Jump to content
Поуке.орг инфо

Политика.рс: Малолетни могу сами да одлучују о промени пола

Оцени ову тему

Recommended Posts

Са навршених 15 година, млади по закону могу дати пристанак за ову операцију, па су се тако у једној београдској породици родитељи суочили с немогућношћу да учествују у ћеркиној одлуци о промени пола

PROMENAPOLA.jpg

(Фото Пиксабеј)

„Ја сам рођена у погрешном телу и желим да променим пол”.

Ово је реченица којом је шеснаестогодишња девојчица из темеља променила живот једне београдске породице. Када је, након почетног шока, њена мајка одговорила да то неће моћи да уради без њене сагласности, тинејџерка јој је цитирала члан Породичног закона који експлицитно каже да „дете које је напунило 15 година и које је способно за расуђивање може дати пристанак за предузимање медицинског захвата”.

Како је могуће да петнаестогодишње дете не може да гласа или вози аутомобил, али може да промени пол, поставља реторичко питање њена мајка Александра М.

– Приметила сам да се моја ћерка стиди груди и женских облина, да се повлачи у себе и проводи много времена на интернету, али сам све то приписала уобичајеној адолесцентској фази тражења идентитета. Међутим, када сам је питала зашто повезује груди снажним бајндером, траком за повезивање, саопштила ми је идеје које јој се врзмају по глави. Након што смо се прибрали од шока и страха, супруг и ја смо је одвели на Клинику за адолесцентну психијатрију, где су стручњаци рекли да је у питању адолесцентна криза. То је једино што ми у овом моменту даје снагу да се борим против система који деци дозвољава да се упуштају у опасне хормонске експерименте и одлучују се за радикалне операције свог тела без пристанка родитеља. Свесна сам да одређени број људи на планети има осећај да живи у погрешном телу и спремна да прихватим чињеницу да моја кћерка има наклоност према сопственом полу, али сам шокирана чињеницом да наши закони дозвољавају да дете са навршених 15 година може самостално да донесе одлуку о стерилизацији и сакаћењу гениталија – прича ова мајка.

Александра М. истиче да је у разговору са ћерком схватила да је она своју представу о трансродном идентитету и промени пола добила претрагом интернета који обилује псеудопсихолошким тестовима чије решавање наводно помаже да откријемо да ли смо рођени у правом или погрешном телу, али и нереалним причама о лакоћи промене пола.

– Ти текстови на интернету у суштини баратају са родним стереотипима. У једном од њих се, примера ради, каже да ако девојчица носи панталоне, баца шналице из косе и игра се аутомобилчићима, онда је дечак у телу девојчице. Па, то је суспензија здравог разума. Колико се девојчица игра са аутомобилима и одбија да везује кикице? Да ли све њих треба да водимо код пластичног хирурга? Тинејџ култура је снажно обележена трансродним ликовима, а јутјуб је препун видео-клипова у којима се истиче да ћете након промене пола доживети чаробну трансформацију душе и самоуверено кренути у нови живот. Не приказују се ожиљци од операције и нико не говори да је промена пола синоним за стерилизацију и сакаћење здравог тела. Користе се еуфемизми типа „горње операције” или „адаптације тела на душевно стање”,  а не прича се о унакаженим гениталијама и чињеници да неће моћи ни да уринира без проблема, а камоли да има нормални сексуални живот – каже ова мајка.

Она је престрашена чињеницом да је хормонска терапија која претходи операцији пола – пут у једном правцу. Девојчице које крећу са хормонском терапијом добијају дубок глас и маље по телу и неретко  губе косу, а дечацима не расту полни органи... Код оба пола се зауставља развој гениталија и секундарних полних карактеристика.

Весна Брзев Ћурчић, психолог и психоаналитичар која деценијама ради са адолесцентима, каже да је за младе уобичајено да експериментишу са својом сексуалношћу.

– Од пубертета ка адолесценцији, тело представља енигму за адолесценте. Велике промене на телесном плану их збуњују, неке и плаше. Све ове промене стварају и збрку у глави и деси се да некада нису сигурни у своју сексуалну оријентацију. Тим пре што су страсна пријатељства између самих девојака и самих младића пре правило него изузетак. За већину младих то је пролазна псеудохомосексуална фаза која код неких може да изазове страх, па и панику. Сазревањем се успоставља сексуална оријентација која је потом углавном стабилна – каже Брзев Ћурчић.

