and Central America (Северне и Централне Америке), али су променили назив у априлу 2014, да би, како веле (исто као и данас српски епископи из САД) боље одговорили на културну разноликост и пасторалне потребе у региону, па су Канаду одвојили од себе, а централноамеричку придружили Латинској Америци.

Програм Сабрања је да се превазиђу канонске „аномалије“ у дијаспори, тј. преклапање јуриздикција (које неки фанарствујушчи већ називају јересју), али у кључу да сви буду под једним епископом који је, наравно, из Васељенске Патријаршије. Текст програма (манифест) имамо на енглеском.[1]

Даље, овај Синод се састао 18 септ. 2019, где је позвао на конкретно остварење православног јединства у САД, и то кроз стварање комитета, агенција, ауторизованих организација и вођење дијалога.[2] Према томе, машинерија се структурише прецизно, да би се нашао најбољи пут до крајњег циља - потпуног јединства. По налогу САД ови дијалози и сусрети, симпосиони имају за задатак да се рекламира некакво „модерно“ и отворено православље (под капом Фанара), док би друго („проруско“) било обележено као фундаменталистичко и тиме маргиналзовано – одузело би му се право грађанства. Овој сесији је присуствовао, уместо заузетог Лонгина, епископ Иринеј Добријевић.

zYIuORU.jpg

Епископ Добријевић први с десна

Недавно се повела полемика око промене Устава у коме је промењено име српске Цркве на САД просторима из „Српска Православна Црква у Северној и Јужној Америци“ у „Српске Православне Епархије у САД“, управо по матрици Сабрања канонских православних епископа САД! То се ради по налогу САД јер је превише крупан, тј. компликован, залогај да се Северна, Централна и Јужна Америка потчине Фанару заједно. Зато је излетело ово правдање како се иде у усклађивање са законом САД, а све ове Цркве су функционисале без проблема већ преко века. Ништа се није променило у Уставу или Закону САД да би сада постојала ова потреба. Интересантно је да Сабрање епископа САД нема нигде у виду Руску Православну Цркву. За њих је јединство у САД под Фанаром, и уопште их није брига за лечење раскола са РПЦ.

Не разумем, када се узму све ове чињенице у обзир, како се неко чуди што епископ Кирило буеносајреско-јужноцентралноамерички није био ни обавештен о одлуци тела чијег је био члан! Само је одсечен. Сада нас пак Максим, Лонгин и Иринеј убеђују да је све у реду и да не треба да измишљамо неке теорије завере. Случај пак Митрофана канадског би био тужан кад не би био смешан, јер он као „не зна како да шаље паре за Америку“ (партципација за претходну СПЦ у Северној и Јужној Америци). Синоду бих препоручио да му да месец дана да нађе начин, а ако није способан, да му се да ролекс за одлазак у пензију.

Епископ Максим, иако није члан Извршног одбора САД, је најтешњи њихов сарадник и чест гост на Фанару (и ових дана је био тамо). Песница је фанарске пропаганде не само у СПЦ него и у целом православљу, и добио је крила после последње прославе у његовој епархији, тако да отресито негира своја „покајања“. Тврдио је да је Свети Сава неканонски добио аутокефалију, да ће време показати да је Патријарх Вартоломеј у праву и да носи тежак крст, да је стицање Савине аутокефалије налик овом што се дешава у Украјини, да је дарвинизам јединоспасавајућа научна теорија и сл. Дрско је организовао отпор одлуци да се уклони са места предавача на ПБФ, тако да га подржава либерална страна са БУ, као и профанариотска на ПБФ. Одбија да прихвати одлуку Синода. Сада покушава да обмане наивне како не раде интензовно на расколу. Тако у нарученом и написаном интервјуу, око промене имена, што је доведено  у везу са одлукама Критског Сабора, на коме је Цариград апеловао на право за управљање црквама у Варварским земљама позивајући се на 4. Васељенски сабор, из чега следи да треба да постоји само једна Православна Црква у Америци, у којој би били сви: Срби, Грци, Руси, Арапи... одговара: „То двоје се само у машти појединаца може довести у везу (а видим да има таквих са врло бујном маштом). Колико ми је познато, Васељенска патријаршија није званично саопштила да у пракси примењује своје тумачење 28. канона Халкидонског сабора. Она своје тумачење чува за себе јер да га примењује тада би наступио проблем. Међутим, једно су жеље а друго су могућности. Штавише, иста та Васељенска патријаршија је иницирала да се питање дијаспоре решава саборно, а не унилатерално. Плод тога је документ о дијаспори Светог и Великог Сабора усвојен и пре Крита и на самом Криту“.[3]

Еписикоп вероватно замишља да разговара са особама које нису стекле употребу разума. Наиме, кроз давање Томоса Украјинцима, Фанар је узео и целу њихову дијаспору. Физички нису баш могли целу, јер се ткз. Патријарх Филарет побунио, тако да у САД нису се сви потчинили Вартоломеју, док у Италији, у којој ја живим и радим је неких 80% украјинских парохија прешло под Фанар (Венецију), а платили су по глави 500 еу. То је било на састанку у Напуљу. Дакле, Васељенска Патријаршија примењује у пракси своју идеологију, док Максим сања ружичасте слонове који лете жутим стаматисовастим небом.

Даље, Максим намерно прећуткује да је Васељенска Патријаршија склонила на Криту питање аутокефалије, које је уско везано са дијаспором, да би имала маневарски простор. Многи предстојатељи православних Цркава су позвали Фанар да се саборно испита питање Украјине, и ови су то одбили, и сада су пустили у етар буву да је Васељенска Патријаршија овлашћена да даје аутокефалије! Ако се дозволи таква теза, православна Црква ће се распасти по шаву.

