Jump to content
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
Срндаћ

Како против глобализма: Малагурски, Пернар и Радуловић

Оцени ову тему

Recommended Posts

Разговор великих умова који увелико отвара очи. Све похвале и најљепше жеље модераторици трибине:

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

@Срндаћ Браво мајсторе...хтео сам да поставим, али да ме не оптуже да сам ДЈБиовац....ово сваки Србин треба видети. Ок Радуле мало карикира као политичар па убацује причу о СНСу, иначе је одлично....

Замоли модерацију да промене назив теме у "Глобално робовласништво" или нешто слично...

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 сат, Ćiriličar рече

@Срндаћ Браво мајсторе...хтео сам да поставим, али да ме не оптуже да сам ДЈБиовац....ово сваки Србин треба видети. Ок Радуле мало карикира као политичар па убацује причу о СНСу, иначе је одлично....

Замоли модерацију да промене назив теме у "Глобално робовласништво" или нешто слично...

Ironican je Srndac:) Pernar ako pratis hrvatske medije je antivakcinas, alternativac koji savjetuje ljude po facebooku da ne idu kod ljekara vec da za teze prehlade itd. uzimaju samo vizamin C u prahu.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Па калсика, ова ј ебила ово, он је рекао оно, овај се залаже за оно....зато треба тема да буде ван љих...углавном је истина оно што говоре, и то погађа све нас и већи део човечанства. Да ли Борис подржава #правдазадавида, Саша је ово или оно...то ме не занима у контесту приче.

Ако човек уради непто лоше, не значи да не може рећи истину о нечему. А овде се представља истина коју сви скоро знају, не детаљано, и сви смо жртве истог...друга је ствар сад како се одупрети томе и да ли је могуће. Не видим никаве везе са вакцинама и којечим овде...

О овоме Катић пише деценију али нико не сме да уђе у полемику са њим, са друге стране Драгаш, на свој мало утопистички и груб начин и сл. Излагања су одлична, и поучна...најлакше је запљесакти некоме и веровати у лаж...поента је да смо ми окупирани, као и многи, да када не би било ратова, ломова и економских криза, за 20 г. у Србији плата не може бити 1000 евра а цене...поента је како се порабљавају државе, свет...има милион документараца америчких и других о овме, али овде је сумирана суштина...да ли Борису смрде ноге или из уста, баш ме брига...или Радуловић кога има у ДЈБ...или коме Срндаћ ваља иронију...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Баук јавних инвестиција

Небојша Катић

 
katic-nebojsa-foto-2016.jpg
 
Као што се у Европи озбиљно каснило са променом монетарне политике у тренутку избијања велике финансијске кризе 2008, тако се данас касни са променом фискалне политике пред новом кризом која је на прагу
 
17.09.2019. у 18:00

Из угла економске историје и скорашњих искустава, економска политика каква се води у еврозони измиче здравом разуму. Политиком буџетске штедње креатори економске политике већ годинама малтретирају своје грађане одбијајући да јавним инвестицијама помогну посустали привредни раст. Иако су економије еврозоне поново на ивици рецесије, економски стратези се и даље премештају с ноге на ногу, одлажући нужну промену економске политике. Као што се у Европи озбиљно каснило са променом монетарне политике у тренутку избијања велике финансијске кризе 2008, тако се данас касни са променом фискалне политике пред новом кризом која је на прагу.

Од 80-их година прошлог века економска политика почива на слепој вери да се економски процеси могу ефикасно контролисати и усмеравати искључиво мерама монетарне политике, пре свега променама висине каматних стопа које контролишу централне банке. Када је реч о фискалној политици, дозвољено је само снижавати порезе, пре свега најбогатијима, јер то, ето, подстиче привредни раст.

У тако задатом оквиру и економски одговор на финансијску кризу из 2008. био је искључиво монетарни. Европске централне банке су тада драстично снизиле своје каматне стопе и спустиле их до нуле, да би их последњих година увеле и у негативну зону. Поред тога, Европска централна банка је упумпала и огромне количине новог новца у систем. Таквим мерама је требало обезбедити ликвидност финансијског система, олакшати каматни терет дужницима и подстаћи приватну и инвестициону потрошњу. Реч је о монетарном експерименту какав до тада није био виђен у економској историји.

Ове мере су дале резултате – последице кризе су ублажене и катастрофа је избегнута, али су ефекти те политике данас потрошени. Мере чије је трајање морало бити ограничено и даље су на снази са опасним последицама.

Тржишни механизам је деформисан ниским каматним стопама, а привреда и грађани-дужници се попут наркомана навикавају на овај неодрживи каматни амбијент. Како су приходи од камата драстично пали, финансијски сектор је додатно стимулисан да у потрази за зарадом уђе у нови циклус неодговорног хазардирања. Централне банке су постале таоци сопствене политике јер и најмањи наговештај да би каматне стопе могле да порасту сада изазива берзанску панику. Како су каматне стопе око нуле, монетарна политика неће имати простора за велике интервенције и за додатно снижавање камата када нова криза избије.

Док монетарна политика покушава да оствари циљеве који одавно превазилазе њен капацитет и док се политика буџетске штедње наставља, инфраструктура европских држава постаје све запуштенија. Упркос потреби да се инфраструктура модернизује и припреми за технолошке и еколошке изазове 21. века, упркос чињеници да би то подстакло и привредни раст, европске државе оклевају.

Формални изговор за изостанак инвестиција везан је за споразум из Мастрихта по коме јавни дуг држава еврозоне не сме прећи 60 процената БДП-а, а годишњи буџетски дефицит не сме бити већи од три процента БДП-а. Како су дугови великог броја европских држава изнад ових лимита, инсистира се на томе да простора за повећавање јавних инвестиција једноставно нема. Иако заједничка валута захтева (разумну) хармонизацију фискалних политика, бојим се да прави разлози за игнорисање јавних инвестиција леже на сасвим другој страни и да су више у сфери идеологије и заштите моћних интереса.

Као одговор на такозвану велику депресију тридесетих година прошлог века, јавне инвестиције су постале један од кључних инструмената антирецесионе политике. Упоредо с тим, дошло је и до драстичне промене у односу према улози државе у економији. Осим што је подстакао јавне инвестиције, државни интервенционизам је тада довео и до реформе пореског система и великог раста пореских стопа за најбогатије. Тренд великог социјалног раслојавања тиме је заустављен и на крају процеса реформи појавила се држава благостања. Оно што је почело као технички одговор на економску кризу, окончало се великом социјалном трансформацијом у корист оних који живе од рада, не од капитала.

Разграђивање тако створеног система, уз доста мука и уз различите изговоре, почело је осамдесетих година прошлог века. Ова економска и идеолошка трансформација везује се за период владавине Маргарет Тачер и Роналда Регана. Процеси започети у англосаксонским државама су се ширили и данас су део општеприхваћене економске доктрине у великом делу света.

Разумно је претпоставити да је оклевање са јавним инвестицијама последица страха да би то могао бити почетак новог јачања улоге државе у економији. У неком тренутку би се процес могао отети контроли и  довести до нове социјалне трансформације која би угрозила интересе оних који данас одређују судбину света. За те центре моћи, тај ризик је превелик.

Пословни консултант

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 4 часа, feeble рече

A moderatorkinja je bivsi model, tako nesto?

Inace, kako sad stoje Radule i DJB, dobace li do 2%?

Модераторкиња је богиња српског интернета.

Секс симбол већи и од Анице Добре.

Има своју емисију на Јутјубу ( од сада на Новој ТВ ) "Нешто другачије". Препоручујем ти топло да одеш на њене видео снимке емисије и читаш коментаре. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 часа, Ćiriličar рече

О овоме Катић пише деценију али нико не сме да уђе у полемику са њим, са друге стране Драгаш, на свој мало утопистички и груб начин и сл. Излагања су одлична, и поучна...најлакше је запљесакти некоме и веровати у лаж...поента је да смо ми окупирани, као и многи, да када не би било ратова, ломова и економских криза, за 20 г. у Србији плата не може бити 1000 евра а цене...поента је како се порабљавају државе, свет...има милион документараца америчких и других о овме, али овде је сумирана суштина...да ли Борису смрде ноге или из уста, баш ме брига...или Радуловић кога има у ДЈБ...или коме Срндаћ ваља иронију...

