Jump to content
Срндаћ

Како против глобализма: Малагурски, Пернар и Радуловић

Оцени ову тему

Recommended Posts

@Срндаћ Браво мајсторе...хтео сам да поставим, али да ме не оптуже да сам ДЈБиовац....ово сваки Србин треба видети. Ок Радуле мало карикира као политичар па убацује причу о СНСу, иначе је одлично....

Замоли модерацију да промене назив теме у "Глобално робовласништво" или нешто слично...

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 сат, Ćiriličar рече

@Срндаћ Браво мајсторе...хтео сам да поставим, али да ме не оптуже да сам ДЈБиовац....ово сваки Србин треба видети. Ок Радуле мало карикира као политичар па убацује причу о СНСу, иначе је одлично....

Замоли модерацију да промене назив теме у "Глобално робовласништво" или нешто слично...

Ironican je Srndac:) Pernar ako pratis hrvatske medije je antivakcinas, alternativac koji savjetuje ljude po facebooku da ne idu kod ljekara vec da za teze prehlade itd. uzimaju samo vizamin C u prahu.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Па калсика, ова ј ебила ово, он је рекао оно, овај се залаже за оно....зато треба тема да буде ван љих...углавном је истина оно што говоре, и то погађа све нас и већи део човечанства. Да ли Борис подржава #правдазадавида, Саша је ово или оно...то ме не занима у контесту приче.

Ако човек уради непто лоше, не значи да не може рећи истину о нечему. А овде се представља истина коју сви скоро знају, не детаљано, и сви смо жртве истог...друга је ствар сад како се одупрети томе и да ли је могуће. Не видим никаве везе са вакцинама и којечим овде...

О овоме Катић пише деценију али нико не сме да уђе у полемику са њим, са друге стране Драгаш, на свој мало утопистички и груб начин и сл. Излагања су одлична, и поучна...најлакше је запљесакти некоме и веровати у лаж...поента је да смо ми окупирани, као и многи, да када не би било ратова, ломова и економских криза, за 20 г. у Србији плата не може бити 1000 евра а цене...поента је како се порабљавају државе, свет...има милион документараца америчких и других о овме, али овде је сумирана суштина...да ли Борису смрде ноге или из уста, баш ме брига...или Радуловић кога има у ДЈБ...или коме Срндаћ ваља иронију...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Баук јавних инвестиција

Небојша Катић

 
katic-nebojsa-foto-2016.jpg
 
Као што се у Европи озбиљно каснило са променом монетарне политике у тренутку избијања велике финансијске кризе 2008, тако се данас касни са променом фискалне политике пред новом кризом која је на прагу
 
17.09.2019. у 18:00

Из угла економске историје и скорашњих искустава, економска политика каква се води у еврозони измиче здравом разуму. Политиком буџетске штедње креатори економске политике већ годинама малтретирају своје грађане одбијајући да јавним инвестицијама помогну посустали привредни раст. Иако су економије еврозоне поново на ивици рецесије, економски стратези се и даље премештају с ноге на ногу, одлажући нужну промену економске политике. Као што се у Европи озбиљно каснило са променом монетарне политике у тренутку избијања велике финансијске кризе 2008, тако се данас касни са променом фискалне политике пред новом кризом која је на прагу.

Од 80-их година прошлог века економска политика почива на слепој вери да се економски процеси могу ефикасно контролисати и усмеравати искључиво мерама монетарне политике, пре свега променама висине каматних стопа које контролишу централне банке. Када је реч о фискалној политици, дозвољено је само снижавати порезе, пре свега најбогатијима, јер то, ето, подстиче привредни раст.

У тако задатом оквиру и економски одговор на финансијску кризу из 2008. био је искључиво монетарни. Европске централне банке су тада драстично снизиле своје каматне стопе и спустиле их до нуле, да би их последњих година увеле и у негативну зону. Поред тога, Европска централна банка је упумпала и огромне количине новог новца у систем. Таквим мерама је требало обезбедити ликвидност финансијског система, олакшати каматни терет дужницима и подстаћи приватну и инвестициону потрошњу. Реч је о монетарном експерименту какав до тада није био виђен у економској историји.

Ове мере су дале резултате – последице кризе су ублажене и катастрофа је избегнута, али су ефекти те политике данас потрошени. Мере чије је трајање морало бити ограничено и даље су на снази са опасним последицама.

Тржишни механизам је деформисан ниским каматним стопама, а привреда и грађани-дужници се попут наркомана навикавају на овај неодрживи каматни амбијент. Како су приходи од камата драстично пали, финансијски сектор је додатно стимулисан да у потрази за зарадом уђе у нови циклус неодговорног хазардирања. Централне банке су постале таоци сопствене политике јер и најмањи наговештај да би каматне стопе могле да порасту сада изазива берзанску панику. Како су каматне стопе око нуле, монетарна политика неће имати простора за велике интервенције и за додатно снижавање камата када нова криза избије.

Док монетарна политика покушава да оствари циљеве који одавно превазилазе њен капацитет и док се политика буџетске штедње наставља, инфраструктура европских држава постаје све запуштенија. Упркос потреби да се инфраструктура модернизује и припреми за технолошке и еколошке изазове 21. века, упркос чињеници да би то подстакло и привредни раст, европске државе оклевају.

Формални изговор за изостанак инвестиција везан је за споразум из Мастрихта по коме јавни дуг држава еврозоне не сме прећи 60 процената БДП-а, а годишњи буџетски дефицит не сме бити већи од три процента БДП-а. Како су дугови великог броја европских држава изнад ових лимита, инсистира се на томе да простора за повећавање јавних инвестиција једноставно нема. Иако заједничка валута захтева (разумну) хармонизацију фискалних политика, бојим се да прави разлози за игнорисање јавних инвестиција леже на сасвим другој страни и да су више у сфери идеологије и заштите моћних интереса.

Као одговор на такозвану велику депресију тридесетих година прошлог века, јавне инвестиције су постале један од кључних инструмената антирецесионе политике. Упоредо с тим, дошло је и до драстичне промене у односу према улози државе у економији. Осим што је подстакао јавне инвестиције, државни интервенционизам је тада довео и до реформе пореског система и великог раста пореских стопа за најбогатије. Тренд великог социјалног раслојавања тиме је заустављен и на крају процеса реформи појавила се држава благостања. Оно што је почело као технички одговор на економску кризу, окончало се великом социјалном трансформацијом у корист оних који живе од рада, не од капитала.

Разграђивање тако створеног система, уз доста мука и уз различите изговоре, почело је осамдесетих година прошлог века. Ова економска и идеолошка трансформација везује се за период владавине Маргарет Тачер и Роналда Регана. Процеси започети у англосаксонским државама су се ширили и данас су део општеприхваћене економске доктрине у великом делу света.

Разумно је претпоставити да је оклевање са јавним инвестицијама последица страха да би то могао бити почетак новог јачања улоге државе у економији. У неком тренутку би се процес могао отети контроли и  довести до нове социјалне трансформације која би угрозила интересе оних који данас одређују судбину света. За те центре моћи, тај ризик је превелик.

Пословни консултант

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 4 часа, feeble рече

A moderatorkinja je bivsi model, tako nesto?

Inace, kako sad stoje Radule i DJB, dobace li do 2%?

Модераторкиња је богиња српског интернета.

Секс симбол већи и од Анице Добре.

Има своју емисију на Јутјубу ( од сада на Новој ТВ ) "Нешто другачије". Препоручујем ти топло да одеш на њене видео снимке емисије и читаш коментаре. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 часа, Ćiriličar рече

О овоме Катић пише деценију али нико не сме да уђе у полемику са њим, са друге стране Драгаш, на свој мало утопистички и груб начин и сл. Излагања су одлична, и поучна...најлакше је запљесакти некоме и веровати у лаж...поента је да смо ми окупирани, као и многи, да када не би било ратова, ломова и економских криза, за 20 г. у Србији плата не може бити 1000 евра а цене...поента је како се порабљавају државе, свет...има милион документараца америчких и других о овме, али овде је сумирана суштина...да ли Борису смрде ноге или из уста, баш ме брига...или Радуловић кога има у ДЈБ...или коме Срндаћ ваља иронију...

Занимљиво је како се стално спомињу једни те исти економисти код, да вас тако назовем, критичара неолиберализма. Драгаш ми је најзанимљивији ту, јер он врти само ону причу која је лака да се брзо свари а која нема суштинске анализе питања о којем говори. Све му се на крају своди на једноставну комунистичку крилатицу "крупни капитал влада свијетом из одређених центара моћи", што је опет на крају приче - небитно. Па хајде да се мало осврнем на Катића, чији си чланак овдје поставио:

пре 2 часа, Ćiriličar рече

Из угла економске историје и скорашњих искустава, економска политика каква се води у еврозони измиче здравом разуму. Политиком буџетске штедње креатори економске политике већ годинама малтретирају своје грађане одбијајући да јавним инвестицијама помогну посустали привредни раст. Иако су економије еврозоне поново на ивици рецесије, економски стратези се и даље премештају с ноге на ногу, одлажући нужну промену економске политике. Као што се у Европи озбиљно каснило са променом монетарне политике у тренутку избијања велике финансијске кризе 2008, тако се данас касни са променом фискалне политике пред новом кризом која је на прагу.