Ниједан од америчких владика није невин. Ролексе бих поклонио свима. И да лепо иду у пензију, јер њима поклонити икону не иде не би знали шта да раде са њима, ионако их имају превише. Пада ми само на памет ако би Патријарх Иринеј наручио од мене икону св. Иринеја за Максима, радо бих је урадио. Мада бих исту наплатио. Шалу на страну, јер није моменат за лежерност, ми се налазимо у јако тешкој ситуацији, јер се амерички тројац, без одобрења Синода и Сабора већ регистровао у САД са све новим Уставом,[4] у коме предупређују било какво мешање Сабора СПЦ у њихова питања, мада овде понављају већ аутономистички Устав из 2008. Тако чл. 13, п. 1: „Епископски савет је највиша црквено-јерархијска власт Српских Православних Епархија у САД“. Чл. 13, п. 8, 3: „Предлаже кандидате на упражњене епархије, сходно члану 14, параграф 2“, који пак гласи: „Епархијске Архијереје за Српске Православне Епархије у Сједињеним Америчким Државама бира Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, првенствено од кандидата предложених од Епископског савета, који може да се консултује с ким нађе за сходно“.

hxOwp7F.jpg

Регистроване Serbian Orthodox Dioceses in the United States of America, које су пријављене, гле ироније, на Марсу (Пенсилванија)!

 

Где је проблем? Када дође тренутак да Епископски савет потпише своје потчињавање Фанару и улазак у будућу аутокефалну Цркву САД, Сабор СПЦ ништа неће моћи да уради, јер и да их рашчине ови пред САД законодавством фигурирају као Јуридичке Особе. Сабор СПЦ је пред америчким законодавством непостојеће тело. То би све изазвало дугогодишње судске спорове и трошење реке пара. Међутим, паметније је сада уручити им ролексе него касније, јер у овом моменту немају већину народа у нашој дијаспори, као што би се избегло да они побегну под окриље тада озваничене САД Цркве (аутокефалне по моделу украјинске „аутокефалије“) ка којој води Сабрање канонских православних епископа САД.

Да Господ утврди и просветли Његову Светост и Сабор СПЦ!           

  

Зоран Ђуровић

Рим 23/09/2019

 

[1] The Assembly was established in accordance with the Decision of the 4th Pre-Conciliar Pan-Orthodox Conference, convoked in Chambésy, Switzerland, June 6-12, 2009, at which met representatives from all the universally-recognized autocephalous Orthodox churches. These representatives recognized substantial canonical "anomalies" in the organization and life of the Church in these regions, and realized that, though these anomalies had arisen from specific historical circumstances and pastoral needs, they nonetheless present a number of serious problems for the faithful; moreover, they give an appearance of disunity in the one holy Church. As such, these representatives unanimously agreed to the formation of the assemblies of bishops to heal, as quickly as possible, these anomalies... The purpose of the Assembly of Bishops of the United States of America is to preserve and contribute to the unity of the Orthodox Church by helping to further her spiritual, theological, ecclesiological, canonical, educational, missionary and philanthropic aims. To accomplish this, the Assembly has as its goals: i) the promotion and accomplishment of Church unity in the United States ii) the strengthening of the common pastoral ministry to all the Orthodox faithful of the region; and iii) a common witness by the Church to all those outside her. In addition, the Assembly has as an express goal iv) the organization of the Church in the United States in accordance with the ecclesiological and the canonical tradition of the Orthodox Church... Unlike SCOBA however, the Assembly is a transitional body. If it achieves its goal, it will make itself obsolete by developing a proposal for the canonical organization of the Church in the United States. This proposal will in turn be presented to the forthcoming Great and Holy Council, which will consist of all canonical Orthodox bishops throughout the world. Should this proposal be accepted, it is hoped that the Assembly of Bishops will then come to an end, ultimately to be succeeded by a governing Synod of a united Church in the United States. (http://www.assemblyofbishops.org/about/).


View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Имам утисак да је јесењи сабор отказан да би се видило како ће реаговати сабор у банкротираној Грчкој, по питању Украјине.

Ако стане на страну Украине, могуће је да се СПЦ поцијепа. Мени је тешко да замислим Игњатија који не служи са Зизијуласом, или епископе у Америци који мученички страдају због стања у Украјини.

Уколико би дошло до раскола, имали би паралелну јерархију?

Јасно је ко би имао подршку запада, а самим тим и неки облик државне заштите.

Са правницима као што је Беговић можемо очекивати "Осму офанзиву" на Цркву.

Што се тиче ролекса, вјероватно бих их васпоставио Вартоломеј, што опет значи раскол.

Мислим да у нашој Цркви има мудрих људи, и нека им је Господ на помоћи, јер се за овако нешто нису спремали, нити су од браће очекивали, а са друге стране је годинама брижљиво и студиозно рађено и вјероватно имају савјетовања о даљем раду.

Та савјетовања свакако нису саборска.

Како било, Црква има инструменте за којима нерадо посеже, да се одбрани.

Мени је сабрање код Јустина улило наде.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

До сада, најаргументованији текст о новим америчким собитијима, које је тешко не назвати расколом. Самовољни сепаратистички устав, мора саборно да се поништи.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Имаш посла са екипом која по питању надлежности на факсу и кад је право јасно против њихових тренутних интереса проналази тумаче и државом се брани од Синода.

 

У Америци они су једини правно регуларни субјект, већ праве антиномију између појмова Црква и СПЦ, - "само параноицима може пасти на памет да то има било какве везе са променом имена"

 

Онда ће у Америци СПЦ бити означена као пала организација под Руским утицајем.

 

Пошто САД нису дужне и не препознају организацију Цркве, она се мора доказати пред судом.

 

Остаје кажем нада да нису сасвим изгубили и сами почетак мудрости.

 

Вјерујем да је тако, али питање је и да ли могу смоћи снаге да се отргну, јер очигледно је да су овде умјешане и нецрквене структуре од кланова, до обавештајних служви, ако уопште има битне и оперативне разлике у тим појмовима.

 

И на какве начине би били компромитовани за узврат, ако се опемено Давидових текстова, јасно се види страдање.

 

Само да буде на путу истине...

