Jump to content
JESSY

Zašto svi tračarimo, a preziremo trač?

Recommended Posts

Od bezazlenih glasina do olajavanja – svi ponekad tračare. Ali svi bi rekli da ne odobravaju razgovore o odsutnima, da to nije lepo. Psiholozi pak kažu da trač nije ništa strašno i da je ukorenjen u evoluciji.

 

woman-791874_1920-678x381.jpg

 

Imala sam kolegu koji me je u svakoj prilici zaverenički odvlačio u stranu i u pola glasa pričao šta misli o osobi koja je upravo napustila prostoriju. Bio je tipična tračara. To mi je bilo vrlo neprijatno.

Pa ipak, i ja to radim: pričam o ljudima koji trenutno nisu tu.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Naučnici pretpostavljaju da se 65 do 90 odsto svakodnevnih razgovora vrti oko ljudi koji nisu prisutni. „Ljudi tračare sa uživanjem koje se može porediti sa hranom ili seksom“, pišu istraživači u jednoj studiji.

Tek mali broj ljudi priznaje da voli ogovaranje. Prema jednoj anketi koju objavljuje Nemački zavod za statistiku, polovina ljudi kaže da tračari ređe od jednom mesečno ili nikada. Tek 11 odsto ljudi priznaje da to čini svakodnevno. Trač je gotovo jednako posvećen komšijama, kolegama, rođacima i prijateljima, nešto manje šefovima, a najređe životnom partneru.

Moralni kod većine društava osuđuje pričanje o ljudima iza njihovih leđa. „Trač se vidi isključivo kao samoživo ponašanje sa ciljem da se manipuliše ljudima, da se na njih utiče sa zlim namerama“, piše u jednoj holandskoj studiji sa naslovom „Zašto ljudi ogovaraju“.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ali zapravo su ti razgovori u pola glasa bolji od svog imidža. Ne samo da su ljudski, nego su i smisleni. „Kroz trač učimo ko je potencijalno dobar partner za saradnju, a od koga treba da se držimo podalje“, kaže psiholog Jan Engelman koji istražuje ovu temu na Univerzitetu Berkli u Kaliforniji.

Ko će biti primljen u grupu, a ko ostaje van? To je tokom evolucije bilo pitanje života i smrti. Presudno za preživljavanje je bilo da na vreme budete upozoreni ko su izdajnici, prevaranti, egoisti…

Ogovaranje nam u tom čitanju pomaže da odlučimo koga ćemo primiti u svoj krug. Već se i mala deca na ovaj način štite od egoističnih vršnjaka koji ne žele ništa da dele ili sa kojima nije zabavno igrati se, utvrdio je Engelman u jednoj studiji.

Share this post


Link to post
Share on other sites

A šta ako pričaju o meni?

Tračarenje ne pomaže samo da se odvoji žito od kukolja i tako odaberu odgovarajući članovi grupe. Ogovaranje drugih takođe predstavlja i vezivno tkivo grupe. Jača socijalna veza između tračara koje se u poverenju naginju jedne prema drugima i pričaju ispotiha.

Ali olajava se i u okviru čvrste grupe. Zar nije to posebno gadno? Ne baš. Jer ko povredi norme grupe kako bi stekao lične prednosti mora da računa sa tim da će drugi o tome pričati.

Strah da biste mogli da postanete predmet sledeće trač-partije motiviše članove grupe da se ponašaju fer prema drugima. Na posletku, ako se pravila ekstremno prekrše, osoba može biti i najurena iz zajednice.

Pa da li onda tračare imaju na umu dobrobit cele grupe? Nije tako jednostavno. Naučnici su našli razloge koji pokreću ljude na ogovaranje. Osim razmene korisnih informacija, tračarenje zbilja može da se koristi kao manipulacija.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Kada nekom pričate o odsutnoj osobi, onda utičete na mišljenje te osobe. Tako se šire predrasude i glasine koje brzo mogu poprimiti razmere mobinga. Nije čudo što trač bije loš glas.

Doduše većina ljudi nema loše namere kada ogovara. Najčešći motiv je jednostavna radost zbog malo glasina o nekome. Zabavno je razmenjivati nove tračeve, to skreće pažnju sa svakodnevice i omogućava ljudima da provedu ispunjeno vreme, pišu holandski istraživači.

Ali iako gotovo svi tračare, barem ponekad, svi će reći da to nije lepo. „Možda ne volimo kad drugi ogovaraju jer bi moglo da se radi o nama. Naša reputacija tada više nije u našim rukama, više nemamo potpunu kontrolu“, kaže Jan Engelman.

Preziremo ogovaranje jer bismo mi mogli da budemo meta? Sećam se da sam o svom kolegi sa početka priče uvek mislila – kada preda mnom ovako priča o svima ostalima, kako li tek priča o meni kada izađem iz prostorije?

