Jump to content
JESSY

„Парада поноса“ – два дана касније и много једа у мени

Оцени ову тему

Recommended Posts

пре 2 часа, Ronald рече

Ovde je dobro opisano koliko danas sve i da hoce vecina duhovnika nemaju takvu mogucnost sa posvecenoscu i analizom vjernika, njihovog zivota, grijehova itd. To nije mogao starac Tadej pa mu je bilo tesko kad se molio. Cesto i ljudi ne kazu sve detaljno, a on koji je kao malo ko htio nije imao vremena da ih propitkuje jer su ga iscrpljivali do besvijesti, zato je dobio blagoslov na kraju da se povuce.

Da, slazem se, vec sam to negde i pominjao da nazalost danas nemamo bas tako iskusne i prosvecene duhovnike tipa starih o kojima citamo u duhovnoj literaturi i zitijama svetih koji su mogli adekvatno da lece ljudske duse i psihu. Ali, mislim da mogu da se nadju dobri duhovnci i u Srbiji ali naravno i u drugim pravoslavnim crkvama, ja sam dosta vremena proveo na Svetoj Gori i nesto malo sam video ali sam mnogo vise cuo price o nekim velikim duhovnicima.... tako da ima dobrih duhovnika ali je tesko pronaci ih i stupiti u kontakt.

U sustini, mislim da i svete tajne ispovesti i Pricesca ako covek pridje sa iskrenom zeljom za pokajanjem i verom, mogu da pruze veliku blagodat i pomoc coveku, kao i mnoge druge tajne i molitve i sluzbe koje postoje u Crkvi.... da ne filozofiram mnogo ali zaista verujem u ono sto pise u pismu... da tamo gde su velike nevolje i teskoce tamo je i velika blagodat i pomoc za coveka...

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 14 часа, Bokisd рече

Dobro, crkva treba da vodi racuna i kolike su mogucnosti i koliko mogu da podnesu (ili mozda bolje reci ponesu) vernici duhovne epitimije i to je ono sto kaze sv.Grigorije Niski u tom svom 4.kanonu.... moguce je onome koji raspolaze (ispovednik i duhovnik) na korist crkvenom ikonomijom da skrati vreme slusanja i uskori obecanje.... i ta ikonomija se moze koristiti radi spasenja i rukovodjenja mnogih u crkvi - kako se ona i definise.

Ipak, iako ikonomija ima svoje odredjeneo mesto u crkvi, ali ni ona ne sme da predje odredjene granice i da pravda greh i bezakonje kao sto kaze sv.Jovan Zlatoust.... Potrebna je ikonomija, tamo gde se ne prestupa zakon..... i zbog toga ne treba smetnuti sa uma i da svaki kanon poseduje i kanonsku akriviju - Акривија (грч. ακριβεια — тачност) је строго примењивање црквених канона у случајевима где доктрина и традиција Цркве треба да буду безусловно поштоване.....u kojoj se prepoznaje ono u veri i kanonima sto je dogmatskog i nepromenjivog sadrzaja sto je kod ovih kanona sto smo spomenuli grehovi, preljube, bluda, ubistva, muzeloznistva i slicno. Znaci, svaki kanon ima svoju akriviju i ikonomiju u praksi i Crkva treba mudro i pastirski da primenjuje one stvari koje su u veri vecne i nepromenjive.

Razumijem ja ovo sto citiras, medjutim u praksi stvari cesto stoje drugacije i daleko neodgovornije, 95% pastira nema vremena da pazi. Takodje se ovde pokrenulo pitanje homosexualnih veza, a posto Crkva odnosno njeni pastiri moraju da paze na to koliko koji vjernik moze da izdrzi i na osnovu njegovog duhovnog stanja da odlucuju, u slucaju osobe homosexualne orijentacije ne postoji izbor osim devstvenosti u samoci mirjanskog zivota. Monasenje takodje nije lak izbor jer se direktno izlazu strastima. Osim toga na sexualne veze homo osoba se u Crkvi ne gleda na isti nacin kao hetero osoba koje nisu u braku. Ako ima to su rijetki pojedinci, koji koliko toliko pokusavaju da razumiju i njihovu situaciju, dok se vecina daleko vise zgtozava u odnosu na grijehove koje su vrlo moguce oni pocinili dok nisu bili u braku iki ih i dalje cine. Zato ce uvijek 4-5% stanovnistva LGBT populacije biti daleko od Crkve, osim nekoliko koji su tu prisutni ali bez prihvatanja od zajednice.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 9 минута, Ronald рече

