Jump to content

LAŽ JE NESMRTNA DUŠA KOMUNIZMA - Leszek Kołakowski, šta su nas sve lagali na časovima istorije u nekadašnjoj zajedničkoj državi Jugoslaviji


Препоручена порука

5. maj 1945: Prva slovenska vlada?

Partijski mitologija: 5. maja 1945 je bila v Ajdovščini ustanovljena prva slovenska vlada v zgodovini, ki jo je vodil Boris Kidrič, ob Edvardu Kardelju vodilni slovenski komunist.

Zgodovinska dejstva: Kidričeva vlada, ustanovljena 5. maja 1945, ni bila prva slovenska vlada. Prva slovenska vlada je bila ustanovljena po razpadu Avstro-Ogrske, in sicer 31. oktobra 1918, vodil pa jo je vitez Josip Pogačnik. Ta vlada je bila pluralno sestavljena, saj so bili v vladi ministri iz vseh treh glavnih slovenskih strank: Slovenske ljudske stranke (tej stranki je pripadal tudi Pogačnik), liberalne in socialdemokratske stranke.

Kidričeva vlada tudi ni bila prva slovenska povojna vlada, saj je 4. maja 1945 protikomunistični tabor (SLS, liberalci in socialdemokrati – stranke, ki so pred drugo svetovno vojno predstavljale veliko večino slovenskega naroda) v dvorani Tabor v Ljubljani ustanovil slovensko vlado. Kidričevo ajdovsko vlado, ki je bila odgovor komunistov na ustanovitev taborske vlade en dan prej, lahko štejemo tako le za prvo slovensko komunistično vlado.

9. maj 1945: Dan zmage?

Partijska mitologija: 9. maja 1945 je kapitulirala nacistična Nemčija. To je dan zmage.

Zgodovinska dejstva: Nacistična Nemčija je kapitulacijo podpisala že 7. maja v Reimsu v Franciji. Veljati je začela z dnem 8. maja 1945 ob 23:01 po srednjeevropskem času. Kapitulacija je bila ratificirana v Berlinu 9. maja 1945 ob 0:16 uri, ko so jo podpisali poveljniki vseh delov nemške vojske: kopenske, vojne mornarice in letalstva. Kapitulacija je veljala recipročno, torej kot je bilo dogovorjeno v Reimsu – od 8. maja ob 23:01 uri po srednjeevropskem času.

Zahodne demokratične države so kapitulacijo Nemčije oziroma zmago v Evropi (spopadi z Japonsko so se namreč še nadaljevali) vedno slavile 8. maja. Sovjetska zveza in njeni sateliti, vključno s Titovo Jugoslavijo, pa so dan zmage slavili 9. maja, in sicer zato ker je kapitulacija (8. maja ob 23:01 po srednjeevropskem času) po moskovskem času ‘padla’ že na 9. maj. Slovenska levica in z njo Slovenija dan zmage tako še vedno praznuje po moskovskem času, in ne po srednjeevropskem času, v katerem se nahaja tudi Slovenija. Nekatere države, ki so prej praznovale dan zmage 9. maja (na primer Češka, Poljska, Slovaška …), ga zdaj praznujejo 8. maja.

Slovenija pa se še vedno krčevito oklepa 9. maja in moskovskega časa. Za nameček pa slovenska levica še potvarja zgodovino in skuša umetno zliti dva različna praznika: dan zmage in dan Evrope. 9. maja namreč EU praznuje dan Evrope v spomin na deklaracijo francoskega zunanjega ministra Roberta Schumana iz leta 1950. Ta dan Evrope nima v drugih evropskih državah ničesar skupnega z dnevom zmage 8. maja.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • Одговори 33
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Популарне поруке

Највеће зло ХХ века. Предукус апокапипсе...

Од истог су очуха и маћехе...  

Замисли кад генерације и генерације научиш да светкују култ зликоваца и масовних убица... Са све иконама и празницима. Где ћеш већи сатанизам. Предукус апокалипсе.

Постоване слике

“Zgodovina NOB ne pozna nobene uradne ustanovitve Osvobodilne fronte. Tudi antifašistična fronta ni bila ustanovljena, kajti ta je obstajala že pred razpadom Jugoslavije …,” je o famoznem prazniku, ki ga bodo 27. aprila pod okriljem državnih proslav praznovale vse borčevske organizacije, davnega leta 1971 zapisal krščanski socialist in ustanovitelj OF Edvard Kocbek.

