Jump to content
  1. NemanjaVa

    NemanjaVa

  2. Срндаћ

    Срндаћ

  3. Ромејац

    Ромејац

  4. -Владимир-

    -Владимир-

  5. Rašo

    Rašo

  6. Aleksandra_A

    Aleksandra_A

  7. Ђорђе Р

    Ђорђе Р

  8. geronymo

    geronymo

  9. Предраг М

    Предраг М

  10. Vladan :::.

    Vladan :::.

  11. Србољуб+

    Србољуб+

  12. Bokisha

    Bokisha

  13. Ana B.

    Ana B.

  14. ronin

    ronin

  15. Драшко

    Драшко

  16. Снежана

    Снежана

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Иван Ивковић,
      Постоје два различита приступа хришћанству. Један се састоји у нашем непрестаном „Амин“ Богу – „И Бог виде да је то добро“, Амин „И ево јављам вам радост велику“ са почетка Јеванђеља по Луки. Други је са краја тог истог Јеванђеља „И они се вратише у Јерусалим са радошћу великом, и бејаху стално заједно, у храму, хвалећи и благосиљајући Бога – Амин.“
      Дакле с једне стране благодарење а са друге ту је оно непрестано; „не падај у искушење“.
      Вековима је Црква чувала нераздвојно ова два суштинска аспекта исте стварности али када је ова дводелна стварност почела да пуца, почео је да пуца и човеков разум и људи су почели да се опредељују или за пут Утопизма (лажног раја у свету) или пут ескапизма (бекства од света).
      Десило се то у 17. веку прво као реакција на средњовековну песимистичку идеју хришћанства а после у 18. и 19. веку је откривен „историјски прогрес“ све већи и већи све бољи и бољи – идеја о „распеваном сутра“. Сви ти Хегели, Шелинзи и напокон Марксисти и остали били су заправо а да то нису ни знали унутар круга хришћанског виђења света. Премда су негирали Бога, за њих је историја и даље била не само пуко кретање већ кретање ка Апсолуту. За једне је Апсолут био одсуство зубобоље, други су га видели као једнакост и правду, трећи као светски мир, четврти… Чинењица је да су сви они пројектовали своје утопије у будућност, а то је уствари (пореклом) хришћанска идеја која је „сишла са ума“.
      Исто се може рећи и за грех. Из истих библијских хришћанских извора и увида долази извитоперено мишљење да је зло последица незнања. И до дана данашњег погледајте митологију америчког државног образовања о томе да ће образовање искоренити свако зло. Ако причате о сексу са трогодишњом девојчицом онда она после неће имати страховите трауме кроз које смо ми прошли. Образовањем ће се наводно човек ослободити од греха. Но хришћанско схватање греха је изложено у опису првородног греха Адама и Еве и оличено у ђаволу. А ђаво ни у каквом случају није нека незналица јер он је Луцифер – носилац лажне светлости. Он је онај који, и ако поседује све сазнање о Богу, ипак каже Богу: „Не“!
      Са друге стране имамо бекство од света које лежи у идеји да је зло апсолутно. Са таквим стањем ума човек схвата да не може више да живи у друштву које је пало и зло. И једноставно мора се ослободити од њега – побећи, не мешати се више са овим светом.
      Утопија и бекство од света су укорењени у нашој јудео-хришћанској култури тако да су многи хришћани капитулирали или пред утопијом (лажнога раја у свету) или пред бекством од света. И управо ту долазимо до праве трагедије. Потребан нам је утопизам? Морамо да се покајемо, али зашто? Требамо се мобилисати у сваком могућем активизму?
      Реч „теологија“ изворнио значи „словљене о Богу“ али данас она може да значи и „словљење о сексу или контрацепцији“ и као реакција на такав развој догађаја многи су хришћани капитулирали у утопизму.
      Истовремено сведоци смо праве најезде ескапизма (бекства од света) који се данас јавља на многе начине – људи окрећу леђа свету и одају се свему и свачему. То се дешава и у нашој Цркви , има њих који су открили „Икону“ или расправљају о литургијским праксама ране, средње и новије Цркве. Има њих који тврде „то није правилно јер се у трећем веку у источном Египту…“ Трећи век у источном Египту у Месапотамији било другде само да то не буде у Чикагу, Њујорку или Паризу.
      Прва је истина – све је добро. Грчки оци веле : “Да се ниси усудио рећи да је ђаво зао по себи. Он је зао по своме понашању, али је био добар по својој првоствореној природи.“ У супротном пашћеш у дуализам екстрема „добар Бог“ и „зао Бог“ – ђаво је створен као најсавршсеније створење Божије, и управо је зато павши постао, толико моћан у злу.
      Друга истина. Овај свет је „пали свет“. Не само због једног малог прекршаја – чувене Едемске јабуке (зашто баш јабуке – нико то не зна.) Свет ја пао зато што је одбацио божју доброту, зато што је пре свега одбацио Бога који је доброта. Према томе нису пале само неке ствари него је пао у целини. Није на пример – ванбрачна љубав пала гледано према брачној љубави – пала љубав нити је коњак гледано према соку од парадајеза пало пиће него је – „Цели свет пали свет“. Брак је – пали брак, парадајз сок је пао а не само коњак! Све је пало. Најбоља религија јесте палија од свих палих ствари!!! А то је зато што религија замењује радовање Богу капитулацијама: колико свећа, колико новца, колико правила, колико заповести, колико светих тајни, колико? Колико? Све је пало, све је помрачено… И овде прави хришћани би рекли: „Да, свет је оболео, свет је извитоперен, суштински унакажен грехом, али он још увек пева о слави Божјој! Он је још увек кадар да прими Бога.“

