Jump to content
Sign in to follow this  
Драгана Милошевић

Mirjana Bobić–Mojsilović oštra kao nikada do sada

Оцени ову тему

Recommended Posts

mirjana_b-696x418.jpg

Piše: Mirjana Bobić – Mojsilović

Došla je jesen, deca krenula u školu, a Srbija se vratila u kuće da gleda rialiti programe na televiziji i da u njima, pradoksalno, pronalazi vrhunsku zabavu. Jer, šta ima zabavnije u životu nego posmatrati kako se ljudi, skupljeni skoro isključivo po principu „od zla oca i od još grđe majke“ danonoćno uzajamno da izvinete, pičkaraju, tuku, pljuju, ponižavaju, mrze i gaze, svlače, pominju polne organe, prljave gaće, pokazuju zadnjice, podriguju, pljuju, prde i psuju?

Sasvim je razumljivo zašto moćne nacionalne televizije ne snimaju drame i serije, ne dovode pred svoje kamere pristojne i pametne ljude pošto pristojnost, vaspitanje, pamet i integritet ne dižu rejting, i „ti ljudi nisu dovoljno filmični“. A škola je, ionako, za gubitnike, agresija je jedino društveno isplativo ponašanje, kome je do morala taj nije razumeo moderno doba i nek ode u manastir, pošto ono što svi gledaju- poručuje samo jednu jedinu stvar – pobedniku je sve oprošteno, čak iako je i tukao i bio tučen. Pare i skandalozna slava, brišu sve. Zato, gazi preko leševa, urlaj, pljuj, psuj, otimaj, preti, lomi, penji se na sto, i pobedićeš!

Sodoma i Gomora naših rialiti šou programa, međutim, deleko je opasnija od onoga što se na prvi pogled vidi. Daleko opasnije od sve te „stvarnosne proze u direktnom prenosu“ jeste nešto drugo: rialiti programi ovakve vrste osim što pojam integriteta brišu iz vrednosnog sistema, i osim što uporno lome kičmu ionako sluđenom, ojađenom malom čoveku, i čije ćemo posledice tek videti, čine jednu strašnu stvar: u svom tom naizgled stihijskom dokumentarizmu ljudskih najnižih strasti, ovi projekti promovišu koncept logora kao vrhunski cilj savremenog čoveka, i njegovu najbolju moguću sudbinu, kao njegovu prvu i poslednju šansu. Zatvoreni na neodređeno vreme, plaćeni da se međusobno mrcvare, ali i da pokažu kako je vrhunski cilj zadovoljiti, odobrovoljiti i nasmejati gospodara. Drugim rečima, opasni, grozomorni eksperiment masovne kontrole uma, koji poručuje da smo svi po malo kurve, nasilnici, zveri i bezvredna bića.

To što u tim gladijatorskim arenama nema lavova, i što još uvek nismo videli ubistvo, ništa ne menja na stvari. Jer, promenjen je ne samo jezik nego i smisao javnog prostora, srušene su sve ograde, unutar strogo kontrolisane životinjske farme.

Ugasiti televizor jeste početak revolucije.

Izvor: AllMe / Foto: Printscreen youtube

link

Share this post


Link to post
Share on other sites

pa i ovaj forum postaje kontrolisan i pod diktaturom, starac porfirije je govorio prvo ispravi sebe i popravićeš ceo svet

stvarno ne razumem ukoliko je normalna razmena mišljenje razlog zaključavanja teme o ikoni

ali zato vrlo dobro razumem krajnju nestabilnost hrišćana

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 8 часа, Драгана Милошевић рече

Ugasiti televizor jeste početak revolucije.

Да, угасити телевизор јесте добро, не само због ријалити програма, већ и због много других.разлога. Али ако говоримо о гашењу телевизора као решењу проблема ријалитија, то није довољно. Ни издалека. Управо због свега што је рекла пре тога, ( а рекла је одлично!),  што је указала какав је то кал - ментални, психолошки, емоционални - који загађује васколики јавни простор Србије, цело друштво, он се не може решити (само) пасивним гашењем телевизора. То може бити само први корак, али то није решење. Обично дајем поређење са канализацијом која се излије на улицу. Мењање канала или гашење телевизора јесте пандан томе да ја или ти не прођемо том улицом где се канализација излила. И ми смо проблем решили за себе, појединачно. Али проблем није решен - постоје људи који ту живе, постоје људи који туда морају да прођу, зараза ће се одатле потенцијално ширити све док се изливање заустави. Једино право решење је затворити цев из које се излива канализација. Или, слично томе - ако у неком ресторану служе покварену храну, није решење да ти и ја не одемо да ручамо у тај ресторан, јер ће отићи много других људи. Једино решење је затворити ресторан док се проблем са поквареном храном не реши.

Е сад, на који начин затворити канализациону цев звану ријалити, јесте питање на које до сада нисмо успели да дамо прави одговор. Петиције су биле, али се њима није ништа постигло. Због ријалитија се очито неће скупити и протестовати пред Владом довољна, критична маса људи, због које би власт схватила да треба да реагује. Ни интелектуална јавност, ни Црква немају снаге ни воље да озбиљно и посвећено покрену решавање овог, по мени, једног од већих проблема у Србији.Било је појединих реаговања попут овог Мојсиловићкиног, али је све то спорадично и кратког даха. Лично бих био спреман и да кампујем пред Владом колико год треба када бих знао да би то дало резултата, јер ме овај безобразлук и нискост власти и тајкуна, који свесно упропашћавају народ зарад своје политичке или финансијске користи, изузетно нервира. Али је јасно да камповање појединца, па и групе људи пред Владом, не би издејствовало укидање овог ђубрета од програма.