Letošnji 27. april je za malikovalce tega kultnega praznika še posebej pompozen, saj je minilo že 75 let od famoznega sestanka v Vidmarjevi vili v Ljubljani, kjer so se zbrali komunisti, krščanski socialisti, sokoli, žensko gibanje Angele Vode, kulturniki in Nagodetova Stara pravda. Po uradni verziji so se tam zgodili usodni premiki boja proti okupatorju in protifašističnega boja, številni dokumenti in pričevanja pa merijo ravno nasprotno.

Celo več. Med leti 1951 in 1968 so dan upora proti okupatorju ukinili celo komunisti in se zato ta praznik ni praznoval, je že leta 2005 zapisal publicist Bernard Nežmah v Mladini.

Ukinil ga je tisti, ki ga je sprejel
Praznik dneva ustanovitve Osvobodilne fronte so v povojni socialistični Sloveniji sprejeli leta 1948 in se je kot najsvetejši med takratnimi prazniki praznoval do leta 1951. Takrat so poslanci takratne slovenske vlade opustili praznovanje 27. aprila in določili 22. julij kot glavni praznik, ki se je imenoval dan vstaje in simboliziral dan, ko so v okupirani Sloveniji počile prve partizanske puške. V resnici je bil ta dan vstaje več ali manj za lase privlečen partijski mit, ki je nastal na podlagi dokaj nepomembnega dogodka – napada treh komunistov, ki so iz gozda streljali na orožnika slovenskega rodu Franca Žnidaršiča in ga ranili.

V resnici je bil prvi oborožen spopad v okupirani Sloveniji med slovenskimi odporniki in pripadniki okupacijskih enot 13. maja 1941, ko se je vodja Tigra Danilo Zelen še z dvema soborcema na Mali Gori pri Ribnici spopadel z italijanskimi karabinjerji. Ta dogodek sta seveda komunistična oblast in partijsko zgodovinopisje desetletja zamolčevala.

Slovenski komunisti izbrisali dan OF zaradi strahu pred Srbi
Vrnimo se k dnevu OF. Razlog za “izbris” dneva OF  leta 1951 je bil v takratnih projugoslovansko usmerjenih komunistih, ki niso želeli, da bi nastali spori med jugoslovanskimi republikami glede datumov in začetkov bojev. Prvenstvo so si namreč lastili Srbi, ki so dan vstaje praznovali 7. julija.

Praznovanje OF je bilo pozabljeno vse do leta 1968, ko je Josip Vidmar izpostavil, da bi bilo potrebno znova uveljaviti 27. april. Prav Josip Vidmar pa je bil zraven, ko so leta 1948 prvič sprejeli zakon, prav tako je podpisal njegovo ukinitev leta 1951 in leta 1968 znova predlagal njegovo uveljavitev.

Ta datum je nastal manipulativno
O začetkih Osvobodilne fronte govori Edvard Kocbek v dnevniškem zapisu, ko so ob tridesetletnici podeljevali posebna priznanja udeležencem ustanovnega sestanka. “Prvič: Zgodovina NOB ne pozna nobene uradne ustanovitve Osvobodilne fronte. Tudi antifašistična fronta ni bila ustanovljena, kajti ta je obstajala že pred razpadom Jugoslavije. Ta datum je nastal manipulativno, Kidrič je potreboval datum ustanovitve in zato so pač nek debaterski sestanek pri Vidmarju proglasili za zgodovinski datum ustanovitve OF,” piše o Kocbekovih spominih Andrej Inkret v delu In stoletje bo zardelo.

“Drugič pa me na tistem debaterskem sestanku ni bilo, ker so mi bili komunisti tisti čas Hitlerjevega pakta s Stalinom upravičeno sumljivi.” Kocbek je namreč odklanjal njihove pogovore vse do Hitlerjevega napada na Sovjetsko zvezo, prava OF pa se je po njegovem začela oblikovati šele poleti 1941, ko so začeli aktivno sodelovati tudi krščanski socialisti.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 18 минута, Bernard рече

V resnici je bil prvi oborožen spopad v okupirani Sloveniji med slovenskimi odporniki in pripadniki okupacijskih enot 13. maja 1941, ko se je vodja Tigra Danilo Zelen še z dvema soborcema na Mali Gori pri Ribnici spopadel z italijanskimi karabinjerji. Ta dogodek sta seveda komunistična oblast in partijsko zgodovinopisje desetletja zamolčevala.

Kaj hočete povedat da je prvi odpor proti nacistom v okupirani Europi bil v Slo?