      Трећа истина: „Свет је спасен“, али он је спасен не да би се њему гарантовао успех да би се гарантовала „распевана будућност“. Спасење се дешава сада, управо овде! То је хришћанска есхатологија да свакога дана понављамо: „да дође Царство Твоје“. А и оно долази сада.
      Чувена француска изрека „Метро – посао – кревет“ јесте управо оно што је спасено јер спасење не значи замену свих тих неизбежних ствари некаквим смисленим пословима јер сваки посао који има два понедељка у животу је бесмислени и постаје угњетачки. Спасење значи управо оно што је апостол Свети Јован написао у својој посланици : „Што смо чули, што смо видели очима својим, што сагледасмо и руке наше опипаше, о Логосу живота; и Живот нам се јави…“. И то је порука коју многи хришћани нису могли да поднесу ни да схвате јер је била претешка за њих. Много је лакше имати своју „религијицу“ прошлости, садашњости и будућности, религијицу заповести и рецепата која тврди да Бог није заволео свет већ све добре ствари у њему. Да је заволео људе који иду у Цркву, који дају прилоге (мада то чине и порески обвезници). Напротив, спасење значи да је Царство Божије које ће доћи већ дошло, да је посреди нас.
      Ово искуство Царства Божјег држи скупа оно што бих назвао „троједном интуицијом“ о томе да је свет „створен, пали и спасен“.
      Има људи који кажу да не могу да поднесу бесмислени живот, вожње метроом, спавање, доручке, ресторане и томе слично а ја им одговарам: „Није могао ни Христос. Зато је умро на Крсту.“ А апостол Павле је рекао: „Ако, дакле, једете, ако ли пијете, ако ли што друго чините, све на славу Божију чините.“ Чак и читати Wall Street Journal у славу Божију? Да, наравно да можете. Слава Божија је где год човек жели да она буде.
      Ми хришћани не треба да правимо избор између утопије (у свету – благословен је наш свет) или бекства од света, и није да продајемо религију као валијум, као „Свету Валијумску пилулу“. Прави изазов пред нама је да обновимо оно што се називаискуством фундаменталне хришћанске есхатологије.
      Какав год да је онај свет (Царство небеско, рај, а ми не знамо ништа о њему), тај „онај свет“ се пре свега открива већ овде и већ сада. Нигде другде, већ управо овде. Ако то не схватимо данас, нећемо схватити то никада. Ако нисмо у стању да откријемо Царство Божије у Чикагу, на Тајмс скверу, Паризу и другде, нећемо бити у стању да га откријемо нигде другде. Ако мислите да ћете га наћи у Трансилванији, идите тамо под условом да сте довољно богати. И схватићете да између тог „тамо“ и овог „овде“ нема никакве разлике.
      Социолог Питер Бергер је, критикујући модерну идеју да је рај увек негде далеко од Менхетена, далеко од фабрика, свагда негде далеко у сеоским заједницама Северног Вермонта, тамо где се још увек меси хлеб, рекао: „Извините даме и господо, али када Бог говори о симболу свога Царства, то је увек – град, а не мала сеоска фарма у Вермонту.“ „И видех свети град, Нови Јерусалим, како силази са небеса“. А Јерусалим је наравно град.
      Наша вера је заснована на два основна откривења: Бог је толико заволео свет и пали свет је на тајанствен, мистички начин спасен.
      Ми смо људи хришћанске традиције и културе и ту не говорим о катедрали у Шартру или Нотрдаму нити о узвишеној религијској поезији. Говорим о јединственој култури која је дала као свој плод људе попут Дантеа, Шекспира или Достојевског, о вери у којој је све што покушавам да кажем изражено на савршен начин. Постоји стварно зло и постоји стварно добро. Постоји свет који је достојан љубави и постоји свет који је достојан мржње. Постоји вертикална и хоризонтална димензија живота човековог. Ништа у том животу није половично. Када је ту радост онда је радост потпуна. Када је туга онда је туга потпуна. Живот човеков се не може свести на психолошке приче и томе сличне ствари. Сведочим вам не само о ономе у шта верујем, већ и о искуству спасења које се збива овде и сада. А та вера и то искуство ће раскринкати као јереси како утопизам тако и ескапизам.