Razumijem ja ovo sto citiras, medjutim u praksi stvari cesto stoje drugacije i daleko neodgovornije, 95% pastira nema vremena da pazi. Takodje se ovde pokrenulo pitanje homosexualnih veza, a posto Crkva odnosno njeni pastiri moraju da paze na to koliko koji vjernik moze da izdrzi i na osnovu njegovog duhovnog stanja da odlucuju, u slucaju osobe homosexualne orijentacije ne postoji izbor osim devstvenosti u samoci mirjanskog zivota. Monasenje takodje nije lak izbor jer se direktno izlazu strastima. Osim toga na sexualne veze homo osoba se u Crkvi ne gleda na isti nacin kao hetero osoba koje nisu u braku. Ako ima to su rijetki pojedinci, koji koliko toliko pokusavaju da razumiju i njihovu situaciju, dok se vecina daleko vise zgtozava u odnosu na grijehove koje su vrlo moguce oni pocinili dok nisu bili u braku iki ih i dalje cine. Zato ce uvijek 4-5% stanovnistva LGBT populacije biti daleko od Crkve, osim nekoliko koji su tu prisutni ali bez prihvatanja od zajednice.

Čuo sam za slučaj da je jedan gej ušao u jednu beogradsku Crkvu da se posavetuje i dobije utehu, a ovi ga izbacili napolje i još kadili za njim. Pa sad vidite kako je tim ljudima. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 13 минута, Desiderius Erasmus рече

Čuo sam za slučaj da je jedan gej ušao u jednu beogradsku Crkvu da se posavetuje i dobije utehu, a ovi ga izbacili napolje i još kadili za njim. Pa sad vidite kako je tim ljudima. 

Bas onako jevandjelski!!

Tako i Hristos odgonise sve koji ga se doticase?

E tu mi padamo 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 15 минута, Desiderius Erasmus рече

Čuo sam za slučaj da je jedan gej ušao u jednu beogradsku Crkvu da se posavetuje i dobije utehu, a ovi ga izbacili napolje i još kadili za njim. Pa sad vidite kako je tim ljudima. 

Ili licemjerstvo ovog tipa, procitaj oba Jarilova teksta:

BLOG.B92.NET

�ва мо�а и�пове�� �е...
BLOG.B92.NET

в�ло ин�имна...

Ne otvara ispravno linkove, klikni na njegovo ime kad otvoris prvi link, i onda na trecoj strani od dna imas redom tekstove Pravoslavni peder 1, pravoslavni peder 2 i na kraju pravoslavni peder epilog i komentari.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 11 минута, Ronald рече

Ili licemjerstvo ovog tipa, procitaj oba Jarilova teksta:

BLOG.B92.NET

�ва мо�а и�пове�� �е...
BLOG.B92.NET

в�ло ин�имна...

 

Uf, ovo je muka duhu. Zar je to stvarno toliko rašireno po manastirima? Ili su oni ciljano išli u takve manastire?

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 22 минута, Desiderius Erasmus рече

Uf, ovo je muka duhu. Zar je to stvarno toliko rašireno po manastirima? Ili su oni ciljano išli u takve manastire?

Vidis da je isao ciljano.

U kojoj meri je rasireno, ne znam, ali postoji, kao sto postoje i "prizenjeni" monasi.

Pisao je ep. David nedavno o tome. To je put svakog monaha koji krene sirokim putem.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 49 минута, Ronald рече

Razumijem ja ovo sto citiras, medjutim u praksi stvari cesto stoje drugacije i daleko neodgovornije, 95% pastira nema vremena da pazi. Takodje se ovde pokrenulo pitanje homosexualnih veza, a posto Crkva odnosno njeni pastiri moraju da paze na to koliko koji vjernik moze da izdrzi i na osnovu njegovog duhovnog stanja da odlucuju, u slucaju osobe homosexualne orijentacije ne postoji izbor osim devstvenosti u samoci mirjanskog zivota. Monasenje takodje nije lak izbor jer se direktno izlazu strastima. Osim toga na sexualne veze homo osoba se u Crkvi ne gleda na isti nacin kao hetero osoba koje nisu u braku. Ako ima to su rijetki pojedinci, koji koliko toliko pokusavaju da razumiju i njihovu situaciju, dok se vecina daleko vise zgtozava u odnosu na grijehove koje su vrlo moguce oni pocinili dok nisu bili u braku iki ih i dalje cine. Zato ce uvijek 4-5% stanovnistva LGBT populacije biti daleko od Crkve, osim nekoliko koji su tu prisutni ali bez prihvatanja od zajednice.

Mozda se nismo razumeli, slazemo se da danas nazalost verovatno ne postoje takva lica u crkvi koja bi bila na takvom duhovnom i podviznickom nivou kakav smo imali u proslosti kod velikih duhovnih podviznika i sta onda da radimo ako je takvo stanje za sve ljude koji su u crkvi, za tebe i mene, ne samo za homo ljude koji bi zelele da budu deo crkve. I, zbog toga sam i gore pomenuo svete tajne crkve zbog toga i u tom smislu da mislim...... ako covek zaista zeli sam da se duhovno promeni i bori sa samim sobom i svojim problemima i strastima, onda ima za to mogucnost i pomoc u tim svetim tajnama crkve kao sto su,  ispovest, Pricesce, molitve, sluzbe, duhovni razgovore, citanje knjiga i slicno koje sve te stvari ako covek stvarno ima nameru i malo vere i odlucnosti za borbu mogu da pomognu i da covek oseti i blagodat i pomoc.