Možda me je ta neprijatna pomisao podstakla da mu, ako je moguće, nikada ne dam razlog da me ogovara. Ponašala sam se najbolje što znam. I time je njegovo tračarenje stvarno ispunilo svrhu evolucije.

 

https://www.danas.rs/zivot/zasto-svi-tracarimo-a-preziremo-trac/

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 5 часа, JESSY рече

Naučnici pretpostavljaju da se 65 do 90 odsto svakodnevnih razgovora vrti oko ljudi koji nisu prisutni. „Ljudi tračare sa uživanjem koje se može porediti sa hranom ili seksom“, pišu istraživači u jednoj studiji.

Tek mali broj ljudi priznaje da voli ogovaranje. Prema jednoj anketi koju objavljuje Nemački zavod za statistiku, polovina ljudi kaže da tračari ređe od jednom mesečno ili nikada. Tek 11 odsto ljudi priznaje da to čini svakodnevno. Trač je gotovo jednako posvećen komšijama, kolegama, rođacima i prijateljima, nešto manje šefovima, a najređe životnom partneru.

Moralni kod većine društava osuđuje pričanje o ljudima iza njihovih leđa. „Trač se vidi isključivo kao samoživo ponašanje sa ciljem da se manipuliše ljudima, da se na njih utiče sa zlim namerama“, piše u jednoj holandskoj studiji sa naslovom „Zašto ljudi ogovaraju“.

Uživaju u tome, ali to je kao kad neko celi dan ide po gradu u cipelima kojima posle unosi blato u svoju kuću... Uspešni ljudi manje tračare...

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Danijela,
      komentar dana >
      Zašto se nisam ubila
      jovana gligorijević   Nekako mi je uspelo da se izlečim od smrtonosne bolesti. Od bolesti koja će, prema procenama Svetske zdravstvene organizacije za manje od dve godine biti najčešći uzrok smrti kod žena, a drugi po redu u ukupnoj populaciji. Govorim o depresiji.
      Da sam se ubila, svi bi pričali da sam bila energična i imala planove za budućnost. Bili bi šokirani i iznenađeni, tvrdili bi da ništa nije ukazivalo na to. Pojedini iz moje okoline bi čak rekli da sam uvek bila nasmejana. Za nekolicinu sam uverena da bi paranojisali kako sam zapravo ubijena, a sve je namešteno da liči na samoubistvo. Možda grešim, možda ne bi bilo tako, ali nikada neću saznati iz prostog razloga – nisam se ubila.
      Nisam se ubila jer sam bila vrhunski prevarant. Toliko sam vešto skrivala od drugih kako se osećam, sve dok nisam ostala bez snage da se pretvaram.
      Nisam se ubila i zato što sam pre svoje depresije imala priliku da vidim tuđu. Jer sam znala šta je i da može da se izleči. Čak i kad sam imala osećaj da je nemoguće i da nikad neće proći, terala sam sebe da mislim na dve izlečene osobe koje poznajem. Kad mi se činilo da mi je šansa za izlečenje ravna čudu, prisećala sam se da znam za dva čuda.
      Nisam se ubila, jer sam onog trenutka kad sam sebi priznala da sam bolesna, priznala i drugima oko sebe. Preživela sam jer sam imala sreće – ljudi oko mene nisu ignorisali ono što sam pričala i kako sam se ponašala. Nisu mi govorili da znaju kako je, nisu živeli u zabludi da je depresija isto što i teška tuga. Moja depresija se nikad nije manifestovala kroz tugu. Rastuživale su me situacije koje bi rastužile i zdravu osobu. Mene je depresija terala u strah, očaj i razne druge emocije koje se ne mogu opisati jednom rečju. Nisam se ubila jer su mi najbliži ponavljali da me vole onda kad sam ja sebe najviše mrzela. Nisam se ubila jer je moj prijatelj, a tadašnji cimer, znao da to što se svađam sa njim i divljam zbog gluposti – nisam ja. Znao je da je to bolest i nije digao ruke od mene.
      Nisam se ubila jer u vreme moje depresije mediji nisu pisali o samoubistvima ovako kako danas pišu. Da jesu, njihovi klik bajt naslovi bi me sigurno gurnuli sa vrha solitera u kom sam živela. Nisam se ubila i jer u vreme kad mi je bilo najgore nisam imala Tviter, mesto gde ljudi sa 30 i kusur hiljada pratilaca pišu kako je depresija izgovor bezvrednim ljudskim bićima, a ne bolest. I za to dobijaju stotine lajkova.
      Da sam se ubila, ostavila bih poruku od samo tri reči: "Ne mogu više." Depresivni ljudi se ne ubijaju zato što ne žele da žive. Ubijaju se jer ne vide drugi način da prestanu da se osećaju tako. Pitaćete se: kako? Iskustvo depresije nije prepričljivo. Može se dočarati samo metaforama, nikad do kraja preciznim, metaforama koje će potpuno razumeti samo oni koji su takođe depresivni. Zamislite da osobi koja nema receptore za fizičku bol treba da opišete kako je kad priklještite prst. Nemoguće.
      Kad sve saberem, živa sam samo zato što sam imala sreće. Takoreći, slučajno. Međutim, izlečenje ne mora da zavisi od sreće. Gledajte ljude oko sebe, probajte da vidite svet onako kako ga oni vide. Ne otpisujte ljutite žene kao "histerične kučke", ne osuđujte devojke koje žive za izlaske kao "podivljale drolje", ne odustajte od prijatelja koji vas stoti put ispaljuju u poslednjem trenutku iako ste odavno dogovorili viđanje. Ne sudite prema sebi i onome što vi mislite da je ispravno, već razmislite zašto se ta osoba ponaša tako kako se ponaša. Ako vam neko kaže da njemu nikada više neće biti dobro, podsetite ga na vreme kad mu jeste bilo dobro, pa je prošlo. Gađajte ga logikom: recite mu da će i ovo loše proći, kao što je prošlo i dobro. Ako vam kaže da sopstvenu budućnost vidi isključivo kao crnu, skrenite mu pažnju da nije vidovit. Pitajte da li je predvideo da će se osećati tako grozno, pa kad kaže da nije, recite mu da onda nema pojma šta ga čeka u budućnosti. Pošaljite mu poneki link sa iskustvima izlečenih, ponudite se da krenete sa njom ili njim na taj prvi, najstrašniji pregled kod psihijatra. Čuvajte mu strah, ako se plaši da će u čekaonici sresti nekog koga poznaje, obećajte da ćete reći da ste vi taj koji ide na pregled, a da vam on pravi društvo. Dovijajte se kako znate, jer tako spasavate nečiji život i to ne bilo čiji. Spasavate nekog svog.
      Ja sam živa. Vrlo lako sam mogla da ne budem. Živa sam jer je imao ko da mi dobaci pojas za spasavanje kad sam se davila. Celoj toj armiji porodice, prijatelja, pa i slučajnih poznanika nemam kako da zahvalim. Ali mogu da širim dalje i da ponudim svoje iskustvo, ako može nekome da bude slamka spasa.
       