Занимљиво је како се стално спомињу једни те исти економисти код, да вас тако назовем, критичара неолиберализма. Драгаш ми је најзанимљивији ту, јер он врти само ону причу која је лака да се брзо свари а која нема суштинске анализе питања о којем говори. Све му се на крају своди на једноставну комунистичку крилатицу "крупни капитал влада свијетом из одређених центара моћи", што је опет на крају приче - небитно. Па хајде да се мало осврнем на Катића, чији си чланак овдје поставио:

пре 2 часа, Ćiriličar рече

Из угла економске историје и скорашњих искустава, економска политика каква се води у еврозони измиче здравом разуму. Политиком буџетске штедње креатори економске политике већ годинама малтретирају своје грађане одбијајући да јавним инвестицијама помогну посустали привредни раст. Иако су економије еврозоне поново на ивици рецесије, економски стратези се и даље премештају с ноге на ногу, одлажући нужну промену економске политике. Као што се у Европи озбиљно каснило са променом монетарне политике у тренутку избијања велике финансијске кризе 2008, тако се данас касни са променом фискалне политике пред новом кризом која је на прагу.

Разлог за одбојност према активној монетарној политици Кејнзијанизма лежи у чињеници да је резултат примјене те политике 30-ак година након завршетка Другог свјетског рата био лош. То је најсликовитије се изразило у привредама САД-а и УК-а, а поготово УК-а. 

О чему је ту била ријеч? Наиме, у Уједињеном Краљевству јачао је положај радничких синдиката, издвајани су велики новци за субвенције за државна предузећа и мањак новца се надокнађивао дефицитарним трошењем и/или штампањем новца ( што онда смањује вриједност новца и тиме вриједност плата људи ). Упркос таквој експанзивној монетарној и активној привредној политици, привредни раст је био дивљи. Истина, остваривале су се стопе расте од 4% или 5%, али одмах након стопе раста наступала је велика стопа пада БДП-а - и то конзистентно:

1265134518_UKgdpgrowth.png.f8394d107884c8c180a8fcf45eed68fa.png

Извор

Да се примјетити како је након доласка Маргарет Тачер на власт 1981. године раст БДП-а стабилизован. Највећи раст је био скроман, истина, од 2%, али су и падови раста били ријеђи и мањи, а сам раст БДП-а је био постојано позитиван и стабилан. Једини огроман пад раста БДП-а се десио 2008. године, што се не може приписати економској политици либерализма у УК, него спољњим факторима и хаосом у САД ( што је опет нека друга прича за себе о томе како је држава својим уплитањем у привреду само посијала сјеме пропасти и још га убрзала увођењем "дериватива" - о чему се може прочитати у књизи "Економија постмодерне" твог идеолошког сапутника, професора Душанића ). Најбољи доказ за успјешност овакве економске политике је и чињеница да се лијевичарска Лабуристичка странка преокренула економски удесно ( феномен познат као "Нови Лабуристи" ) са избором Тонија Блера - који је био све, само не лијевичар. Тачерки је један новинар тако поставио питање шта сматра својим највећим успијехом у политици, а она је одговорила:"Нови Лабуристи".

Слична прича се одиграла и у САД са тзв. "Регановом револуцијом" која је из корјена промијенила политичку и економску парадигму које су се почели држати и Демократе и Републиканци, јер су видјели да ради. Ево истог графикона раста БДП-а, али сада за САД. Сличност се да примјетити:

249299016_USAgdpgrowth.png.7fc024a94d34e39f40fdb12dabe95f3f.png

И за крај, када се томе дода ноторна чињеница да су године од 1980-их до 2008. биле године економског раста и развоја ове двије земље - постаје јасно да одбојност према суштинској промјени формуле која ради није уопште лудост. 

Идемо даље.

пре 2 часа, Ćiriličar рече

Од 80-их година прошлог века економска политика почива на слепој вери да се економски процеси могу ефикасно контролисати и усмеравати искључиво мерама монетарне политике, пре свега променама висине каматних стопа које контролишу централне банке. Када је реч о фискалној политици, дозвољено је само снижавати порезе, пре свега најбогатијима, јер то, ето, подстиче привредни раст.

Апсолутно нетачно.

Економска политика почива на идеји да се економски процеси не могу ефикасно усмјеравати и да је узалудно да држава то уопште и покушава. Једине мјере које су донекле сигурне за оквирно упраљање привредом јесу мјере монетарне политике, али и оне у ограниченом обиму. Ако би питали оца неолиберализма, Ф.А. Хајека, он би негодовао и на веће промјене каматне стопе пошто и оне знају направити велику дисторзију на тржишту ( нпр. референтна каматна стопа у САД данас је паду јер Федералне резерве осјећају да је прави тренутак за мало монетарне експанзије. Чак се у неким тренуцима говорило и о смањивању каматне стопе испод 2% или чак о смањивању испод нуле! ).

А зашто се вјеровало да држава не може ефикасно усмјеравати тржишне процесе ка жељеним циљевима? Па, Хајек је то објаснио лијепо својом идејом за коју је и добио Нобела - теоријом распршеног знања. У суштини, то значи да ниједан појединачни актер ( човјек или установа ) не може посједовати све потребне податке који утичу на промјену цијена и прозводње на тржишту - јер их просто има превише. Један предузетник, коме је у интересу да што више зна о роби са којом послује пуно радно вријеме, не може то да зна - а камоли тек незаинтересовани државни орган коме плата не зависи од тога какву ће одлуку донијети. Зато је најбоље оставити сваком актеру на тржишту да се брине сам за себе, јер он то најбоље зна и умије јер најбоље зна своје потребе и могућности.

А када је ријеч о фискалној политици, пожељно је снижавати порезе свима да се и обичном човјеку да мало простора да дише. То заузврат повлачи и укидање многих државних програма, субвенција и државних предузећа - јер "колико пара толико и музике" у државном буџету. А зашто то може бити добро или лоше је већ нека друга тема.

Даље.

пре 2 часа, Ćiriličar рече

У тако задатом оквиру и економски одговор на финансијску кризу из 2008. био је искључиво монетарни. Европске централне банке су тада драстично снизиле своје каматне стопе и спустиле их до нуле, да би их последњих година увеле и у негативну зону. Поред тога, Европска централна банка је упумпала и огромне количине новог новца у систем. Таквим мерама је требало обезбедити ликвидност финансијског система, олакшати каматни терет дужницима и подстаћи приватну и инвестициону потрошњу. Реч је о монетарном експерименту какав до тада није био виђен у економској историји.

Ове мере су дале резултате – последице кризе су ублажене и катастрофа је избегнута, али су ефекти те политике данас потрошени. Мере чије је трајање морало бити ограничено и даље су на снази са опасним последицама.

Исланд је, којег Малагурски воли наводити, је поступио потпуно супротно. Пустио је банке да пропадну, није штампао новац, није никога спашавао. И кризу су брже пребродили него било ко.

Сада остаје теби да се запиташ како можеш држати противрјечне ставове - са једне да је неолиберална економија погубна, а са друге стране да подржаваш аргументе Малагурског који између осталог наводи и Исланд као позитиван примјер, а који је примјенио жестоко либертаријанско рјешење као одговор на кризу 2008. и то успјешно? 

Јер, сјети се, основни постулат неолиберализма је да се држава не треба мијешати у привреду превише. Ако ће банке пропасти својом кривицом јер нису добро пословале - нека пропадну.

Идемо даље.

пре 2 часа, Ćiriličar рече

Док монетарна политика покушава да оствари циљеве који одавно превазилазе њен капацитет и док се политика буџетске штедње наставља, инфраструктура европских држава постаје све запуштенија. Упркос потреби да се инфраструктура модернизује и припреми за технолошке и еколошке изазове 21. века, упркос чињеници да би то подстакло и привредни раст, европске државе оклевају.