Recimo, da plasticno objasnim, meni svaka liturgija znaci kao neka duhovna oaza koja me malo duhovno oporavi od svih tih stvari i problema koje covek ima u svakodnevnom zivotu i kada propustim neku liturgiju imam problem da 'nadoknadim' ono sto mi duhovno moze pruziti liturgija i u tom smislu sam mislio da opet ponovim, mogu sve ove stvari koje su ustanovljene crkvom da nam pomognu da zadobijemo tu neophodnu blagodat koja jedino moze da nam pomogne u borbi sa nasom prirodom (bilo sta da je i kako gledamo na tu nasu prirodu).... I, jos kada bi mogli da pronadjemo nekog dobrog duhovnika ili bar nekog dobrog svestenika ispovednika onda bi imali neku koliko toliko dobru osnovu za (dobru) i odgovarajucu cborbu sa nasim problemima i strastima. Opet da pomenem sebe, borim se vec vise od deset godina sa bolescu i stvarno mi nije lako u nekim situacijama kada bolest pritisne tako jako da ne znam kako covek moze takvo jedno psihicko i mentalno i duhovno stanje da izdrzi, ne znam, da mi nije vere mislim da bih mnogo teze tu bolest podneo i teze bi mi bilo da borim i izborim.

Ja licno, trenutno ne vidim neki drugi nacin da se covek nekako duhovno bori osim ovako kako sam opisao gore, to je neko moje misljenje i iskustvo boravka oko 25 godina u crkvi, mozda gresim, mozda i ima nekih drugih boljih nacina duhovne borbe. 

Inace, pomenut je o.Tadej, pa, negde tamo pre vise od 20 godina, cesto sam isao u Vitovnicu kod o.Tadeja i bilo je leto i predvece, lepo vreme, dodje mi drugar kuci, pomagaj brate sesta mi pala u neku psihozu, daj da idemo kod o.Tadeja, dodjem kolima po njega, on nosi sestru na rukama, ona, to je neki pogled zamrznut i gleda odsutno u daljinu u neku tacku i oci se ne pomeraju, kao da nije tu sa nama, kao neki zombi u telu,, kao da je neka skroz bezivotna stvar u telu, i sad kad se setim tog pogleda rastuzim se, ......i odvedemo je u Vitovnicu kod o.Tadeja, stigli smo kasno nocu, primili nas, ja sam cekao i malo odspavao do jutra i ujutro izlaze iz crkve taj moj drugar i njegova sestra skroz povracena i zdrava i dobrog raspolozenja,.... dobila je par duhovnih saveta i otisli smo kuci,.... bio je jedinstven o.Tadej, ne znam da li takvih ljudi ima danas u crkvi....

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 21.9.2019. at 8:27, Ronald рече

I danas ni u tragovima ne postoje epitimije na ovom nivou godina, narocito poslednji primer koji je najucestaliji, rekao bih zastupljen na nivou cijele planete. Jer da se primjenjuje strogo bez izuzetka, niko se pricestio ne bi, a tesko da bi dosao u Crkvu nakon toga. Jos si ovde naveo samo neka, a ima ih jos mnogo podjednako strogih. Znaci da niko vise ta pravila ne postuje( 99, 99% mirjana ne znaju ni da postoje) i to nam govori da je Crkva postala elasticna i prilagodila se ovom vremenu. Pravila( epitimije) su ostala samo slovo na papiru( ako se vec ne primjenjuju) jer uglavnom za funkcionisanje Crkava u svim zemljama treba novac, iz godine u godinu sve vise novca, pa usled toga i bezbroj ostalih okolnosti sa razvojem covjecansta ugadja se ljudima pocev od krsenja ovih pravila, blagoslova za drugi ili treci brak, i jos mnogo toga sto nema nikakve slicnosti sa prvim vijekovima. Iskreno da ti kazem Kacavenda je imao najvise novca i posto je pokrivao troskove i dugove mnogih, otud da on ne bi poceo pricati sta zna( ipak je bolje gurati pod tepih), par puta i zaprijetio kad se povela prica oko njega i njegovih ozbiljnih prestupa, ali ipak mu se ugodilo sa penzionisanjem itd., sto veze sa hriscanstvom nema. Na kraju vecina pricescuje mirjane bez bilo kakve detaljne ispovijesti.