Разлог за одбојност према активној монетарној политици Кејнзијанизма лежи у чињеници да је резултат примјене те политике 30-ак година након завршетка Другог свјетског рата био лош. То је најсликовитије се изразило у привредама САД-а и УК-а, а поготово УК-а. 

О чему је ту била ријеч? Наиме, у Уједињеном Краљевству јачао је положај радничких синдиката, издвајани су велики новци за субвенције за државна предузећа и мањак новца се надокнађивао дефицитарним трошењем и/или штампањем новца ( што онда смањује вриједност новца и тиме вриједност плата људи ). Упркос таквој експанзивној монетарној и активној привредној политици, привредни раст је био дивљи. Истина, остваривале су се стопе расте од 4% или 5%, али одмах након стопе раста наступала је велика стопа пада БДП-а - и то конзистентно:

1265134518_UKgdpgrowth.png.f8394d107884c8c180a8fcf45eed68fa.png

Извор

Да се примјетити како је након доласка Маргарет Тачер на власт 1981. године раст БДП-а стабилизован. Највећи раст је био скроман, истина, од 2%, али су и падови раста били ријеђи и мањи, а сам раст БДП-а је био постојано позитиван и стабилан. Једини огроман пад раста БДП-а се десио 2008. године, што се не може приписати економској политици либерализма у УК, него спољњим факторима и хаосом у САД ( што је опет нека друга прича за себе о томе како је држава својим уплитањем у привреду само посијала сјеме пропасти и још га убрзала увођењем "дериватива" - о чему се може прочитати у књизи "Економија постмодерне" твог идеолошког сапутника, професора Душанића ). Најбољи доказ за успјешност овакве економске политике је и чињеница да се лијевичарска Лабуристичка странка преокренула економски удесно ( феномен познат као "Нови Лабуристи" ) са избором Тонија Блера - који је био све, само не лијевичар. Тачерки је један новинар тако поставио питање шта сматра својим највећим успијехом у политици, а она је одговорила:"Нови Лабуристи".

Слична прича се одиграла и у САД са тзв. "Регановом револуцијом" која је из корјена промијенила политичку и економску парадигму које су се почели држати и Демократе и Републиканци, јер су видјели да ради. Ево истог графикона раста БДП-а, али сада за САД. Сличност се да примјетити:

249299016_USAgdpgrowth.png.7fc024a94d34e39f40fdb12dabe95f3f.png

И за крај, када се томе дода ноторна чињеница да су године од 1980-их до 2008. биле године економског раста и развоја ове двије земље - постаје јасно да одбојност према суштинској промјени формуле која ради није уопште лудост. 

Идемо даље.

пре 2 часа, Ćiriličar рече

Од 80-их година прошлог века економска политика почива на слепој вери да се економски процеси могу ефикасно контролисати и усмеравати искључиво мерама монетарне политике, пре свега променама висине каматних стопа које контролишу централне банке. Када је реч о фискалној политици, дозвољено је само снижавати порезе, пре свега најбогатијима, јер то, ето, подстиче привредни раст.

Апсолутно нетачно.

Економска политика почива на идеји да се економски процеси не могу ефикасно усмјеравати и да је узалудно да држава то уопште и покушава. Једине мјере које су донекле сигурне за оквирно упраљање привредом јесу мјере монетарне политике, али и оне у ограниченом обиму. Ако би питали оца неолиберализма, Ф.А. Хајека, он би негодовао и на веће промјене каматне стопе пошто и оне знају направити велику дисторзију на тржишту ( нпр. референтна каматна стопа у САД данас је паду јер Федералне резерве осјећају да је прави тренутак за мало монетарне експанзије. Чак се у неким тренуцима говорило и о смањивању каматне стопе испод 2% или чак о смањивању испод нуле! ).

А зашто се вјеровало да држава не може ефикасно усмјеравати тржишне процесе ка жељеним циљевима? Па, Хајек је то објаснио лијепо својом идејом за коју је и добио Нобела - теоријом распршеног знања. У суштини, то значи да ниједан појединачни актер ( човјек или установа ) не може посједовати све потребне податке који утичу на промјену цијена и прозводње на тржишту - јер их просто има превише. Један предузетник, коме је у интересу да што више зна о роби са којом послује пуно радно вријеме, не може то да зна - а камоли тек незаинтересовани државни орган коме плата не зависи од тога какву ће одлуку донијети. Зато је најбоље оставити сваком актеру на тржишту да се брине сам за себе, јер он то најбоље зна и умије јер најбоље зна своје потребе и могућности.

А када је ријеч о фискалној политици, пожељно је снижавати порезе свима да се и обичном човјеку да мало простора да дише. То заузврат повлачи и укидање многих државних програма, субвенција и државних предузећа - јер "колико пара толико и музике" у државном буџету. А зашто то може бити добро или лоше је већ нека друга тема.

Даље.

пре 2 часа, Ćiriličar рече

У тако задатом оквиру и економски одговор на финансијску кризу из 2008. био је искључиво монетарни. Европске централне банке су тада драстично снизиле своје каматне стопе и спустиле их до нуле, да би их последњих година увеле и у негативну зону. Поред тога, Европска централна банка је упумпала и огромне количине новог новца у систем. Таквим мерама је требало обезбедити ликвидност финансијског система, олакшати каматни терет дужницима и подстаћи приватну и инвестициону потрошњу. Реч је о монетарном експерименту какав до тада није био виђен у економској историји.

Ове мере су дале резултате – последице кризе су ублажене и катастрофа је избегнута, али су ефекти те политике данас потрошени. Мере чије је трајање морало бити ограничено и даље су на снази са опасним последицама.

Исланд је, којег Малагурски воли наводити, је поступио потпуно супротно. Пустио је банке да пропадну, није штампао новац, није никога спашавао. И кризу су брже пребродили него било ко.

Сада остаје теби да се запиташ како можеш држати противрјечне ставове - са једне да је неолиберална економија погубна, а са друге стране да подржаваш аргументе Малагурског који између осталог наводи и Исланд као позитиван примјер, а који је примјенио жестоко либертаријанско рјешење као одговор на кризу 2008. и то успјешно? 

Јер, сјети се, основни постулат неолиберализма је да се држава не треба мијешати у привреду превише. Ако ће банке пропасти својом кривицом јер нису добро пословале - нека пропадну.

Идемо даље.

пре 2 часа, Ćiriličar рече

Док монетарна политика покушава да оствари циљеве који одавно превазилазе њен капацитет и док се политика буџетске штедње наставља, инфраструктура европских држава постаје све запуштенија. Упркос потреби да се инфраструктура модернизује и припреми за технолошке и еколошке изазове 21. века, упркос чињеници да би то подстакло и привредни раст, европске државе оклевају.

Овај дио је споран јер претпоставља да политика штедње поништава развојни потенцијал - што је потпуно нетачно. Њемачка је, од краја Другог свјетског рата, усвојила економску политику које се и данас држи - политике стабилних каматних стопа, ниске инфлације и политике штедње и буџетског суфицита. Изразито конзервативна либерална економска политика ( али не и неолиберална, јер је ипак ова њемачка ствар старија од америчког неолиберализма и није пуна тржишног фундаментализма ). У свијету се та политика у Њемачкој зове "ордо-либерализам", а код нас раја тај систем гута као "социјални капитализам". Од Другог свјетског рата до данас Њемачка је поново израсла у најјачу европску привреду за којом Француска и УК каскају. Опет, када се погледа раст БДП--а за Њемачку види се иста динамика мањег али постојаног раста, праћеног ријетким и мањим падом раста испод нуле. Стабилно, постојано, споро и досадно - али успјешно:

1591702915_Germanygdpgrowth.png.23fd4d00ac7123bcd783620b7734de60.png

А БДП у апсолутној номиналној вриједности? Ево:

92834387_germanygdp.png.3be0d2ee512995949fa4c0e4d12cf46e.png

Расте из деценије у деценију, а за то вријеме Њемачкој није мањкало инвестиција нити развоја.

Опет - ако формула ради, зашто је мијењати?

пре 3 часа, Ćiriličar рече

Разграђивање тако створеног система, уз доста мука и уз различите изговоре, почело је осамдесетих година прошлог века. Ова економска и идеолошка трансформација везује се за период владавине Маргарет Тачер и Роналда Регана. Процеси започети у англосаксонским државама су се ширили и данас су део општеприхваћене економске доктрине у великом делу света.