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 24 минута, Srdjan Kotur рече

Kaj hočete povedat da je prvi odpor proti nacistom v okupirani Europi bil v Slo?

Da li je bio prvi ili nije ja ne znam, nisam istoričar. Što se tiče Tigrova to je istina, to nam priznaju i italijanski istoričari. Kad su Nemci krenuli na Rusiju je KP Slo sve Tigrovce izdala Italijanima..... Ovi ih lepo pokokali ko zečeve.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Pokojni Anton Drobnič o izmišljenem prazniku: “27. april je dan začetka napada na kulturo, pamet in na um slovenskega človeka!”

“Ta dan so si izmislili zato, da so prikrili, da so bili tretjino vojnega časa Hitlerjevi vojni zavezniki in da bi se prikazali kot neki heroji in misleci. Izmislili so si laž,”

 

https://nova24tv.si/slovenija/ljudje/pokojni-anton-drobnic-o-izmisljenem-prazniku-27-april-je-dan-zacetka-napada-na-kulturo-pamet-in-na-um-slovenskega-cloveka/

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 1 month later...

Josef-Stalin.jpg

 

V Komunističnem manifestu med drugim na kratko tudi piše: komunizem ne pozna nikakega rodoljuba ali domoljuba … Javno prezira ljubezen in požrtvovalnost poedinca do svojega naroda. Smernice Marxa in Engelsa pa navajajo: Otroke takoj po dojenju v – kasarne, kjer naj se na državne stroške vzgajajo, vzgajati heroje dela, vpliv družine minimalen, važna je družbena vzgoja, zasnovati vzgojevalne odbore, tudi vzgojne zavode … (Leninov nauk: Spoštovati moraš samo onega očeta, ki je zaveden revolucionaren proletarec. Komunistični otroci naj vzgajajo svoje očete. Če je poedinec škodljiv, če je nevaren revolucionarni borbi, ga smeš umoriti na povelje zakonitega organa svojega proletarskega razreda. Ob času posebne nevarnosti takega povelja niti ni treba čakati. Umor nepoboljšljivega sovražnika revolucije je postavno etičen (dovoljen) umor).

 

 

 V knjigi Zgodovina slovenskega osvobodilnega boja iz leta 1970 je teolog, komunist, partizan, vodilni politik in revolucionar dr. Metod Mikuž zapisal, kako so 2. maja 1941 najbolj vneti demonstranti – sem spadajo komunisti – v Trebnjem nosili nemške zastave in zahtevali priključitev k Nemčiji, podobne demonstracije pa so bile tudi 8. maja v Semiču, kasneje pa še v Trbovljah. Hitler in Stalin sta 28. septembra 1939 podpisala pakt o prijateljstvu med nacisti in komunisti v smislu “osvobajanja vseh držav izpod imperialističnega izkoriščanja”. Kasneje so nacisti tudi “osvobodili” imperialno Jugoslavijo in Boris Kidrič je kar vzkliknil: “Ponosen sem, da smo zrušili ta jugoslovanski nestvor”. Ob obisku Hitlerja v Mariboru, 26. aprila 1941, je Kidrič še istega dne v Ljubljani sklical ustanovni sestanek PIF-a. (Proti imperialistične fronte). Naključje?

http://www.demokracija.si/en/slovenija/dobil-oznako-politicno-nezanesljiv-zavrnil-sodelovanje-v-udbovskih-teroristicnih-akcijah-v-dveh-tednih-je-bil-ob-sluzbo.html

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 2 минута, Grizzly Adams рече

Највеће зло ХХ века. Предукус апокапипсе... :pop:

Kao što vidiš, nisu samo ustaše dočekali Nemce sa cvećem , to su radili i naši slovenski komunisti dok nije krenula Barbarossa.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

KOMUNISTIČNA KOLABORACIJA Z NACISTI

Rusko naklonjenost Nemčiji lahko zasledimo že precej pred drugo svetovno vojno. Ne nazadnje so bili mnogi ruski plemiči nemškega rodu, med njimi tudi carica Katarina Velika. Vojaško sodelovanje med Rusijo in Nemčijo je v 18. stoletju potekalo na visoki ravni. Med prvo svetovno vojno je Nemčija potrebovala končanje vojne z Rusijo, kar pa ob carski vladavini ni bilo mogoče. Nemčija je finančno omogočila Leninov ilegalni prevoz v Rusijo, propagando ter izvedbo oktobrske revolucije, po kateri je 3. marca 1918 v Brest-Litovsku s Sovjetsko zvezo podpisala mirovno pogodbo.