 

 

Послато са 5026D користећи Pouke.org мобилну апликацију

 

 

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 часа, Zoran Đurović рече

Где је проблем? Када дође тренутак да Епископски савет потпише своје потчињавање Фанару и улазак у будућу аутокефалну Цркву САД, Сабор СПЦ ништа неће моћи да уради, јер и да их рашчине ови пред САД законодавством фигурирају као Јуридичке Особе.

На жалост, све што је о. Зоран написао је истина. Можда ће некоме звучати претенциозно, али последњих неколико месеци његово писаније на овом форуму (и шире) било је ”глас вапијућег у пустињи”. Питање је само да ли ће се наћи неко (многи) довољно јак да у овом тешком тренутку (по СПЦ) заустави даље пропадање брода који тоне. Или ће, као и до сада, многи (па и многи ”врсни” теолози) и даље да забијају главу у песак пред надолазућим и већ постојећим проблемима.

Слична, ако не и иста, ситуација је и у осталој нашој ”дијаспори”, ближој или даљној. Де јуре (можемо слободно рећи готово и де факто) закони свих земаља у којима имамо Парохије (=Епархије) не препознају Сабор СПЦ (још мање Синод) као неког ко може да се (у тим државама) меша и решава црквене спорове, како оне најмање, до оних на најкрупнијем нивоу. Ово ”најкрупнијем нивоу” односи се на самовољу и непослушност одређених епископа који, ако буду хтели, могу једноставно да се оглуше о било коју одлуку Сабора или Синода СПЦ и да у било ком спору, у било ком тренутку, затраже помоћ држава у којима столују и живе, а нарочито ако су још уз то и држављани дотичних земаља. Ко је оптимиста и мисли да ће СПЦ у неком таквом могућем спору изаћи као победник грдно се вара!

Елем, као и много пута у нашој ближој или даљој историји, у дијаспори (европској, америчкој и иној) народ је тај који може да заустави даље посртање, како појединца у највишем (и нешто нижем) клиру, тако и оних појединаца-лаика којима је свеједно да ли ће бити чланови СПЦ, или неке друге Православне Цркве. Рецимо - Васељенске Патријаршије. Моје је мишљење је (не мора да значи да је тачно) да је још увек и у Европи, Америци (УСА + Канада), Аустралији... већина православних Срба институционално везана за Српску Православну Цркву, тако да ће још увек бити тешко да се све наше парохије у дијаспори (не и сви епископи) подјамре под нечију другу капу, нарочито не Фанарску. Нисам сигуран за УСА и Канаду, али мислим да у Западној Европи још увек није догорело до ноката. Зато ће у тим земљама ”жаба да се кува још неко извесно време”. Тихо и полако. Зато су текстови попут овог који је написао о. Зоран (Ђуровић) судбински важни! Ко му нађе занерку тај је - или луд, или будала, или злонамеран човек! Четвртог нема!

Share this post


Link to post
Share on other sites
Пре сат времена, The Godfather рече

Sa'ce Milojkov da jrene da oponira 😊

Неће. Него ће све пребацити на мене и јадног Вучића.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
WWW.PETITEGENEVE.COM

Elegantna časovničarska oaza u samom centru Beograda odražava najsavremenije tendencije uređenja enterijera, postajući nezaobilazna Rolex destinacija.

:smeh1:

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 47 минута, Талични Том рече

Елем, као и много пута у нашој ближој или даљој историји, у дијаспори (европској, америчкој и иној) народ је тај који може да заустави даље посртање, како појединца у највишем (и нешто нижем) клиру, тако и оних појединаца-лаика којима је свеједно да ли ће бити чланови СПЦ, или неке друге Православне Цркве.

Добри мој, ово је једина ствар која ми даје наде. Један прота прочитао овај текст и писао ми како га парохијани грде што не проповеда о петицији против Максима и опасности раскола. Он је сасвим свестан свега, али је за сада притајен, док народу је у већини постало јасно о чему се ради. То наш Синод треба да искористи. Зато је сада време да се делује одлучно. Иначе, пуче нам погибија. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 55 минута, Hadzi Vladimir Petrovic рече

Вјерујем да је тако, али питање је и да ли могу смоћи снаге да се отргну, јер очигледно је да су овде умјешане и нецрквене структуре од кланова, до обавештајних служви, ако уопште има битне и оперативне разлике у тим појмовима.

Види, ја знам много више него што сам овде изнео. Ово је пак новинарски текст, а писаћу посебно о конкретним финансијерима "наших" америчких владика. Ово је један комплексан напад на Православље. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 5 минута, Istopljeni kamen рече

 