      Није на Цркви Христовој да гарантује да ће све бити боље јер је то утопизам а са друге стране морамо искључити и ескапизам – бежање од света, као издају према Богу који је толико заволео свет.
      Човек је постао човек не зато што је измислио точак, ма колико тај точак био битан. Ни зато што је homo sapiens, нити зато што је открио аристотеловску логику. Човек је постао оно што јесте – човек, када је постао homo adoratus, човек који благодари, а то је човек који не говори Богу: „Ја имам право на то. Моје уставно право је да увек имам ово или оно“ , већ је то човек који благодарећи Богу изненада кличе; „Небеса и земља су препуни славе Твоје!“
      О, када бисмо се само вратили из нашега посрнућа, из наше палости, из наше духовне оболелости, из јефтиног оптимизма на ширину духовног кисеоника оног космичког благодарења које представља нашу меру и контекст нашег истинског битовања, који преображава оно чувено „метро – посао – кревет!“ Онда бисмо могли то у себи да обновимо. Па све је ту и ништа нам зато не недостаје! Када бисмо то обновили ми тада, више небисмо били само пасивни следбеници у нарастајућој поларизацији утопизма и ескапизма, већ бисмо постали активни учесници у непрестаном процесу спасења света, света који је Бог створио, света који је пао и света који је спасен кроз Христа и оне који верују у спасење.
    • Од Иван Ивковић,
      Постоје два различита приступа хришћанству. Један се састоји у нашем непрестаном „Амин“ Богу – „И Бог виде да је то добро“, Амин „И ево јављам вам радост велику“ са почетка Јеванђеља по Луки. Други је са краја тог истог Јеванђеља „И они се вратише у Јерусалим са радошћу великом, и бејаху стално заједно, у храму, хвалећи и благосиљајући Бога – Амин.“
      Дакле с једне стране благодарење а са друге ту је оно непрестано; „не падај у искушење“.
      Вековима је Црква чувала нераздвојно ова два суштинска аспекта исте стварности али када је ова дводелна стварност почела да пуца, почео је да пуца и човеков разум и људи су почели да се опредељују или за пут Утопизма (лажног раја у свету) или пут ескапизма (бекства од света).
      Десило се то у 17. веку прво као реакција на средњовековну песимистичку идеју хришћанства а после у 18. и 19. веку је откривен „историјски прогрес“ све већи и већи све бољи и бољи – идеја о „распеваном сутра“. Сви ти Хегели, Шелинзи и напокон Марксисти и остали били су заправо а да то нису ни знали унутар круга хришћанског виђења света. Премда су негирали Бога, за њих је историја и даље била не само пуко кретање већ кретање ка Апсолуту. За једне је Апсолут био одсуство зубобоље, други су га видели као једнакост и правду, трећи као светски мир, четврти… Чинењица је да су сви они пројектовали своје утопије у будућност, а то је уствари (пореклом) хришћанска идеја која је „сишла са ума“.
      Исто се може рећи и за грех. Из истих библијских хришћанских извора и увида долази извитоперено мишљење да је зло последица незнања. И до дана данашњег погледајте митологију америчког државног образовања о томе да ће образовање искоренити свако зло. Ако причате о сексу са трогодишњом девојчицом онда она после неће имати страховите трауме кроз које смо ми прошли. Образовањем ће се наводно човек ослободити од греха. Но хришћанско схватање греха је изложено у опису првородног греха Адама и Еве и оличено у ђаволу. А ђаво ни у каквом случају није нека незналица јер он је Луцифер – носилац лажне светлости. Он је онај који, и ако поседује све сазнање о Богу, ипак каже Богу: „Не“!
      Са друге стране имамо бекство од света које лежи у идеји да је зло апсолутно. Са таквим стањем ума човек схвата да не може више да живи у друштву које је пало и зло. И једноставно мора се ослободити од њега – побећи, не мешати се више са овим светом.
      Утопија и бекство од света су укорењени у нашој јудео-хришћанској култури тако да су многи хришћани капитулирали или пред утопијом (лажнога раја у свету) или пред бекством од света. И управо ту долазимо до праве трагедије. Потребан нам је утопизам? Морамо да се покајемо, али зашто? Требамо се мобилисати у сваком могућем активизму?