Po Versajski mirovni pogodbi sta bila Nemčiji orožarska industrija in vojaški razvoj omejena, česar pa Hitler ni upošteval. Nemčija in Sovjetska zveza sta 23. avgusta 1939 podpisali pakt Hitler-Stalin (Ribbentrop-Molotov), 28. septembra 1939 pa t. i. »Mejno in prijateljsko pogodbo«. Oba sporazuma sta imela tajni protokol, ki je določal interesna območja obeh držav. Stalinu naj bi pripadel vzhodni del Poljske, baltske države, Finska in Besarabija, Hitlerju pa Poljska do rek Narev, Visla in San. Obe državi sta podpisali tudi tri gospodarske sporazume. Nemčija je bila zelo odvisna od surovin, ki jih sama ni imela, zato je iz Sovjetske zveze uvažala nafto, nikelj in fosfate.

Ker Nemčija zaradi angleškega bojkota po svetu ni mogla sama nakupovati surovin, je Sovjetska zveza zanjo kupovala tudi surovine, ki jih sama ni imela. Na Stlinovo željo so Nemci posredovali tudi pri reorganizaciji rdeče armade. Sovjetski častniki so se izobraževali v nemškem generalštabu, Gestapo pa pri sovjetskem Ljudskem komisariatu za notranje zadeve (NKVD), od koder so prišli tudi načrti za koncentracijska taborišča. Ob začetku druge svetovne vojne je nad Nemčijo še vedno ležala svetovna trgovinska blokada, primanjkovalo ji je surovin in prehrambenih artiklov. Sovjetska zveza je zato Nemčiji priskrbela zaloge nafte, plina in žita, medtem pa je njeno prebivalstvo masovno umiralo od lakote. Končno sodelovanje se je manifestiralo v skupnem napadu na Poljsko. Iz sovjetskega oporišča v Murmansku pa je Nemčija napadla Norveško.


Po vzoru Sovjetske zveze so tudi slovenski komunisti iz Jugoslavije sodelovali z nacistično Nemčijo. Po začetku vojne so pripravili več zborovanj, kjer so zahtevali priključitev določenih delov ozemlja k nemškemu rajhu in pozdravljali Hitlerja. Komunistična partija je pozivala h kolaboraciji z nacisti. Tito je javno nagovoril komuniste, naj se zaposlijo v nemških službah. V Gestapu, ki je pripravljal deportacije Slovencev iz zasedenega ozemlja, so delovali Slovenci, ki so potem postali vidnejši člani komunistične partije. Komunistična partija je ustanovila Protiimperialistično fronto, ki je na shodih kritizirala »imperialistični« Anglijo in Francijo ter pozdravljala nacistično Nemčijo, kljub temu da je slednja okupirala in odganjala Slovence v koncentracijska taborišča. Navidezni preobrat se je zgodil po nemškem napadu na Sovjetsko zvezo, ko je Komunistična partija Slovenije po direktivi iz Moskve preusmerila boj proti imperializmu v boj proti fašizmu in Protiimperialistično fronto preimenovala v Osvobodilno fronto, dejansko je prihajalo tudi po tem do sodelovanja z Nemci.


Tako so se februarja 1942 partizani na Bledu z vodjo Gestapa dogovarjali o nenapadanju železniških prog in cest ter o tem, da se bodo vzdržali akcij proti okupatorju. Ko so kljub dogovoru izvajali manjše akcije, so Gestapu kot krivce imenovali Slovence, ki so imeli do Osvobodilne fronte odklonilen odnos. Okupatorjeve represalije so tako prizadele nedolžne ljudi. Po tem vzoru so postojanke Gestapa sklepale sporazume z lokalnimi partizani komunisti, v zameno pa je Gestapo iz zaporov izpuščal komuniste. Na podoben način je bilo sklenjeno, da partizani ne napadajo transportov med Beljakom in Vidmom. Septembra 1943 so partizani in SS na Goriškem podpisali sporazum, da imajo partizani lahko oborožene sile, a da ne smejo ovirati premikanja nemške vojske. Naslednje leto so oboji podpisali nov sporazum, ki je obnovil določilo o nenapadanju in partizanom jamčil svobodno ozemlje Primorske z izjemo desetih kilometrov pasu ob železnici. Sporazum hrani arhiv v Ljubljani.

