Jump to content

LAŽ JE NESMRTNA DUŠA KOMUNIZMA - Leszek Kołakowski, šta su nas sve lagali na časovima istorije u nekadašnjoj zajedničkoj državi Jugoslaviji


Препоручена порука

5. maj 1945: Prva slovenska vlada?

Partijski mitologija: 5. maja 1945 je bila v Ajdovščini ustanovljena prva slovenska vlada v zgodovini, ki jo je vodil Boris Kidrič, ob Edvardu Kardelju vodilni slovenski komunist.

Zgodovinska dejstva: Kidričeva vlada, ustanovljena 5. maja 1945, ni bila prva slovenska vlada. Prva slovenska vlada je bila ustanovljena po razpadu Avstro-Ogrske, in sicer 31. oktobra 1918, vodil pa jo je vitez Josip Pogačnik. Ta vlada je bila pluralno sestavljena, saj so bili v vladi ministri iz vseh treh glavnih slovenskih strank: Slovenske ljudske stranke (tej stranki je pripadal tudi Pogačnik), liberalne in socialdemokratske stranke.

Kidričeva vlada tudi ni bila prva slovenska povojna vlada, saj je 4. maja 1945 protikomunistični tabor (SLS, liberalci in socialdemokrati – stranke, ki so pred drugo svetovno vojno predstavljale veliko večino slovenskega naroda) v dvorani Tabor v Ljubljani ustanovil slovensko vlado. Kidričevo ajdovsko vlado, ki je bila odgovor komunistov na ustanovitev taborske vlade en dan prej, lahko štejemo tako le za prvo slovensko komunistično vlado.

9. maj 1945: Dan zmage?

Partijska mitologija: 9. maja 1945 je kapitulirala nacistična Nemčija. To je dan zmage.

Zgodovinska dejstva: Nacistična Nemčija je kapitulacijo podpisala že 7. maja v Reimsu v Franciji. Veljati je začela z dnem 8. maja 1945 ob 23:01 po srednjeevropskem času. Kapitulacija je bila ratificirana v Berlinu 9. maja 1945 ob 0:16 uri, ko so jo podpisali poveljniki vseh delov nemške vojske: kopenske, vojne mornarice in letalstva. Kapitulacija je veljala recipročno, torej kot je bilo dogovorjeno v Reimsu – od 8. maja ob 23:01 uri po srednjeevropskem času.

Zahodne demokratične države so kapitulacijo Nemčije oziroma zmago v Evropi (spopadi z Japonsko so se namreč še nadaljevali) vedno slavile 8. maja. Sovjetska zveza in njeni sateliti, vključno s Titovo Jugoslavijo, pa so dan zmage slavili 9. maja, in sicer zato ker je kapitulacija (8. maja ob 23:01 po srednjeevropskem času) po moskovskem času ‘padla’ že na 9. maj. Slovenska levica in z njo Slovenija dan zmage tako še vedno praznuje po moskovskem času, in ne po srednjeevropskem času, v katerem se nahaja tudi Slovenija. Nekatere države, ki so prej praznovale dan zmage 9. maja (na primer Češka, Poljska, Slovaška …), ga zdaj praznujejo 8. maja.

Slovenija pa se še vedno krčevito oklepa 9. maja in moskovskega časa. Za nameček pa slovenska levica še potvarja zgodovino in skuša umetno zliti dva različna praznika: dan zmage in dan Evrope. 9. maja namreč EU praznuje dan Evrope v spomin na deklaracijo francoskega zunanjega ministra Roberta Schumana iz leta 1950. Ta dan Evrope nima v drugih evropskih državah ničesar skupnega z dnevom zmage 8. maja.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • Одговори 36
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни дани

Популарни чланови у овој теми

Популарне поруке

Највеће зло ХХ века. Предукус апокапипсе...

Од истог су очуха и маћехе...  

Замисли кад генерације и генерације научиш да светкују култ зликоваца и масовних убица... Са све иконама и празницима. Где ћеш већи сатанизам. Предукус апокалипсе.

Постоване слике

“Zgodovina NOB ne pozna nobene uradne ustanovitve Osvobodilne fronte. Tudi antifašistična fronta ni bila ustanovljena, kajti ta je obstajala že pred razpadom Jugoslavije …,” je o famoznem prazniku, ki ga bodo 27. aprila pod okriljem državnih proslav praznovale vse borčevske organizacije, davnega leta 1971 zapisal krščanski socialist in ustanovitelj OF Edvard Kocbek.