Да, прихваћене у државама као што су Јапан ( постојани привредни раст од краја Другог свјетског рата ), Јужна Кореја ( од када се окренула тржишној либерализацији ), Тајван, Сингапур, па чак и Кина ( која је почела расти са отварањем тржишта, иако уз велике политичке контроле Комунистичке партије )! 

Други примјери су балтичке земље, Чиле под Пиночеом и Шпанија под Франком након довођења Опус Деи неолиберала у владу ( што је тужно али истовремено и показује тачност Хајекове мисли да слободном тржишту није неопходна демократија - да чак може расти и развијати се на корист грађана и под диктатуром. Некад чак и боље под диктатуром него у демократији испашће на крају... ), Пољска, Израел...

Није свуда завладао амерички каубојски систем који би да брише социјалу и здравство из идеолошких разлога, али критичарима неолиберализма ( који је заправо чисти либерализам - ничега новог ту нема ) то лако промиче. Теже је изнијансирано анализирати неки сет идеја којем се противиш и то ефективно пласирати као пропагандно оружје у етар ;)

С тим на уму остаје још само рећи:

П.С.

А мој сарказам је заслужен за ове три умне главе на трибини. Бесмисао који заговарају Пернар и Малагурски и превртљивост Радуловића су главни узрок томе.

Share this post


Link to post
Share on other sites

@Срндаћ Види, ја сма поставио оне документарце, а гледали су људи него ако неко није а налети....не верујем да ћу полемисати...пази овако: ја имам одина и пматим Тиову Југу, пола живота сам провео у Скандинавији где је био тзв. социал-капитализам, а знам и Швицу и Италију....роде, то што ти пишеш, само сам бацио поглед, је као да причаш "о муљама ономе кога су тукли гормови"...роде ја сам видео како је једна Шведска сломљена до просјачког штапа...немој мени...разумеш...дијаграми мачу о реп.

Аде да ти кажем овако: погле Вишњичку Бању у БГ, рецимо, 500 квадрата кошра, прљуе, земље 45 000 евра. Погле рецимо Сремску Каменицу код НС, погле Карађорђеву улицу у БЛуци....па Швеђани су за те људе, Немци, сиротиња!

Да ти не пишем шта је урађено од Шведске, а и Норвешке, посебно Шведске либерализацијом...немој, плиз....Драгаш....ма лик је утопија....

Иза 90% речи ове тројице горе ја стојим јер сам живо, капираш....нема шта да прича неко ко нема појма шта је плата на Западу или дечији додатак, или здравство....а о САД шта рећи...па робље! Робље! Ја ствари гледам другачије....питај Србе како је било у Шведској у време Палмеа како у време Билта....немој сад свуда је било. Није....немој, то је скоро па прича Бориса Беговиће...мани мене о томе...то је за некога ко није плаћао рачуне на Западу...макар 2 деценије. Швица ти је роде полицијска држава, то је демократски-фашизам, а набоља је лова тамо...ЕУ је трула ко карамут (=крушка за сушење)...мани ме дијаграма...ено ти Катић у Политици па полемиши. Пази, ок, не омловажавам те, само се ја дистанцирам од полемике, ја сам проживео трансформацију социјал-капитализма у либерал....то је разарање државе и живота људи....о Србији нема пта рећи....колонија монетарних и зеленашких фаца....али ми морамо тако изгледа...није до нас...пали су и већи...економија данс је пљачка - тачка!

Share this post


Link to post
Share on other sites

Заболе људе за дијаграме, све људе....нико у ЕУ са 30 година нема свој стан" Средња класа...у Лондону адвокати живе по 4ворица у једном стану изнамљенок...бре мани ме те државе...то је сиротиња....Швешани су сиромашни као црквени миши...у САД народ је робље, ради по три посла да плати собу или кућицу неку коју ће плаћати 40 година, брвнару...ало чалавек, мен...Рус има 30 година има 2 стана од по 300 000 евра, оставила му баба а баби дао Стањин....вејк ап....систем је болестан....немој мени, ја сам живео овде-онде, нажалост...

Надолазеће генерације ће бити вечити бескучници....и ја сам, али ето морао сам да се кућим ван отаѕбине....бескучници....80% ЕУ људи су БЕЗкучници, немају ништа своје....то је превара и пљачка....нема личне својине то је лаж. народ у ЕУ с про-ле-те-ри! Сиротиња, кад пукне систем пуцају и они....пиај Оца Зорана шта је било са Италијом 2008? Па грашанин ЕУ умире са старом софом и д деци, без некретнина цео живот....80% њих новијих генерација....све под кирику и све под кредит....ало бре...који дијаграми....ако Делта има профит, немаш ти...следе револуције,, не дај Боже ратова великих...једино ако Руси и Кинези не приземље банкаре, и Индија и велике економије и војне силе...Руси су мала економија...

Share this post


Link to post
Share on other sites
Пре сат времена, Ćiriličar рече

ја сам видео како је једна Шведска сломљена до просјачког штапа...немој мени...разумеш...дијаграми мачу о реп.

Шведску нисам ни спомињао. Она је, заправо, супротна прича потпуно.

Пре сат времена, Ćiriličar рече

пола живота сам провео у Скандинавији где је био тзв. социал-капитализам

Онда знаш да им није тако лоше, осим у Шведској у задње вријеме. Норвежани нафту имају, а Данци су радни и способни и богати по обичају :D

Пре сат времена, Ćiriličar рече

а знам и Швицу и Италију....

Швица је један занимљив и посебан случај - они нису типична држава нити типично друштво, и то у позитивном смислу.

А Италија је радила све супротно од "глобалистичких" политика - па ево их ту гдје су.

Пре сат времена, Ćiriličar рече

роде ја сам видео како је једна Шведска сломљена до просјачког штапа...немој мени...разумеш...дијаграми мачу о реп.

У овом случају... дијаграми су вриједнији од твоје ријечи, јер они у себи садрже информације од милиона људи. Твој доживљај је само твој.

Пре сат времена, Ćiriličar рече

Да ти не пишем шта је урађено од Шведске, а и Норвешке, посебно Шведске либерализацијом...немој, плиз....Драгаш....ма лик је утопија...

Шведска је од краја Другог свјетског рата на власти већину времена имала Социјал-демократску странку, која је спроводила све само не неолиберални модел. Високи порези, висока социјална давања, велики државни сектор... Ако кажеш да је Шведска уништена - онда хвала ти што ми потврђујеш ријечи.

Пре сат времена, Ćiriličar рече

па Швеђани су за те људе, Немци, сиротиња!

А погледај унутрашњост Србије и БиХ. Ти људи ( међу којима сам и ја ) су за њемачке, шведске, норвешке, данске итд. стандарде прљава сиротиња која живи у Средњем вијеку ( што се јасно види и према односу Западњака ка Балкану ). А већина људи живи на стандарду из унутрашњости, а не по стандарду Карађорђеве улице у Бањалуци...

Тако да.. мојне...

Пре сат времена, Ćiriličar рече

Није....немој, то је скоро па прича Бориса Беговиће

То је управо прича Бориса Беговића. То ти мој профа нешто не ваља? Добио сам осмицу код њега јер нисам знао графиконе добро :D

Пре сат времена, Ćiriličar рече

ЕУ је трула ко карамут (=крушка за сушење)...мани ме дијаграма...ено ти Катић у Политици па полемиши

Па шта постављаш Катића ако нећеш мало да причаш о његовом тексту?

Пре сат времена, Ćiriličar рече

Швица ти је роде полицијска држава, то је демократски-фашизам, а набоља је лова тамо...

Па то сам и написао у посту којег си само очима прешао:

пре 1 сат, Срндаћ рече

Други примјери су балтичке земље, Чиле под Пиночеом и Шпанија под Франком након довођења Опус Деи неолиберала у владу ( што је тужно али истовремено и показује тачност Хајекове мисли да слободном тржишту није неопходна демократија - да чак може расти и развијати се на корист грађана и под диктатуром. Некад чак и боље под диктатуром него у демократији испашће на крају... ),

 

Пре сат времена, Ćiriličar рече

а о САД шта рећи...па робље! Робље!

Како за које ствари. Са једне стране имају однос према грађанским и људским слободама на који се читав свијет треба угледати, а са друге стране то их одводи у странпутице да у неким државама жене немају уопште право на трудничко и породиљско, него морају да се крпе са слободним данима и годишњим одморима. 

Пре сат времена, Ćiriličar рече

Пази, ок, не омловажавам те, само се ја дистанцирам од полемике, ја сам проживео трансформацију социјал-капитализма у либерал....то је разарање државе и живота људи....

Тако је код нас, када су ту трансформацију одрадили лопови и бивши комунисти.