Овај дио је споран јер претпоставља да политика штедње поништава развојни потенцијал - што је потпуно нетачно. Њемачка је, од краја Другог свјетског рата, усвојила економску политику које се и данас држи - политике стабилних каматних стопа, ниске инфлације и политике штедње и буџетског суфицита. Изразито конзервативна либерална економска политика ( али не и неолиберална, јер је ипак ова њемачка ствар старија од америчког неолиберализма и није пуна тржишног фундаментализма ). У свијету се та политика у Њемачкој зове "ордо-либерализам", а код нас раја тај систем гута као "социјални капитализам". Од Другог свјетског рата до данас Њемачка је поново израсла у најјачу европску привреду за којом Француска и УК каскају. Опет, када се погледа раст БДП--а за Њемачку види се иста динамика мањег али постојаног раста, праћеног ријетким и мањим падом раста испод нуле. Стабилно, постојано, споро и досадно - али успјешно:

1591702915_Germanygdpgrowth.png.23fd4d00ac7123bcd783620b7734de60.png

А БДП у апсолутној номиналној вриједности? Ево:

92834387_germanygdp.png.3be0d2ee512995949fa4c0e4d12cf46e.png

Расте из деценије у деценију, а за то вријеме Њемачкој није мањкало инвестиција нити развоја.

Опет - ако формула ради, зашто је мијењати?

пре 3 часа, Ćiriličar рече

Разграђивање тако створеног система, уз доста мука и уз различите изговоре, почело је осамдесетих година прошлог века. Ова економска и идеолошка трансформација везује се за период владавине Маргарет Тачер и Роналда Регана. Процеси започети у англосаксонским државама су се ширили и данас су део општеприхваћене економске доктрине у великом делу света.

Да, прихваћене у државама као што су Јапан ( постојани привредни раст од краја Другог свјетског рата ), Јужна Кореја ( од када се окренула тржишној либерализацији ), Тајван, Сингапур, па чак и Кина ( која је почела расти са отварањем тржишта, иако уз велике политичке контроле Комунистичке партије )! 

Други примјери су балтичке земље, Чиле под Пиночеом и Шпанија под Франком након довођења Опус Деи неолиберала у владу ( што је тужно али истовремено и показује тачност Хајекове мисли да слободном тржишту није неопходна демократија - да чак може расти и развијати се на корист грађана и под диктатуром. Некад чак и боље под диктатуром него у демократији испашће на крају... ), Пољска, Израел...

Није свуда завладао амерички каубојски систем који би да брише социјалу и здравство из идеолошких разлога, али критичарима неолиберализма ( који је заправо чисти либерализам - ничега новог ту нема ) то лако промиче. Теже је изнијансирано анализирати неки сет идеја којем се противиш и то ефективно пласирати као пропагандно оружје у етар ;)

С тим на уму остаје још само рећи:

П.С.

А мој сарказам је заслужен за ове три умне главе на трибини. Бесмисао који заговарају Пернар и Малагурски и превртљивост Радуловића су главни узрок томе.

Share this post


Link to post
Share on other sites

@Срндаћ Види, ја сма поставио оне документарце, а гледали су људи него ако неко није а налети....не верујем да ћу полемисати...пази овако: ја имам одина и пматим Тиову Југу, пола живота сам провео у Скандинавији где је био тзв. социал-капитализам, а знам и Швицу и Италију....роде, то што ти пишеш, само сам бацио поглед, је као да причаш "о муљама ономе кога су тукли гормови"...роде ја сам видео како је једна Шведска сломљена до просјачког штапа...немој мени...разумеш...дијаграми мачу о реп.

Аде да ти кажем овако: погле Вишњичку Бању у БГ, рецимо, 500 квадрата кошра, прљуе, земље 45 000 евра. Погле рецимо Сремску Каменицу код НС, погле Карађорђеву улицу у БЛуци....па Швеђани су за те људе, Немци, сиротиња!

Да ти не пишем шта је урађено од Шведске, а и Норвешке, посебно Шведске либерализацијом...немој, плиз....Драгаш....ма лик је утопија....

Иза 90% речи ове тројице горе ја стојим јер сам живо, капираш....нема шта да прича неко ко нема појма шта је плата на Западу или дечији додатак, или здравство....а о САД шта рећи...па робље! Робље! Ја ствари гледам другачије....питај Србе како је било у Шведској у време Палмеа како у време Билта....немој сад свуда је било. Није....немој, то је скоро па прича Бориса Беговиће...мани мене о томе...то је за некога ко није плаћао рачуне на Западу...макар 2 деценије. Швица ти је роде полицијска држава, то је демократски-фашизам, а набоља је лова тамо...ЕУ је трула ко карамут (=крушка за сушење)...мани ме дијаграма...ено ти Катић у Политици па полемиши. Пази, ок, не омловажавам те, само се ја дистанцирам од полемике, ја сам проживео трансформацију социјал-капитализма у либерал....то је разарање државе и живота људи....о Србији нема пта рећи....колонија монетарних и зеленашких фаца....али ми морамо тако изгледа...није до нас...пали су и већи...економија данс је пљачка - тачка!

Share this post


Link to post
Share on other sites

Заболе људе за дијаграме, све људе....нико у ЕУ са 30 година нема свој стан" Средња класа...у Лондону адвокати живе по 4ворица у једном стану изнамљенок...бре мани ме те државе...то је сиротиња....Швешани су сиромашни као црквени миши...у САД народ је робље, ради по три посла да плати собу или кућицу неку коју ће плаћати 40 година, брвнару...ало чалавек, мен...Рус има 30 година има 2 стана од по 300 000 евра, оставила му баба а баби дао Стањин....вејк ап....систем је болестан....немој мени, ја сам живео овде-онде, нажалост...

Надолазеће генерације ће бити вечити бескучници....и ја сам, али ето морао сам да се кућим ван отаѕбине....бескучници....80% ЕУ људи су БЕЗкучници, немају ништа своје....то је превара и пљачка....нема личне својине то је лаж. народ у ЕУ с про-ле-те-ри! Сиротиња, кад пукне систем пуцају и они....пиај Оца Зорана шта је било са Италијом 2008? Па грашанин ЕУ умире са старом софом и д деци, без некретнина цео живот....80% њих новијих генерација....све под кирику и све под кредит....ало бре...који дијаграми....ако Делта има профит, немаш ти...следе револуције,, не дај Боже ратова великих...једино ако Руси и Кинези не приземље банкаре, и Индија и велике економије и војне силе...Руси су мала економија...

Share this post


Link to post
Share on other sites
Пре сат времена, Ćiriličar рече

ја сам видео како је једна Шведска сломљена до просјачког штапа...немој мени...разумеш...дијаграми мачу о реп.

Шведску нисам ни спомињао. Она је, заправо, супротна прича потпуно.

Пре сат времена, Ćiriličar рече

пола живота сам провео у Скандинавији где је био тзв. социал-капитализам

Онда знаш да им није тако лоше, осим у Шведској у задње вријеме. Норвежани нафту имају, а Данци су радни и способни и богати по обичају :D

Пре сат времена, Ćiriličar рече

а знам и Швицу и Италију....

Швица је један занимљив и посебан случај - они нису типична држава нити типично друштво, и то у позитивном смислу.

А Италија је радила све супротно од "глобалистичких" политика - па ево их ту гдје су.

Пре сат времена, Ćiriličar рече

роде ја сам видео како је једна Шведска сломљена до просјачког штапа...немој мени...разумеш...дијаграми мачу о реп.

У овом случају... дијаграми су вриједнији од твоје ријечи, јер они у себи садрже информације од милиона људи. Твој доживљај је само твој.

Пре сат времена, Ćiriličar рече

Да ти не пишем шта је урађено од Шведске, а и Норвешке, посебно Шведске либерализацијом...немој, плиз....Драгаш....ма лик је утопија...

Шведска је од краја Другог свјетског рата на власти већину времена имала Социјал-демократску странку, која је спроводила све само не неолиберални модел. Високи порези, висока социјална давања, велики државни сектор... Ако кажеш да је Шведска уништена - онда хвала ти што ми потврђујеш ријечи.

Пре сат времена, Ćiriličar рече

па Швеђани су за те људе, Немци, сиротиња!

А погледај унутрашњост Србије и БиХ. Ти људи ( међу којима сам и ја ) су за њемачке, шведске, норвешке, данске итд. стандарде прљава сиротиња која живи у Средњем вијеку ( што се јасно види и према односу Западњака ка Балкану ). А већина људи живи на стандарду из унутрашњости, а не по стандарду Карађорђеве улице у Бањалуци...

Тако да.. мојне...