Иако по закону петнаестогодишњаци могу самостално да доносе одлуку о промени пола, наша саговорница истиче да у пракси ниједан стручњак неће одобрити овакву интервенцију код малолетне особе.

– Постоји Комисија коју је формирало Министарство здравља а чине је стручњаци разних профила који се у оваквим случајевима питају. То не важи само за адолесценте, него и за пунолетне особе –подсећа Весна Брзев Ћурчић.

Годишње се обави између 10 и 15 операција

Душица Марковић Жигић, психијатар и члан Комисије за промену пола потврђује да особа која је напунила 15 година има право да се обрати овој комисији и без пристанка родитеља, али наглашава да се пре навршене 18. године не почиње хормонска терапија.

– Тачно је, обраћали су нам се и малолетници који су имала осећај да су рођени у погрешном телу, али процедура психо-физичког праћења особе пре почињања хормонске терапије траје око годину дана, нарочито када су млади у питању. Постоје разне форме несклада између полног и родног идентитета, али нису сви за операцију. Зато чекамо да деца сазру. До сада нико није радио операцију пре 18. године. Иначе, у нашој земљи две трећине трошкова операције покрива Фонд за здравствено осигурање, али једну трећину плаћа пацијент, а тај трошак износи око хиљаду евра, што већина адолесцената не може сама да финансира – закључује Душица Марковић Жигић.

Она додаје да између 10 и 15 особа у Србији годишње промени пол. До сада је најмлађи пацијент имао 18, а најстарији 68 година.

757z468_PROMENAPOLA.jpg
WWW.POLITIKA.RS

„Ја сам рођена у погрешном телу и желим да променим пол”. Ово је реченица којом је шеснаестогодишња девојчица из темеља променила живот једне београдске породице. Када...

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 8 минута, Поуке.орг инфо рече

Како је могуће да петнаестогодишње дете не може да гласа или вози аутомобил, али може да промени пол, поставља реторичко питање њена мајка Александра М.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ма ужас, спрема премијерка и нови закон о браковима...не разумем Вучића...разумео би и либерал-капитализам, окупацију, и нај-нај-нај, ма све...али ово не разумем нико му не тражи, што му треба да је већи католик од папе...има и он децу...не ваља нам посао...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Историја Светосавске Цркве, историја и житије Светога Саве је примењена историја за наш народ и нашу Цркву. O осам векова трајања аутокефалности Српске Православне Цркве у емисији „Ристрето  у пола девет“ говорили  су протонамесник  Миодраг Андрић и катихета Милован Крстић.
       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Desiderius Erasmus,
      The tradition of the Orthodox Church is not a static deposit but a life-giving stream. Culture is part of that stream. We move through history together. So to disregard the wisdom of the secular is not only impossible and intellectual dishonest but deeply unChristian.
      That is to say, we change, but change takes time, especially in the Orthodox Church.
      For example, not long ago, women did not take communion during their periods, but as our views about holiness and impurity evolve, this rule is gradually being ignored. I like this example because it illustrates that saying saying, “This is the way it has always been done,” carries a lot of weight in the Orthodox Church, but it does not make the argument. What we have always done still has to make sense.
      For several decades now, some Orthodox Christians have been calling for greater public participation of women in the life of the church. This includes restoring the office of the deaconess and, for some, even opening the priesthood to women. The late Elisabeth Behr-Sigel was at the forefront of this movement. Even those who opposed her appreciated the way she challenged them to develop their own reasons for keeping women from serving behind the altar.
      St. Thekla, Equal to the Apostles
      For instance, Paul Evdokimov and Fr. Thomas Hopko originally said that women cannot be priests because they correspond to the the Holy Spirit, who “hides” behind the male Christ. But Behr-Sigel pointed out that this reasoning was tritheistic. Thus Fr. Hopko revised his position (I do not know much about Evdokimov). His latest argument is that a male priest is needed to establish a kind of iconic link to the male Christ. In a paper I published a few years ago, I said that this turned the sacrament into a kind of magical ritual by making it depend either on the gender of the priest (which is in a certain state of “flux”) or the sex of the priest, that is, his biological “equipment” (which is just silly).
      Despite Fr. Hopko’s opposition to the female priesthood, he did say the matter remains an “open question.” Posts like Karissa’s show he is absolutely right. In my opinion, they show that we do need a diverse ministry to address our diverse parishes.
      St. Nino, Equal to the Apostles and Enlightener of Georgia
      So I guess you could say I am for the revival of the female diaconate and even a female priesthood. But I also recognize that I hold this opinion at a particular moment in history, and that a majority of my sisters and brothers, past and present disagree with me. But, for what it’s worth, the conversation about women’s ordination is not just happening among feminists and “liberals.” Orthodox scholars who once strongly opposed women’s ordination are becoming less sure of themselves. The most prominent is Metropolitan Kallistos of Diokleia, who says he is not convinced by any arguments for or against female priests. Metropolitan Anthony Bloom actively supported Behr-Sigel.
      Of course, I am a lay theologian, so I can afford to be a bit more bold. After all, I never speak for the church. I speak from the church as one with the church.
      I also speak as a father with a daughter who wants to know why she cannot be an acolyte. I respond that she cannot be an acolyte “for now.” Some will disagree with this and say I am giving her “false hope.” I understand that, but I do not think such hope is necessarily “false.” After all, the church once did give women a more prominent role in public ministry than it does today, and there is no telling where the life giving stream of our tradition may end up taking us.
    • Од Milan Nikolic,
      Епископ Иринеј: Не могу отети Косово без нашег пристанка, а ми га не дамо
      Јованка Симић | 06. октобар 2019 Епископ бачки др Иринеј Буловић: Свети Сава, највећи син српског народа, уобличио је наш национални идентитет. Русија са председником Путином последња линија одбране хришћанских вредности