      Реч „теологија“ изворнио значи „словљене о Богу“ али данас она може да значи и „словљење о сексу или контрацепцији“ и као реакција на такав развој догађаја многи су хришћани капитулирали у утопизму.
      Истовремено сведоци смо праве најезде ескапизма (бекства од света) који се данас јавља на многе начине – људи окрећу леђа свету и одају се свему и свачему. То се дешава и у нашој Цркви , има њих који су открили „Икону“ или расправљају о литургијским праксама ране, средње и новије Цркве. Има њих који тврде „то није правилно јер се у трећем веку у источном Египту…“ Трећи век у источном Египту у Месапотамији било другде само да то не буде у Чикагу, Њујорку или Паризу.
      Прва је истина – све је добро. Грчки оци веле : “ Да се ниси усудио да је ђаво зао по себи. Он је зао по своме понашању, али је био добар по својој првоствореној природи.“ У супротном пашћеш у дуализам екстрема „добар Бог“ и „зао Бог“ – ђаво је створен као најсавршсеније створење Божије, и управо је зато павши постао, толико моћан у злу.
      Друга истина. Овај свет је „пали свет“. Не само због једног малог прекршаја – чувене Едемске јабуке (зашто баш јабуке – нико то не зна.) Свет ја пао зато што је одбацио божју доброту, зато што је пре свега одбацио Бога који је доброта. Према томе нису пале само неке ствари него је пао у целини. Није на пример – ванбрачна љубав пала гледано према брачној љубави – пала љубав нити је коњак гледано према соку од парадајеза пало пиће него је – „Цели свет пали свет“. Брак је – пали брак, парадајз сок је пао а не само коњак! Све је пало. Најбоља религија јесте палија од свих палих ствари!!! А то је зато што религија замењује радовање Богу капитулацијама: колико свећа, колико новца, колико правила, колико заповести, колико светих тајни, колико? Колико? Све је пало, све је помрачено… И овде прави хришћани би рекли: „Да, свет је оболео, свет је извитоперен, суштински унакажен грехом, али он још увек пева о слави Божјој! Он је још увек кадар да прими Бога.“
      Трећа истина: „Свет је спасен“, али он је спасен не да би се њему гарантовао успех да би се гарантовала „распевана будућност“. Спасење се дешава сада, управо овде! То је хришћанска есхатологија да свакога дана понављамо: „да дође Царство Твоје“. А и оно долази сада.
      Чувена француска изрека „Метро – посао – кревет“ јесте управо оно што је спасено јер спасење не значи замену свих тих неизбежних ствари некаквим смисленим пословима јер сваки посао који има два понедељка у животу је бесмислени и постаје угњетачки. Спасење значи управо оно што је апостол Свети Јован написао у својој посланици: „Што смо чули, што смо видели очима својим, што сагледасмо и руке наше опипаше, о Логосу живота; и Живот нам се јави…“. И то је порука коју многи хришћани нису могли да поднесу ни да схвате јер је била претешка за њих. Много је лакше имати своју „религијицу“ прошлости, садашњости и будућности, религијицу заповести и рецепата која тврди да Бог није заволео свет већ све добре ствари у њему. Да је заволео људе који иду у Цркву, који дају прилоге (мада то чине и порески обвезници). Напротив, спасење значи да је Царство Божије које ће доћи већ дошло, да је посреди нас.
      Ово искуство Царства Божјег држи скупа оно што бих назвао „троједном интуицијом“ о томе да је свет „створен, пали и спасен“.
      Има људи који кажу да не могу да поднесу бесмислени живот, вожње метроом, спавање, доручке, ресторане и томе слично а ја им одговарам: „Није могао ни Христос. Зато је умро на Крсту.“ А апостол Павле је рекао: „Ако, дакле, једете, ако ли пијете, ако ли што друго чините, све на славу Божију чините.“ Чак и читати Wall Street Journal у славу Божију? Да, наравно да можете. Слава Божија је где год човек жели да она буде.