Tovrstni sporazumi so vsebovali tudi določilo, da se mora o morebitni manjši akciji predhodno obvestiti napadeno postojanko in da mora biti prizadejana škoda majhna, da se lahko hitro popravi. Vest o podpisanem sporazumu je prišla tudi v Ljubljano, kjer je general Rössener 7. julija 1944 v razglasu izjavil, da sporazum v Ljubljani ni sprejet. Posledica tega sporazuma je bila, da ob partizanskem napadu na domobransko postojanko v Črnem vrhu zaradi premirja nemška vojska kljub prošnji napadenih ni posredovala. Aprila 1945 se je premirje prekinilo, ko sta se zaradi pomanjkanja hrane in streliva pri Ilirski Bistrici partizanom predali dve nemški diviziji. Predane vojake so partizani postrelili in prosto prišli do Trsta.

 https://www.zaveza.si/kaj-je-treba-vedeti-zgodovina-brez-lazi/komunisticno-sodelovanje-z-nacisti/

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Otroci iz koncentracijskega taborišča Ozne Strnišče pri Ptuju: Trupelca otrok so v lesenih zabojih iz gradu nosili in jih pokopavali ponoči

Dolgo se nikomur ni niti sanjalo, da je slovenska komunistična oblast po vojni imela koncentracijska taborišča celo za otroke, za otroke “sovražnikov ljudstva”. Bolj znan je Petriček, manj pa taborišče Strnišče pri Ptuju, kjer so ravno tako trpeli in umirali najbolj nemočni – otroci.

Leta 2013 so na pokopališču v Ormožu odkrili obeležje, postavljeno v spomin 39 otrokom in eni od spremljevalk, ki so avgusta in septembra leta 1945 zaradi podhranjenosti ter različnih bolezni, kot je na primer tifus, v šestih tednih umrli v ormoškem gradu in bili pokopani na tamkajšnjem pokopališču. Teh devetintrideset je bilo le nekaj izmed 350 do 400 nedolžnih otrok v starosti od dojenčka do 13 let, ki so jih v začetku avgusta 1945, že v času, ko je že “zasijala svoboda”, prepeljali v Ormož iz zloglasnega koncentracijskega taborišča “Hitlerjev rajh” Šterntal oziroma Strnišče na območju današnjega Kidričevega. Otroke so materam trgali iz rok in jim govorili, da otroke peljejo v neznano, v Sibirijo. Otroci so sicer pripadali družinam nemške narodne manjšine v Sloveniji, ki jih je komunistična oblast nameravala izseliti v Avstrijo. Med njimi pa je bilo tudi veliko Slovencev in Madžarov. Vzrok premestitve je bil prihod delegacije mednarodnega Rdečega križa v Strnišče. Na ormoškem gradu ni bilo nikakršnih pogojev za bivanje, zato so Ormožani in okoličani s skupnimi močmi otrokom uredili bivališče in zanje zbirali živila. Otroci pa so kljub preselitvi na ormoški grad, kjer naj bi vladale boljše razmere, še vedno umirali. Zadnji mali zapornik je Ormož zapustil 22. septembra 1945.

36_2_taborisce_sterntal.jpg

Taborišče Šterntal – Strnišče pri Ptuju.

https://nova24tv.si/slovenija/otroci-iz-koncentracijskega-taborisca-ozne-strnisce-pri-ptuju-trupelca-otrok-so-v-lesenih-zabojih-iz-gradu-nosili-in-jih-pokopavali-ponoci/

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 3 weeks later...

Kidrič poleg Kardelja glavni načrtovalec pobojev

Po očetovi vrnitvi domov leta 1920 so se Kidriči preselili v Ljubljano.Tam je oče dobil mesto profesorja na novoustanovljeni univerzi. Boris je v Ljubljani obiskoval poljansko gimnazijo, nato pa študiral kemijo v Ljubljani in Pragi. Kljub velikim upom in finančnim vložkom ni študija nikoli zaključil. Vključil pa se je že na začetku 30-ih v partijo in pričel »kariero revolucionarja«. Izobraževal se je tudi v Moskvi, kjer je postal Stalinov oboževalec. Zagovarjal je njegov pakt s Hitlerjem in skušal zlomiti Angelo Vode, ki je Hitlerju nasprotovala. Ko se je med vojno začela komunistična revolucija, je bil poleg Edvarda Kardelja glavni načrtovalec pobojev. Na očitke o prevelikem številu žrtev revolucionarnega terorja je odgovarjal:

»Tudi če bo na koncu borbe ostalo živih samo pet Slovencev in bodo to vsi komunisti, bo to za nas popolna zmaga.«

Kocbek je Kidriča občudoval kot »revolucionarnega žrebca«. Žal pa ni vedel, da ga je Kidrič sklenil ubiti, če ne bi podpisal dolomitske izjave. 