      СРПСКА православна црква данас започиње свенародно прослављање великог и за нашу државу и народ капитално важног јубилеја: осам векова аутокефалности. Прва у низу је прослава у манастиру Жича, где ће данас бити одржана света саборна архијерејска литургија, коју ће служити Његова светост патријарх српски Иринеј, са свештенством СПЦ. Одмах потом, сутрадан, јубилеј ће бити обележен посетом Пећкој патријаршији и Косову и Метохији и настављен 8. и 9. октобра у Београду - свечаном академијом у Сава центру и отварањем изложбе у Музеју СПЦ.
      Тим поводом, у интервјуу за "Новости", Његово преосвештенство епископ бачки др Иринеј Буловић говори о пресудним моментима који су у минулих осам векова обележили духовност СПЦ и васцелог српског народа. На питање које би посебно капиталне догађаје издвојио, епископ Иринеј каже:
      - Пре него што одговорим на ово ваше уводно и начелно питање, жеља ми је да уредништву, сарадницима и читаоцима "Новости" честитам изузетну годишњицу која је послужила као повод за овај наш разговор - осамстоту годишњицу откако је Свети Сава, највећи син српског народа, издејствовао (не на превару изнудио, како је оклеветан управо у овој, јубиларној години) аутокефалију, што ће рећи пуну канонско-јурисдикцијску самосталност, за Српску православну цркву, а он сам изабран и посвећен за првог аутокефалног архиепископа "српских и приморских земаља". Тај благословени догађај није само трајно обележио српску духовност у најширем смислу те речи - верску праксу, народни етос, културу и све њене плодове - него је и коначно уобличио национални идентитет нашег народа.
      * Које одлике утемељене на учењу Светог Саве преовлађују у нашем идентитету?
      - Преовлађујући - додуше, не и једини - садржај нашег идентитета јесте светосавски завет или светосавље, схваћено као "православље српског стила и искуства", како се у своје време изразио Свети Јустин Ћелијски (Поповић). По њему, "Србин је само онда прави Србин ако иде светосавским путем". То је "пут који води у живот", пут богочовека Христа, пут јеванђелски, пут светих угодника Божјих, пут већине наших предака. Светосавље, дакле, није алиби за националну искључивост, није варљива религијска љуштура испод које се крије обоготворење "крви и тла". Једном речју, Савиндан није и никада не треба да буде неко српско Степинчево.
      Следствено, ми не оспоравамо Србима који нису православни, него припадају некој другој вероисповести, право на српски национални идентитет, него само указујемо на битну одредницу духовног и културног бића Српства и његовог историјског пута. Пресудне станице на том путу, како их ја видим, јесу најпре тековине немањићког периода, блиставог у сваком погледу, затим допринос наше Цркве опстанку народа и његовог духовног наслеђа, увек под светосавским знамењем, најпре под туђинским игом и у туђим царевинама, а онда и у процесу националног ослобођења и уједињења. И, најзад, у наше време, у процесу болног постепеног духовног опоравка после вишедеценијских духовних лутања и огромних страдања наше цркве и нашег народа.
      * На једном скупу у Матици српској, истакли сте да су за нашу Цркву од сваке опасности споља, "опаснији унутрашњи вукови у овчијој кожи и формални верници". Има ли наша Црква данас вернике и духовнике достојне оних у време Светог Саве?
