Jump to content
  1. Рапсоди

    Рапсоди

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Другог дана Божића, када прослављамо Сабор Пресвете Богородице, Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион служио је свету Литургију у манастиру Вратна који на овај дан обележава и своју ктиторску славу – Св. Никодима Тисманског. Епископу су саслуживали протојереј-ставрофор Влајко Банковић, протосинђел Симеон и архиђакон Илија.

       
      Звучни запис беседе
       
      У празничној беседи Преосвећени Епископ Иларион најпре је говорио о животу Светог Никодима за ког се зна да је подигао манастире Вратна и Манастирница а претпоставља се да је ктитор и манастира Буково. Потом је говорио о Пресветој Богородици, чија се чудотворна икона налази у манастиру Вратна, и нагласио да је Богомајка наша највећа заштитница пред Господом, те се управо због тога саборно прославља други дан по Божићу.
      Владика Иларион је даље беседио о другом доласку Христовом, када ће Богомладенац доћи у слави својој као судија и како смо том тренутку све ближи. Људи се питају где је Бог и шта је са обећањем Његовог доласка. Али, како каже Свети апостол, не касни Господ са обећањем свога доласка него нас дуго трпи и чека да се покајемо од нашег греха, маловерја, сумње, псовки, од хула које смо изрекли јавно, тајно или у свом уму, од наших прељубништава, криминала, богоодступништва и сваког греха знаног и незнаног људима, рекао је Епископ.
      Његово Преосвештенство истиче да је човек створен да слави Господа али да нажалост то не чини – Шта тражи у овом свету човек који не тражи Бога на првом месту? Тражи исто оно што је тражио и Адам наговорен од ђавола. Тражи да лако живи и да вечно ужива у свом уму, у свом самозадовољству и свом себичлуку.
      Владика инсистира на покајању као највећем доприносу који човек може да да ради спасења – Овај свет неће да спасу ни вакцине, ни добро устројство држава, ни демократија. Овај свет и добро у човеку могу да спасу молитве Пресвете Богородице и покајање нас људи. На то смо призвани.
      На крају, тимочки Епископ је пожелео свима да буду подстакнути на чињење дела достојна имена хришћанског.
       
      Извор: Епархија тимочка
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Поводом незапамћене несреће изазване јаким земљотресима дана 28. и 29. децембра 2020. године који су погодили парохије глинску, петрињску и костајничку, Епархија горњокарловачка отворила је намеснки жиро-рачун за нацонална и међународна плаћања за помоћ људима, обнову домова, храмова и парохијских домова који су претпели разарања.

       
      Епархија горњокарловачка позива све људе добре воље који желе и могу да помогну страдалим житељима поменутих парохија.
      Овим путем, још једном искрено благодаримо свима који су у овим тешким данима упутили поруке подршке као и финансијску помоћ за страдале.
      Епархија горњокарловачка уз сарадњу стручних институција пажљиво прати догађаје на терену и усмерава помоћ угроженим житељима поменутих парохија.
       
      RAIFFEISEN BANK AD
      IBAN: HR8824840081500147900
      SWIFT: RZBHHR2X
      SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA U HRVATSKOJ, EPARHIJA GORNJOKARLOVAČKA
      MAŽURANIĆEVA 4
      47000 KARLOVAC
       
      SA NAZNAKOM: POMOĆ POSTRADALIMA OD ZEMLJOTRESA
      MODEL: HR00
      POZIV NA BROJ: 2020-12
       
      SA NAZNAKOM: POMOĆ ZA OBNOVU SAKRALNIH OBJEKATA
      MODEL: HR00
      POZIV NA BROJ: 1824-65
       
      Извор: Епархија горњокарловачка
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У двадесет и осму недељу по Духовима 20. децембра 2020. године у Саборној Цркви у Београду свету Литургију служио је јереј Арсен Миловановић и протођакон Радомир Перчевић. Након Светог Причешћа литургијску беседу произнео је протођакон Дамјан Божић у којој је подвукао да смо ми у животу увек позвани да благодаримо Богу, наведено је у извештају Радија Слово љубве. 

       
      Звучни запис беседе
       
      Јеванђелска прича о губавцима, коју смо данас прочитали, може се упоредити са нашим савременим збивањима и пандемијом која нас је тако изненадно задесила. 
       
       
      „Христос не прети и не згражава се над незахвалошћу излечених губаваца, већ само указује на оно што је очигледно и на оно што из пристојности треба да се ради. Он покушава да пробуди у човеку онај стид који сви ми имамо кад нешто лоше урадимо или када се неком не захвалимо. И данас нам Христос баш ту лекцију из пристојности и благодарности даје. Захвалност, благодарности, Евхаристија је основа нашег односа са Богом, јер чиме ми можемо другачије да захвалимо Богу за његова добра и све његове благослове него том благодарношћу? И да ли уопште без те благодарности и захвалности Богу и ближњима може да постоји наш однос са Богом?“ закључио је у својој беседи протођакон Дамјан Божић.
       
      Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У име владика, за трпезом љубави, након сахране Митрополита Амфилохија, Митрополита и учитеља, бесједио је Владика диселдорфски и све Њемачке Григорије.

       
      Бесједу Владике Григорија преносимо у цјелости:
       
      Данас смо чули много лијепих ријечи. Данас смо чули оних ријечи које су описивале његову личност, и зато ћу покушати само из једног угла који данас није изражен данас, а сасвим је природно јер је то све немогуће изразити, како је лијепо рекао Владика Јоаникије, изражаваће се деценијама и стољећима.
      Прије 35 година, као осамнаестогодишњак, пожелио сам да ми Духовник буде Амфилохије, а то је ваљда сваки младић који је постојао на тлу Српске Православне Цркве желио. Када сам дошао код Амфилохија, он ми је рекао: ”Хајде ти код Атанасија, биће ти боље”, и ја сам помислио: ”Куд сад ово, како немам среће”, а онда ме је Атанасије читав живот упућивао код Амфилохија. И немогуће је да будеш код Атанасија, а да не будеш код Амфилохија и обрнуто, јер то пријатељство је задивљујуће, вјерност у том пријатељству.
      Онда сам ишао у Богословију са Јованом, синовцем Амфилохијевим, и тада сам упознао његову браћу и његову дину мајку Јованку, Јоку, и пуно, пуно лијепе хране појео у њиховом дому, а од Павића, као од Амфилохија и Атанасија, учио сам колико сам могао о животу.
      Овом приликом, прочитаћу нешто што сам негдје друго писао, а мислим да ће сваки архијереј пронаћи себе, о нашем односу, о Амфилохију као учитељу:
      На Богословском факултету у Београду, он је био онај учитељ који несебично открива свијет теологије, тумачећи нам аутентично, не само учење о Богу, већ и сам живот и све оно од чега је живот сачињен. Својом појавом, изузетно широким образовањем, нарочитом животном енергијом, непоколебљивом и живом вјером у Христа Бога, а понајвише својим безграничним човјекољубљем, од првих дана се уз свог најбољег пријатеља Атанасија, наметнуо као наш учитељ и путеводитељ. Онај коме се безусловно вјерује. Онај за којим се иде, и то се иде без задршке. Куд он иде, ми идемо за њим пуним повјерењем. Али оно што је најчудесније, најдивније, он то никада од нас није тражио. Идемо за њим са најдубљим повјерењем и љубављу, и то чак најтежим стазама. Такав неприкосновени ауторитет потоњег цетињског Архипастира, понад свега је извирао из његове духовне и душевне ширине, којом је умио да пригрли и разумије свако људско биће, без обзира на природу његовог посрнућа или на тежину пада. Какви год да смо, пред њим смо сви били једнаки, у његовој љубави и сверазумјевању које нам је пружао, дозвољавајући нам свима подједнако да неспутано узрастамо уз његову доброту и стрпљење.
      Такав је био Амфилохије као учитељ.
      Још један детаљ, који је, ја мислим, врло важан да га се сјетимо, поготово ми који живимо, могло би сев слободно рећи, у раскоши, ми којима многи служе, ми који наређујемо, а то је слика коју ћете многу у својим очима видјети кад вас подсјетим. Ако сте било кад и било гдје са Амфилохијем наишли поред убогог и сиромашног, то је онај тренутак кад ми најчешће убрзавамо корак, лакше нам је да га не гледамо, лакше нам је да не губимо вријеме са њим, па и ако му нешто дамо, то дамо набрзину или не дамо ништа. Али ако сте некада ишли са Амфилохијем гдје има пуно таквих, морали бисте изгубити цијели дан, јер би он са сваким од њих причао као да је цар и као да је краљ, и свакоме би тихо, испод руке, понешто дао, све што би имао од новца. Али оно што је најважније људима, поред којих људи обично пролазе брзо, он им је давао пажњу. Он је био врло пажљив према њима и слушао је досадне баке, луде, кљасте, убоге и сиромашне, као да су најумнији, најпаметнији, најчеститији, и тако показивао Христову љубав. Мој утисак је да је, то што понекад заборавимо, била највећа и најдрагоцјенија слика коју смо могли да запишемо у свој ум и своје срце.
      Трећа слика, која је најважнија, макар за мене, поготово данас, а то је слика, то је осјећај да у овом тренутку, овога дана у Црној Гори, многе душе плачу. Многе мајке плачу, многа дјеца, дјевојке, народ плаче. Овога дана је васкрсно осјећање. Ја цијели дан, тако ми се чини, не могу да се отмем том утиску да је данас Васкрс. Да је данас побједа. И то побједа онога ко је као ријетко ко, као нико знао у наше доба да Васкрсења не бива без смрти. И зато је он побиједио. Прије свега зато што је Христов, зато што је ишао за Христом, зато што је часно носио име Христово, али зато што је он то све спроводио у живот. Сваку Христову ријеч, па и ту ријеч да не презре никога. Зато је он гледао те сиромахе тако, и колико данас сиромаха у Црној Гори плаче, јер знају да неће више нико бити такав да њих слуша, ускоро то неће бити могуће, јер се то врло ријетко рађа.