Другачије није могло испасти са таквом "елитом". Са друге стране Западни Словени нису уопште лоше прошли са том транзицијом. Румунија се чак трза и граби ка горе некако, иако је у њој тек јад и чемер.

пре 1 сат, Ćiriličar рече

економија данс је пљачка - тачка!

Ех...

Share this post


Link to post
Share on other sites
Пре сат времена, Ćiriličar рече

@Ćiriličar Заболе људе за дијаграме, све људе....нико у ЕУ са 30 година нема свој стан" Средња класа...у Лондону адвокати живе по 4ворица у једном стану изнамљенок...бре мани ме те државе...то је сиротиња....Швешани су сиромашни као црквени миши...у САД народ је робље, ради по три посла да плати собу или кућицу неку коју ће плаћати 40 година, брвнару...ало чалавек, мен...Рус има 30 година има 2 стана од по 300 000 евра, оставила му баба а баби дао Стањин....вејк ап....систем је болестан....немој мени, ја сам живео овде-онде, нажалост...

Надолазеће генерације ће бити вечити бескучници....и ја сам, али ето морао сам да се кућим ван отаѕбине....бескучници....80% ЕУ људи су БЕЗкучници, немају ништа своје....то је превара и пљачка....нема личне својине то је лаж.

Па то не мора бити лоша ствар. Стање је такво због глобализације јер су цијене порасле са већим увезивањем држава међу собом. Компаније могу лакше да купе некретнине посвуда и природно цијене расту ( а плате стагнирају обичном народу јер се продуктивност и раст све више остварују на мањем броју мјеста ).

Са једне стране не мораш бити везан за једно мјесто до краја живота ( тј. до отплате кредита, али то двоје се углавном поклапа :smeh1: ) па се можеш лако прешалтати у ново мјесто ако нађеш неки боље плаћен посао мало даље. Јест да немаш своје гнијездо, али исто тако немаш ни кредит :stadaradim: Е сад, требаће времена да се стање ту унормали јер је читав Запад сада у поступку економске интеграције. Источна Европа се празни јер људи се селе на Запад да раде, а Западњаци губе демографску већину полако и постојано јер се не рађају и само им долазе неасимиловани странци као радна снага.

Једини одговор за стабилизацију читаве ствари јесте стварање новог јединственог тржишта и политичког простора - што ЕУ покушава да постане. Иронично, то би и био одговор на стријепње антиглобалиста - да Европа заштити домаће тржиште и изнивелише га на нивоу читавог континента.

Или то, или да свака држава за себе гледа своја посла - а то је већ одавно напуштена коцнепција у Европи. Опет се Швабо за све пита ( за што се Амер не пита јер га мрзи да се бакће са ситницама ).