      - И даље мислим оно што сам изрекао у Матици српској. Али, хвала Богу, и данас наша Црква има правих духовника и искрених верника, достојних духовних потомака Светога Саве, и то у много већем броју него што се обично мисли. У животу сам имао прилике да многе од таквих духовника и верника и лично упознам. То ми је увек био подстицај да се и сам трудим да идем њиховим стопама и да не клонем у искушењима. Они се, наравно, не размећу и не рекламирају. Да то чине, не би били оно што јесу. А на нашој јавној, посебно медијској сцени, виде се углавном они други, они који посрћу на светосавском путу или су, штавише, са њега скренули. Наши медији, нажалост, њихову појаву и бројност по правилу преувеличавају. Хвала "Новостима" што веома често, практично у сваком броју, пишу о некадашњим и данашњим духовним и моралним горостасима, истинским верницима и родољубима, живим примерима чојства и јунаштва!
      * Какву поруку у вези са КиМ наша јавност може да очекује са свечаности у Жичи, Пећкој патријаршији, Београду?
      - Исту као и увек до сада, од Косовског боја давне 1389. године до косовског боја данас: Косово и Метохију не могу нам заувек отети без нашег пристанка, а ми га нећемо дати. Бог је спор, али достижан, каже мудро наш народ.
      * СПЦ је донела принципијелну одлуку да отпочне дијалог са неканонском Македонском православном црквом. Да ли ће тај дијалог у блиској будућности бити успостављен?
      - Наша Црква не почиње сада дијалог са својом децом која су, завођена и заведена, ушла у раскол са њом. Она тај дијалог води већ деценијама, од самог настанка раскола пре 52 године, стрпљиво и са љубављу их позивајући да се врате у јединство са Црквом, без чега тешко да има спасења, да прихвате вековни канонски поредак Православне цркве и да искључиво на том основу, без ванцрквених мотива и противцрквених утицаја, уложе напор да дођу до потпуне црквене самосталности, ако им је она циљ. Куда води самовољно отцепљивање и самопроглашавање могу, поред сопственог искуства, да се увере и на примеру садашње трагичне црквене ситуације у Украјини и великог раскола у васељенском православљу.
      * Дијалог је пре неколико година био прекинут због прогона и страдања архиепископа охридског Јована и Охридске архиепископије. Ко за то сноси одговорност?
      - Одговорност за то сноси, разуме се, првенствено државни врх у Скопљу, без чије политичке одлуке судско-полицијско шиканирање не би ни било могуће. Али, велики део одговорности сноси и јерархија у расколу, која не само да није осудила кршење основне људске и грађанске слободе вероисповести и савести, него је мирно посматрала муке своје браће и сестара по вери и крви. Неки од њених чланова били су, нажалост, и подстрекачи прогона, или пак саучесници у његовом вршењу. Архиепископ Јован је данас на слободи, али он још нема ослобађајућу одлуку суда, тако да му Дамоклов мач нове судске фарсе и новог тамновања и даље виси над главом. И поред те жалосне чињенице, ми смо отворени и спремни за дијалог, а да ли ће и када ће бити обновљен, не зависи само од нас.
      * Одјекнула је ваша порука да Црквом не могу да управљају никакви председници држава јер једина глава Цркве јесте богочовек Исус Христос. Назире ли се излаз из тешке ситуације у којој се налази Митрополија црногорско-приморска?
      - Митрополија црногорско-приморска јесте у тешкој ситуацији, али су у тежој они који јој стварају тешкоће - а знамо ко су и какви су - јер не схватају да они данас јесу, а сутра нису. Док Црква Божја, у њеном оквиру и споменута Митрополија, јесте ту где јесте током многих векова и биће ту током многих будућих векова. Начелно, по речима Светога писма, Цркву ни врата пакла не могу надвладати, а конкретно - упркос читавој бесомучној пропаганди, клеветама и хајкама, народ у Црној Гори, Срби и несрби, највеће поверење има управо у Српску