Сестро Григорија, ти ли си? Немој, молим те, да се смејш к’о будала на брашно, тамо где нема места смеху, још мање зафрканцији. Не приличи то једном суптилном женском створењу, попут тебе.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Његова Светост Патријарх српски Иринеј, служио је данас, 13. октобра 2019. године, Свету Архијерејску Литургију у храму Светог Симеона Мироточивог на Новом Београду.   Your browser does not support the HTML5 audio tag.
        Патријарху су саслуживали протојереји Јован Планојевић и Невенко Сукур, јереј Милош Марковић и ђакон Александар Танацковић, уз присуство ђакона Петра Бакајлића и парохијана овог новобеоградској храма. На крају Литургије Патријарх се обратио присутнима и говорио о стицању аутокефалности наше помесне цркве и о значају свете лозе Немањића за наш народ.     Извор: Радио Слово љубве
    • Од Логос,
      У склопу централне прославе јубилеја осам векова аутокефалности Српске Православне Цркве, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј отворио је 9. октобра 2019. године у Музеју Српске Православне Цркве монументалну изложбу „Осам векова уметности под окриљем Српске Православне Цркве“.   Фотогалерија 1 (ђакон Драган Танасијевић)   Фотогалерија 2 (ђакон Александар Секулић)   Повезана вест:   Патријарх Иринеј на отварању изложбе у музеју СПЦ: Срби стварали и у ропству и у страдањима!     Изложба је устројена са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и чланова Светог Архијерејског Синода, уз помоћ Министарства културе и информисања, Министарства правде, Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама, Секретаријата за културу града Београда и других институција. Изложбу прати истоимени каталог на 157 страна са преко стотину илустрација у боји, аутора др Миљане Матић, кустоса Музеја Српске Православне Цркве.   Изложба је отворена у присуству чланова Светог Архијерејског Сабора, престолонаследника Александра и принцезе Катарине Карађорђевић, представника министарстава Владе Републике Србије, представника Војске Србије, сарадника и пријатеља Музеја, као и бројне публике.   На путу Светосавља настајао је велики корпус српске црквене уметности – од времена светородне лозе Немањића, па преко кнеза Лазара и његових наследника,  деспота Бранковића и обласних владара српских земаља Балшића, Котроманића, Црнојевића... На том путу остала нам је поука од Саве Немањића, који се на овом пољу визионарски осврнуо и на будућа времена давне 1208. године, кроз једну од глава Студеничког типика, путем Указа о завесама, иконама и књигама црквеним, (Глава 21): Неизмењен желим да буде иметак свештених сасуда и икона, и завеса, и књига и осталог свег иметка црквеног. Не само да неизмењен буде већ и да се отуд не покреће, и ни од кога никада од било ког дела не узима. А ко од овога нешто отимајући узме користи ради неке, у грех црквене крађе да упадне, и због овога законском казном осуђен буде. Из другог оправданог разлога чинећи – узимати ове или премештати, ни ми, нити ко други неко добро мудрујући [не може] наредити, осим ако се догоди у време невоље због пожара манастира, када се догоди да се запали, или падне од земљотреса, или штогод друго што може да буде манастиру од помоћи, а друге никакве нема помоћи, тада да се покреће ова, али да то тајно не чини сам игуман, него да је од све старије братије уговорено и одлучено. Благословио је да предмети ризница цркава и манастира заувек остану на месту којем су намењене, али истовремено одорио да у случају када је благо у опасности – исто може бити пренесено на сигурно место. Наравно са условом да одлука о томе буде јавна и саборна.   Велики део тог корпуса црквених уметничких предмета и књига нестао је у ратним метежима и разарањима. Данас располажемо само мањим делом тога, што смо успели да отргнемо из чељусти разних непријатеља и освајача. Поучени од стране Светога Саве, Срби су у сеобама носили све што је претекло, а могло се понети. Тако и ово благо које је постављено на изложби организованом поводом осам векова ауокефалности Српске Православне Цркве само је оквирна слика - тек предукус, онога шта је некад кроз историју било створено у црквеној уметности.   У простору Музеја Српске Православне Цркве, специјално преуређеном за ову прилику, изложено је преко шестстотина експоната који су настали под окриљем Српске Православне Цркве – од Пећке Патријаршије и Високих Дечана, широм територије коју су насељавали Срби, све до манастира Крка, од XIII до XX века. Ризнице цркава и манастира чији су богослужбени предмети и књиге настајали као поруџбине средњовековних српских владара и чланова њихових породица, патријараха и епископа, игумана и монаха, као и верујућих људи из народа, из скривница изнете на видело пред поклонике и музејску публику.   Изложена дела су радови врхунских уметника – до радова кућне рукодјељи, и са ретким изузецима, настали су из руку српског народа, а у славу Тројединог Бога и његових светих.   На самом улазу у велики фоаје Музеја публику дочекује копија Богородице Соколичке (1312-1316) која је красила портал Милутинове гробне цркве у манастиру Бањска. Уз њу је и Родопово звоно (1432.) из цркве Светог Николе у Дреници. Даље на степеништу које води у главни ходник на почетку поставке изложене су и најстарије иконе изложбе, а то су две чудотворне, литијске иконе Богородице Пелагонијске и Архангела Гаврила, које су настале средином XIV века. На високим зидовима степеништа изложене су копије фресака из манастира Жиче и Пећке патријаршије (XIV век).   Затим се наилази да две издвојене, за ову прилику у потпуности преадаптиране просторије у којима су изложене рукописне и стара штампана књига, које припадају збирци Музеја, Пећкој Патријаршији, манастиру Дечанима и манастиру Крки. Поставку писане речи краси стотину примерака рукописних књига XIII – XIX век. Најпре је изложен примерак настао у скрипторији Црколез у близини Дечана у XIII веку. Писана је, као и већина књига и током наредног столећа на пергаменту. Као најчешћи тип јавља се Четворојеванђеље, затим је ту и Апостол, Минеји, Пролози, Лествица Јована Лествичника, Добротољубље, дела Теодора Студита и Григорија Паламе. Из  XIV века је сет књига које су припадале манастиру Дечанима, а то је Поменик манастира Дечана, Дечанска крмчија и Житије Стефана Дечанског. Међу ликовно најизразитијим књижним експонатима то су Четворојеванђеља из XVI столећа, богато осликаним минералним бојама и топљеним златом, кроз раскошне заставице, минијатуре и иницијале. Овај период обележен је и појавом богатог окова, који је – изведен од сребрног па позлаћеног лима, са додацима у полудрагом камену, најчешће красио управо Четворојеванђеља. Затим се нижу и друге врсте штива, попут Октоиха, Псалтира, Служебника,Патерика, Типика... У овим просторијама могу се видети налоњи из XVI, као и певница из XVII века која је припадала манастиру Дечанима. Овде се може видети како је изгледао дивит и метална торбица за путно Јеванђеље.   