Share this post


Link to post
Share on other sites

@Родољуб Лазић 

daće bog da se možda napretkom tehnologije (interneta) bivši korisnici medija uključe u pravljenje medija, recimo jeftina internet-tv produkcija, pa kada ponudimo odgovarajući sadržaj jednostavno preoteti "korisnike medija"

bilo bi divno kada bi neko mogao da finanasira obrazovni ili dečiji program putem privatnih internet kanal, mislim da bi čak postojala i određena ekonomska logika gde bi roditelji bili spremni da to i plate 8ako ne čak i po nagovoru same dece, ukoliko je sve dovoljno zanimljivo) 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Nije se rijaliti program pojavio sam od sebe i postao Sodoma i Gomora koja se evo uveliko širi na sve strane, već je to projekat crveno-crne koalicije koja se 2012 vratila na vlast i vratila svu prostotu i idiotluk 90tih i još to unapredila. Radi se o projektu socijalnog inženjeringa kao i 90tih. Bler je predvodio i tada i sada. Tada je razarao države, ljude i materijalne resurse a sada razara iznutra. Čak je i njihov ministar koji je malo posumnjao u dobrobit projekta zamalo izgubio fotelju zbog nesmotrene kritike. Na nesreću i Crkvi se na čelu našao lik koji je tu kamarilu, na našu sramotu, podržao, pa još i večiti potparol s njim

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 часа, dilic рече

Nije se rijaliti program pojavio sam od sebe i postao Sodoma i Gomora koja se evo uveliko širi na sve strane, već je to projekat crveno-crne koalicije koja se 2012 vratila na vlast i vratila svu prostotu i idiotluk 90tih i još to unapredila. Radi se o projektu socijalnog inženjeringa kao i 90tih. Bler je predvodio i tada i sada. Tada je razarao države, ljude i materijalne resurse a sada razara iznutra. Čak je i njihov ministar koji je malo posumnjao u dobrobit projekta zamalo izgubio fotelju zbog nesmotrene kritike. Na nesreću i Crkvi se na čelu našao lik koji je tu kamarilu, na našu sramotu, podržao, pa još i večiti potparol s njim

Нису ријалитији почели 2012. Први код нас је био Велики Брат 2006.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Mislim da je koncept zadruge i sl.rijaliti programa zasnovan na želji da se pokaže šta su sve ljudi spremni uraditi za novac,odnosno da se za novac može kupiti sve.To je kvazi kultura koja stvara svoje kvazi junake .Mediji danas pretenduju da kreiraju neku paralelnu realnost koja ima svoja pravila igre,i gde su akteri spremni pristati na sve.Dobro je da se ponekad bar oglasi neki intelektualac.Crkveni programi pričaju neku svoju priču.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 часа, Жика рече

Нису ријалитији почели 2012. Први код нас је био Велики Брат 2006.

Tada je to bila bezazlena zabava privatne televizije a od 2012 postao je Blerov program za zaglupljivanje srpskoga roda i uništavanje svih moralnih i duhovnih vrednosti.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Милан Ракић,
      „Gledajmo se u oči“ – naslov je knjige vladike Grigorija (Durića) u izdanju Vukotić Media (priređivači Danijela Jelić I Milojko Božović). Knjiga je koncipirana tako što u prvom delu vladika Grigorije odgovara na brojna pitanja priređivača knjige dok su, u drugom delu autorski tekstovi i besede izgovorene u raznim prilikama samog vladike Grigorija. U dogovoru sa izdavačem Danas donosi dva odlomka iz ove knjige. Izbor I oprema teksta redakcijski. Knjiga se može poručiti na ekskluziv @vukoticmedia.rs ili telefonom 011/3348516, Hilandarska 32/3.
      U maju 2019. održan je Sabor Srpske pravoslavne crkve, na kojem se raspravljalo o Kosovu i Metohiji.

      Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je – na svoj zahtev ili poziv patrijarha Irineja i vas vladika, ostalo je pomalo nejasno – došao u Patrijaršiju i obratio vam se, kako je zvanično rečeno, želeći da vas upozna s trenutnim stanjem u vezi s pregovorima oko statusa Kosova. Šta je on tada rekao? Šta ste Vi njemu rekli? Da li je bilo teških reči? Da li je došlo do približavanja ili udaljavanja stavova između predsednika i vladika? – Još tokom susreta u Žiči, a koji je prethodio zasjedanju u Beogradu, pokušao sam da predočim patrijarhu da će dolazak predsjednika Vučića samo još više produbiti postojeće podjele u našem društvu, pa i u samom Saboru. A svaka nova podjela vodi ka još izraženijoj atrofiji demokratije. Mnogo episkopa je bilo protiv prijedloga da se sastanemo s predsjednikom na zvaničnom nivou, dok je, s druge strane, na tom susretu uporno insistirano uz obrazloženje da će nam predsjednik Vučić reći o Kosovu nešto što nismo čuli do tada, a što je veoma važno.
      Od početka sam sumnjao da ćemo čuti nešto novo, što se, na koncu, i pokazalo opravdanim. Bez saglasnosti Sabora, to jest bez glasanja, progurana je ideja da predsjednik ipak dođe. Međutim, ne na Sabor, nego pred nas, vladike, s kojima se sastao u jednoj prostoriji u Patrijaršiji.
      Predsjednik Vučić bio je sve vrijeme, blago rečeno, neprijatan prema vladici raško-prizrenskom Teodosiju, kojem je, između ostalog, zamjerao to što posjeduje kosovska dokumenta. Reagovao sam na predsjednikov prigovor, rekavši da pomenuta zamjerka uopšte nema smisla, dok je vladika Teodosije odgovorio da predsjednikovi poslanici sa Srpske liste takođe imaju kosovska lična dokumenta, a da ih on sam ima zato što mora da se kreće po Kosovu, dodavši i to da obaveza posjedovanja kosovskih dokumenata proističe iz Briselskog i drugih sporazuma, koje je potpisala vlast u Srbiji.
      Na kraju se ispostavilo da dolazak predsjednika Vučića uistinu nije urodio plodom, niti je rezultirao novim uvidima u vezi s Kosovom i Metohijom, ali je zato doprinio tome da predsjednik prilikom svoga boravka u Patrijaršiji nekoliko vladika označi kao svoje protivnike, među kojima sam bio i sam. On je tom prilikom, osim s episkopom Joanikijem, raspravljao nešto malo s mitropolitom crnogorsko-primorskim Amfilohijem i sa mnom.
      Kada su poslije tog susreta Nikola Selaković i predsjednik Vučić javno počeli da tumače šta se dešavalo na pomenutom sastanku, odlučio sam da se oglasim i ja i otvoreno kažem da tokom tog susreta ništa novo nije rečeno, niti predstavljeno. Nakon toga je započela medijska hajka na vladiku Teodosija i mene, koji smo čitav mjesec razvlačeni po naslovnicama žute štampe. Nisam se mnogo uzrujavao zbog toga, jer znam iz ranijeg iskustva kako to funkcioniše.
      Na mene takvi napisi nemaju uticaja, ali vjerovatno imaju na glasače u Srbiji. Režiser kojeg veoma volim i cijenim, Andrej Tarkovski, zapazio je jednom prilikom da u naše vrijeme ljudi neće biti razapinjani na krst, nego u novinama, u medijima, te da svi oni koji pokušavaju da govore istinu moraju biti spremni na taj krst.
      Da li, naročito posle ovih zbivanja, mislite da bi odnos države i Crkve trebalo zakonski urediti na potpuno novim osnovama? Ranije ste to tražili? – U kontekstu pomenutog događaja, smatram da je došlo krajnje vrijeme da napravimo nove osnove za odnose države i Crkve, što je trebalo uraditi još devedesetih godina prošlog vijeka. Važno je da Crkva i država budu odvojene, tačnije, da se zakonski utvrdi kako i jedna i druga strana treba da se ponašaju i koje su im nadležnosti. Nije moguće poreći istorijsku ulogu Crkve u izgradnji državnog i nacionalnog identiteta srpskog naroda, ali Crkva ne može da se svede na to, niti je to njena jedina uloga, jer bi na taj način ona prestala da bude Crkva. Crkva, između ostalog, treba da bude korektiv, treba da ima proročki glas, što znači da treba da ukazuje na društvene i sve ostale anomalije, koliko god to bilo bolno i za nju i za državu. Stiče se utisak da je, nasuprot tome, sada sve svedeno na nastojanje da se po svaku cijenu uspostavi harmonija u odnosima Crkve i države, ali da se ta harmonija svede u prvom redu na princip „ne diramo vas, ne dirajte nas“, a to nipošto nije odnos koji donosi dobre plodove. Plodotvoran odnos bi podrazumijevao da država može korigovati Crkvu, ukazujući joj na njena zemaljska zastranjenja i poštovanje pozitivnih zakona koji važe za sve, a da istovremeno Crkva može korigovati državu podsjećajući je, pored ostalog, da njeni glavni predstavnici nisu iznad zakona koje su sami donijeli. Ako ne postoji ovakav uzajamni odnos, onda je posrijedi totalitarizam.
      Mnogo puta ste pitani o Vučiću, davali ste različite odgovore, pisali ste na tu temu… Kako biste okarakterisali njega i period njegove vladavine? – Da ne bi bilo nesporazuma, odmah na početku ću reći da nemam ništa lično protiv Aleksandra Vučića. Međutim, nikad nisam bio u saglasnosti s ideologijom koju je zastupao 90-ih, kao ni s ovom koju zastupa sada. Prije svega zato što se zalažem za demokratiju u kojoj je moguće imati drugačija mišljenja i iznositi različite stavove, naročito one koji su oprečni stavovima vlasti, a da zbog toga ne trpite posljedice. Drugim riječima, smatram da je sloboda veoma važna, to jest važno je pravo onog drugog da govori i da razmišlja, a da pritom zbog toga ne bude kažnjen. A ako pak onaj drugi ima dobre argumente, onda sloboda koju pominjem podrazumijeva i to da se ti argumenti uvažavaju. Stoga sadašnje stanje u Srbiji doživljavam kao veliku krizu u kojoj dolazi do konstantnog urušavanja države, i to na različitim nivoima, čak i na ekonomskom, iako se uporno tvrdi da ekonomija cvjeta. Uprkos takvim izjavama, ne primjećujem da život ljudi u Srbiji napreduje nabolje. Ono što me najviše zabrinjava jeste to što toliko građana napušta zemlju, i to vrijedni i sposobni ljudi, uz to nerijetko i istinske patriote. Oni koji su već podigli djecu, koji su cijeli život ulagali u tu zemlju i imali namjeru da u njoj ostanu – sada, u zrelim godinama, kada već zalaze u treće doba, pakuju kofere i odlaze u inostranstvo. Ne može me niko ubijediti da je nekome drago da se zaputi u neizvjesnost, u nepoznato, i da život započne od nule. Nedavno sam čuo jedno razmišljanje koje mi se učinilo veoma smislenim. Naime, jedan čovjek iz Hanovera mi je rekao kako su „nekada ljudi išli trbuhom za kruhom, a sada idu razumom za dostojanstvom“. Ova rečenica udara tamo gdje je najbolnije i podstiče nas na razmišljanje, a naročito bi trebalo da aktuelnu vlast i njenu opoziciju podstakne na promišljanje o razlozima migracije i tome kako ih je moguće zaustaviti.