      Ми хришћани не треба да правимо избор између утопије (у свету – благословен је наш свет) или бекства од света, и није да продајемо религију као валијум, као „Свету Валијумску пилулу“. Прави изазов пред нама је да обновимо оно што се називаискуством фундаменталне хришћанске есхатологије.
      Какав год да је онај свет (Царство небеско, рај, а ми не знамо ништа о њему), тај „онај свет“ се пре свега открива већ овде и већ сада. Нигде другде, већ управо овде. Ако то не схватимо данас, нећемо схватити то никада. Ако нисмо у стању да откријемо Царство Божије у Чикагу, на Тајмс скверу, Паризу и другде, нећемо бити у стању да га откријемо нигде другде. Ако мислите да ћете га наћи у Трансилванији, идите тамо под условом да сте довољно богати. И схватићете да између тог „тамо“ и овог „овде“ нема никакве разлике.
      Социолог Питер Бергер је, критикујући модерну идеју да је рај увек негде далеко од Менхетена, далеко од фабрика, свагда негде далеко у сеоским заједницама Северног Вермонта, тамо где се још увек меси хлеб, рекао: „Извините даме и господо, али када Бог говори о симболу свога Царства, то је увек – град, а не мала сеоска фарма у Вермонту.“ „И видех свети град, Нови Јерусалим, како силази са небеса“. А Јерусалим је наравно град.
      Наша вера је заснована на два основна откривења: Бог је толико заволео свет и пали свет је на тајанствен, мистички начин спасен.
      Ми смо људи хришћанске традиције и културе и ту не говорим о катедрали у Шартру или Нотрдаму нити о узвишеној религијској поезији. Говорим о јединственој култури која је дала као свој плод људе попут Дантеа, Шекспира или Достојевског, о вери у којој је све што покушавам да кажем изражено на савршен начин. Постоји стварно зло и постоји стварно добро. Постоји свет који је достојан љубави и постоји свет који је достојан мржње. Постоји вертикална и хоризонтална димензија живота човековог. Ништа у том животу није половично. Када је ту радост онда је радост потпуна. Када је туга онда је туга потпуна. Живот човеков се не може свести на психолошке приче и томе сличне ствари. Сведочим вам не само о ономе у шта верујем, већ и о искуству спасења које се збива овде и сада. А та вера и то искуство ће раскринкати као јереси како утопизам тако и ескапизам.
      Није на Цркви Христовој да гарантује да ће све бити боље јер је то утопизам а са друге стране морамо искључити и ескапизам – бежање од света, као издају према Богу који је толико заволео свет.
      Човек је постао човек не зато што је измислио точак, ма колико тај точак био битан. Ни зато што је homo sapiens, нити зато што је открио аристотеловску логику. Човек је постао оно што јесте – човек, када је постао homo adoratus, човек који благодари, а то је човек који не говори Богу: „Ја имам право на то. Моје уставно право је да увек имам ово или оно“ , већ је то човек који благодарећи Богу изненада кличе; „Небеса и земља су препуни славе Твоје!“
      О, када бисмо се само вратили из нашега посрнућа, из наше палости, из наше духовне оболелости, из јефтиног оптимизма на ширину духовног кисеоника оног космичког благодарења које представља нашу меру и контекст нашег истинског битовања, који преображава оно чувено „метро – посао – кревет !“ Онда бисмо могли то у себи да обновимо. Па све је ту и ништа нам зато не недостаје! Када бисмо то обновили ми тада, више небисмо били само пасивни следбеници у нарастајућој поларизацији утопизма и ескапизма, већ бисмо постали активни учесници у непрестаном процесу спасења света, света који је Бог створио, света који је пао и света који је спасен кроз Христа и оне који верују у спасење.