Letošnji 27. april je za malikovalce tega kultnega praznika še posebej pompozen, saj je minilo že 75 let od famoznega sestanka v Vidmarjevi vili v Ljubljani, kjer so se zbrali komunisti, krščanski socialisti, sokoli, žensko gibanje Angele Vode, kulturniki in Nagodetova Stara pravda. Po uradni verziji so se tam zgodili usodni premiki boja proti okupatorju in protifašističnega boja, številni dokumenti in pričevanja pa merijo ravno nasprotno.

Celo več. Med leti 1951 in 1968 so dan upora proti okupatorju ukinili celo komunisti in se zato ta praznik ni praznoval, je že leta 2005 zapisal publicist Bernard Nežmah v Mladini.

Ukinil ga je tisti, ki ga je sprejel
Praznik dneva ustanovitve Osvobodilne fronte so v povojni socialistični Sloveniji sprejeli leta 1948 in se je kot najsvetejši med takratnimi prazniki praznoval do leta 1951. Takrat so poslanci takratne slovenske vlade opustili praznovanje 27. aprila in določili 22. julij kot glavni praznik, ki se je imenoval dan vstaje in simboliziral dan, ko so v okupirani Sloveniji počile prve partizanske puške. V resnici je bil ta dan vstaje več ali manj za lase privlečen partijski mit, ki je nastal na podlagi dokaj nepomembnega dogodka – napada treh komunistov, ki so iz gozda streljali na orožnika slovenskega rodu Franca Žnidaršiča in ga ranili.

V resnici je bil prvi oborožen spopad v okupirani Sloveniji med slovenskimi odporniki in pripadniki okupacijskih enot 13. maja 1941, ko se je vodja Tigra Danilo Zelen še z dvema soborcema na Mali Gori pri Ribnici spopadel z italijanskimi karabinjerji. Ta dogodek sta seveda komunistična oblast in partijsko zgodovinopisje desetletja zamolčevala.

Slovenski komunisti izbrisali dan OF zaradi strahu pred Srbi
Vrnimo se k dnevu OF. Razlog za “izbris” dneva OF  leta 1951 je bil v takratnih projugoslovansko usmerjenih komunistih, ki niso želeli, da bi nastali spori med jugoslovanskimi republikami glede datumov in začetkov bojev. Prvenstvo so si namreč lastili Srbi, ki so dan vstaje praznovali 7. julija.

Praznovanje OF je bilo pozabljeno vse do leta 1968, ko je Josip Vidmar izpostavil, da bi bilo potrebno znova uveljaviti 27. april. Prav Josip Vidmar pa je bil zraven, ko so leta 1948 prvič sprejeli zakon, prav tako je podpisal njegovo ukinitev leta 1951 in leta 1968 znova predlagal njegovo uveljavitev.

Ta datum je nastal manipulativno
O začetkih Osvobodilne fronte govori Edvard Kocbek v dnevniškem zapisu, ko so ob tridesetletnici podeljevali posebna priznanja udeležencem ustanovnega sestanka. “Prvič: Zgodovina NOB ne pozna nobene uradne ustanovitve Osvobodilne fronte. Tudi antifašistična fronta ni bila ustanovljena, kajti ta je obstajala že pred razpadom Jugoslavije. Ta datum je nastal manipulativno, Kidrič je potreboval datum ustanovitve in zato so pač nek debaterski sestanek pri Vidmarju proglasili za zgodovinski datum ustanovitve OF,” piše o Kocbekovih spominih Andrej Inkret v delu In stoletje bo zardelo.

“Drugič pa me na tistem debaterskem sestanku ni bilo, ker so mi bili komunisti tisti čas Hitlerjevega pakta s Stalinom upravičeno sumljivi.” Kocbek je namreč odklanjal njihove pogovore vse do Hitlerjevega napada na Sovjetsko zvezo, prava OF pa se je po njegovem začela oblikovati šele poleti 1941, ko so začeli aktivno sodelovati tudi krščanski socialisti.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 18 минута, Bernard рече

V resnici je bil prvi oborožen spopad v okupirani Sloveniji med slovenskimi odporniki in pripadniki okupacijskih enot 13. maja 1941, ko se je vodja Tigra Danilo Zelen še z dvema soborcema na Mali Gori pri Ribnici spopadel z italijanskimi karabinjerji. Ta dogodek sta seveda komunistična oblast in partijsko zgodovinopisje desetletja zamolčevala.

Kaj hočete povedat da je prvi odpor proti nacistom v okupirani Europi bil v Slo?

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 24 минута, Srdjan Kotur рече

Kaj hočete povedat da je prvi odpor proti nacistom v okupirani Europi bil v Slo?