Пре сат времена, Ćiriličar рече

Није....немој, то је скоро па прича Бориса Беговиће

То је управо прича Бориса Беговића. То ти мој профа нешто не ваља? Добио сам осмицу код њега јер нисам знао графиконе добро :D

Пре сат времена, Ćiriličar рече

ЕУ је трула ко карамут (=крушка за сушење)...мани ме дијаграма...ено ти Катић у Политици па полемиши

Па шта постављаш Катића ако нећеш мало да причаш о његовом тексту?

Пре сат времена, Ćiriličar рече

Швица ти је роде полицијска држава, то је демократски-фашизам, а набоља је лова тамо...

Па то сам и написао у посту којег си само очима прешао:

пре 1 сат, Срндаћ рече

Други примјери су балтичке земље, Чиле под Пиночеом и Шпанија под Франком након довођења Опус Деи неолиберала у владу ( што је тужно али истовремено и показује тачност Хајекове мисли да слободном тржишту није неопходна демократија - да чак може расти и развијати се на корист грађана и под диктатуром. Некад чак и боље под диктатуром него у демократији испашће на крају... ),

 

Пре сат времена, Ćiriličar рече

а о САД шта рећи...па робље! Робље!

Како за које ствари. Са једне стране имају однос према грађанским и људским слободама на који се читав свијет треба угледати, а са друге стране то их одводи у странпутице да у неким државама жене немају уопште право на трудничко и породиљско, него морају да се крпе са слободним данима и годишњим одморима. 

Пре сат времена, Ćiriličar рече

Пази, ок, не омловажавам те, само се ја дистанцирам од полемике, ја сам проживео трансформацију социјал-капитализма у либерал....то је разарање државе и живота људи....

Тако је код нас, када су ту трансформацију одрадили лопови и бивши комунисти.

Другачије није могло испасти са таквом "елитом". Са друге стране Западни Словени нису уопште лоше прошли са том транзицијом. Румунија се чак трза и граби ка горе некако, иако је у њој тек јад и чемер.

пре 1 сат, Ćiriličar рече

економија данс је пљачка - тачка!

Ех...

Share this post


Link to post
Share on other sites
Пре сат времена, Ćiriličar рече

@Ćiriličar Заболе људе за дијаграме, све људе....нико у ЕУ са 30 година нема свој стан" Средња класа...у Лондону адвокати живе по 4ворица у једном стану изнамљенок...бре мани ме те државе...то је сиротиња....Швешани су сиромашни као црквени миши...у САД народ је робље, ради по три посла да плати собу или кућицу неку коју ће плаћати 40 година, брвнару...ало чалавек, мен...Рус има 30 година има 2 стана од по 300 000 евра, оставила му баба а баби дао Стањин....вејк ап....систем је болестан....немој мени, ја сам живео овде-онде, нажалост...

Надолазеће генерације ће бити вечити бескучници....и ја сам, али ето морао сам да се кућим ван отаѕбине....бескучници....80% ЕУ људи су БЕЗкучници, немају ништа своје....то је превара и пљачка....нема личне својине то је лаж.

Па то не мора бити лоша ствар. Стање је такво због глобализације јер су цијене порасле са већим увезивањем држава међу собом. Компаније могу лакше да купе некретнине посвуда и природно цијене расту ( а плате стагнирају обичном народу јер се продуктивност и раст све више остварују на мањем броју мјеста ).

Са једне стране не мораш бити везан за једно мјесто до краја живота ( тј. до отплате кредита, али то двоје се углавном поклапа :smeh1: ) па се можеш лако прешалтати у ново мјесто ако нађеш неки боље плаћен посао мало даље. Јест да немаш своје гнијездо, али исто тако немаш ни кредит :stadaradim: Е сад, требаће времена да се стање ту унормали јер је читав Запад сада у поступку економске интеграције. Источна Европа се празни јер људи се селе на Запад да раде, а Западњаци губе демографску већину полако и постојано јер се не рађају и само им долазе неасимиловани странци као радна снага.

Једини одговор за стабилизацију читаве ствари јесте стварање новог јединственог тржишта и политичког простора - што ЕУ покушава да постане. Иронично, то би и био одговор на стријепње антиглобалиста - да Европа заштити домаће тржиште и изнивелише га на нивоу читавог континента.

Или то, или да свака држава за себе гледа своја посла - а то је већ одавно напуштена коцнепција у Европи. Опет се Швабо за све пита ( за што се Амер не пита јер га мрзи да се бакће са ситницама ).