Старац Пајсије је рекао да не треба строго примењивати каноне, каже да тако у канонима пише да људи не би упадали у грех па опет падају а замисли да су епитимије блаже.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Видим да сте се расписали. Суштина је да се човек бори и да игра до краја, па макар губио 5:0 али да покушава да да гол па макра не прешао пола терена али да покушава. 

Бог је добар, најбољи али то не значи да ми зато треба да постанемо најгори и да истрајавамо у најгорем. Јасно као дан.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 19 минута, Жика рече

Старац Пајсије је рекао да не треба строго примењивати каноне, каже да тако у канонима пише да људи не би упадали у грех па опет падају а замисли да су епитимије блаже.

Ja o tome i pricam jedno pise u kanonima ali prakticno se ljudi ponasaju na totalno druaciji nacin. Jer ne vidim svrhu uopste u odredjivanju epitimije od 10 godina ako se ne primjenjuje ni na koga, tacnije mislim da bi danas 99% osoba napustilo Crkvu ako bi se strogo primjenjivala. Danas imamo slucajeve da neko idredi neku simbolicnu epitimiju od 2-3 mjeseca, vjernik se naljuti i ode u drugu eparhiju vidno razocaran gdje mu se onda popusti.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 сат, Bokisd рече

Mozda se nismo razumeli, slazemo se da danas nazalost verovatno ne postoje takva lica u crkvi koja bi bila na takvom duhovnom i podviznickom nivou kakav smo imali u proslosti kod velikih duhovnih podviznika i sta onda da radimo ako je takvo stanje za sve ljude koji su u crkvi, za tebe i mene, ne samo za homo ljude koji bi zelele da budu deo crkve. I, zbog toga sam i gore pomenuo svete tajne crkve zbog toga i u tom smislu da mislim...... ako covek zaista zeli sam da se duhovno promeni i bori sa samim sobom i svojim problemima i strastima, onda ima za to mogucnost i pomoc u tim svetim tajnama crkve kao sto su,  ispovest, Pricesce, molitve, sluzbe, duhovni razgovore, citanje knjiga i slicno koje sve te stvari ako covek stvarno ima nameru i malo vere i odlucnosti za borbu mogu da pomognu i da covek oseti i blagodat i pomoc.

Recimo, da plasticno objasnim, meni svaka liturgija znaci kao neka duhovna oaza koja me malo duhovno oporavi od svih tih stvari i problema koje covek ima u svakodnevnom zivotu i kada propustim neku liturgiju imam problem da 'nadoknadim' ono sto mi duhovno moze pruziti liturgija i u tom smislu sam mislio da opet ponovim, mogu sve ove stvari koje su ustanovljene crkvom da nam pomognu da zadobijemo tu neophodnu blagodat koja jedino moze da nam pomogne u borbi sa nasom prirodom (bilo sta da je i kako gledamo na tu nasu prirodu).... I, jos kada bi mogli da pronadjemo nekog dobrog duhovnika ili bar nekog dobrog svestenika ispovednika onda bi imali neku koliko toliko dobru osnovu za (dobru) i odgovarajucu cborbu sa nasim problemima i strastima. Opet da pomenem sebe, borim se vec vise od deset godina sa bolescu i stvarno mi nije lako u nekim situacijama kada bolest pritisne tako jako da ne znam kako covek moze takvo jedno psihicko i mentalno i duhovno stanje da izdrzi, ne znam, da mi nije vere mislim da bih mnogo teze tu bolest podneo i teze bi mi bilo da borim i izborim.

Ja licno, trenutno ne vidim neki drugi nacin da se covek nekako duhovno bori osim ovako kako sam opisao gore, to je neko moje misljenje i iskustvo boravka oko 25 godina u crkvi, mozda gresim, mozda i ima nekih drugih boljih nacina duhovne borbe. 

Inace, pomenut je o.Tadej, pa, negde tamo pre vise od 20 godina, cesto sam isao u Vitovnicu kod o.Tadeja i bilo je leto i predvece, lepo vreme, dodje mi drugar kuci, pomagaj brate sesta mi pala u neku psihozu, daj da idemo kod o.Tadeja, dodjem kolima po njega, on nosi sestru na rukama, ona, to je neki pogled zamrznut i gleda odsutno u daljinu u neku tacku i oci se ne pomeraju, kao da nije tu sa nama, kao neki zombi u telu,, kao da je neka skroz bezivotna stvar u telu, i sad kad se setim tog pogleda rastuzim se, ......i odvedemo je u Vitovnicu kod o.Tadeja, stigli smo kasno nocu, primili nas, ja sam cekao i malo odspavao do jutra i ujutro izlaze iz crkve taj moj drugar i njegova sestra skroz povracena i zdrava i dobrog raspolozenja,.... dobila je par duhovnih saveta i otisli smo kuci,.... bio je jedinstven o.Tadej, ne znam da li takvih ljudi ima danas u crkvi....