      Zašto se nisam ubila
      WWW.VREME.COM  
    • Од Поуке.орг инфо,
      Na 800 godina autokefalnosti naše Crkve uz patrijarha dva predsjednika, koji su nesumnjivo i najjače političke ličnosti Srpske i Srbije dobili su najveća crkvena priznanja. Veličinu čina trenutno zasjenjuje nevjerovatan „hejterski zanos“ drugosrbijanske umišljene elite, ali i djela tzv. patriotske inteligencije koja je već zašla u zilotsku fazu.
      Politički oponenti koji kalkulišu sa dozom kritike nadajući se svom komadu crkvenog kolača nisu ni po čemu relevantni jer njihovu ogorčenost  očito uzrokuje zavist a ne analitika ili bilo kakav suvisli pragmatizam.
      Drugosrbijanci  su toliko bijesni da od izvrgavanja ruglu svake patriotsko-nacionalne a naročito patriotsko-crkveno-nacionalne priče, sad čak  prelaze na tumačenje crkvenih kanona. Inače su sami kanonizovani intalisanom srbofobijom i interesima van i  daleko  od Srbije u kojoj bistvuju i, rekao bih uz minimalnu dozu malicioznosti , uživaju. Nije im ni zamjeriti jer u njima i ne postoji ništa autohtono ili preciznije autokefalno što bih ih vezivalo za toliko prezren „Srpski interes“.
      Patriotama je mnogo teže jer su ostali u šablonu nesrećnih, ali i prosvjetljujućih 90-tih. U tom šablonu Dodik nije ni bio a Vučić je od njega napravio najveći otklon modulišući ga do neprepoznatljivosti  za većinu plebsa ili evropske javnosti, ali surovim pragmatizmom i do sada neviđenom energijom usmjeravajući ga na rast proizvodnje, društvenog bruto proizvoda i jačanje suštinske moći Srbije da u neizvejsnoj budućnosti ne samo opstane nego  bude faktor ili čak pobijedi.
      Objektivno nikad Srbija i Srpska nisu bile bliže i nikada razlike između Srpskog i srbijanskog nisu bile manje. Uz sve medijske zamke i zablude u koje su povremeno upadali svi koji su Dodika i Vučića uzaludno zavađali propadao ja i  projekat da i Srpsku i Srbiju udalje i posvađaju.
      I takođe objektivno nikad niko nije više institucionalizovao nacionalnu svijest i politiku  preko Drine  od  Dodika ma kako to nekome paradoksalno izgledalo (iskreno i  meni do prije 4 godine). Naravno Republika Srpska je u mnogo nepovoljnijem ustavnom i ekonomskom položaju i medijskom okruženju od Srbije i nema tu ekoniomsku snagu i supstancu (koju Srbija ima povećava i bratski pomaže), ali je zbog toga taj Dodikov posao i mnogo vrijedniji od onog što trenutno vidimo i procjenjujemo.
      A najobjektivnije; Vučić je pored često kritikovanog, ispostaviće se lukavog, podilaženja raznim faktorima i faktorčićima, što nas je često frustriralo, skoro neprimjetno ili za objektivnije dovoljno očito, povukao naprijed u broju fabrika, puteva, bolnica i stvari koje dižu kvalitet života i koje se vide iz aviona kao i toliko napadani Beograd na vodi. Treba spomenuti i veliki, nikad veći broj obnovljenih i izgrađenih Crkava i manastira sa obe strane Drine, gdje je Dodik, što se kaže, prvi počeo i udario to na sva zvona, dok je Vučić skoro pa u tišini radio gotovo isto. Još neprimjetnije smo se