Da li je bio prvi ili nije ja ne znam, nisam istoričar. Što se tiče Tigrova to je istina, to nam priznaju i italijanski istoričari. Kad su Nemci krenuli na Rusiju je KP Slo sve Tigrovce izdala Italijanima..... Ovi ih lepo pokokali ko zečeve.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Pokojni Anton Drobnič o izmišljenem prazniku: “27. april je dan začetka napada na kulturo, pamet in na um slovenskega človeka!”

“Ta dan so si izmislili zato, da so prikrili, da so bili tretjino vojnega časa Hitlerjevi vojni zavezniki in da bi se prikazali kot neki heroji in misleci. Izmislili so si laž,”

 

https://nova24tv.si/slovenija/ljudje/pokojni-anton-drobnic-o-izmisljenem-prazniku-27-april-je-dan-zacetka-napada-na-kulturo-pamet-in-na-um-slovenskega-cloveka/

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 1 month later...

Josef-Stalin.jpg

 

V Komunističnem manifestu med drugim na kratko tudi piše: komunizem ne pozna nikakega rodoljuba ali domoljuba … Javno prezira ljubezen in požrtvovalnost poedinca do svojega naroda. Smernice Marxa in Engelsa pa navajajo: Otroke takoj po dojenju v – kasarne, kjer naj se na državne stroške vzgajajo, vzgajati heroje dela, vpliv družine minimalen, važna je družbena vzgoja, zasnovati vzgojevalne odbore, tudi vzgojne zavode … (Leninov nauk: Spoštovati moraš samo onega očeta, ki je zaveden revolucionaren proletarec. Komunistični otroci naj vzgajajo svoje očete. Če je poedinec škodljiv, če je nevaren revolucionarni borbi, ga smeš umoriti na povelje zakonitega organa svojega proletarskega razreda. Ob času posebne nevarnosti takega povelja niti ni treba čakati. Umor nepoboljšljivega sovražnika revolucije je postavno etičen (dovoljen) umor).

 

 

 V knjigi Zgodovina slovenskega osvobodilnega boja iz leta 1970 je teolog, komunist, partizan, vodilni politik in revolucionar dr. Metod Mikuž zapisal, kako so 2. maja 1941 najbolj vneti demonstranti – sem spadajo komunisti – v Trebnjem nosili nemške zastave in zahtevali priključitev k Nemčiji, podobne demonstracije pa so bile tudi 8. maja v Semiču, kasneje pa še v Trbovljah. Hitler in Stalin sta 28. septembra 1939 podpisala pakt o prijateljstvu med nacisti in komunisti v smislu “osvobajanja vseh držav izpod imperialističnega izkoriščanja”. Kasneje so nacisti tudi “osvobodili” imperialno Jugoslavijo in Boris Kidrič je kar vzkliknil: “Ponosen sem, da smo zrušili ta jugoslovanski nestvor”. Ob obisku Hitlerja v Mariboru, 26. aprila 1941, je Kidrič še istega dne v Ljubljani sklical ustanovni sestanek PIF-a. (Proti imperialistične fronte). Naključje?

http://www.demokracija.si/en/slovenija/dobil-oznako-politicno-nezanesljiv-zavrnil-sodelovanje-v-udbovskih-teroristicnih-akcijah-v-dveh-tednih-je-bil-ob-sluzbo.html

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 2 минута, Grizzly Adams рече

Највеће зло ХХ века. Предукус апокапипсе... :pop:

Kao što vidiš, nisu samo ustaše dočekali Nemce sa cvećem , to su radili i naši slovenski komunisti dok nije krenula Barbarossa.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

KOMUNISTIČNA KOLABORACIJA Z NACISTI

Rusko naklonjenost Nemčiji lahko zasledimo že precej pred drugo svetovno vojno. Ne nazadnje so bili mnogi ruski plemiči nemškega rodu, med njimi tudi carica Katarina Velika. Vojaško sodelovanje med Rusijo in Nemčijo je v 18. stoletju potekalo na visoki ravni. Med prvo svetovno vojno je Nemčija potrebovala končanje vojne z Rusijo, kar pa ob carski vladavini ni bilo mogoče. Nemčija je finančno omogočila Leninov ilegalni prevoz v Rusijo, propagando ter izvedbo oktobrske revolucije, po kateri je 3. marca 1918 v Brest-Litovsku s Sovjetsko zvezo podpisala mirovno pogodbo.