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      „Нити данас Црква поставља питање нечијег националног опредјељења, као услов припадности Цркви, нити је мени, или било ком свештенику СПЦ, циљ и намјера да модификујем нечији национални идентитет. Ово је Црква свих, а њено званично име не значи да су сви њени вјерници Срби. Као што ни име државе Црне Горе не значи да су сви њени грађани Црногорци по нацији“, казао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије. За ИН4С отац Гојко је говорио о прослави 800 година аутокефалности СПЦ, Цариградској патријаршији, црквеној историји, о ”томосу” из Никеје, о Цркви у Краљевини Црној Гори….     Анти-црквени медији у Црној Гори не заустављају своји кампању. У посљедње вријеме потенцирају улогу Цариградске (Васељенске) патријаршије као неког фактора који би у будућности могао самовољно, једним указом, да поремети и промијени црквено-канонско устројство православне Цркве на Балкану, а самим тим и јединство СПЦ. Како то коментаришете?   Прво и основно: Најсветији патријарх Цариграда је сам рекао шта о томе мисли. На ту тему, ове године, послао је писмо предсједнику Црне Горе, и дао неколико интервјуа медијима, у којима, не може бити јаснији – да нема никаквих намјера да се мијеша у унутрашња питања СПЦ, па је свако упоређивање црквених прилика у Украјини и на Балкану, силовање и малтретирање истине.   Друго, мислим да ти људи, који упркос здравом разуму, инсистирају на таквим темама, морају да се договоре сами са собом. Да ли осим мржње према СПЦ има икаквог другог принципа у њиховом размишљању?   Наиме, они данас приказују патријарха у Цариграду врховним (јединим) и изгледа непогрешивим ауторитетом на васељенском нивоу и у спољашњим међуцрквеним (међупомјесним) питањима. А такав став нити је црквен нити је православан. Православна црква није тако устројена. И нико од нас вјерујућих не гледа тако ни на цариградског нити на било код другог црквеног поглавара. Нема, међу људима, јединог и непогрешивог судије. То може бити само Господ. Али што се тиче наших ”аналитичара”, они не разумију ни природу ни историју Цркве па сами себи упадају у уста. А та тематика није ни електро-техника ни атомска физика да би се тешко могла разумјети, али кад нијеси вјерник, кад не живиш црквено, све добија неку другу боју и другачији укус од оног правог.   Јер, када тај исти патријарх, у 13. вијеку полемише са охридским архиепископом Хоматијаном, стајући, заједно са осталим источним патријарсима, на страну Светог Саве Немањића, – тада су господа ”аналитичари” на страни Хоматијана! Када је патријарх из Цариграда љут на цара Душана због проглашења патријаршије 1346. г. (а самим тим и уздизања епархије у Зети на ниво митрополије), – онда су сагласни са њим. Када се укида рад Пећке патријаршије 1766.г., онда је то ”добро”, а када се СПЦ даје аутокефалност – онда је то ”неканонски”! Када овај садашњи цариградски патријарх Вартоломеј анатемише г. Мираша Дедејића (кога је цариградски архијереј претходно и запопио), и када пише, да не може бити јасније, писмо црногорском предсједнику у вези свог виђења Цркве у ЦГ, – онда, по њима, он ”тактизира” и ”није отворен до краја”, а кад у прослави 800. г. самосталности Српске цркве не користи ријеч ”аутокефалност” – е тада је, гле чуда, свака ријеч тог човјека – непогрешиво мјерило истине! По њима, испада, да ”непогрешивост” васељенског патријарха има чисто анти-српски карактер.   На другој страни, прави хришћани неће никада апсолутизовати одлуке ни једне црквене институције, па ни патријаршије у Цариграду, знајући да сви могу да погријеше по људским слабостима. Ето рецимо, једну од најпознатијих критика Цариградске патријаршије у нашој историји, изнио је митрополит цетињски Сава Петровић, протествујући код руског двора због укидања Пећке патријаршије 1766. г. од стране Цариграда. Владика Сава тада брани Пећки трон . Онај трон који је завладичио и њега и његове претходнике, све цетињске митрополите прије њега. И погледајете сад какав је то парадокс! Цетињски митрополити, као вјерујући људи, стају на страну Пећи, до те мјере да критикују одлуке из Цариграда, – а данашњи декларисани атеисти, говоре ружно о Пећкој патријаршији, бранећи тиме, наводно, државу Црну Гору, измишљају неке непостојеће намјере цариградског патријарха и придајући му својства која он нема, уздижући га у ранг римског папе, а против православног учења. Све раде – наопако!   Из ових медија се доводи у питање и сам чин додјеле аутокефалности Српској цркви 1219. г, потенцирањем једне историографске теме, по којој, немамо сачуван ”томос” о аутокефалности који је тадашњи васељенски патријарх дао Светом Сави. Шта кажете на то?   Наш чувени правник Валтазар Богишић је инсистирао на томе да се правна питања једног периода не могу изучавати издвојено из свог историјског контекста, и да није ни досљедно ни научно, мјерити их искључиво правним критеријумима неког каснијег времена. Управо се прича о ”никејском томосу” Светосавске цркве, коси са овим Богишићевим истраживачким и правничким начелом. Зашто то кажем?   Прво, зато што поступак давања аутокефалности помјесним црквама у 19. и 20. вијеку, по много чему није упоредив са настанком аутокефалних цркава у средњем вијеку (који је и сам периодичан, слојевит и препун недоречености). Нпр – неке данашње помјесне цркве (Кипарска, Антиохијска) своју аутокефалност препознају још из периода васељенских сабора (од 4. до 8. вијека) и то управо одлуком тих сабора. Друге имају, или су имале, непобитну самосталност (Пећка, Грузијска, Бугарска) стотинама година, – а да у вези са њиховим формирањем данас не посједујемо потпуну документацију, нити изворе првог реда.   Друго, – какав год да је био административни пут стицања аутокефалности у 13.вијеку, он се, у случају Жичке архиепископије, одвијао у непоновљивим, нарочитим околностима, када је цариградски патријарх био изгнан од крсташа са своје катедре, и када је, силом прилика, деценијама пребивао у Никеји. (Ко боље познаје историју знаће да се нешто слично десило римским папама приликом њихове сеобе из Рима у Авињон неких сто година касније.) А те ванредне околности ни по чему не умањују легитимност и легалност самог поступка о коме је ријеч. Примјера ради, наши црногорски митрополити су често, што милом што (турском) силом, били принуђени да напуштају Цетиње, и да столују на другим мјестима. Ником разумном неће пасти на памет да им, у току тих и таквих изгнанаства, одузимају владичанска својства, нити ће – само због тога – доводити у питање валидност њихових благослова, датих у тим околностима.   Већ сам о томе једном говорио – када се столица васељенског патријарха, пола вијека касније, вратила у Цариград, ни једном од тих поглавара Констатинопоља, није пало на памет, да доводи у питање одлуку из 1219. г. Напротив, ових дана је сама Цариградска патријаршија обиљежила 800. од тог догађаја! Ако неко види проблем у томе што се у тој прослави користи ријеч ”хиротонија” а не ”аутокефалност”, – ја бих таквог питао: да ли Цариград сваки час прославља годишњице свих својих хиротонија? Не, не прославља. Ова хиротонија је ипак значајна по нечему. По чему? Одговор на ово питање дат је у саопшењу из самог Цариграда, од прије неки дан гдје се каже: „Мајка-Црква (Васељенска патријаршија) одаје почаст историјској годишњици – прекретници у односима са кћерком-Црквом Србије (θυγατέρα Εκκλησία της Σερβίας)”.   Ове ријечи све говоре ономе ко је елементарно богословски писмен. Помињање ”мајке- цркве” и ”ћерке-цркве” могуће је једино кад се говори о двије међусобно независне цркве, од којих је ова друга, некада, једном потекла од ове прве. А израз ”прекратница у историјским односима” између такве двије цркве може се управо односити на моменат када је ”мајка” родила ”ћерку”. Ако Српска црква није тада добила аутокефалност, не би је Цариградска црква сматрала ћерком (него својим неотуђивим дијелом), нити би ове двије помјесне цркве могле имати међусобне односе, па ни ”прекратницу” у тим односима!   Треће, овдје расправљамо о појму ”аутокефалности” који се са дашњим значењем искристалисао тек у 9. вијеку. А то и јесте вијек у ком се јављају цијеле области, са не-грчким државама и народима, које се христијанизују, и које, по природи ствари, траже самосталну црквену управу независну од Цариграда. И – добијају је! Прије тога, појам црквене самосталности, или појава термина ”аутокефалност” нити имају, нити могу имати данашње значење. Имамо, наравно, одувјек представу о самосталним црквеним областима – али не овакву као данас. Зато је Богишићева примједба нешто што свакако морамо имати на уму када о овоме расправљамо.   Ријеч је о терминима црквене администрације и црквеног права, а не о универзалним, свеверемним јеванђелским истинама живота и спасења. Ваљда ће сваком бити јасно ако све то упоредимо са политичким и државним питањима, и ако кажемо да појам ”међународно признате државе” није и не може бити исти у 10, 15. и рецимо 21. вијеку. Добар познавалац права може да пореди и да налази сличности у политичким процесима који су међусобно удаљени вјековима, али такав никад неће поистовјећивати ријечи и појмове који су настали у различитим околностима. О томе говори Богишић.   Да ли то онда значи да не можемо ни знати ни тачно одредити шта је то ”аутокефалност? Ако се тај појам развијао вјековима и ширио своје значење – занчи ли то да га не можемо ни дефинисати, и да је све, у том погледу, релативно?   Није баш све, у тој мјери, историјски релативно. Утемељну на битним саборским одлукама (2. Вас. саб 2; 3. Вас. саб 8; 4. Вас. саб 28…..), данас имамо готово уџбеничку дефиницију да је аутокефалност (читај: потпуна црквена самосталност неке области) својство неке помјесне цркве да сама бира сопствено црквено поглаварство и ниже свештенство, и да за то не тражи одобрење неког ”трећег” или ”вишег” центра. И то је оно што је темељ прославе 800. годишњице аутокефалности СПЦ, и што је везано баш за 1219. г.   