На крају обиласка изложених кодекса, наилазимо на србуље – прве штампане књиге у Срба. То је примерак Октоиха из XV века насталог на Цетињу под покровитељством породице Црнојевића, док је прва штампана књига у Београду – Четворојеванђеље типографа јеромонаха Мардарија из XVI столећа. Следе старе штампане књиге израђиване у манастирским типографијама: у Цетињу, Горажду, Грачаници, Милешеви и Скадру, као и оне богослужбене књиге које су Срби издавали ван граница своје земље, у Венецији, Бечу, Римнику, Будиму, Москви.   По изласку из просторија са изложеним књигама крећемо се ходником у коме је галерија икона. Музејска публика и поклоници имаће овог пута посебну прилику, да се упознају са иконама које су донете из ризница Пећке Патријаршије и манастира Дечана, као и незнатно манастира Крке. Свети образи на поставци припадају периоду од обнове Пећке Патријаршије и времена патријарха Макарија Соколовића (1557-1570) па све до Велике сеобе под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем. Овај период у историји уметности настао под окриљем Српске Православне Цркве обележен је великим успоном у жељи за обновом. Патријарх Макарије је покренуо велики талас у духовном и уметничком животу. Окупио је талентоване људе који су са ентузијазмом радили према његовим упутствима. За сликаре су постојала нека основна начела – да се не напушта византијски стил и да се, где год је то могуће прикажу свети Срби. Главни извођачи сликаног програма били су зограф Лонгин и зограф Андреја који су радили живопис Пећке Патријаршије, као и небројене иконе припремљене за иконостасе и појединачне. Њихови радови красе галерију икона у поставци Музеја Српске Православне Цркве. Иконе из овог периода налазимо у широком ареалу који је припадао јурисдикцији патријарха Макарија. Међу млађим примерцима икона изложени су радови српских зографа из периода XVII-XVIII века, попут радова поп Станоја Поповића, Остоје Мркојевића и Козме Дамјановића који су делали у Славонији и на територији Карловачке Митрополије. Овим радовима следе иконописци представници српског барока, као што је Теодор Димитријевић Крачун, Димитрије Бачевић и Никола Нешковић.   У сталној поставци, овога пута дошло је до измена у самом постављању експоната, који су овога пута у збирним витринама по својој природи. Тако је читава прва соба сталне поставке и део друге посвећен приказу црквеног текстила. Одмах у првој витрини изложена је Лонгинова плаштаница (темпера на платну) као припрема за потоњи златовез из XVI века. Затим следе најстарији, руком цртани антиминси, плаштанице и аери  XVI-XVII столећа. Уз њих су и врхунски примерци златовезених текстилних утвари XVIII – XIX века насталих из руку вредних везиља које су делале на територији Карловачке Митрополије, попут Ане Баић и Јулијане Станковић. У посебном делу витрине са наруквицама изложен је и примерак цариградских архијерејских наруквица из XV столећа. Изложен је и комплетни орнат од златотканог броката, са златовезеним апликацијама израђен у некој од новосадских радионица црквених утвари, а који је припадао архиепископу Стефану Стратимировићу (1790-1836).   У другој соби сталне поставке могу се видети врхунски примерци епитрахиља у златовезу из XV- XVII столећа, који су припадали ризницама Пећке патријаршије, манастирима Дечани и Крка и текстилној колекцији Музеја Српске Православне Цркве. Уз збирку орара и појасева  XVI- XVIII, изложена су и жезла од метала, дрвета (жезло којим се инронира Српски Патријарх, у техници интарзије) и израђеног у слоновачи које је припадало патријарху Арсенију IV Јовановићу Шакабенти (осликан и на његовом портрету).   У збирци митри приказана је једна од најстаријих коју је израдила Јелена Баћањи (из рода Бранковића) у XVI веку, као и митра Арсенија III Чарнојевића – дар руских поклоника из Москве 1697. године.   Трећа соба посвећена је теми – црквеноуметнички предмети од метала. Ту је збирка најстаријих предмета у виду средњовековних напрсних крстова од VII до XII века, израђених од бронзе и сребра. Уз њих су ручни крстови за благосиљање израђени у комбинованој техници дуборез-оков од сребрног па позлаћеног лима са бисерима, коралима и полудрагим камењем XVI – XVIII века, који су чувани у ризницама фрушкогорских манастира. Овој техници припадају и димензијом највећи изложени, престони крстови међу којима су импозантни они који припадали Пећкој Патријаршији и манастиру Дечанима, међу којима и онај који у себи носи крст цара Душана. Иста техника најчешће се јавља као украс панагијама које су такође изложене у збирној витрини. У њој су изложена и два енколпиона један из XII и други XIV века. Вотиви из XIX столећа такође су се нашли међу експонатима на поставци. Иза овога се нижу бројни путири, дискоси, кивоти, рипиде, дарохранилнице, кадионице, тамјанице, звездице, копља и кашичице, неки од њих настали из београдске кујунџијске радионице, затим оне у Смедереву, али и из руку даровитих кујунџија и златара попут Павла Чајничанина, Дмитра из Липове, Недељка и Луке из Ћипровца, Николе Недељковића из Ћипровца, Кондо Вука и Димитрија Аргирија из Мосхопоља.   