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово вископреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски и игуман острошки г. Амфилохије са Високопреосвећеним Митрополитом запорошким г. Луком из Украјинске православне цркве, уз саслужење свештенства и монаштва, служио је данас, на празник Усековање главе Светог Јована Крститеља, Свету архијерејску литургију у цркви посвећеној овом светитељу у острошком скитуЈован Долу код Никшића.   Звучни запис беседе   У литургијској проповиједи Митрополит је рекао да се данас сјећамо једног од најстрашнијих дана у историји рода људског, уз подсјећање да је најстрашнији дан распеће Господа нашега Исуса Христа, “а иза њега исто тако страшан дан јесте управо усековање главе Светог Јована Крститеља”.   “Свети Јован Крститељ је највећи међу пророцима, највећи рођени од жене, како је рекао сам Господ за њега, био је претеча Христов, Његов свједок прије Његовог доласка, он је крстио Господа у ријеци Јордану и прорекао Његово страдање и распеће.”   Владика је подсјетио да је управо на данашњи дан, по наредби ондашњег владара Ирода, овом великом Божјем угоднику и страдалнику глава била посјечена. Иако је Ирод имао поштовање према Светом Јовану, чак и волио да разговара са њим, осјећајући да је он праведан човјек, као што га је и читав народ прихватио као таквога, он је на једном пиру у пијанству обећао Саломији, Иродијадиној кћерки, због њеног играња, да ће јој дати све што заиште, а она, по мајчином наговору, затражи главу Јована Крститеља и он заповиједи да Јовану одсеку главу и да је донесе на тањиру.   “Можете замисли какав је то страшан догађај. Посјекли су главу Светог Јована Крститеља. Послије тога ученици Јованови су га сахранили, а његова глава се у времену појављивала на разним мјестима. Рука Светог Јована, која је крстила Господа у Јордану, и то је чудо Божије, која је ишла од Јерусалима, Палестине до Цариграда, стизала и до царскога двора рускога, на крају је предата од Марије Фјодоровне, потоње руске царице, преко Митрополит кијевског Антонија Храповицког, краљу Александру Карађорђевићу, такође мученику”, бесједио је владика.   Подсјетивши да су послије бомбардовања Београда, 6. априла 1941. године, Петар Други Карађорђевић и Патријарх српски Гаврило пренијели и тајно похранили у манастиру Острог светиње: руку Светога Јована Крститеља, заједно са дјелом Часног крста, које се данас налазе у Цетињском манастиру, и иконом Мајке Божје Филеримске, која се налази у Музеју Црне Горе на Цетињу, Високопреосвећени је изразио наду да ће се и икона вратити Цркви и да ће те три свехришћанске светиње бити похрањене у Саборни храм Свете Тројице, који је предвиђен да се гради изнад Цетињског манастира.   “Храм Свете Тројице је започет да се гради приликом крунисања краља Николе 1910. године и камен темељац се чува код мене у кабинету на Цетињу. На том камену темељцу пише: Овај храм се подиже у вријеме краља Николе, подиже га цар Николај Други, августа 1910, године. Ја се у Бога надам да ћемо идуће године почети да градимо храм, да ћемо положити тај камен темељац у славу Божију – Свете Тројице, и у част Царских страстотерпаца Романових, који су такође мученички, као и Св. Јован Крститељ, пострадали 1918. године.”   Архиепископ цетињски Амфилохије је поздрављајући драгог госта Митрополита запорошког Луку, који је донио благослов дивне благословене кијевске Руси и Митрополита Онуфрија, казао да је Украјинска православна црква страдална, као што је наша Митрополија:   “Та Црква страда од сличнога безумља, нажалост у томе учествује и Васељенски патријарх по својим немоћима људским, притиснут од сила овога свијета. Даће Бог да се то поново поправи, а Митрополит Онуфрије је сачувао са својим митрополитима, епископима, јединство Православне цркве свесловенске кијевске Русије. Ево благослов тога јединства, те јединствене Цркве, дошао је и овдје код нас, да заједнички прославимо овај страшни догађај у историји Цркве – мученичко страдање Светог Јована Крститеља Христовога.”   На крају Свете службе Божије Митрополит црногорско-приморски Амфилохије је владику Луку даривао у знак јединства и љубави панагијом Мајке Божије, иконом Светога Василија и књигама, истичући да је његово присуство велики Божји благослов и потврда да је Црква Божја једна света саборна апостолска:   “То јединство се темељи на Христу Господу, на Светој литургији и Светом причешћу Тијелом и Крвљу Његовом, на Тајни крштења у име Оца и Сина и Духа Светога, на Тајни Духа Светога животворнога којим се запечећујемо, на Тајни живота у Христу и у времену и у вјечности.”   