navikli na dolazak državnika većeg formata u Beograd i još bližu saradnju sa Rusijom uprkos saradnji i koketiranju sa zapadom i NATO alijansom. Uvođenje velikog broja najrespektabilnijih vojnih aviona, helikoptera i druge tehnike operativnijeg i snažnijeg obima nego u mnogo većoj SFRJ dovelo je i do toga da sutra neće biti čudno ako Srbija bude najmanja zemlja koja će npr. instalisati S 400 i ponovo  biti balkanski lider. Vučić je to činio paralelno-istovremeno na leđima noseći najveću srpsku muku, obavezu i hipoteku –Kosovo.
      E pa da vidimo jeli to bilo lako i ima li sličnih primjera u istoriji?
      Sve što bi Dodiku i Vučiću prigovorili u smislu političkog pragmatizma  sa elementima surovosti ili ih napadali zbog modela medijske kampanje sa tragovima presije ili stilskih figura u izražavanju u komunikaciji mnogo je malo ili im čak pomaže i stvara kako manevarski prostor tako i obavezu.  Tu ubrajam i kritike vladike Amfilohija koje se ne mogu dnevnopolitički procjenjivati.
      Zato bi pametnom bilo suvišno pitanje zašto su odlikovani? Argumenti potiv nisu mjerljivi u odnosu na argumete za. A o razumjevanju crkvene diplomatije i strategije privlačenja lidera i podjelu odgovornosti umjesto učestvovanja u podjelana da ne govorim.
      Naša Crkva sublimura pamet i iskustvo koja sežu i dalje od 800 godina autokefalnosti koju danas proslavljamo. Ta pamet nije lična, nije ni i jednom čovjeku, vladiki ili patrijarhu ili bilo kakvoj ad hok grupi u ili van naše crkve ili spoljnom uticaju . Ima u toj pameti i  nešto iznad , nešto „božije“. Ne traži to „božije“ nikakvo razumjevanje ili potvrdu. To je stvar vjere.
      Pišem ovo rizikujući da me upišu u apologete Dodika i Vučića i po dobrom srpskom običaju provuku kroz blato uz dodatke raznih gadljivih pridjeva koji me mogu upisivati  u koristoljubive podanike. Nikakva šteta jer  vjerujući sam čovjek sa zvanjem i zanimanjem, porodicom i karijerom, koji je praštao i praštaće jer se ne odričem nade da ćemo u ovom teškom i magovitom vremenu  preteći i ponovo se dignuti kao narod.
      Možda je moj ugao previše analitički ili patriotski, ali koji su to uglovi bolji?
      Zašto je crkva odlikovala Dodika i Vučića?
      WWW.NEZAVISNE.COM Na 800 godina autokefalnosti naše Crkve uz patrijarha dva predsjednika, koji su nesumnjivo i najjače političke ličnosti Srpske i Srbije dobili su najveća crkvena priznanja. Veličinu čina...  
    • Од Kafanski amater,
      HRVATSKI ISTORIČAR UZNEMIRIO SRBIJU: ZNA LI VUČIĆ ZAŠTO CAR LAZAR I OBILIĆ NISU MURATU PONUDILI PODELU KOSOVA? | srpskidnevnik.com
      SRPSKIDNEVNIK.COM Jedan od prvih i najljepših opisa Kosovskog zavjeta donosi Dubrovčanin Ludovik Crijević Tuberon, povjesničar iz 15. stoljeća.  
    • Од Рапсоди,
      Ugledni psihijatar nakon decenija rada u mentalnoj bolnici: Demoni postoje, evo koga napadaju, zašto i kako da prepoznate napad!
      STIL.KURIR.RS Baš svako može da bude meta, a napad ćete prepoznati veoma lako  

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...