православну цркву, што на лицу места значи, у Митрополију црногорско-приморску. Излаз из невоље се не назире него је очигледан: ако ништа друго, државна врхушка Црне Горе треба, у сопственом политичком интересу (наглашавам: политичком јер им појмови духовног и континуирано историјског, па ни националног у било ком издању нису ни блиски ни јасни), да остави Цркву на миру и да, када се већ нуди у "евроатлантске интеграције", поштује бар стоти делић правила игре у земљама атлантске цивилизације. У противном ће се истрошити у гашењу пожара паљењем нових ватри, а Цркву, односно Митрополију, неће уништити него ће сама сагорети.
      * Било је у историји таквих примера "сагоревања у гашењу пожара паљењем ватре".
      - Пример у историји има безброј. Синан-паша је веровао да ће, када спали мошти Светог Саве, сажећи и његово присуство у српском народу. Исход је био супротан: он, Синан-паша, ојачао је, мимо своје воље и намере, присуство и утицај Светог Саве у српском народу и шире. Брежњев је у своје време обећао совјетским грађанима да ће им на телевизији показати последњег живог попа, како се изразио. Данас је на челу моћне обновљене Русије председник који је истински, а не само политички, верујући православни хришћанин (лично сам сведок да пуних пет сати стоји на богослужењу), а Русија је последња линија одбране хришћанских вредности, што више од многих, ако не и од свих, схвата данашњи римски папа Фрања (Франциско) Први, који са московским патријархом Кирилом потписује у Хавани поруку о хришћанској мисији и одговорности у савременом свету. Од многих других примера испала би читава књига, а не интервју, али ова два су више него довољна и речита.
      * Оштро сте одговорили Хрватској бискупској конференцији на писмо у којем она врх наше Цркве оптужује за распиривање мржње. Може ли се ускоро очекивати и одговор СПЦ који сте најавили?
      - Одговор је већ одавно спреман. Треба нам само још једна мала допуна.
      * Да ли је после тог догађаја било контаката између СПЦ и Католичке цркве у Хрватској?
      - Увек постоје сусрети и разговори наших епископа и хрватских бискупа у границама савремене Хрватске. Посебни контакти између Српске православне цркве као целине и Хрватске бискупске конференције не постоје већ годинама.
      * Папа Фрања се нашао на удару хрватске деснице после изјаве да Степинац неће скоро бити канонизован, те да помоћ у решавању недоумица очекује од патријарха Иринеја. Да ли је на ову тему било контаката на релацији СПЦ - Ватикан?
      - Посебних службених контаката по том конкретном питању није било, али контакти са Ватиканом, односно службеним језиком, са Светом столицом, по разним питањима, редовни су и конструктивни.
      ВЕЛИКА ЧАСТ
      A Недавно вам је епископ петерхофски Силуан, ректор високошколске установе Руске цркве, уручио почасни докторат Духовне академије. Шта вама лично значи ово признање?
      - Велику, иако незаслужену, част.
      ЗАЛАГАЊЕ ПРОФЕСОРА ГРАЈФА
      A Верујете ли да ће уродити плодом залагање истраживача Института за Холокауст "Шем олам" у Израелу проф. др Гидеона Грајфа да се из Јерусалима уклони спомен-плоча Степинцу?
      - Надам се да ће уродити плодом. Јад Вашем је већ два пута одбио да призна Степинцу статус "праведника међу народима", који се признаје онима који су реално, уз сопствену опасност, спасавали Јевреје од нацистичких злочинаца. О Јасеновцу као "балканском Аушвицу" (Гидеон Грајф) само Јевреји знају онолико колико знамо ми Срби и, говорећи искрено, знају и они Хрвати који не желе да савремена Хрватска буде наследница НДХ.
       