Колико је, у том погледу, битан фактор државне независности? Да ли се дефиниције аутокефалности тиче чињеница што је нека држава самостална и што се на њеној територији налази православна Црква? Треба ли, по неком аутоматизму, такву цркевну област одмах сматрати аутокефалном или је бар кандидовати за аутокефалност?   И поред тога што се државна независност појављује као чест и оправдан мотив за покретање питања нове аутокефалности, она није никад, нити може бити, једини или неопходан услов за стицање црквене самосталности. ”На четвртој сједници Халкидонског (4. Вас. саб.) сабора ријешено је да у раздјељењу црквених граница важе одлуке црквених власти на основу канона, а не одлука државних власти”. Често помињано правило истог сабора (поновљено и у правилима Шестог васељенског сабора) о томе да црквене границе имају пратити границе државне администрације, уопште се не односи на питање аутокефалних цркава (рекох прије да у то вријеме и немамо ”аутокефалност” у данашњем смислу ријечи), него на разграничење епархија унутар једне помјесне цркве. Јер, да су то правило људи у Византији тада тумачили како га тумаче наши ”аналитичари” данас – древне патријаршије Антиохијска, Јерусалимска или Александријска, које су постојале унутар византисјког царства, овом би саборском одлуком моментално биле збрисане! Напротив, и црквени канони (4. Вас 28.) а и вјековна црквена пракса дозвољавају да се једна аутокефална црква простире у више држава.   Ствари слично стоје и са чувеним 34. апостолским правилом у ком се појављује израз ”народ” као један параметар црквене самосталности. ”Епископи једног народа (етнос) треба да познају првог међу собом и да га сматрају као поглавара, и да ништа важније не предузимају без њега”. Из контекста каснијих правних зборника (Антиохијски сабор, дјела Стефана Ефеског, дјела Светог Саве) који преузимају ову одредницу ипак је јасно да се термин ”етнос” овдје користи за област а не за неки посебан народ – што је и разумљиво с обзиром на вријеме настанка и употребе овог текста, у ком је некакакв етнички принцип црквене дјелатности, у то доба, био занемарљив. Он ће, много касније, са изласком Цркве ван граница Византије, постати доминантан, али – на сву срећу – никад преовлађујући.   Новонастали ”истраживачи црквене историје” сензационалистички су открили како се у два житија Св. Саве, која су написали Теодосије и Доментијан, не појављује исто име цариградског патријарха који је додијелио самосталност Српској цркви. Из тога извлаче закључак да је то доказ непоузданости тих хагиографских изјештаја. Да ли је то тако?   Да, такав је тај извјештај. У житију Св. Саве се појављује име патријарха Германа Другог, који је управљао Васељенском патријаршијом тек од 1222.г. А име патријарха који је хиротонисао Светог Саву и дао му аутокефалност је – Манојло (1217-1222)! Али, колико год нам изгледало да је на помолу неко историографско ”откриће Америке” ствар је много једноставнија и безазленија него што изгледа.   Наиме, неких десетак година касније, послије боравка Светог Саве у Никеји, бугарски цар Јован Асен и њихов патријарх Јоаким тражили су од истог овог патријарха у Никеји Германа Другог, – аутокефалност за Трновску (Бугарску) патријаршију. Тај поступак је покренут 1232. г. а окончан 1235. г. и описан је у старом бугарском рукопису ”Синодик цара Борила” (опет, извор другог реда!). Зашто је све трајало три године? Зато што, како се наводи у поменутом спису, Герман Други није хтио да изда сагласност по том питању, док се не консултује са тројицом поглавара древних патријаршија на Истоку: јерусалимским, антиохијским и александијским. Тек кад је добио и њихов пристанак, Герман је потписао сопствену сагласност по питању Трновске аутокефалије. Ова бугарска аутокефалност биће канонска и општепризната од 1235. све до 1393.г. – када бугарска пада под Турке, а њена Црква се враћа под окриље Цариграда (све до обнове њене аутокефалности крајем 19. и почетком 20. вијека).   Зашто сам све ово испричао? Патријарх Герман је већ 1232.г. дао начелан пристанак, али званично проглашење аутокефалије Цркве у Трнову услиједило је тек за три године. Није искључено, пошто се ради о истовјетној теми, истим људима, истом времену, сличним околностима и приближно истовјетном исходу – да је и у случају Савине хиротоније 1219.г. – патријарх Манојло дао начелни, а Герман, три године потом, званични благослов за српску аутокефалију. У том случају није тешко претпоставити да су писци житија, из овог разлога, два догађаја – саставили у један, и пермутовали године и имена. А све то, без већег (значајнијег  огрешења о истину.   Додуше, ми не знамо да ли је у случају Св. Саве, спроведена оваква процедура чекања одговора од три источна патријарха, али знамо да је Свети Сава, по утврђењу и уређењу своје архиепископије, два пута обишао Свету Земљу, и том приликом посјетио лично сва три ова патријарха, који су га дочекали са почастима, као поглавара Жичке архиепископије. Па само то знати, довољно би било разумном, да се не доводи у питање претходни чин у Никеји. (Неки истраживачи сумњају да је друго путовање Св. Саве у Свету Земљу било узроковано – поред осталог – и тим што је Светитељ хтио да помогне Трновску патријаршију у добијању њене самосталности, обилазећи источне патријархе. Треба се подсјетити да је Свети Сава окончао то путовање, па и свој живот – доласком у Трново и служењем Свете литургије на Богојављење, заједно са Трновским патријархом, и то баш у вријеме добијања бугарске аутокефалности.)   Него, има још. Када се Српска православна црква изнутра ујединила 1920. г, чекао се благослов Цариградске патријаршије – како у погледу 8 епархија које су овим уједињењем прешле под пећку јурисдикцију, тако и у погледу благослова ”Мајке Цркве” да се обнови рад укинут 1766. И шта се десило? Како је те године, престо цариградског патријарха био упражњен, одласком патријарха Германа Петог 1918. г, – Синод у Цариграду издаје начелни благослов 19. марта 1920. г. (одлука бр. 2056). Међутим, Томос о томе да ”Велика црква” признаје уздизање Српске цркве на степен патријаршије, потписао је нови патријарх Мелетије Четврти, тек 19. фебруара 1922.г. и специјалном делегацијом послао у Београд, – гдје је прочитан на свечаном богослужењу, у Саборној цркви, (у садашњој улици краља Петра – како то воле овдје да нагласе, а ни мени не смета да поновим) 02. априла 1922. г.   Е сад, можете ли да замислити неке полузаинтересоване и погрешно информисане атеисте, који кроз неко вријеме, ”брижљиво анализирају” супротстављеност извјештаја о томе ”како се не зна” да ли је Београд добио аутокефалност 1920. или пак 1922.? До прије неку годину, ја не бих вјеровао да је тако нешто могуће, – али кад читам шта све пишу неупућени људи по Црној Гори – сад могу.   Јесмо ли ми противници или мрзитељи Црне Горе, ако негирамо потребу да Црква на њеној територији има аутокефалност, или ако доводимо у питање валидност и каноничност оне ”аутокефалности” која је уписана у Уставу Краљевине Црне Горе из 1905. г?   Нити се 1918. г. ико од свештенства и вјерног народа међу Црногорцима, побунио против црквеног уједињења, нити данас ико од свештеника и вјерног народа тражи (захтјева) издвајање Цркве у Црној Гори из окриља Пећке патријаршије. Тачка.   Ја имам пуно познаника и пријатеља који би радо промијенили многе ствари у црквеном животу (некоме се не свиђају неке заставе, други не воле неке пјесме, трећи би мијењали боју крова на храмовима, четврти би вољели да се мало више потенцирају неке теме на уштрб других, пети да се смањи пост, шести да се продужи….итд ), али неки јасан став до нивоа захтјева, или уопште свијест о томе шта би такво издвајање донијело (а шта одузело) Цркви у Црној Гори, ја још нити чух, нити виђех….међу свештенством и вјерницима. А знамо се више сви.   Да би нека црквена област уопште претендовала да има сопствену самосатлност (или потпуну аутокефалност, ако ћемо данашњом терминологијом) према битним канонима васељенских сабора (Првог, 4. правило и Седмог, 3. правило) она мора имати најмање три епископа – који би били у стању да рукоположе неког четвртог, новог епископа, или да сами себи изаберу поглавара. (Поменута Апостолска правила говоре о двојици или тројици епископа). Зато, и поред обилне политизације ове теме, морамо имати искључиво канонско расуђивање да је Жичка (Пећка) архиепископија (а од 1766. до 1918.г. Карловачка митрополија) увјек имала ту способност. Црква у Црној Гори (као вјековни саставни дио Пећке архиепископије и патријаршије), нити је имала тај број епископа (све до 1912.г) нити су постојећи епископи показивали интересовање да се одрекну сопственог светосавског насљеђа и титуле ”егзарха пећког трона”. Први и једини, да га тако називемо – ”трећи епископ” те црквене области био је др Гаврило Дожић који је управо понио титулу пећког митрополита! Занимљиво, ето и у томе се показало, да Православне цркве у Црној Гори нема без Пећи. А да не говоримо о томе да је управо тај митрополит Гаврило био један од вођа (уз двојицу старијих архијереја Цркве у Краљевини ЦГ) црквено-народног покрета уједињења црногорске црквене области у ширу црквену заједницу. Он је то био до те мјере – да је касније постао најприје митрополит Црногорско-приморски СПЦ, а потом и српски патријарх! Инсистирање на статуту Синода Цркве у Краљевини, насупрот јасно израженој вољи све тројице епсикопа те Цркве, и свег свештенства, и цијелог народа – јесте упрво сувопарно и нецрквено резоновање. Јер рецимо 99. и 118. правило чувеног Картагинског сабора, истичу народну вољу као пресудну у таквим граничним и преломин ситуацијама. ”Ако послије смрти свог епсикопа, народ није хтио имати свога епископа, него је зажелио придружити се области другог неког епископа, ово му се не мора забранити”!   