 

Boris Kidrič, buržujski revolucionar, neuspešni študent, izvrševalec masovnih pobojev, fanatični stalinist, pobudnik etničnega čiščenja, katastrofalni predsednik nelegitimne in nelegalne vlade …

 

Velik cinizem je tudi apoteoza 37 letnega »faliranega« študenta Borisa Kidriča med stalne člane SAZU in podeljevanje Kidričevih nagrad za znanstvene dosežke do leta 1991!

 

https://www.casnik.si/kidricevski-smrad-v-strniscu/

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Замисли кад генерације и генерације научиш да светкују култ зликоваца и масовних убица... Са све иконама и празницима.

Где ћеш већи сатанизам. Предукус апокалипсе.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 13 минута, Grizzly Adams рече

Замисли кад генерације и генерације научиш да светкују култ зликоваца и масовних убица... Са све иконама и празницима.

Где ћеш већи сатанизам. Предукус апокалипсе.

»Tudi če bo na koncu borbe ostalo živih samo pet Slovencev in bodo to vsi komunisti, bo to za nas popolna zmaga.«

Za ovo postoji materijalni dokaz u vojnom arhivu Slovenije, pronašao ge je Igor Omerza i napisao knjigu. Pismo koje je pisao Ivanu Matiji Mačku je završio sa ovom rečenicom. I sad ti meni reci koja je razlika između njega, Pol Pota, Maksa Liburića, Ljube Miloša, Che Gevare, H. Himlera....... Za mene nema nikakve razlike!

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 26 минута, Bernard рече

»Tudi če bo na koncu borbe ostalo živih samo pet Slovencev in bodo to vsi komunisti, bo to za nas popolna zmaga.«

Za ovo postoji materijalni dokaz u vojnom arhivu Slovenije, pronašao ge je Igor Omerza i napisao knjigu. Pismo koje je pisao Ivanu Matiji Mačku je završio sa ovom rečenicom. I sad ti meni reci koja je razlika između njega, Pol Pota, Maksa Liburića, Ljube Miloša, Che Gevare, H. Himlera....... Za mene nema nikakve razlike!

Нема никакве суштинске разлике, све су то само појавни облици једне исте идеологије која није идеологија него мржња према човеку као икони Божијој, мржња према слободном бићу, мржња према животу. Што је у ствари дефиниција сатанизма који се иза тог зла крије. Све су то мали антихристи.