Po Versajski mirovni pogodbi sta bila Nemčiji orožarska industrija in vojaški razvoj omejena, česar pa Hitler ni upošteval. Nemčija in Sovjetska zveza sta 23. avgusta 1939 podpisali pakt Hitler-Stalin (Ribbentrop-Molotov), 28. septembra 1939 pa t. i. »Mejno in prijateljsko pogodbo«. Oba sporazuma sta imela tajni protokol, ki je določal interesna območja obeh držav. Stalinu naj bi pripadel vzhodni del Poljske, baltske države, Finska in Besarabija, Hitlerju pa Poljska do rek Narev, Visla in San. Obe državi sta podpisali tudi tri gospodarske sporazume. Nemčija je bila zelo odvisna od surovin, ki jih sama ni imela, zato je iz Sovjetske zveze uvažala nafto, nikelj in fosfate.

Ker Nemčija zaradi angleškega bojkota po svetu ni mogla sama nakupovati surovin, je Sovjetska zveza zanjo kupovala tudi surovine, ki jih sama ni imela. Na Stlinovo željo so Nemci posredovali tudi pri reorganizaciji rdeče armade. Sovjetski častniki so se izobraževali v nemškem generalštabu, Gestapo pa pri sovjetskem Ljudskem komisariatu za notranje zadeve (NKVD), od koder so prišli tudi načrti za koncentracijska taborišča. Ob začetku druge svetovne vojne je nad Nemčijo še vedno ležala svetovna trgovinska blokada, primanjkovalo ji je surovin in prehrambenih artiklov. Sovjetska zveza je zato Nemčiji priskrbela zaloge nafte, plina in žita, medtem pa je njeno prebivalstvo masovno umiralo od lakote. Končno sodelovanje se je manifestiralo v skupnem napadu na Poljsko. Iz sovjetskega oporišča v Murmansku pa je Nemčija napadla Norveško.


Po vzoru Sovjetske zveze so tudi slovenski komunisti iz Jugoslavije sodelovali z nacistično Nemčijo. Po začetku vojne so pripravili več zborovanj, kjer so zahtevali priključitev določenih delov ozemlja k nemškemu rajhu in pozdravljali Hitlerja. Komunistična partija je pozivala h kolaboraciji z nacisti. Tito je javno nagovoril komuniste, naj se zaposlijo v nemških službah. V Gestapu, ki je pripravljal deportacije Slovencev iz zasedenega ozemlja, so delovali Slovenci, ki so potem postali vidnejši člani komunistične partije. Komunistična partija je ustanovila Protiimperialistično fronto, ki je na shodih kritizirala »imperialistični« Anglijo in Francijo ter pozdravljala nacistično Nemčijo, kljub temu da je slednja okupirala in odganjala Slovence v koncentracijska taborišča. Navidezni preobrat se je zgodil po nemškem napadu na Sovjetsko zvezo, ko je Komunistična partija Slovenije po direktivi iz Moskve preusmerila boj proti imperializmu v boj proti fašizmu in Protiimperialistično fronto preimenovala v Osvobodilno fronto, dejansko je prihajalo tudi po tem do sodelovanja z Nemci.


Tako so se februarja 1942 partizani na Bledu z vodjo Gestapa dogovarjali o nenapadanju železniških prog in cest ter o tem, da se bodo vzdržali akcij proti okupatorju. Ko so kljub dogovoru izvajali manjše akcije, so Gestapu kot krivce imenovali Slovence, ki so imeli do Osvobodilne fronte odklonilen odnos. Okupatorjeve represalije so tako prizadele nedolžne ljudi. Po tem vzoru so postojanke Gestapa sklepale sporazume z lokalnimi partizani komunisti, v zameno pa je Gestapo iz zaporov izpuščal komuniste. Na podoben način je bilo sklenjeno, da partizani ne napadajo transportov med Beljakom in Vidmom. Septembra 1943 so partizani in SS na Goriškem podpisali sporazum, da imajo partizani lahko oborožene sile, a da ne smejo ovirati premikanja nemške vojske. Naslednje leto so oboji podpisali nov sporazum, ki je obnovil določilo o nenapadanju in partizanom jamčil svobodno ozemlje Primorske z izjemo desetih kilometrov pasu ob železnici. Sporazum hrani arhiv v Ljubljani.

Tovrstni sporazumi so vsebovali tudi določilo, da se mora o morebitni manjši akciji predhodno obvestiti napadeno postojanko in da mora biti prizadejana škoda majhna, da se lahko hitro popravi. Vest o podpisanem sporazumu je prišla tudi v Ljubljano, kjer je general Rössener 7. julija 1944 v razglasu izjavil, da sporazum v Ljubljani ni sprejet. Posledica tega sporazuma je bila, da ob partizanskem napadu na domobransko postojanko v Črnem vrhu zaradi premirja nemška vojska kljub prošnji napadenih ni posredovala. Aprila 1945 se je premirje prekinilo, ko sta se zaradi pomanjkanja hrane in streliva pri Ilirski Bistrici partizanom predali dve nemški diviziji. Predane vojake so partizani postrelili in prosto prišli do Trsta.