I ja sam u Crkvi, da kazem svjestan, i ako sam oduvijek, u njoj 25 i vise godina, sad imam 32. godine, takodje imam tesku hronicnu bolest, ali to je sastavni dio zivota i trpljenja, moja bolest takodje mnoge dovede i do teske depresije, medjutim kao hriscanin to prihvatam i borim se, kao i ti, za hriscane je to sastavni dio zivota,  medjutim homosexualnost ne treba mijesati sa tim, zato ja i ne poredim vec pokusavam gledati objektivno iz svih uglova, hriscanskog, istorijskog, naucnog i kulturnog koliko je moguce i u odnosu na Crkvu i njen odnos poredeci i sa drugim pitanjima i popustanjima.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 часа, Вукашин рече

Vidis da je isao ciljano.

U kojoj meri je rasireno, ne znam, ali postoji, kao sto postoje i "prizenjeni" monasi.

Pisao je ep. David nedavno o tome. To je put svakog monaha koji krene sirokim putem.

Ima toga, nije isao ciljano, jer bi tako ispalo da su Kaci, Pohi, i co., pali iz vedra neba, tesko da je tako, to se godinama razvijalo, a losa selekcija dovodi i do losih starjesina mnogih manastira, otud i monaha itd. Sjecam se davno je jedan forumas Deki( nije vise na forumu)napisao da je njegov prijatelj radio kao majstor u jednom manastiru i nije mogao da vjeruje koliko su se monahinje motale oko njega, da nu ugode itd. To je cak i opisano u asketskoj literaturi kao prvi vid propadanja pod strastima u zenskim manastirima, u muskim je masturbacija.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 28 минута, Ronald рече

I ja sam u Crkvi, da kazem svjestan, i ako sam oduvijek, u njoj 25 i vise godina, sad imam 32. godine, takodje imam tesku hronicnu bolest, ali to je sastavni dio zivota i trpljenja, moja bolest takodje mnoge dovede i do teske depresije, medjutim kao hriscanin to prihvatam i borim se, kao i ti, za hriscane je to sastavni dio zivota,  medjutim homosexualnost ne treba mijesati sa tim, zato ja i ne poredim vec pokusavam gledati objektivno iz svih uglova, hriscanskog, istorijskog, naucnog i kulturnog koliko je moguce i u odnosu na Crkvu i njen odnos poredeci i sa drugim pitanjima i popustanjima.

Ali, kako da ne poredimo u smislu da treba da bude borba duhovna i mentalna u crkvi, pa ko koliko ima snage da izdrzi, padnes i ustanes i ides dalje, kao recimo ona prica o nekom gresniku koji je cesto gresio i stalno se uvece kajao i tako ga i Bog uzeo kao pokajnika za svoj greh.... pa, neka se i homo covek bori u crkvi, padne i ustane, pa tako mislim da i mi u sustini radimo, nema tu neke velike razlike.... kako da ne trazi crkva i veru i borbu od svih radi spasenja dusa, evo i ti sam znas koliko borbe i snage treba da se covek odrzi mentalno normalnim i zdravim kada imamo neku tesku hronicnu bolest i nemamu mi tu nekih velikih izbora, svaki ima svoj neki krst i Bog nece da nekome da' veci krst od onoga (krsta) koji ne moze i poneti i dace i snage da se taj krst i nosi u zivotu i to moze da se primeni i na homo ljude i na sve druge, .... neko kad mi ne veruje koliko mi je tesko u bolesti kazem, samo kad bi bio jedan dan na mojem mestu, ali eto, takav je krst bolesti koji je toliko tezak da ga svetitelji uporedjuju sa mucenistvom i onda i ne mogu bas svi ljudi da nose kako treba taj krst, ....tako mozda i homo ljudi, takav je krst i neka ga nose kako treba ako su vec u crkvi i veri, neka se bore pa ako i padnu kao sto i svi padamo, neka ustanu i krenu dalje....

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 35 минута, Ronald рече

prijatelj radio kao majstor u jednom manastiru i nije mogao da vjeruje koliko su se monahinje motale oko njega, da nu ugode itd. 