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Оваплоћена Реч није апстрактан појам него реалност. Бог тражи прилику да се оваплоти у нашем животу. Он се оваплоћује у нашем животу сваки пут када испуњавамо Његове заповести и вољу, када размишљамо о Њему, када у молитвама разговарамо са Њим и призивамо Га. Он се у нама оваплоћује када нашу душу улажемо у добру, утешну реч, када се удаљавамо од злих дела.     Морамо у себи да ослободимо место за Богооваплоћење, будући да смо испуњени „бесмисленим отпадом”: празним обавезама и бригама, непотребним стварима, сувишним речима, недовршеним пословима. Као што је блажени Августин рекао: „Бог жели да нам нешто пружи, али не може, јер су нам руке пуне, те Он нема где да нам то пружи”. Душа не може да издржи без Бога. Без Њега, она се гуши и мучи се. Тражење алтернативе је неразборито, бесциљно, узалудно и не води ничему. Нико и ништа не може да замени Бога. Неопходно је пружити прилику Богу да се оваплоти у нашој души и животу. Потребно је очистити мисли и срце од „отпада”.   Како то учинити? Постоји неколико начина.   „Чувај безазленост и гледај правичност, јер има останка у човеку мирном” (Пс. 36, 37). А где је мир, тамо је Бог. Треба следовати примеру оних људи који се крећу у том правцу. Међу нама постоје подвижници који се тихо и кротко подвизавају у Име Христово. Такве људе је могуће препознати по њиховом мирном духу, добродушности и унутрашњој лепоти. Да бисмо постали Божји, потребно је да допустимо Богу да уђе у наш живот.   Други услов за оваплоћење Бога у нашим животима јесте – прихватање Његових дарова. Он нам пружа Своју љубав, али ми је одбијамо, даје нам вечност, али ми одустајемо од ње. Увек осећамо дубоко смирење и скрушеност када нас неко несебично воли. Са сигурношћу знамо да љубав није могуће заслужити, купити или постићи силом – љубав примамо као дар, као чудо. То је почетак смирења. „Бог нас воли забадава”, говорио је митрополит Антоније Сурошки. Божја љубав, која нам је дарована, биће почетак Богооваплоћења у нашим животима.   Митрополит бориспољски г. Антоније (Паканич),  управитељ администрације  и организације Украјинске Православне Цркве     Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Логос,
      Ректор Цетињске Богословије Гојко Перовић казао је синоћ, гостујући на ТВ Нови да је прецизнија формулација ранијег исказа који је имао да су протести надстраначки: Перовић је казао да је народ на улице извео Бог и да је закон усвојен у глуво доба ноћи антиуставан, дискриминаторски и недемократски.     „Овај закон је прављен да доноси штету Црној Гори. Ово није борба за права свештеника, већ да светиње које смо добили од предака предамо потомцима. Пребацују нам да литије иду против Црне Горе, таквима поручујем да се ми боримо за Црну Гору. Не може се прихватити антиуставан и дискриминаторски закон, тако се поткопава држава, а ако ово сад прође, донијеће сличан закон за другу област. Ми немамо право да то пустимо. Протести, литије неће стати док овај закон не нестане из правног система државе. Ми се боримо за Црну Гору„, поручио је Перовић.     Извор: Радио Светигора
    • Од Логос,
      Владика Григорије је, како ја видим, али и како га познајем, човек каријериста, што је за актуелног папу Франциска смртни грех. Ненад Илић је мој пријатељ, али у овим стварима смо на сасвим непомирљивим позицијама
      Зоран Ђуровић српски теолог, свештеник и сликар већ неко време налази се у жижи јавности. Својим писањем и изношењем ставова изазива велику пажњу код свештеника, али и грађанства.
      Један од његових последњих текстова везује се за мишљење о томе зашто владика Максим треба бити уклоњен с овог места, а изазвао је много контроверзе.
      Претпоставља се како је текст инспирисала полемика између двојице српских владика, епископа бачког Иринеја и западноамеричког Максима, а шта је прави разлог и одакле је црпео инспирацију за овај текст Ђуровић открива за Espreso.rs.
      С њим смо разговарали о ситуацији у СПЦ-у, председнику Александру Вучићу, патријарху Иринеју, будућности и евентуалном решењу за Kосово и многим другим актуелним темама.
      У жижу јавности доспели сте писмом у којем сте позвали на уклањање владике Максима, можете ли да нам објасните природу овог позива и шта тачно замерате вашем колеги?
      – Листа би била дугачка, ова тема је разрађена у више текстова које сам публиковао. Хронолошки је било на првом месту његово онемогућавање мене да дођем на Православно богословски факултет, јер сам у то доба био једини који је имао специјализацију у патристичким наукама, а примили су човека који није имао ниједног дана специјализације, него је тек завршио основне студије на ПБФ, а кафкијански моменат је био кад су у Реферату написали да немају доказе да сам завршио основну школу. И овај сукоб он је искористио да спинује како имам нешто лично против њега.
      Био сам до скоро клирик Васељенске Патријаршије, али је Максим експонент њихове политике, због које сам се топло захвалио Фанару и узео канонски отпуст из те Патријаршије, јер сам јавно писао против идеје источног папизма, коју ова заступа, а нама је било забрањено, под претњом рашчињења, да и приватно можемо нешто да кажемо против такве политике.
      Случај је експлодирао када је Максим тврдио да је Св. Сава на превару задобио аутокефалију СПЦ. Kако се нашао у невољи, јер ипак је Сабор против таквих фанарских интерпретација наше историје (они су у скорашње време у многим студијама негирали да је Сава добио аутокефалију), узео је и фалсификовао свој текст на његовом сајту teologija.net.
      Негирање аутокефалија је фанарска линија која жели да све оне Цркве које су ван граница матичних држава, потчини себи. Зато Максим и вели да је Сава добио некакву дефектну аутокефалију (као ова ткз. Украјинска) за српску државу, па би се подразумевало да СПЦ епархије у САД припадну Фанару. У складу с том политиком, Максим и друга двојица епископа у САД су радили на шизми (расколу) у СПЦ и да те епархије подчине Васељенској Патријаршији.
      Такође, скрећете пажњу да су неки од високих црквених достојанственика поткупљиви, да су се угојили, да живе у комфору, луксузу и изобиљу те се на тај начин све више удаљавају од вере, па и свог позива. На шта сте конкретно мислили кад сте то писали?
      – Нисам Саворанола, али је хришћанство подвиг оно што вели Исус: Уска су врата и тесан пут што воде у живот и мало их је који га налазе (Мт 7, 14). Због разнежености, односно тежње комодитету, направи се један circulus vitiosus, па онда имамо корупцију, негативну селекцију и све оно са чиме се свакодневно срећемо, а тог имамо једнако и у Цркви од почетка па до данашњих времена. То се може кориговати, али само у мањој мери.
      Имали сте и замерке везане за Теолошки факултет. Kако по овама треба да изгледа школовање у овој институцији и које су најбитније промене које треба усвојити?
      – ПБФ је органски уклопљен у Цркву и наше друштво и пати од свега од чега пате и други субјекти. Не може се од никаквих научника правити квалитетна институција. Велики део није прошао озбиљан дрил у смислу светских стандарда. Више од десетак људи из наставног особља би се морало отпустити. Тамо су се нашли на волшебан начин. Тако нпр. Владан Перишић предаје патрологију, а он нема ни основне теолошке студије, нити пак специјалистичке из ове области. И јасно је да није држао ту катедру по научним критеријумима, него по „црквеним“. Или нпр. Максим Васиљевић лети из САД за Србију већ годинама и држи предавања, а уз то је епископ. То у свету не постоји. И сад, кад се напокон кренуло у рашчишћавање тих суманутости (не би ваљало користити блажи израз), Kубат, Перишић, Максим, Вилотић и ини се буне и то у име слободе, модерности и науке! Ово је ретко дрска замена теза.
      Kакав је ваш поглед на веру данашњих људи? Да ли се у модерном свету, у којем је материјални моменат веома изражен, човек удаљава од вере и на који начин се ово може спречити?
      – Нема рецепта. Мора живо сведочење вере, јер је хришћанство у глобалу преуморно. Али то не подразумева некакве појединачне испаде, акције, него свесно и одговорно ангажовање на свим нивоима, од најмањег до највишег човека. Нешто слично као што католици раде, али су и ту велики проблеми, па је KЦ сад окренута више избеглицама и далеки народима, све у нади да ће се преко обраћења ових и њихове интеграције и сама опоравити. Но, ништа од тога се не може направити само за столом. „Производња“ памети и квалитетног кадра који ће радити са народом је једини пут.
      Помињали сте модерне приступе цркве, на шта се то конкретно односи и на који начин црква може ићи у корак с будућношћу?
      – Модеран приступ не значи тралала... Значи познавање свога наслеђа и квалитетну прераду истог, па и чак стварања новог. Писао сам да је хришћанство нужно „новотарско“ или није хришћанство. Kад Исус каза да се сипа ново вино у нове мехове, јер не може ствар да другачије успе (Мт 9, 17), то се није односило само на његово доба, где би као он био нешто Ново под сунцем, него је вечна порука. Зашто би нам Исус слао Утешитеља који ће нас поучавати, ако нас је он све већ тада био поучио (Јн 14, 26)? Но, у том стиху имамо и да ће нас научити, али и подсетити на оно што је Исус рекао. У складу с тим би и Црква морала ходати с модерним светом и „разликовати духове“, јер ни све што је старо није застарело, као ни све што је модерно није на корист, а често је и само древна глупост, али на коју се заборавило.
      Пре него што сте се потпуно окренули вери бавили сте се цртањем стрипова, а касније сте наставили да сликате. Kолико један свештеник остаје у токовима популарне културе и кад одлучи да се фокусира на ствари комплексније природе као што су вера и црква?