 https://www.zaveza.si/kaj-je-treba-vedeti-zgodovina-brez-lazi/komunisticno-sodelovanje-z-nacisti/

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Otroci iz koncentracijskega taborišča Ozne Strnišče pri Ptuju: Trupelca otrok so v lesenih zabojih iz gradu nosili in jih pokopavali ponoči

Dolgo se nikomur ni niti sanjalo, da je slovenska komunistična oblast po vojni imela koncentracijska taborišča celo za otroke, za otroke “sovražnikov ljudstva”. Bolj znan je Petriček, manj pa taborišče Strnišče pri Ptuju, kjer so ravno tako trpeli in umirali najbolj nemočni – otroci.

Leta 2013 so na pokopališču v Ormožu odkrili obeležje, postavljeno v spomin 39 otrokom in eni od spremljevalk, ki so avgusta in septembra leta 1945 zaradi podhranjenosti ter različnih bolezni, kot je na primer tifus, v šestih tednih umrli v ormoškem gradu in bili pokopani na tamkajšnjem pokopališču. Teh devetintrideset je bilo le nekaj izmed 350 do 400 nedolžnih otrok v starosti od dojenčka do 13 let, ki so jih v začetku avgusta 1945, že v času, ko je že “zasijala svoboda”, prepeljali v Ormož iz zloglasnega koncentracijskega taborišča “Hitlerjev rajh” Šterntal oziroma Strnišče na območju današnjega Kidričevega. Otroke so materam trgali iz rok in jim govorili, da otroke peljejo v neznano, v Sibirijo. Otroci so sicer pripadali družinam nemške narodne manjšine v Sloveniji, ki jih je komunistična oblast nameravala izseliti v Avstrijo. Med njimi pa je bilo tudi veliko Slovencev in Madžarov. Vzrok premestitve je bil prihod delegacije mednarodnega Rdečega križa v Strnišče. Na ormoškem gradu ni bilo nikakršnih pogojev za bivanje, zato so Ormožani in okoličani s skupnimi močmi otrokom uredili bivališče in zanje zbirali živila. Otroci pa so kljub preselitvi na ormoški grad, kjer naj bi vladale boljše razmere, še vedno umirali. Zadnji mali zapornik je Ormož zapustil 22. septembra 1945.

36_2_taborisce_sterntal.jpg

Taborišče Šterntal – Strnišče pri Ptuju.

https://nova24tv.si/slovenija/otroci-iz-koncentracijskega-taborisca-ozne-strnisce-pri-ptuju-trupelca-otrok-so-v-lesenih-zabojih-iz-gradu-nosili-in-jih-pokopavali-ponoci/

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 3 weeks later...

Kidrič poleg Kardelja glavni načrtovalec pobojev

Po očetovi vrnitvi domov leta 1920 so se Kidriči preselili v Ljubljano.Tam je oče dobil mesto profesorja na novoustanovljeni univerzi. Boris je v Ljubljani obiskoval poljansko gimnazijo, nato pa študiral kemijo v Ljubljani in Pragi. Kljub velikim upom in finančnim vložkom ni študija nikoli zaključil. Vključil pa se je že na začetku 30-ih v partijo in pričel »kariero revolucionarja«. Izobraževal se je tudi v Moskvi, kjer je postal Stalinov oboževalec. Zagovarjal je njegov pakt s Hitlerjem in skušal zlomiti Angelo Vode, ki je Hitlerju nasprotovala. Ko se je med vojno začela komunistična revolucija, je bil poleg Edvarda Kardelja glavni načrtovalec pobojev. Na očitke o prevelikem številu žrtev revolucionarnega terorja je odgovarjal:

»Tudi če bo na koncu borbe ostalo živih samo pet Slovencev in bodo to vsi komunisti, bo to za nas popolna zmaga.«

Kocbek je Kidriča občudoval kot »revolucionarnega žrebca«. Žal pa ni vedel, da ga je Kidrič sklenil ubiti, če ne bi podpisal dolomitske izjave. 

 

Boris Kidrič, buržujski revolucionar, neuspešni študent, izvrševalec masovnih pobojev, fanatični stalinist, pobudnik etničnega čiščenja, katastrofalni predsednik nelegitimne in nelegalne vlade …

 

Velik cinizem je tudi apoteoza 37 letnega »faliranega« študenta Borisa Kidriča med stalne člane SAZU in podeljevanje Kidričevih nagrad za znanstvene dosežke do leta 1991!