А ствар је још очигледнија када су у питању судске инстанце неке самосталне цркве (без којих опет, нема говора о пуној аутокефалности). Црквени канони Првог, Другог и Четвртог васељенских сабора прописују четири или више епископа као минималан број да би се могло евентуално судити једном епископу, ако дође до тога.   Знам да ће се неки људи запитати зар све ове ствари није знао епископ др Никодим Милаш, чувени црквени правник, – када је писао уставе за ”Св Синод” и за ”православне конзисторије” у Краљевини Црној Гори (у којима Цркву у Црној Гори назива ”аутокефалном”) и онда када је у једном другом свом дјелу ”Православно црквено право” поновио тај исти став? Нека ми се не замјери ако се присјетим једне полемике два сарадника и научника Димитрија Руварца и Никодима Милаша у вези оправданости проглашења ”српске патријаршије” у Сремским Карловцима 1848.г.? Не зна се ко је већи и плоднији научник од њих двојице, али су се по овом питању разилазили. У тој међусобној преписци, др Никодим Милаш, на једном мјесту признаје да је њему била непозната грамата којом је 1710.г. пећки патријарх Калиник дао аутономију Карловачкој (Крушедолској) митрополији. А данас, о тој важној грамати, уче средњошколци у богословијама.   Ово вјероватно није једини доказ против Милашеве ”непогрешивости” кад је у питању његово сагледавање историје Балкана и свих њених детаља. Јер, једно је познавати и тумачити каноне, па и историју Цркве на подручју Хабзбуршке монархије, гдје је живио и дјеловао, и имао приступе архивама др Никодим Милаш, – а нешто сасвим друго бити познавалац савремених црквених прилика изван државе у којој живи. О томе бјелодано свједочи и Милашево позивање на атинску Синтагму као извор става о ”аутокефалности цркве у ЦГ”. Прочитате ли пажљиво навод о аутокефалности у тој Синтагми из 1855.г., видјећете да се њени аутори ограђују од поменутог става и позивају се на Цркву у Русији. (Опет, занимљиво је да се у том исказу као поглавар те ”аутокефалне” цркве помиње владика Петар Патровић – не знамо тачно који од двојице Његоша – и да му се наводи титула ”егзарх пећког трона”. Вјерујем да су очигледно недовољно информисани аутори овог списа могли да нагађају око канонско-правног статуса Цркве у Црној Гори, али откуд њима ”егзарх пећког трона” везан за Петра Патровића, ако ову титулу збиља нијесу носили Свети Петар Цетињски или Петар Други Петровић Његош?   А ако ико зна да наша Црква у Црној Гори није имала капацитета за ”аутокефалност” – то су Руси. Они су нам рукополагали кандидате за владике. Они су давали благослове за план и програм богословије на Цетињу, и новац за рад – како те школе, тако и тзв. Дјевојачког института. Високо теолошко образовање, код њих су стицали наши клирици. Они су штампали наше црквене књиге…   Круг се, очигледно затвара, пред непобитном чињеницом да је епископ Никодим Милаш и устврдио и правно уобличио а самим тим и разгласио ”аутокефалност” Цетињске митрополије, упркос њеној крајњој атипичности. Зашто? Како би Његош рекао ”Не хће Србин издати Србина”. И Никодим Милаш, и краљ Никола и Митрофан Бан, поред своје конфесионалне православне припадности, били су заокупљени једном истом националном идејом српског уједињења и ослобођења. Није било основа да Србин Милаш, у ери национал-романтизма, њему савремну Црну Гору види и доживи другачије до као једну од двије српске краљевине (како је то децидно и јасно именовао и сами црногорски господар). У том контексту, он се није налазио у својству инспектора који ”све зна” и који онда неће да одобри ствари са конструкционом грешком. Не, напротив! Он одобрава и предвиђа недостатке, управо зато, јер је био у улози „старијег брата“ који, баш зато што „све зна“ (или „види доста“) – жмури на једно око или гледа кроз прсте, да би млађем помогао да устане и стане на ноге. Ја бар то тако видим.   Хоће ли Вас сада неко оптужити за српски национализам, и за ”наметање српства” – Црногорцима?   Ја уопште не говорим о савременом националном осјећају код било кога од читалаца овог текста. Нити данас Црква поставља питање нечијег националног опредјељења, као услов припадности Цркви. Нити је мени, или било ком свештенику СПЦ циљ и намјера да модификујем нечији национални идентитет. Ово је Црква свих, а њено званично име не значи да су сви њени вјерници Срби. Као што ни име државе Црне Горе не значи да су сви њени грађани Црногорци по нацији. Или сам нешто пропустио?   Ово у вези епископа Никодима Милаша је само осврт на чињенице прошлости из којих свак може да извуче свој закључак. Неко ће наћи разлога да се поистовјети са тим чињеницама, а неко ће их осудити и свој идентитет градити супротно од њих.   Епископ Даламатински др Никодим Милаш, митрополит Цетињски Митрофан Бан и краљ Црне Горе Никола Петровић били су Срби, и то они ”велики” – у смислу њиховог националног рада и ангажовања. А с обзиром да они дјелују у епохи израженог национал-романтизма, слободан сам да протумачим да је тај њихов осјећај био јака покретачка снага свих њихових дјела (па погледајте само списе које су они оставили за собом и све ће вам бити јасно). Отуда закључујем да је и овај подухват у вези цркевних устава у Црној Гори био вођен више тиме него бригом о канонима. Понављам, Никодим је у Црној Гори гост, није упознат са свим детаљима и нијансама наше црквене реалности. А хоће да помогне, да се нађе Николи при руци – што се каже.   Овоме треба додати да је он, прије постављења за епископа Далматинског (и прије писања црквених устава за Црну Гору), једно вријеме боравио у Србији и чак је тамо кратко био изабран за ректора Београдске богословије. Отуда је буквално, на правди Бога, протјеран због спллетки и неповјерења неких људи, под оптужбама да је дошао ”да шири унију и папски утицај” у Србију. Збиља парадоксално, – јер нема већег ни плодоноснијег борца против уније и покатоличења Срба у Далмацији, од њега. То га је тешко погодило, и као православца и као Србина, и више никад није хтио тамо да се врати, иако су га касније звали да буде Београдски митрополит.   Ја бих у том свјетлу посматрао све ово. Њему је Црна Гора, као држава са тада израженом српском националном идеологијом, била онај покретач тзв. Пијемонт будућег свесрпског уједињења. И зато му није био проблем да мало дода, да уљепша ствари – како би се прилике у тој земљи административно уредиле. Није на одмет поменути и оно о чему пише др Љ. Д. Јакшић да ових ”устава за синод и конзисторије” у ЦГ, нема на обимном и детаљном списку ауторских дјела Никодима Милаша које је он, пред крај живота, сам сачинио. Можда је просто заборавио да наведе, а можда је сматрао да то и нијесу била дјела која најбоље репрезентују његов научни реноме.   На крају, да Вас питамо, и за Ваш лични став по питању црквених прилика у Православљу? Видите ли јасан излаз из ове новонастале ситуације, у којој указ Цариградског патријарха о Цркви у Украјини – не признаје већина других помјесних цркава?   Ситуација је баш тешка, али не вјерујем да је непремостива.   Како је лијепо формулисао декан Богословског факултета у Фочи, др Дарко Ђого, није само проблем може ли данас или не може Цариград тако једнострано издавати указе о аутокефалији (видјели смо како су то радили цариградски патријарси у 13. вијеку, – ништа без консултације са другим патријарсима), него је изгледа, још већи проблем, што је некоме у Цариграду пало на памет да, за нове потребе, одређује потпуно ново значење појма аутокефалности. Ђого је то генијално одредио као пост-модернистички поглед на црквене односе, по ком ”Велика црква” има моћ да одреди значење, и да ”успостави чињенице”. ”Аутокефалија није оно што аутокефалија јесте, него оно што Цариград нуди као аутокефалију”- каже о. Дарко.   У ”томосу” који је Цариград ”дао” групи свештеника у Украјини, међу којима има оних који немају ”апостолско прејемство” пише нешто што није писало ни у једном, до сада издатом акту Цариграда о црквеној самосталности неке помјесне цркве. Тамо се каже да ”Аутокефална Црква у Украјини за своју главу познаје Најсветији Апостолски и патријаршијски Престо, управо као и остали патријарси и предстојатељи”…. па се додаје да је ”Његово Блаженство Митрополит кијевски дужан да се…у случају већих питања црквене, догматске и канонске природе…обрати патријаршијском и васељенском Престолу, тражећи његово ауторитативно мишљење и поуздано разумјевање”.   Е па ово није аутокефалија. Као што ни поменута група ”свештеника” на које се овај текст односи – нијесу Црква. Оваква ”аутокефалија” и овакве формулације, – у односу на оно што су добиле Жичка архиепископија и Трновска патријаршија у 13. вијеку – збиља јесте нешто ”ниже од аутономије”. Иза ријечи изложених у овом ”томосу” не стоји сила црквеног предања, ни утврђених канона, – него, могуће, трагови пастирске жеље за компромисом. Али и најбоља намјера, без истине, не доноси плода. Због тога се наша помјесна СПЦ није сагласила са чином Васељенске патријаршије, ма (к)ако иза ње стајале добре немјере и хришћанска снисходљивост цариградских архијереја. Наиме, ”остали патријарси” и ”предстојатељи” других помјесних цркава, не признају цариградски патријаршијски престо ”за своју главу”. У питању је нејасноћа или самообмана која ником не може бити од користи, и коју Цариград, до сада, никад није практиковао.   Али баш у контрадикторности и неодрживости оваквих формулација, лежи моја нада и вјера, да Господ неће дозволити да опстане ова намјера да једни друге лијечимо неистинама. Ја очекујем да ће управо Најсветији Цариградски патријаршијски престо, први сам увидјети да је ушао на странпутицу и слијепу улицу кад је у питању административно поступање, или – да ће можда, још и прије тога, видјети, да већинска Црква (бројне душе жељне спасења) у Украјини, под поглаварством митрополита Онуфрија УПЦ, чекају да им се врати ”залутала/изгубљена овца”, а не да се њена ”изгубљеност” показује као ”пут Спасења”.  