ajde!!! jedino da je bio srpski Bred Pit, pa bih mogla da razumem, ovako moze i da umisli...cuj motale se, pa naravno hoce da usluze, ccc ja cesto boravim po manastirima gde se renovira, radi...pa moraju radnici pojesti, popiti kafu...itd. ko ce im to doneti? ili mislis da ce i da rade i sami sebi kuvaju?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      У петак, 11. октобра 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Свете Петке у Крагујевцу. Епископу су саслуживали: протојереј Драган Брашанац, протојереј Славиша Иллић и ђакон Урош Костић. За певницом су појали протојереј Драгослав Милован и протонамесник Мирољуб Миладиновић, а чтецирао је г. Владан Степовић. У надахнутој беседи којом се верницима обратио, Епископ Јован је говорио о усавршавању у вери и науци Христовој:   Your browser does not support the HTML5 audio tag.
        “Чули смо, браћо и сестре, данашње Јеванђеље у којем видимо како је Господ бирао место где би народ могао да стане. Њега су пратили не само ученици Његови, него и народ. Христос је чинио чуда због себе, него ради народа, а народ је, знајући да Христос исцељује, доводио болеснике Њему. Господ је приликом исцељивања људи тражио узрок болести и тамо где је грех био узрок болести Господ је лечио душу човека. А када се душа ослободи греха, она онда тражи Бога, јер душа је богочежњива.    Кад се човек ослободи једног греха, код њега су одмах узвишенија размишљања, он задобија благодат Божију. Чим се трудиш задобијаш благодат, ако послушаш задобијаш благодат. Ми хришћани смо вечити ученици Христови. И ученик схвата лекцију и усавршава се у лекцији све дотле док осећа да треба да изађе пред учитеља и положи испит. Али када ученик себе постави за учитеља, то је толико страшно да тај ученик се више не спрема за испит, јер мисли ја сам сад учитељ, а није прошао свој ученички стаж. Ово данашње Јеванђеље нам је толико поучно јер видимо да су људи ишли за Господом и да Господ не бира људе који ће Га пратити, већ људи бирају Њега. Он све те људе уједињује својом науком, али уједињује онога ко хоће да буде уједињен. Бог се теби и мени нуди, човече! Он нам се даје, стално нам се даје кроз Цркву своју, кроз свету Литургију. Света Литургија је она вечито постављена трпеза. Човек који нема Бога у себи, он и није прави човек, он има изглед човека, али не носи суштину у себи.    Зато Јеванђеље каже: “Пазите како слушате”. Неко ће слушати онога који њему одговара, који њему повлађује, а неће слушати онога који му указује на његове недостатке, са њим ће прекинути. Браћо и сестре, Христова цела наука и цело Свето Писмо сажето је управо у овим заповестима и блаженствима која смо данас чули. Из Светог Писма видимо, када је Господ нахранио онај народ који је данима био далеко од својих домова, да ко се храни речју Божијом он ће лакше поднети и недостатак телесне хране. Онај човек који прима хришћанске врлине у своје срце и душу, тај човек постаје силан, али не својом силом, већ божанском силом. Сила Божија задобија се онако како Црква учи, како Јеванђеље учи, а не на неки наш начин. У немоћи се сила Божија пројављује. Ми смо задобили благодат, кроз крштење и свете тајне. Када бисмо ту благодат сачували ми бисмо се спасили. Благодат Божија чува човека ако човек чува благодат Божију.    У данашњем Јеванђељу можемо се запитати шта је то што народ вуче ка Христу? То је њихова вера. Дакле све нам зависи од вере. А шта значи веровање? Значи одрећи се себе, у дубини срца срести се са Богом. Вера значи и приношење, и ко највише верује, тај највише и дарује. Вера је као и љубав, а љубав ништа не тражи, она се даје. Нека нам Господ помогне да слушамо Јеванђеље и да мало размишљамо да ли се иоле у нечему трудимо, и да ли је тај наш труд проверен Црквом. Нека нам Господ помогне да се усавршавамо у хришћанским врлинама, али знајте ми смо људи такви па не умемо ништа постепено, него хоћемо све од једном. Почни са једном врлином, па кад усавршиш њу она ће сама повући и сваку следећу. Уздајмо се у Бога, верујмо у Бога и биће нам боље”.     Извор: Епархија шумадијска
    • Од Логос,
      Архиепископија за руске цркве у Западној Европи, које су недавно већински гласале да следе свога архијереја, Његово Високопреосвештенство епископа Дубне Јована у повратку у Московску Патријаршију, већ је искусила плодове новог начина живота.     Архиепископ Јован, који је отпуштен из јурисдикције Васељенске Патријаршије и ускоро затим био примљен у Руској Цркви, известио је о томе своју паству упознајући их са предстојећим Саветом Архиепископије и Генералном скупштином Архиепскопује, као и о избору два епископа.   Архиепископ Јован је навео да је скоро 60 парохија изразило жељу да остане у Архиепископији и да се прудружи Московској Патријаршији, док остатак парохија намерава да се придружи грчким митрополијама у Француској и Енглеској. Међутим, он се нада да ће убедити и ове парохије да преразмотре свој став и однос према Архиепископији.     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Логос,