Благодарећи на дару Његово вископреосвештенство Митрополит Лука је казао да му је част, коју је имао више пута још од 2006. године, да служи са владиком Амфилохијем и у сјећање на данашњи дан поклонио му крст, панагију и икону Св. Теодосија исповједника:   “Молим за ваше молитве за нашу отаџбину. Ми се саосјећамо са вама јер све што ви проживљавате и доживљавате у Црној Гори и ми доживљавамо од стране наших власти. Невјерујући човјек ће да сједне и плаче, а вјерујући ће увијек да се моли Богу и једни за друге. И заиста смо ми једно, и то што ми маштамо и сањамо је јединство у Духу и у времену и у вјечности. Данас смо једним устима и једним срцем са народом Божијим прослављали Бога.”   Високопреосвећени Митрополит запорошки г. Лука из Украјинске православне цркве је казао да се Свети Јован Крститељ није бојао никога и ничега и да је увијек говорио истину и борио се за правду, као и да се Митрополит Амфилохије не боји никога и ничега, да и он увијек говори истину и бори се за правду:   “Ви сте прије избора у Црној Гори рекли да за своје 82 године нисте излазили на изборе, али да сада излазите и позвали све да изађу. И ваш глас је био одлучујући јер га је чуо народ Божији. Ви као добар пастир можете рећи Господу: Ево ја и моја паства; а паства са своје стране може рећи: То је наш пастир за којим ми ходимо, који нас води у Царство Божије својим примјером, животом и молитвама.”     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Ведран,
      http://www.mkd.mk/wp-content/uploads/2012/10/Helix.jpg
    • Од Поуке.орг - инфо,
      „Како су величанствена дела Твоја, Господе! Све си премудрошћу створио!“ (Пс. 103, 24)   Од 1989. године, 1. септембар се, на предлог Његове Свесветости Васељенског Патријарха, обележава као Дан твари Божје, односно свега од Бога створеног. Сав православни и хришћански свет је позван да се у овај дан - 1. септембра – моли Саздатељу света, узносећи благодарне молитве на великом дару створеног света, као и молитве за његову заштиту и очување. Овај дан пре свега подсећа људе на бригу о животној средини и природи уопште која је немарним, неодговорним и крајње нехришћанским деловањем човековим болно рањена и насилнички угрожена. Човек није постављен да врши насиље над природом као да је он њен поседник, већ му је као благослов поверено да поступа као њен управитељ, да је с љубављу обделава и Богу с благодарношћу приноси.   Евхаристија чини да људи учествујући у Телу Христовом могу учествовати у животу Свете Тројице, а у Светом Духу она може с Христом принети творевину њеном Творцу: Твоје од Твојих, Теби приносећи ради свих и за све, како се каже у тексту Анафоре. Дакле, васколика твар се приноси као хлеб и вино, који се човеку на тајанствени начин враћају као Тело и Крв Христова – као божанска благодат за истински, целовити и вечни живот.   У наставку доносимо извод из предавања грчког архиепископа Димитрија, на конференцији Православног удружења Преображења Господњег (Orthodox Fellowship of theT ransfiguration) које је са енглеског превео протођакон Радомир Ракић:   Хармонија између неба и земље, каква треба да буде и између човека и творевине, заувек је једна од значајних тема у јудео-хришћанским светим списима и предањима, као што је и у православном богослужењу и духовном животу, сходно речима псалмопојца које понавља ап. Павле: „Господња је земља и све што је на њој“ (Пс 24,1; 1 Кор 10,26).   Прво, како смо већ приметили, неколико студија исцрпно износе мноштво далекосежних последица проузрокованих климатским променама. Услед тога ће људи који већ живе у топлим пределима, у приморским крајевима, а животно веома много зависе од пољопривреде и риболова, бити веома погођени, и сматра да ће поднети највећи ударац од последица климатске промене. Исто тако, и људи с малим приходима, који се буквално боре за животну егзистенцију, такође ће бити најмање спремни и способни да предузму одговарајуће мере и заштите се од штетних последица. Из овог разлога, еколошки проблем загађивања природе неизбежно је повезан с друштвеним проблемом сиромаштва; и стварно, сва еколошка настојања на крају крајева процењују се и ваљано просуђују сходно њиховом одразу и упливу на сиромашне. Ово меће посебан терет и изискује огромну одговорност свих нас људи вере, само уколико озбиљно прихватамо хришћанско учење о старању за сиромашне и маргинализоване међу нама.   