      Spomenuli ste upravo opoziciju u Srbiji. Vaš kritički stav prema vlastima jasan je i argumentovan, možete li nam, međutim, nešto više reći o tome kako ocenjujete delovanje opozicije? – Pomenuo bih suvisle riječi jednog svog poznanika, iskusnog gospodina od 90 godina, a koji je proveo čitav svoj život u Londonu i Ženevi, baveći se ozbiljnim poslovima. Kada sam nedavno razgovarao s njim, bio je u bolesničkoj postelji. Otvorio mi je oči jednom rečenicom kojom bih sada i sam htio da otvorim oči vođama opozicije, među kojima ima i onih koje lično poznajem. Ta rečenica glasi: „Lošu vlast na tom mjestu uvijek drži loša opozicija“. Naravno, udio odgovornosti koji snosi opozicija za loše stanje u državi nije isti kao onaj koji snosi vlast, ali svakako jeste znatan. S tom činjenicom, uistinu, moramo da se suočimo. Opozicija, naime, ne može biti bilo kakva – na primjer, opozicija puna kalkulacija ili opozicija koja ne zna šta hoće. Ne može biti dobra ona opozicija koja čeka da Vučić nešto potpiše u vezi s Kosovom, pa da na tome temelji svoj trijumf. Opozicija mora da bude beskompromisna, iskrena, takva da građani Srbije mogu da kažu: „Ovi ljudi će nam pružiti slobodu i dostojanstvo“. Ne smijemo takođe zaboraviti ni to da uloga nas kao hrišćana nije da nekog srušimo, nego da budemo spremni da se žrtvujemo, te da naša žrtva otkrije prevaru i falsifikat. Slabost srbijanske opozicije leži upravo u nedostatku pomenutih kvaliteta. Opoziciji ne smije da bude cilj da sruši vlast, a potom da radi to isto što je radila prethodna vlast – opoziciji treba da bude cilj da smijeni jedan sistem kako bi uspostavila zajednicu u kojoj svaki čovjek ima pravo na dostojanstvo i slobodu mišljenja. Vjerujem da u opoziciji ima ljudi koji su u stanju to da učine.
      Treba, isto tako, iskreno priznati da ne možemo reći da Aleksandar Vučić nije sposoban čovjek, da je neko ko nije radio na sebi. Ali ne možemo reći, između ostalog, ni to da on ne razapinje ljude po medijima na bezobziran način. Za mene, kao episkopa u NJemačkoj, to možda i nije toliko važno. Ali za nekoga ko je episkop u Beogradu, u Šumadiji, u Kraljevu, u Valjevu, to bi i te kako trebalo da bude važno.
      Zašto je neophodan ekumenski dijalog? Jedna od najznačajnijih činjenica koje se tiču Crkve 20. vijeka je ekumenski pokret. NJegov značaj se ogleda u tome što su u njega sada aktivno uključene sve hrišćanske Crkve kako bi prevladale podjele prošlosti i ponovo uspostavile jedinstvo hrišćanske Crkve. Svidjelo se to nama ili ne, u ekumenskom pokretu prednjačili su protestanti (već od početka 19. vijeka). U Katoličkoj crkvi ekumenizam je polako sazrijevao da bi se svom silinom projavio poslije Drugog vatikanskog sabora. Kod pravoslavnih to ide najsporije, ali zahvaljujući izuzetnim naporima nekih istaknutih teologa i pastira Crkve (da pomenem samo oca Georgija Florovskog i vladiku Nikolaja) i mi polako hvatamo korak sa drugim Crkvama.
      I dok se prva generacija pravoslavnih teologa i jeraraha sa puno entuzijazma angažovali u ekumenskom pokretu, njihovi nastavljači nemaju više njihovog žara. Oni odnose sa nepravoslavnima održavaju uglavnom mehanički i bez istinske želje da razumiju sagovornike i njihove argumente, držeći da je Božija milost izlivena samo na njih i da sa ostalima mogu imati odnos jedino ako se svi drugi saobraze njihovim rasudama i pred-rasudama.
      Ne pretendujemo da tačno znamo kojim putem treba da ide ekumenski dijalog, ali se slažemo sa Kongarom kojim putevima ne smije da ide: 1) putem povratka svih u okrilje Pravoslavne (Kongar bi rekao Katoličke) crkve, i 2) odgađanjem jedinstva među hrišćanima do eshatona (izgovarajući se da će eventualno jedinstvo hrišćana biti čudo koje će Bog učiniti na svršetku vremena). Prvi put je put isključivosti i integrizma, a drugi put je bjekstvo od istorijskog zadatka i projava ekumenskog pesimizma i vječnog odlaganja pod poznatim izgovorom da baš „sada nije vrijeme“.
      Dakle, ekumenskog dijaloga mora biti ako smo kao pravoslavni hrišćani uopšte odgovorni ne samo za sebe nego i za druge. Naravno, ključno pitanje ostaje: do koje granice zajedništvo može podnijeti različitost. Ali upravo zato potreban je iskren i odgovoran dijalog, prije svega sa katolicima ali i sa ostalim hrišćanima, a ne stav umišljenosti i snishodljivog ophođenja prema svima koji nisu pravoslavni.
      No, ako se odustajanje od dijaloga ili fingiranje dijaloga bez iskrenog i bratskog pristupa pravda strahom od antiekumenista koji bi mogli izazvati eventualni raskol, onda se čovjek pita da li je moguće da se ovakvi argumenti ozbiljno zastupaju. Da li je moguće odustati od borbe za uspostavljanje ponovnog jedinstva Hristove crkve zbog toga što bi neki ostrašćeni fanatici (a ostrastio ih je neodgovorni pristup naše Crkve prema tom pitanju) mogli da se pobune protiv toga? Ili da čak istupe iz Crkve koja traga za jedinstvom.
      Na ta retorička pitanja dovoljno je odgovoriti samo ovo: da su drevni oci Crkve (na koje se tako često pozivamo, a tako malo ugledamo) na način današnjih zastrašenih jeraraha prilazili problemima sa kojima su bili suočeni, oni ni jedan jedini ne bi riješili. Da su oci odustajali od suočavanja sa izazovima svoga vremena (kao što je izazov našeg vremena ekumenizam) zato što se to ponekim ostrašćenim fanaticima nije činilo prihvatljivim, ne samo što bi postupili nezrelo i neodgovorno, nego istorija Crkve ne bi ni postojala. Svaki njen novi korak bio bi onemogućen strahom od terora crkvenih ekstremista koji u svim vremenima kao korov pokušavaju da uguše plemenite biljke u crkvenoj bašti.
      Ako ove uprkos njima ipak uspijevaju, to je zato što su oci Crkve povlačili hrabre i odlučne poteze a nisu se skrivali i bježali od onih kojima je jedinstvo Crkve Hristove toliko mrsko da ne štede truda da ga na svaki način spriječe.
      Što se tiče nas čije eparhije zahvataju i prostore koji nisu tradicionalno pravoslavni, ali na kojima i pravoslavni žive kao manjina, nama je kristalno jasno da je dijalog sa nepravoslavnima ne samo poželjan, nego i nužan.
      Da bi živjeli normalnim životom, pravoslavni i u sredinama u kojima su manjina moraju biti integrisani u društvo u kojem se nalaze, a da bi se ta integracija odvijala na dostojanstven način, paralelno sa njom mora se odvijati i dijalog crkava (npr. pravoslavne i katoličke) koji će, što više odmiče, i jednoj i drugoj strani pokazivati da među njima ima neuporedivo više sličnosti nego razlika i još manje suprotnosti i isključivosti, a time i manje razloga za netrpeljivost i neprijateljstvo.
      Odustajanje od iskrenog i odgovornog dijaloga u takvim (a po mom mišljenju i u svim drugim) sredinama, značilo bi prepustiti sopstvene vjernike predrasudama onog drugog (ali i njihovim vjerskim fanaticima – jer od njih nijedna Crkva nažalost nije slobodna). A od tog drugog, kao manjinska zajednica, pravoslavni u tim sredinama na kraju krajeva egzistencijalno zavise.
      Zato mi, kako iz teoloških uvjerenja, tako i iz pastirskog odgovornog staranja, nećemo odustati od trezvenog dijaloga sa katolicima i drugim hrišćanima u nadi da će nas na tom putu uvijek rukovoditi Božija milost i njegovo bezgranično čovjekoljublje koje sve ljude dobre volje podjednako grli i miluje.