      У емисији Пирг, која је емитована у уторак, 17. септембра 2019. године проф. др Драгиша Бојовић, управник Центра за црквене студије представио нам је два нова издања - "Речник Маријиног четворојеванђеља, Јеванђеље по Јовану" Алесандра Ческинија, у издању Међународног центра за православне студије и Библиографију часописа "Црквене студије" Јелене Глишић, у издању Центра за црквене студије из Ниша, Центра за византијско-словенске студије из Ниша и Међународног центра за православне студије из Ниша.   Your browser does not support the HTML5 audio tag.
        Представљајући и ново издање "Речник Маријиног четворојеванђеља, Јеванђеље по Јовану" Алесандра Ческинија, професор Бојовић је посебно говорио о о Маријином четворојеванђељу - најстаријој српској књизи, а овај сегмент разговора можете чути и ОВДЕ.     Извор: Радио Глас
    • Од Логос,
      Два велика јубијела Епархије Рашко-призренске: 10 вијекова Рашке епархије и 8 вијекова самосталности Српске православне Цркве прослављени 7. и 8. септембра у Старом Расу.   Звучни запис емисије   Епархија рашко-призренска 8. септембра, саборно и молитвено, као што су радили и наши славни преци предвођени Светим Немањићима, у Цркви Светих апостола Петра и Павла код Новог Пазара, прославила је два значајна јубилеја: 1000 година од првог писаног спомена Рашке епархије и 8 векова самосталности Српске православне цркве. Св. Литургији поред више стотина верника окупљених око древног Петропавловског храма присуствовали су и име Владе Републике Србије представници Државне у праве за сарадњу са црквама и верским заједницама и представници Војске Србије.   Свету архијерејску литургију служили су Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, Преосвећена господа: рашко-призренски Теодосије, жички Јустин, полашко-кумановски Јоаким, милешевски Атанасије и захумско-херцеговачки Димитрије са свештенством и верним народом. Литургију су својим појањем пратили ученици Призренске Богословије.   У литургијској беседи Пресвећени владика Јустин је казао да је данас дан велике радости: „Данас су се спојила два јубилеја наше Цркве и то су догађаји који нама православнима дају могућност да се радујемо, јер и апостол Павле каже: Радујте се у Господу свагда, и опет велим: Радујте се!“   Након благосиљања и резања славског колача, Преосвећени владика рашко-призренски и косовско-метохијски Теодосије заблагодарио је својој браћи архијерејима, свештенству, монаштву, верном народу, који су се данас сабрали да покажу да смо сви једно тело Христово – Црква Божија и да овде потврдимо свој завет Богу да смо народ опредељен за вечни живот.     Подсетивши на јубилеје које данас прослављамо, 1000 година помена Рашке и призренске епархије и 800 година самосталности СПЦ, владика је нагласио да иако као народ имамо чиме да се поносимо и похвалимо, имамо и велику одговорност с обзиром на тешко време у којем данас живимо. Он је казао да нам је потребна помоћ Божја коју очекујемо тиме што служимо Богу испуњавајући Његову реч и заповести – Свето јеванђеље.   Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски Амфилохије је истакао да у Цркви Светих апостола Петра и Павла овај сабор траје од времена Свете браће Кирила и Методија и наставља се кроз векове. Подсетио је да су у овој цркви одржавани велики сабори још за време Светога Симеона и Светога Саве, да се у њој крстио Свети Сава, Свети Стефан Првовенчани, деца Светог Симеона и Свете Ане, који су се у њој примили монашки постриг.   Митрополит је казао да је Црква Светих Петра и Павла мајка црква свих цркава које је градио народ Божји, српски, кроз векове. Мајка црква и Студенице и Жиче, Пећке патријаршије и Дечана, Мораче и Грачанице, и свих других наших храмова широм васељене.   Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски је, у име Светога Петра Цетињскога, примио кумство за идућу годину за дан свих Срба светитеља. Митрополит је за овај храм који спаја векове, прилажио икону Светог Петра Цетињског подсећајући на дела свих владара из лозе Петровића, нарочито краља Николе Петровића који је заједно са краљем Петром Првим Карађорђевићем ослободио Косово и Метохију 1912 -1913. године:     Након Св. Литургије и освећења славског колача за све госте приређена је славска трпеза. Потом су архијереји са свештенством и званицама обишли храм Св. Саве у изградњи у засеоку Мишчићи поред Дежеве где је родоначелник наше Аутокефалне Цркве по предању рођен. Реч је о прелепој ротонди која ће достојно обележити место где је светлост дана угледао највећи међу Србима – Св. Сава, Први Архиепископ Српски.   Прослава двоструког јубилеја: 800те годишњице Аутокефалије Српске Архиепископије и хиљадугодишњице од првог помена имена Епархије Рашке у хрисовуљи ромејског цара Василија II започела је у суботу 7. септембра свечаним бденијем под сводовима древног Петропавловског храма у Старом Расу.   