    • Од Логос,
      Када презвитер др Оливер Суботић, беседи о Николи Тесли то је увек празник своје врсте, догађај за памћење, нешто посебно што се са пажњом прати широм планете. О Николи Тесли др Суботић је држао предавања у Америци и широм света пред научном и стручном елитом и побрао све похвале.     Овај свештеник, врсни писац, научник светског гласа, доктор социологије, дипломирани инжењер електротехнике и магистар теологије, и овога пута показао се као врстан говорник држећи предавање основцима у ОШ „Зага Маливук“ у београдском насељу Крњача. На манифестацији посвећеној професорки Ивани Ванић Савић, иницијатору „Азбучника идентета“, др Суботић имао је можда и најтежи задатак, да допре до дечијих умова, да малашанима пренесе екслузивна сазнања. И у томе успео што показао вишеминутни аплауз и врхунска пажња свих слушалаца.   По први пут др Оливер Суботић одржао је екслузивно  предавање на тему „Утицај породичног окружења Николе Тесле на његов духовни лик“.  За разлику од ранијх предавања на којима је најчешже анализирао духовни лик Николе  Тесле, др Суботић је овога пута на бриљатан начин говорио о родитељима Николе Тесле и њиховом утицају на развој овог генија!   Николин отац Милутин Тесла био је свештеник. И не само то већ и велики интелектуалац, полиглота, познавалац филозофије, библиофил….  Ако погледате ове еклузивне снимке са предавања сазнаћете које све менталне стимулације Милутин примењивао  у намери  подстакне развој свој сина! Сазнћете и како се Никола Тесла уз помоћ родитеља решио коцкарског порока. Можете сазнати и од кога је Тесла наследио говорнички дар и љубав према српству, традицији и посебно гуслама. Зашто је Никола плакао док је слушао гусле?   Све ово можете сазнати из предавања др Оливера Суботића, који ће Вам такође открити да Теслина мајка Ђука потиче из фамилије која је дала чак 36 свештеника. Николин ујак је био чувени митрополит дабробосански Николај Мандић.  Митрополит Николај не само да је плаћао Теслино школовање већ је на њега пренео љубав према Декартовој  филозофији.     Др Суботић је упутио на основу искустава из Теслиног одрастања и битне савете родитељима и деци, које морате пажљиво послушати  и  придржавати их се ако желите доборо вашој породици! Погледајте и послушајте ово надахнуто предавање др Оливера Суботића основцима у поменутој београдској школи: ОВДЕ     Извор: Тамо далеко
    • Од GeniusAtWork,
      Srbiji treba novi zdravstveni sistem koji će biti jeftiniji i efikasniji Ukinuti zdravstveno osiguranje i domove zdravlja
      Nezavisni naučni izvori ukazuju da je postojeći zdravstveni sistem Srbije vreća bez dna koja besomučno troši novac srpskih poreskih obveznika.
      85  Piše: Goran Belojević  17. oktobra 2019. 17.35 Izmenjeno: 17.36        To je nemogući socijalističko-utopijski sistem zasnovan na paradigmi “ svima obezbediti sve“, i ugrađen u srpski kapitalistički model društvenog uređenja zasnovan na slobodnom tržištu.
      Ovakav model je generator korupcije, jer u situaciji kada je nemoguće svima obezbediti sve, uvek negde postoji neko ko će odrediti ko je više jednak od drugih i koliko to košta. Tako je stvorena srpska medicinska korupciona mreža koja metastazira kao melanom. Srpski narod zna da kad ide u bolnicu da legne, mora prvo da se raspita kome i koliko u bolnici treba platiti da bi bio jednakiji od drugih. I da bi preživeo i izašao zdrav.
      Po očekivanom trajanju života srpska novorođenčad u ovom trenutku zaostaju za novorođenim iz Slovenije, BiH, Makedonije i Hrvatske za 0,5-2,5 godina (Index Mundi 2019). Srbija ima najveću opštu dobno prilagođenu stopu mortaliteta od kancera u Evropi i četvrtu najveću u svetu (Borgen Project 2018).
      Od 1975. do 2016. godine gojaznost kod odraslih se u Srbiji udvostručila kod muškaraca i učetvorostručila kod žena (World Data Atlas 2016). U Srbiji puši 38% žena i 32% muškaraca i pored zakona protiv pušenja (Boričić 2013). Osam od deset srpskih lekara planira da napusti zemlju (Krstić et al. 2015). Srpski zdravstveni sistem nije održiv u dužem periodu, sa znatnim zaostajanjem preventive u odnosu na kurativu i gotovo nepostojećom saradnjom između državnih narodno-zdravstvenih ustanova (Ernst & Young 2015).
      Šta raditi? Potrebno je postojeći nemogući zdravstveni sistem Srbije razrušiti do temelja. Zatim izgraditi potpuno nov, originalan, održiv i efikasan zdravstveni sistem.
      Osnovna paradigma novog sistema je misao genijalnog Andrije Štampara da lekar traži pacijenta, a ne obrnuto, da je lekar socijalni radnik i učitelj zdravlja. Prekretnicu predstavlja po Štamparu momenat kada zdravstveni sistem počne da se tretira kao najvažnija poluga nacionalne ekonomije, a ne vreća bez dna. Narodno zdravlje prestaje da bude javno i tako postaje narodno blago.
      Koje su osnovne karakteristike novog sroskog zdravstvenog sistema? Spiritus movens sistema je privatni lekar opšte prakse koji radi u svom domu.
      Za to mu država ne postavlja nikakve prostorne preduslove, jer se ne bavi invazivnim metodama. Od države dobija paušal za brigu o zdravlju porodica koje žive u neposrednoj okolini njegovog doma, gde može peške doći za 10 minuta. IT omogućava on line vezu sa Ministarstvom zdravlja i sa Institutom Batut i kompletnu dokumentaciju o pacijentima. Lekar opšte prakse ima obavezu da u određenim vremenskim intervalima vrši zakazane preventivne posete porodicama i tako zaista postaje pravi porodični lekar.
      Pri tome, porodični lekar razgovara sa svim članovima porodice, proverava njihove zdravstvene kartone, daje savete, zdravstveno prosvećuje, proverava terapiju, uočava faktore rizika za bolest, proverava pritisak i druge osnovne zdravstvene parametre, upućuje na preventivne specijalističke preglede. Na taj način skrining programi postaju bespotrebni i to donosi ogromnu uštedu.
      Domovi zdravlja se ukidaju. U tim zgradama osnivaju se primarni dijagnostički centri na koje se oslanja porodični lekar opšte prakse, sa laboratorijskom dijagnostikom, rendgenom, ultrazvukom, preventivnom ginekologijom i pedijatrijom. To je primarni nivo zdravstvene zaštite na kojem se završava 90% zdravstvene problematike. Preostalih 10% kompleksnijih slučajeva sa uputom svog porodičnog lekara opšte prakse odlaze u bolnicu gde ih preuzimaju specijalisti koji nisu više prenatrpani i rade ono za šta su zaista školovani.
      Postojeće obavezno državno zdravstveno osiguranje zvano „vreća bez dna“ se ukida i postaje dobrovoljno. Uvodi se princip lične finansijske odgovornosti za sopstveno zdravlje.
      Država zdravstveno osigurava nivo lekara opšte prakse i primarne dijagnostičke centre i samo limitirani broj specijalističkih pregleda i hirurških intervencija po uputu nadležnog porodičnog lekara opšte prakse. Samo operacije koje spasavaju život država plaća 100%. Sve ostalo pojedinac ugovara sa privatnim zdravstvenim osiguranjem.
      Za najsiromašnije slojeve društva određuje se minimum zdravstvene zaštite koji se pokriva iz državnog osiguranja. Bolnice znatno povečavaju svoj prihod ugovorima sa privatnim osiguravajućim kućama i skidaju se sa jaslica države.
      Ukida se prirodni porođaj u bolnici, jer trudnoća i porođaj nisu bolesti. To je oko 90% porođaja koji se obavljaju u domu porodilje, uz babicu, eventualno uz akušera.
      Tako se prirodno stimuliše lučenje oksitocina, a ne adrenalina. Porođaj postaje spor, postepen, umereno bolan, mnogo manje rizičan i po bebu i po porodilju, bez monstrum bolničkih bakterija koje izazivaju infekcije novorođenčeta i porodilje i donosi mnogo sreće svima u porodici. Krađa beba stavlja se ad akta, jer je nemoguća. Baby friendly programi se ukidaju, jer beba se rađa u kući. Ukidaju se ustanove za palijativnu negu.
      Umirući pacijenti se ne upućuju u bolnice, jer prirodno umiranje nije indikacija za hospitalizaciju. LJudi prirodno umiru u svom domu, gde se i rađaju. Ovo donosi državi ogromne uštede.
      Plate porodičnog lekara opšte prakse i specijalista u državnoj službi su uravnotežene i kreću se oko 2000 evra. Ukida se dvojni radni odnos lekara u državnoj bolnici i u privatnim zdravstvenim ustanovama i potpuno se prostorno razdvajaju državno i privatno zdravstvo, a spajaju se funkcionalno.
      Tako se seče arterija srpske medicinske korupcije. Na taj način, srpski lekari postaju odlično plaćeni, nepotkupivi i prestaju da napuštaju zemlju. Počinje povratak srpskih lekara iz inostranstva u Srbiju, jer u Srbiji imaju veću kupovnu moć nego u inostranstvu, zanimljivije je i lakše raditi sa svojim narodom, a bolnice su odlično opremljene. Prestaje navala na specijalizacije, jer ovakav posao porodičnog lekara opšte prakse postaje za medicisnke diplomce beskrajno zanimljiv, cenjen i odlično plaćen. Ne postoji više nezaposleni lekar u Srbiji.
      Ovaj novi srpski zdravstveni sistem je jedinstven u svetu, zasnovan je na idejama genijalnog Andrije Štampara, ukinuće javno zdravlje kao dekadentnu zdravstvenu filozofiju, daleko je jeftiniji i efikasniji od postojećeg, zaustaviće odliv i započeće priliv srpskih lekara u zemlju, zaustaviće krađe beba i dramatično smanjiti smrtnost novorođenčadi i porodilja, eliminisaće medicinsku korupciju, značajno će poboljšati sve parametre zdravtsvenog stanja naroda Srbije i postaće narodno blago i pokretač srpske ekonomije.
      Autor je redovni profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu
      линк
    • Од Логос,
      Нови семестар предавања Школе православне духовности при Црквеној општини новосадској почео је у недељу, 13. октобра 2019. године, у свечаној дворани Гимназије Јован Јовановић Змај. Протопрезвитер Милован Миодраговић, парох при Успенском храму у Новом Саду, говорио је на тему: Зашто и како читати Свето Писмо?     Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...