Четврта соба кроз експонате приказује предмете који су припадали светим Србима. Најпре је, крај самог улаза у просторију постављене су две дечанске светиње: првобитни кивот Стефана Дечанског из 1348. године (доцније замењен каменом копијом у коју су премештене његове мошти, и који се налази у Дечанима) и изнад (као некад у храму) икона Светог Стефана Дечанског са сценама из житија, рад зографа Лонгина из 1577. Одмах поред изложене су повеље српских владара: цара Душана, којим дарује села у околини Призрена као метохе манастиру Хиландар из 1347/48; препис повеље кнеза Лазара издате манастиру Раваница крајем XIV века, даровна повеља Вука Бранковића манастиру Хиландар о поклону села Горње и Доње Гадимље из око 1390. године; те влашког војводе Дуке манастиру Милешева 1675. У следећој витрини је најстарији сачувани примерак српске примењене уметности, споменик музеолошке нулте категорије – Плаштаница краља Милутина, израђена у техници златовеза почетком XIV века у цариградској дворској радионици. У посебној витрини налази се свечана одора кнеза Лазара с краја XIV века. Сачувана заједно са одором на моштима и овде је у суседној витрини изложена златовезена Јефмијина похвала кнезу Лазару, прво у Србији потписано, женско, везиљско и песничко дело – датовано у 1402. годину. Исто тако, радом руку српске властелинке Катарине Кантакузине Бранковић (кћери деспота Ђурђа Бранковића и супруге Ирине Кантакузине) настала је златовезена митра београдског митрополита Максима. У централној витрини хоризонтално постављеној изложена је гостујућа плаштаница Антонија Хераклејског из друге половине XIV века а која се чува у манастиру Студеници. Њу је према предању Јелена Мрњавчевић, потоња монахиња Јефимија посредовањем кнегиње Милице даровала манастиру Студеници.   У петој соби изложени су уметничи предмети и архивска докумена која приказују живот Срба на територији Хабзбуршке монархије. Писане на пергаменту у свечаном рукопису и опреми, са великим воштаним печатима у дрвеним кутијама изложене су повеље аустријских царева Леополда I, Јозефа I, Карла VI и Марије Терезије из XVII -  XVIII столећа. Изложен је и превод привилегије Марије Терезије на српски језик. У витрини са руским иконама занимљив је примерак Илустрованог календара или минејна икона за период март-септембар из XVIII века. У посебној витрини су рипиде у барокном стилу Теодора Димитријевића Крачуна као и један барокни налоњ. У последњој просторији је изложена тематска витрина са плочама и отисцима старе дрворезне и бакрорезне графике из XVI - XIX века, као и разни манастирски печати.   Изложба српске црквене уметности у сталној поставци Музеја Српске Православне Цркве завршава се престоном иконом Светог архангела Гаврила, уље на платну, рад Уроша Предића 1920. године.     Зидове предворја и саме поставке красе портрети, који су само део велке галерије која се чува у фонду Музеја Српске Православне Цркве и део изложен у двору Патријаршије српске у Београду. Они су рад домаћих и страних мајстора, а то су портрети српских патријараха: Арсенија III (Јов Василијевич, 1744), Aрсенија IV Јовановића Шакабенте (Јов Василијевич, 1744), Јосифа Рајачића (E.Swoboda, 1848-1861, и Новак Радонић, Карловци 1855), Митрополита карловачког и Патријарха српског Георгија Бранковића (Урош Предић, 1906), затим Митрополита београдско-карловачких Мосија Петровића (1726-1730), Вићентија Јовановића Видака (Јаков Орфелин, 1774-1780); Митрополита карловачког Стефана Стратимировића (Павел Ђурковић, 1772-1830), београдског митрополита Хаџи Мелентија Павловића (1831-1833) и митрополита Србије Михаила Јовановића (Sv. Ivanovich, Paris 1899).   Изложбу су приредили: ђакон Владимир Радовановић, др Мирјана Матић, Марија Јовић, ма Биљана Цинцар-Костић, ђакон Александар Секулић, Петер Крајинц, Александар Радосављевић, Стефан Којадиновић. Консервација и рестаурација: Милодарка Коцев, Саша Живић. Стручна сарадња: мр Миланка Убипарип, Мила Гајић.       Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Логос,
      Његова светост Патријарх српски г. Иринеј истакао је синоћ у Београду, отварајући изложбу „Осам векова уметности под окриљем Српске православне цркве“ да су Срби стварали и у ропству и у страдањима.     Патријарх Иринеј нагласио је да ово изложба драгоцјености од непроцјењивог значаја на којој је представљен само мали остатак онога што је СПЦ створила кроз протекле вијекове, а што је чувано у ризницама српских манастира од Крке до Високих Дечана.   Његова светост истакао је да су српске светиње пљачкане и разношене, али да су Срби стварали и у тешким условима.   Патријарх сматра да је потребно да надлежне институције ријеше питање изложбеног простора Музеја СПЦ који је мали.   Управник музеја СПЦ ђакон Владимир Радовановић рекао је да ће посјетиоци изложбе моћи да се упознају о богатом културном и духовном насљеђу српског народа и да се увјере да чињенице и артефакти потврђују да су Срби вијековима стварали.   – Кроз две ризнице, манастира Високи Дечани и манастира Крка, приказали смо простор на којем је стварао наш народ. Реч је о два удаљена манастира, о две ризнице, од којих је једна на крајњем југу наше земље, а друга у другој држави, али у тренутку стварања уметничких дела то су два средишта нашег народа – истакао је ђакон Радовановић.   Он је нагласио да оно што можда боли данас, када се сматра да се живи у времену просвећености и да су прошла времена уништавања туђих обиљежја, јесте то да се живи у простору гдје је српско духовно и културно насљеђе угрожено.   Отварању изложбе присуствовали су Митрополит црногорско – приморски г. Амфилохије и Митрополит загребачко – љубљански Г. Порфирије, Преосвећени Епископи: шумадијски Јован, крушевачки Давид, британско – скандинавски Доситеј, јужноцентралноамерички Кирило, бачки Иринеј, источноамерички Иринеј (Добријевић), осјечкопољски Херувим, мохачки Исихије, ремезијански Стефан, Њ. К. В. принц Александар Карађорђевић и Њ. К. В. принцеза Катарина Карађорђевић, затим директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама г. Милета Радојевић и многобројни културни посленици.   На изложби „Осам векова умјетности под окриљем СПЦ 1219-2019“ у Музеју СПЦ премијерно је представљено 135 рукописних и двадесетак штампаних књига са раскошним оковима које свједоче о томе шта је књига значила и какав је углед уживала у средњем вијеку.   Међу бројним реликвијама је и дечански крст цара Душана, оригиналне повеље манастира Хиландара, први кивот у који су положене мошти Стефана Дечанског, круне, те бројни предмети из порушених манастира на Косову и Метохији и много тога другог.   Отварањем изложбе заокружено је званично обиљежавање и прослава осам вијекова аутокефалности СПЦ, које је започело Светом архијерејском литургијом 6. октобра у манастиру Жича, настављено 7. октобра архијерејском посјетом Пећкој патријаршији и Високим Дечанима и 8. октобра свечаном академијом „Завет Светог Саве“ у Београду.   Изложба ће бити отворена до 2. децембра, а посетиоци ће моћи да виде црквено-уметничке предмете непроцењиве вредности, настајале од 13. до 19. века.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Zoran Đurović,
      Зоран Ђуровић: Митрополит црногорско-приморски Амфилохије запретио расколом
       