      http://www.novosti.rs/вести/насловна/друштво.395.html:822631-Епископ-Иринеј-Не-могу-отети-Косово-без-нашег-пристанка-а-ми-га-не-дамо
    • Од Логос,
      Протојереј ставрофор Велибор Џомић, координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске каже да није добро што је од усвајања мишљења Венецијанске комисије о Предлогу закона о слободи вјероисповијести или увјерења, прошло три мјесеца а нови дијалог није покренут.     Џомић у интервјуу за Дневне новине истиче да није страшно што се о том предложеном општем правном акту не говори тако интензивно у посљедње вријеме, јер је доста тога речено у стручној и широј јавности од његовог утврђивања 16. маја до обзнањивања мишљења Венецијанске комисије 24. јуна.   “По мом мишљењу, није добро то што је од усвајања мишљења Венецијанске комисије прошло три мјесеца, а инклузивни дијалог о Предлогу закона, како је изричито написано у том мишљењу, није покренут од ресорног Министарства за људска и мањинска права у Влади Црне Горе. Ми још увијек не знамо да ли уопште постоји Радна група која се бави тим питањем и ко су њени чланови. Не само да немам ништа против појединачних разговора представника Владе са представницима цркве и вјерских заједница него сматрам да су потребни, добри и корисни. Али, знам како се у Црној Гори припрема закон. Погледајте само расправе око Радне групе за изборно законодавство и упоредите са Предлогом закона о слободи вјероисповијести. У вези овог закона никада није отворена дискусија о Радној групи, иако смо то више пута тражили”, каже Џомић.   Очекујете ли да се Предлог закона ускоро нађе у Скупштини?   ЏОМИЋ: Све је могуће и то је питање за доносиоце одлука у Влади, али мислим да је имплементација препорука из мишљења Венецијанске комисије веома сложен правнички посао. За тај посао треба стручности, времена и стрпљења. Треба све сагледати стручно и објективно. Наше примједбе на Предлог закона су врло аргументоване, а ни оним на Нацрт закона од 2015. године није посвећена ни минимална пажња у Министарству. Давно је речено: три пута мјери, а једном сијеци!   Да ли је Митрополија имала контакт са Владом Црне Горе поводом Предлога закона?   ЏОМИЋ: У оном смислу који је уређен правним прописима у Црној Гори није. Појединачни разговори не представљају институционални дијалог и партиципацију заинтересованих страна у процесу припреме закона. Такође, ни округли столови Министарства за људска и мањинска права о свему и свачему немају никакве везе са припремом закона. Ових дана је био сусрет митрополита Амфилохија и премијера Душка Марковића и добро је што је тај састанак одржан. Подсјећам да је Влада у саопштењу, послије састанка премијера и митрополита 24. септембра, навела да је потпредсједник Пажин на челу Владиног Стручног тима.   Увјерио сам се да је потпредсједник Пажин врло добар правник и немам ништа против тога да он буде на челу Радне групе, па ме због тога чуди толико кршење процедуре. Јавност, а ни ми као субјекти слободе вјероисповијести, не знамо ни ко је у том Стручном тиму а ни када је и којом одлуком формиран. Уосталом, законодавна процедура искључиво познаје Радну групу, а не Стручни тим. Виђели сте да су представници ЛГБТ невладиних организација итекако партиципирали у припреми Предлога закона о истополним заједницама у Црној Гори. Нама се то право, које нам припада када је у питању Закон о слободи вјероисповијести, онемогућава без икаквог разлога. Не разумијем зашто постоји толика нетранспарентност и зашто се толико пута крши процедура која је у праву веома важна. Добри закони се не могу припремати једнострано.   Како гледате на предлог предсједника Црне Горе Мила Ђукановића да у Црној Гори буде једна црква?   ЏОМИЋ: У Црној Гори постоји једна Православна црква која је оличена у Митрополији Црногорско-приморској и осталим православним епархијама које у Црној Гори имају историјску канонску јурисдикцију. То што нека организација сама себе сматра за цркву или је као новоформирана вјерска заједница стекла грађанскоправни субјективитет у МУПу никако не значи да може да се уједињује са црквом. Треба имати у виду да су цркве већ скоро 2000 година првенствено помјесне и да не зависе од државних граница. Легитимно је изношење идеја и предлога, али секуларној држави и њеним органима не припада надлежност да уређују унутрашње односе у цркви и вјерским заједницама. Видите и сами да је данас готово немогуће ујединити власт и опозицију чак и у тзв. техничкој влади, а и једни и други имају изборни легитимитет. А замислите тек колико је немогуће уједињати цркву и групу људи из једне новоформиране организације која нема никакав канонски и црквени легитимитет.   Да ли би Митрополија прихватила неког свештеника из ЦПЦ?   