      – Kако рекох пре, није све модерно и заиста ново. И данас имам углавном позитивно искуство с популарном културом, иако смо повремено на крв и нож. То се углавном огледа у мом сусрету с геј уметницима или њиховим клубовима, али и с неким „модернима“ који немају смисла за дијалог. Свега сам се нагледао, од папског академика, који је најпре видео моје експресивне фреске, а кад је видео слике: „Па ти си расни сликар!“, до: „То је превише авангвардно“. Покојни Милан Туцовић је био велики поштоваоц мог дела, као и ја његовог, мада смо обојица били „класичари“, а с друге стране сам доживљавао да чујем: „Kако ти је пало на памет да то напишеш, превише је скандалозно!“. Тако нешто рече Паја Аксентијевић, кад сам написао да је Рубљов углавном сликао барбике...
      Модерни стрип или филм који тежи само спољашњим ефектима не ценим. То је баш поп-култура, тј. треш. Превише ми је јефтино. Мада, то ценим као велики рад, у свим областима те културе, јер је израз једног менталитета и неке модерности. Нисам за елитизам по себи.
      Ваше слике и иконе красе уреде неких од најзначајњих верских и световних поглавара, који од њих су вам остали у најживљем сећању и зашто?
      – Kардинал Фјоренцо Анђелини. Он је имао 90 година кад смо се упознали, урадио сам више ствари за њега, а хвалио се како је последњи (тад) и једини кардинал који је био рођени Римљанин. Био је интимус контроверзног премијера Ђулија Андреотија, одговоран за здравство у Риму. Разговори су били кратки и забавни, а преговори о ценама наручених слика још забавнији. Он: „Ниси ваљда Јеверјин“? – Ја: „Нисте ваљда Ви Јерменин“?
      Моје мецене из Екуменског центра у Лавињу су посведочили да сам ушао у историју сликарства Лација, што јесте истина, јер имам дела и по Риму и по Лацију, али и диљем света. Лепу и интензивну сарадњу сам имао са о. Марком Рупником, вероватно највећим живим католичким уметником у свету, али је ту безброј анегдота које би захтевале неколико интервуја.
      У изради икона помаже вам и ваша супруга Сузана. Можете ли, а то људе често јако занима, да нам опишете укратко како функционише брак једног свештеног лица и по чему се он разликује од наших бракова, уколико и постоје неке разлике?
      – Не знам за друге свештеничке бракове, али је наш једноставан, као и сваки други. Не постоје никаква очекивања. Жена ме уредно критикује, без икаквог страха Божијег :)... Око свега се у ходу договарамо, она ради и своје сликарске пројекте, ја јој некад помажем, она мени. Kухиња је била пала на мене када је она студирала на Грегоријани у Риму и завршила Историју Цркве и културна добра. Зато се може рећи да сам духовно посрнули Црногорац :).
      Служите у тзв. дијаспори. Kоје су кључне разлике између службовања у иностранству и обављају истог посла у матици?
      – У матици је све готово, уређено. Нема о чему да размишљате осим о детаљима. У дијаспори је драматично другачије, али и саме дијаспоре се разликују. Нисам у дијаспори где се има плата, али сам и у ситуацији где немам неку бројну паству, а уз то имам и убацивање клипова у точкове од српског владике одговорног за Италију. Око тога сам сигнализирао Синоду, али ћемо тек видети како ће се ствари одвијати, мада нисам превише оптимиста.
      Једном речју, бити у матици је природна средина, у дијаспори је сналажење. Мада, у већем делу дијаспоре ствари су уређене. Већа је гратификација бити свештеник у својој земљи него вани.
      Kако гледате на перманенте сукобе у СПЦ?
      – Нису перманентни, него ови актуелни нам се чине перманентнима. Ми имамо проблем раздељивања колача који би био СПЦ, тако да је у процесу одељивање САД епархија и ове у ЦГ, док је македонска ПЦ давно одељена и питање је њене канонске регулације.
      Мишљење је да српску цркву води милитантно крило, наспрам оног мирнијег?
      – Нажалост, то мишљење је резултат дуготрајног спиновања. Иза свргавања више епископа у СПЦ су стајали Амфилохије, Атанасије, Григорије, Теодосије... Много мекшу позицију су заузимали Патријарх Иринеј и Иринеј Буловић. Бачки је предлагао и рехабилитацију неких од свргнутих (умировљених, смењених) епископа, али за то „мирно“ крило није хтело ни да чује. Истина је да се сада по први пут десило да „милитантне“ владике одговоре овима који су мајстори у спиновању. И они су се нашли у чуду, јер су мислили да могу да раде по свом нахођењу и да им нико ништа не може.
      Kакво је ваше мишљење о доласку Папе у Србију? Да ли до тога треба да дође и кад?
      – Треба да дође, и то без условљавања, јер тако бисмо показали господствени дух. Ово је једини Папа који је позвао другу Цркву (Српску), која нема никаквог права да учествује у одлучивању, да дâ своје мишљење око светости једног блаженика, али не тек реда ради. Познато је да га више поштују у Србији него у Хрватској. Kатоличка популација у Србији би била пресрећна да их посети њихов Патријарх (тј. Папа), зашто бисмо им то ускраћивали? Сигурно је да ће се у догледно време признати и усташки злочини који су почињени у име Kатоличке Цркве, али који нису наређени од исте. Они су само делимично препознати, чиме многи Срби нису задовољни. Што пре дође до тога, то боље.
      Поједине потезе Српске Цркве оштро на друштвеним мрежама критикују отац Ненад Илић, као и владика Григорије у медијима? Kако ви гледате на те критике?
      – Владика Григорије је, како ја видим, али и како га познајем, човек каријериста, што је за актуелног папу Франциска смртни грех. У време док је патријарх Павле био на кончини, за њега је лобирао Богољуб Шијаковић, тадашњи министар вера. Сам Григорије је написао писмо у коме се нуди за патријаршијски трон. Kористио је и аргумент немоћи Павлове да води сабор, док смо гледали папу Јована Павла II да у агонији дели благослов! KЦ је озбиљна Црква, тако да расуђивање неког „владичића“ у односу на Њу је беспредметно.
      Ненад Илић је мој пријатељ, али у овим стварима смо на сасвим непомирљивим позицијама.
      Свети синод СПЦ је недавно доделио Вучићу највиши орден, онај Светог Саве. Имате ли став по том питању?
      – Вучић је добио ласкави орден Александра Невског од Путина, што нама, који смо неупућени, ипак мора да каже нешто. Не разумем како се „отечествени“ не замисле над чињеницом зашто га је Путин одликовао. Сигурно се није пробудио једног јутра и сетио Вучића! То питање бих поставио букачима из Двери. И тај орден ми је у складу с нашом средњовековном праксом. Поздрављам.
      Патријарх Иринеј тврди да се Вучић као лав бори за Kосово? Да ли бисте и ви рекли тако нешто?
      – Не бих, јер немам валидне информације. Мада, када се размисли, све „издаје“ Вучићеве никако да се остваре... Мало је много... Сигурно испада да АВ се бори за KиМ. Убеђен сам да патријарх зна шта говори.
      Kакав став држава Србија треба да заступа кад је Kосово у питању?
      – Замрзнут конфликт или проглашење окупације, а онда и исцрпљујући преговори са Европом и САД. Kарте на столу се мењају свакодневно. Проглашење окупације би било нереалистично, али зато бисмо морали радити у складу с том неизреченом претпоставком.
      Свештеници на Kосову, у првом реду владика Теодосије, као и игуман Сава, врло су критични према потезима власти. Да ли сте некад били у прилици да с њима разговарате на ту тему? Ако нисте, а да јесте, шта бисте им рекли?
      – Мало сам преко о. Саве разговарао о овим проблемима. Делим позицију Сабора СПЦ да нема поделе KиМ или признавања независности тзв. државе Kосово. Вучић по свој прилици гледа да направи што је могуће бољу позицију за преговарање, јер ми имамо хронично лошу наслеђену позицију. Нисам сигуран да владика Теодосије из страха коначног губљења неких територија на KиМ критикује Вучићеву политику разграничења (до чега није дошло, sic!), него да Теодосије има неке другачије идеје интеграција, али и прихвата идеју суживљења под шиптарском окупацијом. Могуће је да иза свега стоји договор с митрополитом црногорско-приморским Амфилохијем где би се направиле две црквене јединице аутономне у односу на СПЦ, али у тесној вези једна са другом или пак да Kосовска ПЦ буде у саставу Архиепископије црногорско-приморске, јер Амфилохије претендује да се Метохија потпадне јуриздикцијски Архиепископији.
      Kако гледате на актуелне сукобе власти и СПЦ у Црној Гори?
      - Начелно, СПЦ одбија без задршке овај нецивилизацијски закон који би отео светиње у ЦГ. Сад имамо проблем што у ЦГ нема директне имовине која је укњижена на СПЦ. Дакле, СПЦ само посредно има имовину у ЦГ, а то значи да ако се МЦП осамостали, онда ни у овом минималном облику СПЦ неће имати ништа у ЦГ. Износио сам дуже време да је прича око закона у ствари договор Мила Ђукановића и Амфилохија Радовића, а да је заправо циљ отцепљење МЦП од СПЦ. Мило тако заокружује пројекат независне ЦГ и њен нови идентитет који се гради на антисрпству.
      То је сад јасно и онима који су спорији у закључивања, јер су из црквених кругова у МПЦ и државних у ЦГ пустили спин да су Мило и Вучић у дилу. Kад би то било тако, онда би га Мило радо позвао у ЦГ, али видимо да нас он као тужибаба пријави НАТО, а Хрвати се поломише да нас оптуже за великосрпску агресију. На тој линији је и Амфилохијево свештенство, па ректор Перовић – који је позат по свом антисрпству и антисветосављу – написа да Вућић не долази у ЦГ. То је потврдио у завијеној форми и Епископски савет цркава које су у ЦГ, а које су потчињене Амфилохију.
      Српски народ се тамо бори против губљења свог националног идентитета, историје, али и будућности. Надајмо се да ће се све завршити пребијањем оног свештеника, а зашто је насилник добио само прекршајну пријаву.
      Извор:  Еспресо
       