      Када сам месеца маја писао да је Амфилохије са групом епископа кренуо у прављење раскола многи – чак и од мојих пријатеља – су казали да нешто није у реду са мојим душевним здрављем. Сада очекујем да ми се извине.
      Кратко ћу прокоментарисати захтеве у писму које је Патријарх одбио. Наиме, на прослави јубилеја 800 годишњице аутокефалије СПЦ, одржане 6. октобра у манастиру Жича, десила се жучна расправа патријарха Иринеја и митрополита Амфилохија, који је на све начине гледао да да Патријарху захтеве групе сепаратиста. Видимо по тачкама:
      1. Одлука Светог Архијерејског синода да на крајње скроман начин обележи јубилеј аутокефалности наше Цркве оставила је тужан утисак на све јер није испунила очекивања јерархије и нашег верног народа, а жалостан утисак је оставило и одустајање од прославе са пуноћом Православне Цркве, чиме је потцењено завештање које нам је оставио Свети Сава.
      - Крајње злонамерно подметање, јер је Синод објаснио зашто су одустали од позива других великодостојника сестринских Цркава: Да се не би погоршала ситуација јер Руси и Фанарци не служе заједно. Све ово Амфилохије зна, али продаје маглу преко антицрквених медија. Стварати злу крв њему није страно.
      2. По питању црквене ситуације у Северној Македонији, Синод од маја месеца ништа није предузео и тиме је дезавуисао важну саборску одлуку о наставку дијалога са делом Цркве у Северној Македонији која је у расколу. Оваквим понашањем остављамо утисак да нам је до јединства са свеукупним тамошњим народом понајмање стало и шаљемо двосмислену поруку васељенском Православљу.
      - Прошло је свега 4 месеца. Уследили су проблеми у Америци, Патријарх се разболео, био је и период одмора, Буловић је тек нешто радио по македонском питању и видели смо један текст поводом тога. Амфилохије је заборавио да је од 1985 епископ и да је више пута био члан Синода и заменик Павлов када је овај занемоћао. Ништа није урадио око македонског питања. Од мајског Сабора је гостио украјинске расколнике и призвао патријарха Вартоломеја да се уплете у наша црквена посла.
      3. Проблематично Саопштење за јавност Светог Архијерејског Сабора, објављено 18. маја 2019. на сајту Српске Патријаршије, у коме су неке одлуке формулисане супротно вољи Светог Архијерејског Сабора, изазвало је негодовање међу јерархијом и народом. Један број архијереја је већ изразио протест и у виду демантија се оградио од поменутог саопштења, што је, међутим, пропраћено ћутањем и игнорисањем од стране Синода.
      - Синод је добро урадио да се не изјашњава око неутемељених тврдњи Амфилохија и оних око њега. Како је портпарол СПЦ Буловић објаснио, извештај је написан као и сви претходни. Да нешто није у реду код пучиста, види се и из чињенице да се пензионисани Атанасије потписао у протесту да извештај о раду Сабора није добар, а сам није био на Сабору! Затим је у писму Патријарху слагао (праштајте на јасном српском, јер и Таса је народски владика) да су 22 потписника, а било их је 8! Број од 22 не помиње случајно јер је то та апсолутна и жуђена већина.
      4. Забринутост због евентуалног признања независности КиМ, о чему постоје узнемиравајући сигнали, као и проблеми око црквене имовине у Црној Гори где се покушава наметнути антиевропски и антицивилизацијски предлог закона о Црквама и верским заједницама, траже ново оглашавање Светог Архијерејског Сабора наше најсветије Цркве. Време неумитно тече и одлагање дискусије и решавања проблема до мајског Сабора може нас скупо коштати.
      - Више пута је све потврђено од САС. Не мора на месец дана да се понавља.   
      5. Неспоразуми око територијалног ограничавања Устава СПЦ у Северној и Јужној Америци досегли су, захваљујући медијским злоупотребама, шире размере и то тражи хитну и неодложну саборску расправу.
      - Нису «неспоразми» него се ради о самовољној сецесији и зато је Синод поништио све њихове одлуке. Кирило се жалио на то што су га изопштили, али у том случају испада да није обдарен интелигенцијом јер ништа није схватио, тј. није разумео «исправне» намере америчких владика. Реаговао је и Митрофан и сасвим стао на страну Синода. Амфилохије би хтео да је и он збуњиве природе.
      6. Такође, сматрамо за потребно да се саборски разговара о неутемељеној одлуци Светог архијерејског синода везано за повлачење благослова за предавање двојици професора на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Уз то саборску расправу потребује и најновија синодска одлука да се први пут у осмовековној историји наше Цркве, и то баш на ову свечаност, додели орден Светог Саве првог степена једном председнику Србије. Овим поводом огроман број верника је почео да шаље протесна писма па сматрамо да о тој одлуци треба да се саборски договоримо.
      - Максим и Вилотић су законски скинути са места предавача.
      И у мају је Вучић саборски позван. Тада је Тасићка причала да су Амфилохијеви захтевали да Патријарх абдицира. То се показало као лош потез, јер су после неколико месеци, када су се карте на столу помешале, медији који раде за Амфилохијеве узели да спинују и синодској линији (Буловић, Перић итд.) почели да приписују како они иду на рушење Патријарха!
      Амфилохије и Григорије in primis, али и Максим, су оркестрирали срамну хајку у време прославе, тако да је Бећковић дан пред држање говора у Жичи отказао (ако је прилика била добра, и Амфилохије је ту био, зашто не би и Матија? Ако није била добра, онда је Амфилохије бескичмењак, како и рече на посмртном говору Борислава Милошевића); затим су организовали „спонтане“ петиције, у Дечанима се изругивали ордену Светог Саве па су га давали свима...