       
    • Од kopitar,
      Teoza (pobožavanje) kao biblijska i povijesna doktrina
      DOI.ORG Ovo je prvi od dva članka od ovoga autora, koji istražuju doktrinu teoze...  
    • Од Милан Ракић,
      Nejasno je da li se inicijativa pokojnog Olivera Ivanovića pridružila Srpskoj listi ili je to istup pojedinaca. Iz Beograda pred kosovske izbore poručuju da je samo Srpska lista dovoljno srpska, a ostali kvare jedinstvo.

      Izbori početkom oktobra mogli bi da donesu tektonske promene na kosovskoj političkoj sceni, nove većine i možda prvi odlazak Demokratske partije Kosova (PDK) Hašima Tačija u opoziciju. No za srpsku zajednicu neizvesnost nije takve političke prirode.
      Naime, tri partije i jedna koalicija su Centralnoj izbornoj komisiji predale liste štiklirajući da kandidati na njima predstavljaju srpsku zajednicu. No sudeći prema izjavama beogradskih Naprednjaka, samo su jedni „pravi“, dok su drugi „albanski predstavnici Srba“.
      Taj jedan „jedinstven i monolitan“ predstavnik Srba, kako je nazivan u kampanjama od 2013. naovamo, je po čitanju iz Beograda samo Srpska lista.
      Svi ostali – Samostalna liberalna stranka, Partija kosovskih Srba i koalicija Progresivne demokratske stranke, Nove partije Kosova, dve građanske inicijative i dva nezavisna kandidata pod nazivom „Sloboda“ – „ne žele da budu deo jedinstvenog nacionalnog korpusa i ne žele da rade u koordinaciji sa zvaničnim Beogradom“.
      Hvalospevi o jedinstvu koje održava Srpska lista pred svake izbore bivali su propraćeni i mračnim, kritičkim tonovima koji su ukazivali na pretnje, zastrašivanja kandidata, psihološke pritiske na birače. Ta je stvar kulminirala ubistvima dvojice kandidata za gradonačelnika Severne Mitrovice – kumova, Dimitrija Janićijevića i Olivera Ivanovića.

       
      U „monolit“ Srpske liste je, prema vestima koje su potresle javnost, stupila i građanska inicijativa ubijenog Ivanovića „Sloboda demokratija pravda“ (SDP). To je prvi put da ta inicijativa učestvuje na kosovskim parlamentarnim izborima i to u redovima onih koji su Ivanovića targetirali kao „izdajnika“ i „albanskog čoveka“. Za potpredsednikom Srpske liste Milanom Radoičićem kosovske vlasti tragaju u vezi sa ubistvom Ivanovića.
      „Veliki greh“, „sramota“ samo su neke od reakcija kosovskih Srba na vest da će se potpredsednica SDP Ksenija Božović naći na Srpskoj list. Uzvratili su predsednik Aleksandar Vučić i Marko Đurić opisujući Kseniju Božović kao „ozbiljnu, inteligentnu ženu“ koja se „opredelila da bude u okviru jedinstvene državne politike Srbije“ i kojoj zbog toga „tajkunski mediji i predstavnici opozicije“ žele da „uzmu politički skalp“.
      „Zbijamo redove“
      Ubrzo nakon što je sa zvanične adrese SDP stiglo saopštenje o priključenju Srpskoj listi reagovao je Dušan Milunović, jedan od odbornika SDP u Severnoj Mitrovici. Milunović i Igor Rajčić, koji su uz Božović lokalni odbornici SDP, optužili su Božović da se oglušila o volju većine članova stranke, ali i volje njihovih glasača.
      „Svi smo potreseni odlukom koju je donela lično Ksenija Božović“, kaže Milunović za DW. „Što se tiče ostalih članova SDP, pokušavamo da ih ne provlačimo kroz blato i da ne koristimo ovaj momenat da radimo na bilo kakvoj prevlasti ili bilo čemu. Želimo da svako ima svoj stav, ali moje mišljenje je da je apsolutna većina smatra da nema prostora za ovu vrstu saradnje.“
      Hijerarhija u SDP je konfuzna jer ta inicijativa ni dve godine od ubistva lidera nije odabrala novo rukovodstvo. Tako političko nasleđe Ivanovića sada može postati predmet borbe dve struje – one koja podržava saradnju sa Srpskom listom i one koja se tome oštro protivi.