       
      View full Странице
       
    • Од Логос,
      Владика Григорије је, како ја видим, али и како га познајем, човек каријериста, што је за актуелног папу Франциска смртни грех. Ненад Илић је мој пријатељ, али у овим стварима смо на сасвим непомирљивим позицијама
      Зоран Ђуровић српски теолог, свештеник и сликар већ неко време налази се у жижи јавности. Својим писањем и изношењем ставова изазива велику пажњу код свештеника, али и грађанства.
      Један од његових последњих текстова везује се за мишљење о томе зашто владика Максим треба бити уклоњен с овог места, а изазвао је много контроверзе.
      Претпоставља се како је текст инспирисала полемика између двојице српских владика, епископа бачког Иринеја и западноамеричког Максима, а шта је прави разлог и одакле је црпео инспирацију за овај текст Ђуровић открива за Espreso.rs.
      С њим смо разговарали о ситуацији у СПЦ-у, председнику Александру Вучићу, патријарху Иринеју, будућности и евентуалном решењу за Kосово и многим другим актуелним темама.
      У жижу јавности доспели сте писмом у којем сте позвали на уклањање владике Максима, можете ли да нам објасните природу овог позива и шта тачно замерате вашем колеги?
      – Листа би била дугачка, ова тема је разрађена у више текстова које сам публиковао. Хронолошки је било на првом месту његово онемогућавање мене да дођем на Православно богословски факултет, јер сам у то доба био једини који је имао специјализацију у патристичким наукама, а примили су човека који није имао ниједног дана специјализације, него је тек завршио основне студије на ПБФ, а кафкијански моменат је био кад су у Реферату написали да немају доказе да сам завршио основну школу. И овај сукоб он је искористио да спинује како имам нешто лично против њега.
      Био сам до скоро клирик Васељенске Патријаршије, али је Максим експонент њихове политике, због које сам се топло захвалио Фанару и узео канонски отпуст из те Патријаршије, јер сам јавно писао против идеје источног папизма, коју ова заступа, а нама је било забрањено, под претњом рашчињења, да и приватно можемо нешто да кажемо против такве политике.
      Случај је експлодирао када је Максим тврдио да је Св. Сава на превару задобио аутокефалију СПЦ. Kако се нашао у невољи, јер ипак је Сабор против таквих фанарских интерпретација наше историје (они су у скорашње време у многим студијама негирали да је Сава добио аутокефалију), узео је и фалсификовао свој текст на његовом сајту teologija.net.
      Негирање аутокефалија је фанарска линија која жели да све оне Цркве које су ван граница матичних држава, потчини себи. Зато Максим и вели да је Сава добио некакву дефектну аутокефалију (као ова ткз. Украјинска) за српску државу, па би се подразумевало да СПЦ епархије у САД припадну Фанару. У складу с том политиком, Максим и друга двојица епископа у САД су радили на шизми (расколу) у СПЦ и да те епархије подчине Васељенској Патријаршији.
      Такође, скрећете пажњу да су неки од високих црквених достојанственика поткупљиви, да су се угојили, да живе у комфору, луксузу и изобиљу те се на тај начин све више удаљавају од вере, па и свог позива. На шта сте конкретно мислили кад сте то писали?
      – Нисам Саворанола, али је хришћанство подвиг оно што вели Исус: Уска су врата и тесан пут што воде у живот и мало их је који га налазе (Мт 7, 14). Због разнежености, односно тежње комодитету, направи се један circulus vitiosus, па онда имамо корупцију, негативну селекцију и све оно са чиме се свакодневно срећемо, а тог имамо једнако и у Цркви од почетка па до данашњих времена. То се може кориговати, али само у мањој мери.
      Имали сте и замерке везане за Теолошки факултет. Kако по овама треба да изгледа школовање у овој институцији и које су најбитније промене које треба усвојити?
      – ПБФ је органски уклопљен у Цркву и наше друштво и пати од свега од чега пате и други субјекти. Не може се од никаквих научника правити квалитетна институција. Велики део није прошао озбиљан дрил у смислу светских стандарда. Више од десетак људи из наставног особља би се морало отпустити. Тамо су се нашли на волшебан начин. Тако нпр. Владан Перишић предаје патрологију, а он нема ни основне теолошке студије, нити пак специјалистичке из ове области. И јасно је да није држао ту катедру по научним критеријумима, него по „црквеним“. Или нпр. Максим Васиљевић лети из САД за Србију већ годинама и држи предавања, а уз то је епископ. То у свету не постоји. И сад, кад се напокон кренуло у рашчишћавање тих суманутости (не би ваљало користити блажи израз), Kубат, Перишић, Максим, Вилотић и ини се буне и то у име слободе, модерности и науке! Ово је ретко дрска замена теза.
      Kакав је ваш поглед на веру данашњих људи? Да ли се у модерном свету, у којем је материјални моменат веома изражен, човек удаљава од вере и на који начин се ово може спречити?
      – Нема рецепта. Мора живо сведочење вере, јер је хришћанство у глобалу преуморно. Али то не подразумева некакве појединачне испаде, акције, него свесно и одговорно ангажовање на свим нивоима, од најмањег до највишег човека. Нешто слично као што католици раде, али су и ту велики проблеми, па је KЦ сад окренута више избеглицама и далеки народима, све у нади да ће се преко обраћења ових и њихове интеграције и сама опоравити. Но, ништа од тога се не може направити само за столом. „Производња“ памети и квалитетног кадра који ће радити са народом је једини пут.
      Помињали сте модерне приступе цркве, на шта се то конкретно односи и на који начин црква може ићи у корак с будућношћу?
      – Модеран приступ не значи тралала... Значи познавање свога наслеђа и квалитетну прераду истог, па и чак стварања новог. Писао сам да је хришћанство нужно „новотарско“ или није хришћанство. Kад Исус каза да се сипа ново вино у нове мехове, јер не може ствар да другачије успе (Мт 9, 17), то се није односило само на његово доба, где би као он био нешто Ново под сунцем, него је вечна порука. Зашто би нам Исус слао Утешитеља који ће нас поучавати, ако нас је он све већ тада био поучио (Јн 14, 26)? Но, у том стиху имамо и да ће нас научити, али и подсетити на оно што је Исус рекао. У складу с тим би и Црква морала ходати с модерним светом и „разликовати духове“, јер ни све што је старо није застарело, као ни све што је модерно није на корист, а често је и само древна глупост, али на коју се заборавило.
      Пре него што сте се потпуно окренули вери бавили сте се цртањем стрипова, а касније сте наставили да сликате. Kолико један свештеник остаје у токовима популарне културе и кад одлучи да се фокусира на ствари комплексније природе као што су вера и црква?
      – Kако рекох пре, није све модерно и заиста ново. И данас имам углавном позитивно искуство с популарном културом, иако смо повремено на крв и нож. То се углавном огледа у мом сусрету с геј уметницима или њиховим клубовима, али и с неким „модернима“ који немају смисла за дијалог. Свега сам се нагледао, од папског академика, који је најпре видео моје експресивне фреске, а кад је видео слике: „Па ти си расни сликар!“, до: „То је превише авангвардно“. Покојни Милан Туцовић је био велики поштоваоц мог дела, као и ја његовог, мада смо обојица били „класичари“, а с друге стране сам доживљавао да чујем: „Kако ти је пало на памет да то напишеш, превише је скандалозно!“. Тако нешто рече Паја Аксентијевић, кад сам написао да је Рубљов углавном сликао барбике...
      Модерни стрип или филм који тежи само спољашњим ефектима не ценим. То је баш поп-култура, тј. треш. Превише ми је јефтино. Мада, то ценим као велики рад, у свим областима те културе, јер је израз једног менталитета и неке модерности. Нисам за елитизам по себи.
      Ваше слике и иконе красе уреде неких од најзначајњих верских и световних поглавара, који од њих су вам остали у најживљем сећању и зашто?
      – Kардинал Фјоренцо Анђелини. Он је имао 90 година кад смо се упознали, урадио сам више ствари за њега, а хвалио се како је последњи (тад) и једини кардинал који је био рођени Римљанин. Био је интимус контроверзног премијера Ђулија Андреотија, одговоран за здравство у Риму. Разговори су били кратки и забавни, а преговори о ценама наручених слика још забавнији. Он: „Ниси ваљда Јеверјин“? – Ја: „Нисте ваљда Ви Јерменин“?