ЏОМИЋ: У тој новоформираној организацији нема ниједног православног свештеника већ постоје лица која сама себе, без икаквог канонског легитимитета, сматрају за свештена лица. Ниједан од њих нигђе у православном свијету није признат као свештеник или епископ. Можда ћете се изненадити мојим одговором, али таква лица могу да буду прихваћена искључиво након искреног покајања и то само као вјерници. Најбољи примјер им је дао један бивши свештеник из Смедерева, који је својевремено рашчињен и приступио је негђе око 2000. године тој новоформираној организацији, али је након покајања примљен у цркву као вјерник. Покајање није казна за хришћанина ако је хришћанин. Напротив!   Догађања у Украјини и Македонији су неупоредива са Црном Гором   Какав би био одговор СПЦ када би се у Црној Гори догодило оно што се догодило недавно у Украјини, односно да ЦПЦ добије признање од Цариградске патријаршије?   ЏОМИЋ: Такав сценарио је тешко замислив и изводљив из много разлога. Треба имати у виду да ситуација у Украјини и у Црној Гори уопште нема додирних тачака у црквеном смислу. Затим, ситуација у Црној Гори и данашњој Сјеверној Македонији такође нема додирних тачака. То је јасно и са историјске стране, али и са данашње црквене стране. Уосталом, васељенски патријарх је на то питање ставио тачку својим писмом предсједнику Милу Ђукановићу.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Постоји жанр у историјској црквеној књижевности под називом егземпла, односно пример. То је средњовековни књижевни жанр који се састоји од мноштва животних примера који имају за циљ да код слушалаца изазову радост или одвратност, одушевљење или ужас, у зависности од говорниковог циља.      Упечатљиво и кратко испричана прича могла је боље и делотворније да утиче на душе обичних слушалаца него дуга размишљања поучног верског карактера. Разуме се, егземплее су долазиле из уста путујућих проповедника или парохијских патера. Егземпла која је у прво време била усмено оружје фрањеваца и доминиканаца временом је забележена на папиру и претворила се у зборник текстова. У богословији је зборник оваквих средњовековних поучних прича ишао из руке у руку и за њим је владала велика потражња међу ученицима који су волели да читају још нешто осим уџбеника.   Добро се сећам једне приче.   Забринут због тога што људи нерадо и у малом броју долазе у свој храм свештеник је одлучио да их продрма. Једне недеље је објавио парохијанима да ће им на следећој служби показати правог ђавола. Разуме се, идуће недеље дошло је огромно мноштво народа на молитву. Храм је био пун и сви су ишчекивали оно што им је обећано.   Патер на проповеди рече:   – Дошли сте да видите ђавола? Јасно. Иначе вас човек више не може намамити у храм. Добро, погледајте са своје десне и леве стране. Погледајте једни друге. Управо ви сте ђаволи! Од чега се састоји ваш живот? Од гордости, свађа у кући, од зависти и проклетстава, од срамотних песама, од међусобних увреда. Ваш живот се састоји од истих ствари као и ђаволов. Могу да се кладим да нисте бољи од њега. И тако даље у истом стилу. Нема сумње да су људи били зачуђени, уплашени и увређени, али да су се делимично опаметили. Истина, црква је следеће недеље опет била празна. Не треба очекивати да се људи брзо промене, а не жели баш свако да поново слуша о својим греховима. Ефекат свештеникове досетке је био делимичан и краткотрајан.   Ми смо се смејали овим примерима замишљајући како бисмо могли да их остваримо у данашње време. Тешко је замислити овакво „нетолерантно“ и разобличавајуће понашање у нашем раслабљеном веку свеопштег појачаног самољубља. Међутим, били смо у заблуди мислећи да су сличне ствари потпуно немогуће.   За време перестројке у једној од бивших балтичких република на сличан начин је поступио један угледни патер. Он је у совјетско време претрпео прогоне због вере и чини ми се да је био у затвору. Народ га је волео, а он је у односима према пастви био тих и предусретљив. Кад су после перестројке у читавом Совјетском Савезу у храмове похрлиле огромне масе људи (од којих су се неки заиста кајали, а други су долазили да им праве друштво) он је на служби рекао: „Зашто сте дошли овамо? Овде се људи моле Богу, а ево вашег бога!“ Рекавши ово просуо је на мермерни под цркве звонку прегршт ситних новчића показујући на тај начин да људи ногама стоје у храму, али њихово срце не признаје друге богове осим новца.   Ко хоће може да ме грди због примера преузетих од католика, а ја ћу и даље узимати разноразне примере од свих чим их спазим. Ако видим код древних незнабожаца, преузећу од њих. Нећу се гнушати ни примера из живота будиста или атеиста, а не само протестаната или католика, зато што онај ко жели да учи – учи од свих, а о онима који то не желе довољно је речено у Соломоновим књигама.   