      Foto: EPA-EFE/MALTON DIBRA
      Da stvari budu još komplikovanije, trenutno nije jasno koja od te dve struje ima nadmoć. S jedne strane, Božović, ali i predsednik Vučić govore o većem broju članova SDP koji su se odlučili za saradnju sa Srpskom listom, ali je Božović jedina koja je iza svoje odluke stala javno. Njoj se na listi Srpske liste pridružio i stranački kolega Svetislav Jokić što je javnost saznala tek nakon što je Srpska lista objavila imena kandidata. Međutim ni Jokić, ni ostali članovi SDP nisu se javno oglašavali o ovom pitanju.
      Ni sam Milunović ne može da potvrdi koliko članova SDP prećutno podržava odluku Božović, a ne negira da je diskusija na tu temu bilo i da Božović nije imala potrebnu većinu za zajedničku odluku.
      „Nezvanično postoji informacija da su još jedan ili dva člana prećutno saglasni sa ovim. Ali, ukoliko to sami žele, mogu javno da izraze svoj stav, bez obzira na to što nisu odbornici. Ne želim da govorim u tuđe ime. Igor (Rajčić) i ja smo se putem saopštenja javno oglasili,“ podseća za DW.
      U pomenutom saopštenju stoji da se Srpskoj listi neće pridružiti zbog ličnog dostojanstva. „Ova naša odluka ni na koji način nije usmerena na razdor jedinstva srpskog naroda, već je doneta radi očuvanja ličnog dostojanstva i dostojanstva ljudi koji su za nas glasali i podržavali.“
      Ipak Milunović ne namerava da odustane od SDP, tvrdi da ova inicijativa postoji dok traju njihovi mandati u skupštini. „Mi smo građanska inicijativa i bavimo se lokalnim temama, imamo nameru da zbijamo redove i zadržimo članstvo koje prati politiku koju nam je Oliver sam ponudio i iza koje smo stali kada smo se kandidovali na lokalnim izborima,“ navodi za DW.
      Ksenija Božović tokom jučerašnjeg dana nije bila dostupna za komentar.
      Demokratska liga favorit
      Izbori 6. oktobra dolaze nakon nešto više od mesec dana političke neizvesnosti koju je u Prištini izazvala ostavka premijera Ramuša Haradinaja zbor poziva da u svojstvu osumnjičenog da iskaz Specijalnom sudu za zločine UČK.
      Vest je mnoge stranke na Kosovu dočekala nespremne, a u prvom redu trenutno najveću parlamentarnu i opozicionu stranku na Kosovu – Demokratsku ligu Kosova (LDK), koja se našla usred procesa unutrašnjih izbora.

      Foto: EPA-EFE/ VALDRIN XHEMAJ
      Upravo ova partija je viđena kao najpoželjniji partner koji bi gotovo svakoj predizbornoj koaliciji doneo velike šanse za pobedu. Umerena, sa iskustvom u upravljanju institucijama, poštovana u međunarodnoj zajednici i bez istaknutih ratnih komandanata, LDK najbliže odražava i želje međunarodne zajednice.
      Najozbiljnije pregovore o predizbornoj koaliciji LDK je imala sa pokretom Samoopredeljenje, ali su razgovori propali na pitanju ko će biti kandidat za premijera. Da je do dogovora došlo, ta koalicija bi bez sumnje osigurala komotnu većinu i, što je za mnoge aktere u Prištini najbitnije, oformila vladu bez glasova Srba.
      Srpska lista je inače do samog kraja podržavala prošlu Vladu Ramuša Haradinaja.
      Iako do koalicije nije došlo, LDK ostaje favorit i teško je zamisliti buduću vladu bez ove partije. Neizvesnost je ogromna za sve ostale, a ponajviše Demokratsku partiju Kosova (PDK) koja bi po prvi put u dve decenije mogla da ode u opoziciju.
      Ovaj izborni proces mogao bi biti istorijski i za Samoopredeljenje koje je bliže nego ikada da po prvi put postane deo izvršne vlasti. Tada će se videti koliko su Aljbin Kurti i ostali iz ovog pokreta ozbiljno mislili kada su najavljivali borbu protiv korupcije, nepotizma, uzurpiranog sudstva i organizovanog kriminala, što bi do srži moglo da uzburka kosovsku političku senu.
      Za učešće na izborima prijavilo se ukupno dvadeset partija, četiri koalicije i jedan nezavisan kandidat.

    • Од Драгана Милошевић,
      Trijumf naše ženske odbojkaške reprezentacije nad Italijom u finalu Svetskog prvenstva u Japanu bio je povod da se, na vrlo emotivan način, javno oglasi italijanski pisac Maurucio Monte.
         
      FOTO: MAURIZIO MONTE / FACEBOOK Mauricio Monte
      On je odlučio da se ovim povodom obrati na Fejsbuku, a prevod njegove objave glasi ovako:
                "Srbija je pobedila, zemlja koja je otprilike četiri puta manja od Italije. Srbija je pobedila, a ima samo osam miliona stanovnika (mnogo manje od Lombardije).
      Srbija je pobedila, zemlja sa nižim BDP-om nego siromašna južna Italija.
        Srbija je pobedila, ta „mala, prljava i loša" Srbija.
      Srbija je pobedila, taj „ološ narod" koji nikada ne saginje glavu.
      Srbija je pobedila, bez velikih banaka i osiguranja.
      Srbija je pobedila, ona kojoj ne znate ni geografski položaj.
      Srbija je pobedila, baš ona „ultranacionalistička i ratoborna".
        Srbija je pobedila, iako još sakuplja krhotine rata koji se nikada nije ni završio.
      Srbija je pobedila, a vaši omiljeni novinari objavljuju plačljive članke o pobeđenima, ali bez ikakvih pohvala pobednicima.
      Srbija je pobedila, čak i za vas koji ne znate Ivu Andrića.
      Srbija je pobedila, ona ista koji je pre mesec dana pobedila i vašu mušku ekipu.
       