 

https://www.casnik.si/kidricevski-smrad-v-strniscu/

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Замисли кад генерације и генерације научиш да светкују култ зликоваца и масовних убица... Са све иконама и празницима.

Где ћеш већи сатанизам. Предукус апокалипсе.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 13 минута, Grizzly Adams рече

Замисли кад генерације и генерације научиш да светкују култ зликоваца и масовних убица... Са све иконама и празницима.

Где ћеш већи сатанизам. Предукус апокалипсе.

»Tudi če bo na koncu borbe ostalo živih samo pet Slovencev in bodo to vsi komunisti, bo to za nas popolna zmaga.«

Za ovo postoji materijalni dokaz u vojnom arhivu Slovenije, pronašao ge je Igor Omerza i napisao knjigu. Pismo koje je pisao Ivanu Matiji Mačku je završio sa ovom rečenicom. I sad ti meni reci koja je razlika između njega, Pol Pota, Maksa Liburića, Ljube Miloša, Che Gevare, H. Himlera....... Za mene nema nikakve razlike!

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 26 минута, Bernard рече

»Tudi če bo na koncu borbe ostalo živih samo pet Slovencev in bodo to vsi komunisti, bo to za nas popolna zmaga.«

Za ovo postoji materijalni dokaz u vojnom arhivu Slovenije, pronašao ge je Igor Omerza i napisao knjigu. Pismo koje je pisao Ivanu Matiji Mačku je završio sa ovom rečenicom. I sad ti meni reci koja je razlika između njega, Pol Pota, Maksa Liburića, Ljube Miloša, Che Gevare, H. Himlera....... Za mene nema nikakve razlike!

Нема никакве суштинске разлике, све су то само појавни облици једне исте идеологије која није идеологија него мржња према човеку као икони Божијој, мржња према слободном бићу, мржња према животу. Што је у ствари дефиниција сатанизма који се иза тог зла крије. Све су то мали антихристи.

Не у смислу некакве теорије завере, него филозофски гледано ако се те појаве дубоко сагледају и разумеју. Мада је сагледавање тога веома непријатно за душу, боли. Зато већина избегава да се суочи, па увек траже неке ”изговоре” типа ”добра је то идеја него лоше спроведена” и сл. То људи не раде зато што стварно верују него због себе, штите душу од истине која је паклено болна. Не само зато што су ”неки” то урадили, него што смо ”ми” људи за то способни. Укључујући и мене. То је страшна мисао...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Sun14861,
      “Dobrota je prezrena, odnosno obezvređena. Sve te uzvišene i neopipljive vrednosti ljudskog duha – poput hrabrosti, poštenja, vernosti, bezuslovnog prijateljstva i ljubavi – danas su ismejane i nisu popularne. Važno je samo koliko ste ljudi prevarili. Ako ste prevarili mnogo ljudi i pritom zaradili, onda ste namazani i mnogo ste pametni. Time dobijate poene i niko vas neće prezreti. Ili, ako dovoljno dugo to radite, čak i oni koji su vas prezreli u početku, pristaće na to da ste uspeli. Danas su teze zamenjene i u današnjem sistemu vrednosti dobrota se graniči sa glupošću. To je pogubno, i zato ćemo platiti danak, a tada ćemo morati da se vratimo pravim vrednostima jer su jedino one temelj ljudskog postojanja.” Nebojša Glogovac
    • Од Danijela,
      U Japanu je prvi put devedesetih godina uveden termin koji opisuje nezainteresovanost mladih.
       
       Foto: Shutterstock     Pojam Millennials označava generaciju koja je postala punoletna početkom 21. veka. Odrastanje ove generacije pratio je munjeviti razvoj tehnike. Proizvodi, kao izvor zabave, smenjuju se vrtoglavom brzinom, svet se praktično preko noći digitalizuje, internet uklanja sve barijere između protoka informacija i komunikacije. Učenje novih programa i aplikacija ne predstavlja im problem budući da su odrasli uz računare, a tolerancija i otvorenost ka novom i drugačijem je opšteprisutna. Površno gledano, deluju superiornije u odnosu na roditelje, ali novi milenijum ima i svoje mračne strane.
      Globalizacija, pored povezivanja sveta, iznedruje i oblik društvene otuđenosti, hikikomori. Ovaj termin se koristi za ponašanje adolescenta ili mlade osobe koja izbegava kontakt sa okolinom i povlači se iz socijalnih aktivnosti. Fenomen je prvi put opisan u Japanu devedesetih godina 20. veka gde se navodi da su mladi ljudi nezainteresovani da zauzmu svoje mesto na tržištu rada i u opštem društvenom doprinosu. Kuriozitet ovog fenomena je i to da nema statistički značajne razlike između stepena obrazovanja pojedinca.