Не у смислу некакве теорије завере, него филозофски гледано ако се те појаве дубоко сагледају и разумеју. Мада је сагледавање тога веома непријатно за душу, боли. Зато већина избегава да се суочи, па увек траже неке ”изговоре” типа ”добра је то идеја него лоше спроведена” и сл. То људи не раде зато што стварно верују него због себе, штите душу од истине која је паклено болна. Не само зато што су ”неки” то урадили, него што смо ”ми” људи за то способни. Укључујући и мене. То је страшна мисао...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Danijela,
      Foto: EPA-EFE/BIEL ALINO Dr Miloš Babić, neurobiolog i molekularni biolog iz San Dijega, napisao je tekst koji nam veoma detaljno objašnjava imunitet na koronavirus, kao i način na koji funkcionišu vakcine - ali pre svega ruši brojne teorije zavere koje prate pandemiju. Njegova predviđanja bude nadu.
      Dr Babić je precizno, pozivajući se na objavljena načuna istraživanja, pojasnio zašto ne treba previše da strahujemo od reinfekcija, zašto će vakcine delovati i na mutacije koronavirusa, kao i zašto su neke zemlje bolje savladale pandemiju od drugih.
      Takođe daje savete šta da radimo dok ne stigne vakcina, ali i zašto ne treba da verujemo pseudonaučnim stručnjacima koji lek protiv kovida 19 povezuju sa čipovanjem i velikom svetskom zaverom.
      Njegov tekst prenosimo u celosti.
      Imunitet je trajan u većini slučajeva
      Kao što većina ljudi zna, slučajevi reinfekcije su proizveli strah da ovaj novi koronavirus ne proizvodi dugotrajnu otpornost. Takođe, neki ljudi “vuku” infekciju dugo vremena, što takođe nije dobar znak. Kod mnogo ljudi ove vesti su proizvele fatalizam – eto, nema nam spasa, moraćemo svi da preležimo ovaj virus na kraju. Što bi bila ogromna zdravstvena katastrofa (smrti na stranu, dugoročne posledice kod preživelih bi nas gazile decenijama).
      Na sreću, naučni podaci ne podržavaju ove strahove. Više objavljenih studija je primetilo da je imuni odgovor na samu bolest visoko varijabilan, i da neki ljudi imaju vrlo slabe imune odgovore. Tako da nije iznenađujuće što ima slučajeva u kojima ljudi brzo izgube i imunitet. Ali kako stvari stoje kod većine?
      Jedna studija je merila pet različitih aspekata imuniteta (IgA antitela, IgG antitela, memorijske B-ćelije koje prepoznaju kritični “RBD” deo “šiljka” virusa; i T-ćelije dve različite vrste, CD4+ i CD8+, koje prepoznaju specifično baš ovaj virus). Među prethodno obolelim ljudima, pet meseci nakon infekcije, 96% je imalo više nego dovoljan imunitet u tri različite grupe istovremeno. Što je posebno važno, nivoi memorijskih B-ćelija, koje omogućavaju imunom sistemu da brzo reaguje na ponovnu infekciju, su se povećali tokom tri do pet meseci nakon infekcije.
      Foto: EPA-EFE/Jesus Diges Pomen T-ćelija je bitan ovde, jer dotične imaju posebno snažan uticaj na dužinu i težinu bolesti kod ovog virusa. Za ljude koji nisu imunolozi, naš imuni sistem ima više grana. Jednu od njih čine B-ćelije, koje proizvode antitela, proteine koji se vezuju za virus, ometaju ga u radu, i omogućavaju organizmu da prepozna i direktno uništi virusne čestice. Druga grana su T-ćelije, koje prepoznaju kada virus već inficira neku od drugih ćelija u telu – i koje tu zaraženu ćeliju onda unište. Ovo je uprošćenje; imuni sistem je vrlo komplikovan, i ne može se objasniti u jednom paragrafu; ali ovo vam daje generalnu ideju.
      Jedan uzrok zabrinutosti povodom imuniteta je što nivoi antitela kod nekih bolesnika vrlo brzo opadaju nakon oporavka. Međutim, u preko 40% takvih slučajeva, nađene su T-ćelije koje specifično prepoznaju virus, i koje su slične po tipu memorijskim B-ćelija (trebalo bi da traju dugo vremena, možda doživotno). Ista studija je takođe analizirala uzorke krvi koje su ljudi dali pre nego što je virus nastao. Oko 28% je imalo T-ćelije koje su ciljale druge koronaviruse, ali koje su takođe usput delimično bile efikasne protiv novog SARS-CoV-2 virusa. Ovo objašnjava zašto je jedan deo populacije naizgled vrlo otporan prema infekciji.
      Zatim, iz Arizone imamo još jednu studiju (jedan od autora je naš čuveni imunolog Janko Nikolić-Žugić), koja daje dodatan kontekst. Naime, mnogi serološki testovi mere količinu antitela protiv svih virusnih proteina ukupno. Ta ukupna količina onda opada brzo u toku par meseci nakon bolesti. Međutim, ova studija je urađena mnogo preciznije i pažljivije, koristeći više različitih metoda, i prateći ljude mesecima nakon ozdravljenja. Ona pokazuje da ona najbitnija “neutralizujuća antitela” ostaju stabilna minimalno mesecima nakon oporavka. Ovo su antitela koja se vezuju za virus na način ili mesto koje zatim sprečava virus da uspešno inficira ljudske ćelije.