      FOTO: MAURIZIO MONTE / FACEBOOK Fejsbuk objava Mauricija Montea
        Srbija je pobedila, ona koja nije za vas „ciganska" nacija samo kada vašim timovima daje svoje najbolje sportiste.
      Srbija je pobedila igrajući loše, jer da je igrala kao što zna igrati, vaša iluzija bi mnogo kraće trajala.
      Srbija je pobedila, za svoje sinove koji su devedesetih prizivali „mir", a vi ste bili gluvi.
      Srbija je pobedila, ona koja je kopala po ruševinama i zakopavala leševe dok ste gledali televizijske dnevnike u kojima su u nju upirali prstom.
      Srbija je pobedila, ona čiju ste decu, koja su bežala od rata, prihvatali samo zato što vam je bila potrebna radna snaga.
        Srbija je pobedila, suviše praznih džepova da bi zaslužila vašu pažnju.
      Srbija je pobedila, ona Srbija Novaka Đokovića.
      Srbija je pobedila, ona koja ne kaže „razumem, gospodine" pred diktatima Zapada.
      Srbija je pobedila, za svoju univerzitetski obrazovanu decu koja su čekala, devedesetih godina, po tri sata u redu da bi imala priliku da kažu telefonom „mama … dobro sam".
      Srbija je pobedila, ona čije su se novčanice od večeri do jutra pretvarale u bezvredni papir.
       
      FOTO: FIVB / PROMO Ženska odbojkaška reprezentacije Srbije slavi titulu prvaka sveta
      Srbija je pobedila, ona Srbija beogradskih dečaka koji su, kada čuju sirenu, bežali kući u nadi da bomba neće pasti na njihovu zgradu.
      Srbija je pobedila za tebe, koji ne propuštaš priliku da kažeš „svi su oni ultranacionalisti", a onda se ljutiš kada u inostranstvu povezuju Italiju s mafijom i mandolinom.
      Srbija je pobedila i za vas koji mislite da vojnička ruka generala Mladića predstavlja celi narod, a da Musolinijeva ruka … nije takva.
      Srbija je pobedila, ona koja spaja ručak s večerom.
       
      FOTO: MAURIZIO MONTE / FACEBOOK Mauricio Monte
      Srbija je pobedila, optužena da bira ultranacionalističke političare od strane onih koji primećuju da u njihovom nacionalnom timu igraju crne devojke, čime izražavaju svoj rasizam.
      Srbija je pobedila, ona koja neće da trampi sebe za počasti.
      Srbija je pobedila, a vi preuveličavate srebrnu medalju italijanskih mladih i zaslužnih devojaka.
      Srbija je pobedila, ali, kao i obično, vi to niste primetili!", istakao je na italijanskom Mauricio Monte, a preveo književnik i književni prevodilac Dragan Mraović.
      link
    • Од Милан Ракић,
      "Prijatelji se sreću, a onda nestaju, da bi ustupili mesto drugima."
      To je na poleđini naše zajedničke fotografije sa maturskog plesa napisala jedna moja tadašnja simpatija iz gimnazijske klupe. Onda je otišla na studije. Na faksu je srela jednog starijeg i zanimljivijeg - i više se nismo sreli. Posle se udala. Tako se njeno poimanje tematike zvane meaning of life sa poleđine one fotografije (koju, začudo, čuvam i danas), obistinilo.

      Međutim, sva moja kasnija iskustva govore suprotno: ljudi koji su mi u bilo kom trenutku životnog maratona postali prijatelji i danas su uza me. Možda ne fizički, taktilno, na dohvat ruke, ali su prisutni u mislima, povremenoj konverzaciji, onlajn razmeni, čak i kod susreta jednom u dvadeset godina a kao da je juče bilo. Nikakav problem.
      Milan Milošević je umetnik, čitaj: muzičar, kompozitor, virtuoz na klarientu (uostalom, kao i njegov otac, legendarni Božidar Boki Milošević) i profesor na Konzervatorijumu u Vankuveru, gradu koji zovem "kanadskim Mediteranom". Sada već mogu da kažem da se dugo znamo, još od 2008. godine, kada sam poslednji put boravio u Vankuveru. Tada sam sa njim i nekoliko njegovih bliskih prijatelja, naših zemljaka, sada naturalizovanih Kanađana, razmenio gomilu informacija o zajedničkim vremenima koje zovemo "nekad i sad" i o zemlji koja je nekada postojala, a sada je više nema.
      I, gle, evo me ponovo sa Milanom Miloševićem, nakon kreativnog kontakta iz te davne godine u kojoj sam pokušao da na ovim prostorima predstavim njegov tadašnji world music projekat "Darunam". Napominjem da se nisam proslavio kao promoter - "Darunam" numere zavrtele su se, koliko mi se čini, samo u mom ZAIRU i nigde više... Rekoh, čini mi se. Zato se, molim vas, uzdržite kad poželite da me angažujete kao promotera vaših krvlju i znojem stvorenih proizvoda.
      Ali, sada je u pitanju jedna priča koja će, mislim bar tako, malo koga ostaviti ravnodušnim, pošto je akter priče Margita, a to znači: Margita Stefanović Magi, tragična junakinja jugoslovenskog roka, pored Milana Mladenovića duša i srce benda koji odavno pripada legendi, EKV.
      Moj prijatelj Milan Milošević nazvao je ovu priču "Nema nazad", a ja sam bio toliko drzak da je prekrstim u:

      Magi, jednom i nikad više

      "Ne znam za bolju osobu od tebe za ovo sto ću da kazem," pisao mi je Milan, "a nadam se da ćeš imati strpljenja za celu priču, budući da je ‘scenario’ zaista zivotni. Želeo bih da dopre do šire publike, a nisam siguran koji je način najbolji da se ovo podeli sa svetom. Priča govori o poslednjem, nikad objavljenom snimku sa Margitom iz maja 1991. godine, snimku koji je nastao sasvim slučajno...