      Podjednako su ovim stanjem pogođeni i visoko obrazovani i slabo edukovani, a razlike nema ni u odnosu na to da li je reč o  uzornim ili problematičnim učenicima. Pojedinac prekida svaki kontakt sa društvom, svoj život zasniva na sopstvenom, zatvorenom svetu u porodičnoj kući ili sobi. U ekstremnim slučajevima odbija komunikaciju sa  članovima porodice, retko kad napuštaju sobu i to isključivo zbog fizioloških potreba, danju spava, a noć koristi za aktivnosti koje su uglavnom u vezi sa internetom.
      Otkrijte i Zašto su milenijalci takvi narcisi?
      Hikikomori, kao oblik ponašanja kod omladine, predstavlja socijalni problem u poslednje tri decenije, a prepoznat je i u drugim zemljama, uključujući i one na evropskom kontinentu. Moderna psihijatrija nije otkrila tačan uzrok ove pojave, ali u nekim slučajevima joj mogu prethoditi depresija, anksioznost ili poremećaj ličnosti. Takođe, u vezu sa ovom pojavom dovodi se zavisnost od interneta, porast nezaposlenosti mladih, otuđenost kao posledica promene načina komunikacije u novom milenijumu, mediska prezasićenost fikcijom, nametanje nerealnih kriterijuma umne i fizičke savršenosti.
      Međutim, ovaj fenomen se ne posmatra kao oboljenje, već kao stanje u kojem se pojedinac nalazi, ali samo ako je pojava izolovana i nisu joj prethodile druge psihijatriske dijagnoze. Prema kriterijumima prve epidemiološke studije Ministarstva zdravlja Japana 2003. godine, osoba koja se može smatrati hikikomorijem vreme uglavnom provodi kod kuće, nije u stanju da obavlja elementarnu društvenu interakciju kao što je odlazak u školu ili na posao, stanje izolovanosti traje duže od  šest meseci, nema bliske prijatelje i prethodno se kod osobe nije dijagnostikovalo nijedno psihijatrisko oboljenje. Ovom studijom, u koju je bilo uključeno 4134 ispitanika, starosti između 20 i 49 godina, procenjeno je da je ukupan broj hikikomorija u Japanu u tom trenutku bio veći od 600.000.
      Da bi se ovaj fenomen lakše pratio i razumeo, ovaj vid društvenog delovanja se može podeliti na primarni i sekundarni oblik. Primarni predstavlja pojavu opisanog ponašanja kod pojedinca kod koga se prethodno nisu ustanovile manifestacije poremećaja ličnosti ili raspoloženja, drugi mentalni poremećaji ili mentalna retardacija. Sekundarni predstavlja pojavu ovog poremećaja ponašanja udruženog sa nekim od mentalnih oboljenja.
      Definisanje primarnog hikikomorija je od izuzetne važnosti za prepoznavanje i tretiranje ovog stanja kao zasebnog fenomena za čiji nastanak nije neophodno prisustvo drugog mentalnog poremećaja, već on može postojati izolovano kao stanje pojedinca. Izučavanjem ovog fenomena mogu se bolje sagledati socijalni problemi, kako mladih u Japanu tako i u svetu, i pravilno se tretirati. Međutim, kod sekunarnog hikikomorija prvenstveno se mora tretirati primarno oboljenje.
      Suva i Suzuki sa Univerziteta Nakoja opisuju karakteristike koje su uočljive kod stanja hikikomori. Kao prvo navode javljanje simptoma „Prihvatanje poraza bez borbe“. Osoba izbegava svaki vid kompeticije, odustaje od svojih ciljeva iako je prethodno radila na njihovom ostvarenju. Mada lako odustaju od ideja i želja, svesni posledica, ovaj vid neuspeha donosi im frustraciju i nezadovoljstvo. Građenje idealne slike sebe na osnovu očekivanja okoline nastaje kao posledica nemogućnosti da zadrže svoje ideje i želje zbog čega padaju pod uticaj okoline koja im nameće ideal kojem bi trebalo da teže.
      Istovremeno, nastoje da tu sliku očuvaju, što im povećava nezadovoljstvo, jer se vremenom ta slika sve više razlikuje od realnosti, što dovodi do povlačenja pojedinca sve više. Vrlo često je podstrek roditelja prisutan, oni veruju da i dalje postoji način da njihova deca postignu dosta u životu, pružaju im podršku, kako emotivnu tako i finansijsku. Na kraju, izbegavaju kontakt sa okolinom kako bi što duže očuvali pozitivno mišljenje o sebi, izbegavajući situacije u kojim bi pričali o svom životu, svojim ciljevima, idealima i planovima.