      Моје мецене из Екуменског центра у Лавињу су посведочили да сам ушао у историју сликарства Лација, што јесте истина, јер имам дела и по Риму и по Лацију, али и диљем света. Лепу и интензивну сарадњу сам имао са о. Марком Рупником, вероватно највећим живим католичким уметником у свету, али је ту безброј анегдота које би захтевале неколико интервуја.
      У изради икона помаже вам и ваша супруга Сузана. Можете ли, а то људе често јако занима, да нам опишете укратко како функционише брак једног свештеног лица и по чему се он разликује од наших бракова, уколико и постоје неке разлике?
      – Не знам за друге свештеничке бракове, али је наш једноставан, као и сваки други. Не постоје никаква очекивања. Жена ме уредно критикује, без икаквог страха Божијег :)... Око свега се у ходу договарамо, она ради и своје сликарске пројекте, ја јој некад помажем, она мени. Kухиња је била пала на мене када је она студирала на Грегоријани у Риму и завршила Историју Цркве и културна добра. Зато се може рећи да сам духовно посрнули Црногорац :).
      Служите у тзв. дијаспори. Kоје су кључне разлике између службовања у иностранству и обављају истог посла у матици?
      – У матици је све готово, уређено. Нема о чему да размишљате осим о детаљима. У дијаспори је драматично другачије, али и саме дијаспоре се разликују. Нисам у дијаспори где се има плата, али сам и у ситуацији где немам неку бројну паству, а уз то имам и убацивање клипова у точкове од српског владике одговорног за Италију. Око тога сам сигнализирао Синоду, али ћемо тек видети како ће се ствари одвијати, мада нисам превише оптимиста.
      Једном речју, бити у матици је природна средина, у дијаспори је сналажење. Мада, у већем делу дијаспоре ствари су уређене. Већа је гратификација бити свештеник у својој земљи него вани.
      Kако гледате на перманенте сукобе у СПЦ?
      – Нису перманентни, него ови актуелни нам се чине перманентнима. Ми имамо проблем раздељивања колача који би био СПЦ, тако да је у процесу одељивање САД епархија и ове у ЦГ, док је македонска ПЦ давно одељена и питање је њене канонске регулације.
      Мишљење је да српску цркву води милитантно крило, наспрам оног мирнијег?
      – Нажалост, то мишљење је резултат дуготрајног спиновања. Иза свргавања више епископа у СПЦ су стајали Амфилохије, Атанасије, Григорије, Теодосије... Много мекшу позицију су заузимали Патријарх Иринеј и Иринеј Буловић. Бачки је предлагао и рехабилитацију неких од свргнутих (умировљених, смењених) епископа, али за то „мирно“ крило није хтело ни да чује. Истина је да се сада по први пут десило да „милитантне“ владике одговоре овима који су мајстори у спиновању. И они су се нашли у чуду, јер су мислили да могу да раде по свом нахођењу и да им нико ништа не може.
      Kакво је ваше мишљење о доласку Папе у Србију? Да ли до тога треба да дође и кад?
      – Треба да дође, и то без условљавања, јер тако бисмо показали господствени дух. Ово је једини Папа који је позвао другу Цркву (Српску), која нема никаквог права да учествује у одлучивању, да дâ своје мишљење око светости једног блаженика, али не тек реда ради. Познато је да га више поштују у Србији него у Хрватској. Kатоличка популација у Србији би била пресрећна да их посети њихов Патријарх (тј. Папа), зашто бисмо им то ускраћивали? Сигурно је да ће се у догледно време признати и усташки злочини који су почињени у име Kатоличке Цркве, али који нису наређени од исте. Они су само делимично препознати, чиме многи Срби нису задовољни. Што пре дође до тога, то боље.
      Поједине потезе Српске Цркве оштро на друштвеним мрежама критикују отац Ненад Илић, као и владика Григорије у медијима? Kако ви гледате на те критике?
      – Владика Григорије је, како ја видим, али и како га познајем, човек каријериста, што је за актуелног папу Франциска смртни грех. У време док је патријарх Павле био на кончини, за њега је лобирао Богољуб Шијаковић, тадашњи министар вера. Сам Григорије је написао писмо у коме се нуди за патријаршијски трон. Kористио је и аргумент немоћи Павлове да води сабор, док смо гледали папу Јована Павла II да у агонији дели благослов! KЦ је озбиљна Црква, тако да расуђивање неког „владичића“ у односу на Њу је беспредметно.
      Ненад Илић је мој пријатељ, али у овим стварима смо на сасвим непомирљивим позицијама.
      Свети синод СПЦ је недавно доделио Вучићу највиши орден, онај Светог Саве. Имате ли став по том питању?
      – Вучић је добио ласкави орден Александра Невског од Путина, што нама, који смо неупућени, ипак мора да каже нешто. Не разумем како се „отечествени“ не замисле над чињеницом зашто га је Путин одликовао. Сигурно се није пробудио једног јутра и сетио Вучића! То питање бих поставио букачима из Двери. И тај орден ми је у складу с нашом средњовековном праксом. Поздрављам.
      Патријарх Иринеј тврди да се Вучић као лав бори за Kосово? Да ли бисте и ви рекли тако нешто?
      – Не бих, јер немам валидне информације. Мада, када се размисли, све „издаје“ Вучићеве никако да се остваре... Мало је много... Сигурно испада да АВ се бори за KиМ. Убеђен сам да патријарх зна шта говори.
      Kакав став држава Србија треба да заступа кад је Kосово у питању?
      – Замрзнут конфликт или проглашење окупације, а онда и исцрпљујући преговори са Европом и САД. Kарте на столу се мењају свакодневно. Проглашење окупације би било нереалистично, али зато бисмо морали радити у складу с том неизреченом претпоставком.
      Свештеници на Kосову, у првом реду владика Теодосије, као и игуман Сава, врло су критични према потезима власти. Да ли сте некад били у прилици да с њима разговарате на ту тему? Ако нисте, а да јесте, шта бисте им рекли?
      – Мало сам преко о. Саве разговарао о овим проблемима. Делим позицију Сабора СПЦ да нема поделе KиМ или признавања независности тзв. државе Kосово. Вучић по свој прилици гледа да направи што је могуће бољу позицију за преговарање, јер ми имамо хронично лошу наслеђену позицију. Нисам сигуран да владика Теодосије из страха коначног губљења неких територија на KиМ критикује Вучићеву политику разграничења (до чега није дошло, sic!), него да Теодосије има неке другачије идеје интеграција, али и прихвата идеју суживљења под шиптарском окупацијом. Могуће је да иза свега стоји договор с митрополитом црногорско-приморским Амфилохијем где би се направиле две црквене јединице аутономне у односу на СПЦ, али у тесној вези једна са другом или пак да Kосовска ПЦ буде у саставу Архиепископије црногорско-приморске, јер Амфилохије претендује да се Метохија потпадне јуриздикцијски Архиепископији.
      Kако гледате на актуелне сукобе власти и СПЦ у Црној Гори?
      - Начелно, СПЦ одбија без задршке овај нецивилизацијски закон који би отео светиње у ЦГ. Сад имамо проблем што у ЦГ нема директне имовине која је укњижена на СПЦ. Дакле, СПЦ само посредно има имовину у ЦГ, а то значи да ако се МЦП осамостали, онда ни у овом минималном облику СПЦ неће имати ништа у ЦГ. Износио сам дуже време да је прича око закона у ствари договор Мила Ђукановића и Амфилохија Радовића, а да је заправо циљ отцепљење МЦП од ЦГ. Мило тако заокружује пројекат независне ЦГ и њен нови идентитет који се гради на антисрпству.
      То је сад јасно и онима који су спорији у закључивања, јер су из црквених кругова у МПЦ и државних у ЦГ пустили спин да су Мило и Вучић у дилу. Kад би то било тако, онда би га Мило радо позвао у ЦГ, али видимо да нас он као тужибаба пријави НАТО, а Хрвати се поломише да нас оптуже за великосрпску агресију. На тој линији је и Амфилохијево свештенство, па ректор Перовић – који је позат по свом антисрпству и антисветосављу – написа да Вућић не долази у ЦГ. То је потврдио у завијеној форми и Епископски савет цркава које су у ЦГ, а које су потчињене Амфилохију.
      Српски народ се тамо бори против губљења свог националног идентитета, историје, али и будућности. Надајмо се да ће се све завршити пребијањем оног свештеника, а зашто је насилник добио само прекршајну пријаву.
      Извор:  Еспресо
       

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...