Бдењем је началствовао Епископ Захумско-херцеговачки Димитрије, а у њему су учествовали и Епископи Рашко-призренски Теодосије, Милешевски Атанасије и Кумановско-полошки Јоаким уз више свештенослужитеља неколико Епархија наше помесне Цркве.   Након бденија које су певали призренски богословци, свечаности се придружио и Митрополит Црногорско-приморски Амфилохије узевши учешће у свечаној академији која је одржана у порти храма. Поред обраћања домаћина, Епископа Рашко-призренског Теодосије, присутнима се обратио и Митрополит Амфилохије. У академији је наступио хор „Бранислав Нушић“ из Косовске Митровице, више фолкорних ансамбала са Косова и Метохије као и Рашке области, певали су призренски богословци, млади етно-певачи, а све уз пригодне стихове који су читали драмски уметници. Вечерње славље је завршено вечером коју је организовала за госте Епархија Рашко-призренска.   У својој беседи Епископ Теодосије је посебно надахнуто говорио о значају овога јубилеја. Он је нагласио да се ради о јубиларној години за српску цркву и народ, подсећајући на то да се у њеним епархијама широм Србије, региона и света, јубилеј обележава током целе године уз више догађаја, а да је централна прослава у октобру у манастиру Жича, и патријаршији у Београду.   Владика је позвао и да с хришћанском истрајношћу издржимо и ововремена искушења и не заборавимо косовски завет – Србима јединствен израз православља.   Његово високопреосвештенство Митрополит црногроско-приморски Амфилохије је захвалио владици Теодосију на позиву, наглашавајући да је јако битно сабирање на овом светом месту, да се обнови свесрпски сабор, да се настави оно што су нам преци још од Немањића оставили.   Петрова црква код Новог Пазара у Расу представља најстарији споменик црквене архитектуре на простору Србије и првобитно је сједиште Рашке епископије. Црква се налази 2 километра сјеверно од центра Новог Пазара, а према до сада познатим писаним изворима потиче из 8. вијека, али је вјероватно и старијег датума. У другој хрисовуљи цара Василија II из 1020. године, издатој Охридској архиепископији, помиње се Рашка епископија која је обухватала читаву Србију, а сједиште епископије је била Црква Светих Петра и Павла. Током првих година владавине Немањића, Петрова црква у Расу је била место најзначајнијих догађаја. У њој је поново, по православном обреду, крштен велики жупан Стефан Немања. У Петровој цркви он је предао престо свом сину Стефану Првовенчаном, а на истом мјесту је и Епископ рашки замонашио Немању и његову жену Ану.     После стицања црквене самосталности 1219. године, први српски архиепископ постаје Сава Немањић а сједиште Српске цркве манастир Жича, док сједиште Рашке епископије остаје у Петровој цркви.     Извор: Радио Светигора
    • Од Логос,
      Академик Владета Јеротић био је дугогодишњи професор на Православном богословском факултету Универзитета у Београду где је предавао Пастирску психологију. На данашњи дан, навршава се годину дана од његовог упокојења.    Повезане вести:   Епископ крушевачки др Давид (Перовић): Добри човек у Срба, бесребреник Владета!   Живео, све видео, и никога није осудио!   Радио Светигора: Сјећања на Владету Јеротића - Вероучитељица Јелена Петровић   Александар Гајшек за Радио "Глас": Професор је најзначајнији Сусрет у мом животу!     Опело и сахрана академика Владете Јеротића     Академик Владета Јеротић рођен је 2. августа 1924. године у Београду, где је завршио основно образовање и похађао Другу мушку гимназију и Медицински факултет, на којем је стекао диплому психијатра. Специјализовао је неуропсихијатрију и психотерапију у Швајцарској, Немачкој и Француској. Радио је најпре као асистент на Нервној клиници Универзитета у Београду а затим је био примаријус и начелник психотерапеутског одељења болнице Др Драгиша Мишовић (од 1963. до 1985. године). Преко две деценије (1984-2005) предавао је по позиву Пастирску психологију на Теолошком факултету у Београду.   Учествовао је на многим европским и светским конгресима психијатрије и психотерапије, а неколико месеци је провео у Јунговом институту у Цириху у својству лекара и практичара. Био је члан Удружења књижевника Србије и редовни члан Медицинске академије. За дописног члана САНУ изабран је 1994. године, а за редовног 2000. Академик Владета Јеротић  је створио обимно и сложено дело из области психоанализе, психотерапије, филозофије, религије и књижевности. Поред тога, одржао је и низ предавања и учествовао у више дискусионих трибина у земљи и иностранству.   Добитник је великог броја награда и јавних признања, поред осталих и Захвалнице Матице српске (1982); Повеље болнице „Др Драгиша Мишовић“ (1983); Повеље Српског лекарског друштва (1993); Награде „Ђорђе Јовановић“ (1994); Награде „Лаза Костић“ (1997); Ордена Светог Саве I степена (2001); Награде "Исидора Секулић" (2003); Награде Доситеј Обрадовић (2014); Велике повеље Бранковог кола (2017).      
       
       
       
       
       
       
            Извор: Ризница литургијског богословља и живота
      View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...