      Otkrijte i Zbog čega ljudi vole da gledaju rijaliti programe?
      Prema japanskom sociologu Miti, srž ovog problema može se naći u socijalno-kulturološkoj pozadini Japana nakon Drugog svetskog rata. Period nakon rata se može podeliti na tri dekade: vreme ideala, vreme snova i vreme fikcije. Za stvaranje društvenog fenomena hikikomori veruje se da je ključna sociološka pozadina perioda koji se označaba kao „vreme fikcije“, a to je period koji je trajao od početka osamdesetih godina do sredine devedesetih godina 20. veka.  U ovoj dekadi odrastanje mladih je obeleženo prisustvom vršnjačkog i porodičnog nasilja, izraženim buntom prema autoritetima poput  roditelja i profesora, kao i učestalo narušavanje javnog reda i mira od strane omladine.
      Na početku novog milenijuma dolazi do velikih interpersonalnih promena. Vreme fikcije nastaje posle perioda koji se označava kao „vreme snova“, koje je bilo obeleženo društvenom interakcijom poznatom kao konformizam, koji je podrazumevao društveni poredak u kojem se negovalo kolektivno dobro, favorizovao se timski duh, društvena zajednica se organizovala tako da svaki pojedinac u okruženju u kojem radi i boravi doživljava kolektiv kao širu porodicu. Nakon ovog perioda nastaju nagle promene u međuljudskim odnosima unutar društvene zajednice. Konformizam, kao oblik društvene interakcije, naglo gubi na značaju.
      Individualizam u tom periodu još nije u potpunosti formiran. Najveće žrtve ovog perioda tranzicije su upravo generacije koje će trpeti posledicu sudara globalizacije sa konformističkim društvom. Odnosi između Japanaca će se definisati kao rapidna promena u japanskom društvu koja vodi ka društvenoj situaciji koja nije orijentisana ka grupnoj pripadnosti. Novi oblik individualizma je sklonost kao mentalnoj i društvenoj izolovanosti, koju prati česta nezainteresovanost pojedinca za dešavanja i ljude u njihovoj okolini, ali sa hiperfokusom na daleke izvore informacija i osobe sa kojima održavaju kontakt putem mobilnih telefona i interneta.
      Pored svega navedenog ne treba zaboraviti i da je od početka devedesetih godina pa do sada, kako u  svetu tako i u Japanu, u porastu neregularna zaposlenost, kojom su posebno pogođeni mladi naraštaji. Nesigurnost zaposlenja i zarade doprinosi povećanju nesigurnosti pojedinca kao i nemogućnosti planiranja života. Sve navedene društvene pojave se uzimaju kao ključni socijalno-kulturološki faktori u nastanku fenomena hikikomori.
      Činjenica koja sve više zabrinjava je ta da je oblik ovog fenomena, pored  Japana, registrovan i u drugim zemljama kao što su Severna Koreja, SAD, Engleska, Italija, Španija. Posle 11. septembra i Lehmanovog šoka u SAD primećena je značajno teža interakcija mladih ljudi u društvu i povećana sklonost ka izolaciji. U Evropi je nazaposlenost mladih u porastu, stoga se i ovo gleda kao jedan od ozbiljnih faktora za danji razvoj fenomena otuđenosti. Stoga postoji opravdani strah da će se ovo stanje socijalne izolovanosti uskoro proširiti i na druge zemlje i da će fenomen, koji se rodio u Japanu, postati  globalni problem.
      Izvor: Elementarijum
      Život u izolaciji: Da li znate šta je hikikomori?
      WWW.NATIONALGEOGRAPHIC.RS U Japanu je prvi put devedesetih godina uveden termin koji opisuje nezainteresovanost mladih.  
    • Од JESSY,
      Novosadski kantautor i pesnik, poznat po izuzetnom smislu da stihom ispriča priču o Vasi Ladačkom, „devojci sa čardaš nogama", Boži zvanom Pub i drugim lokalnim herojima, Đorđe Balašević, preminuo je u 67. godini, javljaju mediji.
      On je pre tri dana primljen na kliniku za infektivne bolesti Kliničkog centra Vojvodine u Novom Sadu gde se lečio od upale pluća.
      Još uvek nije potvrđen uzrok smrti, ali je pevač navodno bio zaražen kovidom-19.
      Novosadski mediji javljaju da će u ovom gradu biti proglašen dan žalosti zbog smrti jednog od njegovih najpoznatijih stanovnika.
      Na društvenim mrežama su se od poznatog autora oprostili obožavaoci, kolege, pa i političari.
       
×
×
  • Креирај ново...