      Дакле, осјећај Васкрсења, данас је највећи осјећај који можемо да имамо. Због те жртве и због тог односа према сиромасима и онима који су понижени, због тога Митрополит никад није имао страха од оних који су богати и моћни. Не можете немати страха од богатих и моћних, а презирати сиромаха. А кад сиромаха видите као великог и моћног, онда и богатог и моћног видите као сиромаха. Због тога је непотребно опет да помињемо да је Амфилохије и отац, и светитељ, и учитељ, и путеводитељ, и нама архијерејима је највећи проблем.
      У Црној Гори је Амфилохије родио своје синове духовне, који могу, захваљујучи његовој надљудској борби, ипак сад полако да управљају бродом кроз мирно море. Свети Сава ће сигурно имати све то у виду, молиће се богу, добиће ускоро Митрополија новог Митрополита, овдје неће бити великог вакума. Али треба некако сад да схватимо да нећемо моћи у сабору да имамо оног другог Митрополита, нећемо моћи да имамо другог Амфилохија јер он не постоји. У том смислу, можда је данас најбоља порука да се ономе научимо чиме је он живио, а то је љубав и праштање, незлопамћење.
      Не постоји ниједан човјек кога сам срео на земљи, а вјерујем да то свједочите сви, коме сте могли рећи све у очи, све што вам се не свиђа, ма све против њега и све на њега, и да онда очекујете да вам каже: ”Добро ти мени рече, човјече, ову ријеч.” Да вас загрли и да вас помилује по глави, а не да вам о глави ради.
      То је Амфилохије.
      Зато је данас Васкрс.
      Христос васкрсе!
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од JESSY,
      Људи слабо долазе кад је служба радним даном. Раније је као појац увек био и бивши председник црквеног одбора, али од када је дошао нови, који не улази у цркву, свештеник служи углавном сам. „Тако ми Срби прослављамо црквене празнике", тужно закључује духовник
      Црква Свете Тројице у Мелбурну (Фото СПЦ - ЕАНЗ)
      Свештеник ме назвао и подсетио да је сутра празник Богојављење. Наравно да сам био заборавио.
      Прота ми је кратко објаснио да по веровању многих православних теолога то највећи црквени празник после Васкрсења Господњег и поручио да би било добро да дођем на службу.
      Објаснио сам му да у то време радим, али на крају сам, на његово инсистирање, обећао да ћу доћи бар на кратко да запалим свеће.  
      Ваведење пресвете Богогродице (Фото Википедија)
      Сутрадан на празник Богојављање објаснио сам газди да ћу раније узети паузу за оброк и излећем из фирме смештене у радничком предграђу Мелбурна. Одлазим право у цркву на празничну литургију.
      Мало касним, затичем само познатог ми свештеника који служи за олтаром. Црква празна, узимам свеће, палим их док траје служба, остајем још мало и одлазим назад на посао.
      Кад сам касније поново срео свештеника запитам га како је могуће да на тако велики празник нема народа, а он ми објасни да људи слабо долазе када служба падне радним данима.
      Раније са њим као појац увек био и бивши председник црквеног одбора, али од када је дошао нови преседник, који не улази у цркву, свештеник служи углавном сам.
      „Тако ми Срби прослављамо црквене празнике", тужно закључује духовник. 
      Свечани је дан када наша црква прославља своју храмовну славу, увек овај дан померимо на најближу недељу да дође више народа. Паркинг је препун, лепо је време, после службе идемо у црквену салу где после краћих говора почиње славска трпеза љубави.
      Сала пуна, чак доносимо нове столове, бар 400 људи, вредне домаћице служе за почетак масну супу, бифе ради пуном паром, домаћа ракија или хладно пиво.
      Српски вашар у Мелбурну (Видео исечак)
      Локални оркестар са атрактивном певачицом креће са националним репертоаром, долази сада сарма, па печење уз купус салату. Расположење расте, свирају се песме из ранијих ратова...
      Део оних који су дошли само да се наједу, углавном пензионери, одлазе, али најбољи гости, а има их хвала Богу доста, уз естрадну уметницу и реномирани оркестар остају до каснијих поподневних сати.
      Онда стиже фајронт и за најоданије, они сви заједно уз `армонику излазе из сале, весело се поздрављају са свештеником и захваљују се на предивној слави, посебна похвала за сарме, а локални старешина храма отпоздравља уз мудре речи: „Тако ми Срби прослављамо црквене празнике!"
      Предраг Вучинић, Мелбурн
      http://www.politika.rs/scc/clanak/459074/Svestenik-i-ja-sami-u-crkvi-na-Bogojavljenje
       
×
×
  • Креирај ново...