      Elem, pre 28 godina, kao student druge godine na FMU, snimao sam muzički demo u kući jednog zajedničkog prijatelja na Vračaru. To je bio amaterski tonski studio, poseban zbog maltene muzejske kolekcije istorijskih elektronskih klavijatura, kao odraz strasti njegovog vlasnika prema elektronskoj muzici.
      Noć pre tog neobičnog jutra nisam mogao da spavam. Imao sam ključ od studija. Ispostavilo se da su u tom podrumu, zapravo, snimale muzičke zvezde poput EKV, ali i neke tada još nedovoljno poznate grupe poput Mobi Dika i još nekih. Došao sam u studio sam tog ranog jutra, tog krajnje običnog, toplog, mirisnog majskog beogradskog jutra. Napravio sam sebi kafu. U tom neko iznenada, bez kucanja, otvori vrata podrumske sobe, a na vratima - Margita iz EKV!
      Odmah sam je prepoznao, krajnje iznenađen što je srećem u vreme i na mestu na kom je zaista nisam očekivao. Neobično živahnog glasa za tako rani jutarnji čas, reče mi: "Hajde da nešto imrovizujemo, pa kako ispadne... Evo, pustiću traku da ide tek tako, bez stajanja i vraćanja, pa da vidimo, ha?"
      I tako, neplanirano snimismo jednu punu tonsku traku od nekih četrdesetak minuta čiste muzičke aleatorike. U početku, uglavnom, muzičke besmislice, ali ubrzo, nešto kasnije, mnogo smislenije muzičike misli. U prvih 10 minuta čak mislim da se uopšte nismo ni razumeli, niti slagali u idejama; ali posle tog početnog, kriznog perioda, počeli smo da se nadopunjujemo u idejama - i završismo tu seansu krajnje ekstatično...
      Sećam se da sam iz svoje naivnosti i neiskustva namerio da iste večeri sve to izbrišem sa trake. Ali hoćeš, Margita je kasnije dosnimavala svoje improvizacije na postojeći snimak, dodavajući svoje muzičke ideje, kao na kakvom muzičkom kanvasu. U narednih par nedelja, ta traka je postala jedini preostali vid komunikacije među nama.
      ...Nakon tog jutra, Margitu nikada više nisam sreo. Samo sam nailazio na tragove koje je ostavljala za sobom, na tonskom pultu u studiju - male ceduljice, kriptične podsetnike. Tek sada shvatam da je Magi radila demo-snimke i komponovala za buduci EKV album, "Dum Dum". Čuo sam i neke grube snimke na klavijaturama koji su, sada to znam, bili prapočetak numera za album "Neko nas posmatra". Zapravo sam, kao kakav nepozvani svedok, ne kapirajući, slušao i gledao rađanje jednog od najznačajnijih "kamenova mudrosti" jugoslovenskog roka u njegovom izvornom, embrionalnom obliku...
      Tek nekoliko meseci kasnije iste te 1991. godine preslušah naše delo i počeh da ga editujem, dok u jednom trenutku nisam došao do, otprilike, sedam i po muzickih minuta. To što smo napravili zazvučalo mi je kao da dolazi sa druge planete! Ništa slično do tada nisam čuo. Danas mi se čini da zrači duhom albuma grupe Pink Flojd iz 2014, "Endless River", izdatog dvadeset i tri godine posle onog našeg trenutka inspiracije i improvizacije!
      Do sada je taj neobjavjeni snimak bio na analognoj traci u sefu prijatelja. Sef je otvoren ovog proleća, posle 28 godina. Mislim da je ovo poslednji neobjavljeni muzički snimak Margite Stefanovic-Magi i jedini ikada urađen zajedno sa Aleksandrom Radulovicem-Futom, gitaristom i poznatim kompozitorom, koji je tek kasnije nasnimio svoj muzički doprinos na naš inicijalni duet.
      Magi mi je na kraju rekla: "Neka se ovo zove NEMA NAZAD". Zapisao sam to u mom notnom bloku i ostalo je kao podsetnik sve do danas. Bio sam veoma mlad. Nisam tada bio u stanju u potpunosti da razumem njen poseban kreativni muzički dar.
      Margitu nakon tog jutra više nisam video. Ta jedna efemerna, neobjavljena numera, "Nema nazad", ostala je kao trag jednog vremena i nekih divnih ljudi kojih, nažalost, više nema."
      .
      (Vankuver, 28. juna 2019, 2:56 PM, Milan Milošević)
      .
      * * *
      Šta sam mogao da dgovorim Milanu osim: "...Divna priča, hvala ti. Odmah da kažem, više nego išta želim da je u tvoje ime podelim sa slušaocima moje radio-emisije, istovremeno i sa 5000 svojih prijatelja i isto toliko pratilaca na Fejsbuku, a zatim i sa posetiocima sajta www.modli.rs. Znam da će ovu priču sa mog Fejsbuk zida mnogi šerovati - Magi je legenda koju vreme, kako protiče, sve više jača. Očekujem reakcije, a slutim da će mnoge ići ka tebi. Ostaje samo pitanje zajedničkog kompozitorsko-produkcionog projekta na kom ste radili, to jest njegove 7-minutne esencije: gde bi i kako bi svi koji to požele mogli da ga čuju?"
      Milanov info stigao je odmah. Sadržavao je link ka kraćoj verziji na YouTubeu, a tu je, između ostalog, napomena na engleskom: "Never before released improvisational electro-acoustic music from 1991, "Nema Nazad" by Margita Stefanović Magi (EKV), Milan Milošević & Aleksandar Radulović Futa."
      Zoran MODLI, FB
       

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...