Друго, наша је обавеза да се бринемо о међугенерацијској расподели оних добрих и лоших страна произашлих из еколошке ситуације. Како и на који начин ће наши поступци данас имати уплива на будуће нараштаје – на нашу децу и унучад? Имамо ли право да израбљујемо земљине ресурсе себично и раскалашно док иза себе остављамо последице наших поступака, које, према прогонозама о климатској промени, могу бити озбиљне и разорне? Изучавања јасно упозоравају на дугорочно лоше последице данашње емисије угљендиоксида; многе промене чији смо сведоци данас, у суштини су неопозиве. Сада ћу навести из извештаја Панела о климатској промени: „Већина аспеката климатске промене устрајаће многа столећа и након обустављања емисија угљендиоксида“. Није касно да на овај изазов одговоримо – као људи, као парохије и као планета. У стању смо да усмеримо земљу према будућности наше деце. Међутим, не можемо више чекати; не можемо себи више дозволити да чекамо скрштених руку.   Треће, као људи вере, а нарочито као православни хришћани, ми смо, пре свега и изнад свега, позвани да „уредимо свој дом“ (2 Сам 17,23). Морамо сагледати шта су еколошки приоритети и потребе у нашим парохијама и међу нашим верницима. Морамо почети с молитвом, призивајући благодат Божју на наше подухвате и молити се за очување Божје творевине, што и чинимо 1. септембра сваке године. Но, поред молитве, можемо отпочети са образовним програмима на свим нивоима, почев од недељне школе до катихетске наставе (веронауке), као и од проповеди у црквама све до припремања и растурања штампаног или другачијег материјала. Стављање нагласка на ову проблематику нарочито је плодно кад дође до међупарохијске и међуправославне сарадње на локалном, епархијском и, чак, на националном нивоу, тако да свака парохија – мала или велика – барем разрађује она основна питања и бави се рециклирањем употребљених предмета, уштедом енергије и воде, као и провером приоритета и могућношћу њиховог спровођења у живот.   На себе преузимамо обавезе не из разлога што су оне лаке, него због тога што нам је задато да „радимо и чувамо земљу“, да је обрађујемо и старамо се о њој (Пост 2,15). Свесно смо тога да је с наше стране са овим повезана извесна жртва, да морамо прихватати акетскији, подвижничкији начин живота, да смо позвани да се старамо о „најмањој нашој браћи“ и са њима делимо. Заиста знамо да оно што чинимо своме ближњем, чинимо, у ствари, самоме Христу (Мат 25,40). Ово значи да што год чинимо на земљи, чинимо самима себи.   И тако, враћамо се теми конференције „Православно богословље и екологија на делу“. Св. апостол Павле вели: „Знамо да сва твар заједно уздише и тугује сада“ и да „творевина жарко ишчекује да се јаве синови Божји“ (Рим 8,22.19). Морамо отпочети са овим „јављањем“ у локалној парохији, учећи се да живимо у скаду с Божјом творевином. Пре десет година казао сам: „Ангажовање наше Цркве на заштити околине мора спадати у програм локалне парохијске службе“. Наспрам претежно секуларној култури у нашој средини, наши верници морају учити како да примељују православно богословље и еколошка начела у својем животу. Епископи и свештеници морају их подучити евхаристијском и аскетском етосу нашег црквеног предања како би се наши верници учили да благодаре Богу на свим стварима док се према земљи понашају поштовано и трезвено. Штавише, у својим заједницама морамо изграђивати литургијски етос како би то суделовање у добрима било кључно у животима нас као хришћана.   Приредио катихета Бранислав Илић     Извор: Православље
×
×
  • Креирај ново...