      Занимљиво је да је пре само пет година на предлог Амфилохијев патријарх одликовао Филипа Вујановића, тадашњег председника Црне Горе, за време чијег мандата је Црна Гора постала независна држава и признала лажну државу Косово! Амфилохије је одликовао и «црвеног војводу» Шешеља, агностика и борца против веронауке. Одликовао је и Мирослава Мишковића, познатог српског тајкуна. Клео је свакога ко би се одрекао Русије, а нападе га изненада подмукли Шваба Алцхајмер, па заборави да је Путин, који је гарант и наше сигурности, одликовао тог истог АВ орденом св. Александра Невског!
      7. Подсећамо вас, такође, на одлуку прошлог мајског Сабора да се за ову јесен сазове Свети архијерејски сабор који би био посвећен црквеној просвети. Умољавамо Вас да ту одлуку поштујемо и спроведемо.
      Ваша Светости, ми знамо да они којима све наведено одговара скривају то од Вас, али Вам са жалошћу сведочимо да је углед наше најсветије Цркве и Вас лично нарушен. Због свега наведеног, после дужег суздржавања коначно смо били приморани да се огласимо и да заједнички покушамо – сабрани на Сабору у Светој Жичи – да што пре вратимо углед и стабилност нашој Цркви. Поводом свега овога умољавамо Вашу Светост да сходно Уставу сазове редовну седницу јесењег Светог Архијерејског Сабора. Могло би и ово Жичко Сабрање бити проглашено јесењим Сабором. Истичемо да је Патријарх Герман за 750-годишњицу наше Цркве сазвао ванредни Сабор. Сматрамо да би несазивањем јесењег Сабора дошло до погоршања наведених проблема и нарушавања јединства Српске Цркве.
      - То није била одлука Сабора.
      Ванредан сабор сазива Синод и то када процени да има разлога. Хумористично је да тај сабор тражи и еп. Лука који ни на редовном не може због болести да присуствује! И налази се у тим потписницима иако није био у Жичи!
      Најалармантнија је последња реченица у којој прете расколом: «Сматрамо да би несазивањем јесењег Сабора дошло до погоршања наведених проблема и нарушавања јединства Српске Цркве». Напокон и казаше шта им је на срцу. Мене су спиновали и троловали да умишљам некакве расколе, али сада и рекоше.
      Раскол је процес. Он се припрема како сам и показао у текстовима и коментарима око америчког и црногорског раскола. На свему већ годинама марљиво раде. И ћутали су све до сада да се народ не би досетио. Сада упорно користе Вучића као страшило и као некаквог издајника да би искористили општенародно незадовољство тешком економском ситуацијом.
      Ову екипу подржавају Весна Пешић, Ђилас, Иван Ивановић, Двери итд. Кампању су појачали и са свих страна опседају СПЦ, али и моју маленкост. Григорије је са ланца пустио Вука Бачановића, из СПЦ имамо Николу Станковића, кога плаћа Патријаршија и многе друге. Једноставно је немогуће испратити све наслове.
      Текст је смушен јер тражи сазивање редовне седнице јесењег Сабора, а онда се позива како је Герман сазвао ванредни Сабор. Амфилохије вређа нашу интелигенцију, јер канони говоре о 2 сабора годишње, али зашто их није било у СПЦ до сада? Што се тек данас сетио канона? (Он је пак познат како се држи канона па покрштава и крштене католике). Вређа нашу интелигенцију јер све то добро знамо, али пише текст за неуку рају. Да каже, као Артемије, како ми не поштујемо каноне. А сам је ишао само на 1 сабор годишње за свих 34 године своје службе! Неолиберашки медији напречац заборављају да Амфилохије куне, да хомосексуалце проглашава промотерима културе смрти итд. Интересантно. Чворовићу и сличнима напомињем да свака од помесних Цркава може прећутно да уређује своју праксу, како пише наш највећи каноничар светске славе еп. Никодим Милаш. Он је на основу тога писао да можемо да имамо и жењене епископе. И да за то не треба сазив Васељенског сабора. Такође, Милаш говори о томе да је неканонски да се епископ премешта са епархије на епархију, али је то наша пракса, а коју су користили управо Амфилохије и Атанасије. Тада се Амфилохије није сетио канона. И заиста, не постоји ниједан канон који то допушта, него сви забрањују. Али када треба да се продаје магла, црногорски није гадљив. Амфилохије је неканонски митрополит црногорско-приморски. Он је то само по милости СПЦ.   
      - Неки мисле да је Амфилохије писмо сочинио за време ручка и додела панагија. Није. Тада је сачинио промеморију, односно још један захтев да се Патријарх осврне на њихова тражења. Писмо је написано раније и било је предато Патријарху. Било је откуцано, а не писано руком. Потписе су већ били ставили. Како се Патријарх није обазирао на то, онда Амфилохије врши додатни притисак на њега, држи га за руку и препире се са њиме пред почетак приредбе. Даје му тај поновни подстицај. Максим је ту и наћуљио је уши (све се има на снимку), јер је директно заинтересован. Патријарх одбија, његов помоћник узима тај коверат. То ничим није уродило.
      Коаутор писма је Максим Васиљевић. Он и други су увукли Игњатија, декана ПБФ, у ово врзино коло. Дискурс о јединству одаје Максимово перо. Игњатија је Патријарх изгрдио јер је одуговлачио са давањем отказа Максиму. Када је видео да је враг однео шалу, Игњатије даје отказе Максиму и Вилотићу. Тиме се завршава део ове саге. Амфилохије предаје писмо својим медијима и оно бива публиковано. Моје лично разочарење је Јоаникијев потпис, јер сам мислио да барем једног Србина имамо у Црној Гори.
       
      Ваше Светости у Христу одана браћа и саслужитељи:
       
      Следи 15 потписа. Надам се да сам све потписе исправно рашчитао, јер их нам нису дали у доброј резолуцији.  
      Колона лево:
      Јустин жички
      Максим
      Лаврентије
      Кирило
      Лука
       
      Главна Колона:
      Амфилохије
      Јоаникије
      Атанасије милешевски
      Јован славонски
      Григорије
      Теодосије
      Димитрије
      Иринеј Добријевић
      Методије
      Игњатије

      View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...