Уосталом, навешћу вам пример једног свеца који је наше вере. Док је светитељ Николај Жички служио на Охриду био је потресен и потиштен због равнодушности мештана према молитви и црквеној служби. Људи су постали себични и сујетни. Ништа свето их није занимало. Једном је светитељ узјахао магарца наопако и пројахао по читавом Охриду. Притом је светитељ био бос и гологлав. Људи су почели да се дошаптавају, веле, човек је полудео. Много је читао, много је размишљао, па је полудео. И следеће недеље је већ читав град био на литургији. Чекали су да Николај још нешто „испали“. А владика је служио као обично и после службе је рекао:   – Шта сте дошли да видите? Лудог Николу? Другачије више не могу да вас намамим у цркву? Никад немате времена. То вас више не занима. Друга је ствар ако треба да причате о моди, или о политици, или о цивилизацији. О томе да смо Европљани. А шта је наследила данашња Европа? Европа која је само у последњем рату истребила више људи него цела Азија за хиљаду година (ово је било речено 1920-их година, убрзо после завршетка Првог светског рата)?! Ах, браћо моја, зар ништа не видите?   Владичина проповед је оставила дубок утисак на паству, каже Николајево житије, али (наставља) није могла да заустави свеопште одступање од вере.   Свеци не могу да зауставе масовно одступништво од вере! Зар то није најстрашнија несрећа?! Жалост срца појединих праведника не ублажава свеопшту окамењеност. Ако је то закон, с њим се треба помирити, без обзира на његову суровост. Али да ли нешто ипак може да промени људска срца? О, да. Слушајте.   Исти овај свети владика Николај у књижици „Сто речи о чудима“ каже: „Кад Бог жели да уразуми народ казном и да га духовно пробуди Он чешће користи безбожнике и мучитеље него праведнике и свеце.“ Затим се укратко сећа историје Израиља која је пуна заслуженог кажњавања Јевреја због гажења закона Божијих и савести. Долазили су пророци, али их нису слушали. Међу грешницима су живели праведници, али су им се смејали. Колико год чудно звучало може се рећи: „Јеремија није поправио људе. Ни Исаија их није поправио. А Навуходоносор их је поправио.“   После вавилонског ропства Јевреји су се поправили као никада пре тога. Више није било забрањених бракова и служења идолима. Пророци нису могли да убеде народ. Успела је да их убеди вавилонска шиба. Праведници га нису научили. Научило их је тешко ропство.   Ето, то је једина ствар која преостаје Богу од мера за утицање на народ, кад људи више не слушају ни свеце, ни праведнике.   Још више чуди што управо овај, већ покајани народ, који је добио историјске лекције, није препознао Спаситеља и што је старим греховима додао нечувено – одбацивање Месије. Али то говори само о тешкој оштећености људске природе, која се не исцељује козметичким поправкама, већ захтева потпуно преуређење.   У сваком случају, Николајеве речи и историја Јевреја подижу крајичак (не откривају у потпуности већ само подижу крајичак) покрова тајне над страхотама историје наше отаџбине. Постоји сетва, а постоји жетва. И ако се сеје ветар жање се бура (уп. Ос. 8, 7). Кошмарна жетва наше недавне историје повезана је са сетвом из старије прошлости. Желели бисмо да поправимо наш народ литургијом и проповеђу, литијама и свенародним постом, речју Божијом и међусобним праштањем. Али можда су трудбеници на овој њиви малобројни и неискусни, или је сам народ добровољно глув и тврдоглав, па се грех и даље лагано шири. А то значи да предстојеће невоље попримају карактер неизбежних. Јер је то последња ствар која је највише у стању да продрма и очисти човека и да га, окренутог наглавачке, врати на ноге.   Онај ко се поправља добровољно у мирно време бољи је од хиљада оних који се буду кајали под бомбама или у гладним данима. Онај ко има савест и веру не чека невоље и несреће да би се повио у покорности и заплакао пред Господом.   И млади кромпир треба само мало огулити да би се очистио за спремање јела. А стари прво даје своју огрубелу црну кору ножу – па тек онда постаје чист.   Управо о томе говори владика Николај.   Способност за покајање и промену набоље представља главни нерв светске историје. Недостатак ове способности или одсуство жеље да се она гаји у себи објашњава велико море невоља које не напуштају човечанство.   Једном од Анђела Откровења је речено нешто слично: „Сети се, дакле, откуда си пао, и покај се, и она прва дела чини; ако ли не, доћи ћу ти ускоро, и уклонићу свећњак твој с места његова ако се не покајеш“ (Откр. 2, 5).   Тамо се често понавља: „Ко има ухо нека чује шта Дух говори Црквама“ (Откр. 2, 17).     Извор: Православие.ру

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...