      Ono što opada su antitela protiv takozvanog N proteina. Autori studije ističu da su ova anti-N antitela u stvari veoma unakrsno reaktivna protiv raznih koronavirusa. Moguće je da ona predstavljaju pokušaj imunog sistema da izvuče “najbližu stvar” novom virusu iz sećanja na prethodne infekcije drugim koronavirusima, i da to baci protiv napadača. Onda nakon oporavka, ta antitela takođe brzo nestaju – što testovima koji mere sve ukupno izgleda kao ukupan pad nivoa. A u stvari, ona važna neutrališuća antitela ostaju stabilna.
      Nije posebno verovatno da će mutacije imati uticaja na efikasnost vakcina
      Koronavirusi nisu kao grip, i ne mogu da prosto “rearanžiraju” svoje genome. U suprotnom, četiri ljudska koronavirusa koji su već decenijama u opticaju bi imali različite efekte od godine do godine. Ali koronavirusi svakako mogu da mutiraju, uključujući tu i nove mutacije unutar “šiljka” koji je glavna meta za neutralizujuća antitela.
      U stvari, prva tri dokumentovana slučaja reinfekcije su ovde napravila veliku uzbunu. Sva tri čoveka su bili inficirani, oporavili se, i onda su se ponovo inficirali – ali u vrlo različitim regionima (jedan u Hong Kongu, drugi u Ekvadoru, treći u Belgiji). Sva tri su imala različite sojeve virusa tokom prve infekcije, pa onda opet različite tokom reinfekcije. Ali su svi imali jednu zajedničku tačku: soj koji je izazvao reinfekciju je nosio jednu specifičnu mutaciju u “šiljku,” takozvanu D614G.
      No, imamo dobrih vesti i na tom frontu. Antitela koja proizvode vakcine su se pokazala kao dovoljno jaka i raznovrsna da mogu da prepoznaju i neutrališu kako i nemutirani “šiljak,” tako i D614G mutant . Takođe, u toku ove godine smo skupili dosta informacija po pitanju brzine evolucije i mutacija kod ovog novog virusa, i vidimo da dotični mutira dosta sporo (bar na skali koja važi za viruse). Niko ne može da zna da virus NEĆE mutirati u neki oblik koji može da zaobiđe vakcinu; ali svi podaci koje trenutno imamo ukazuju da je tako nešto malo verovatno.
      Foto: EPA-EFE/IAN LANGSDON Šta možemo očekivati od vakcina?
      Moj lični savet za praktično sve je da vakcinu treba primiti, osim ako vam vaš doktor ne savetuje da je preskočite iz nekog za vas specifičnog razloga (recimo, ako imate urođene probleme sa mitohondrijama).
      Dve vakcine su trenutno u procesu potvrde (Pfizer/BioNTech, i Moderna), i obe imaju slične mere efikasnosti i sigurnosti. Pfizer ima velike već proizvedene zalihe vakcine (prihvatili su veliki rizik da im sve to propadne), ali ima problem da to dostavi jer vakcina zahteva transport na -70°C. Iz tog razloga, verujem da će malo dotične stići do nas. Moderna će morati tek da počne da zaista proizvodi, plus je njihova vakcina skupa, tako da će verovatno proći dosta vremena pre nego što to stigne u naše vode.
      Treća vakcina (AstraZeneca/Oxford) bi trebalo da uskoro izađe sa podacima, i ona je najverovatniji kandidat za prvu Evropsku vakcinu koja bi mogla stići do nas. Kineske SinoVac vakcine su takođe na vidiku, ali njihova efikasnost još nije jasna, kao ni profil nuzefekata; ali podaci se očekuju uskoro.
      Foto: EPA-EFE/DAN HIMBRECHTS Ruska Sputnik vakcina je nešto što mora da prođe još mnogo provera. Iako je navodno “potvrđena” u Avgustu, to istraživanje je rađeno na samo sedamdesetak ljudi; uporedite to sa više od 60 hiljada ljudi u testiranju ukupno za one dve pomenute na početku ovog paragrafa. Svaki čitalac ovog teksta može da odluči sam za sebe, ali ja trenutno ne mogu da preporučim Sputnik, sa čisto naučne tačke gledišta.
      Koja god vakcina da bude prva, za očekivati je da će prvi primaoci biti ljudi u medicini koji su izloženi virusu, i zatim osetljive populacije (stari, imunokompromitovani, itd.). Zatim će se ići odatle u ostatak populacije. Ali ovo zavisi od proizvodnje i tačke u kojoj cela stvar dođe do nas.
      Takođe, svi treba da se pripremimo za još više urlanja na društvenim mrežama, i na mesece dodatnih karantina. Normala se vraća tek kada broj vakcinisanih plus broj onih koji su preležali i stekli trajni imunitet dođe do cifre od oko 80%. Što manje vakcinacije, to se duže čeka da se ovaj broj postigne kroz infekcije.
      Problem je statistika i nerazumevanje iste. Ako vi, čitalac ovog teksta, pošaljete jedan e-mail deset miliona ljudi, desetine primalaca te vaše poruke će umreti sutradan. Stotine će se razboleti i umreti tokom sledećih par nedelja. Hiljade će se razboleti i pomreti od raznih bolesti tokom mesec ili dva nakon vaše poruke. Ovo uključuje i decu, mlade, i prethodno zdrave ljude. Ovo je prosto statistika: ako uradite BILO ŠTA sa deset miliona ljudi, desiće se isto, jer u tolikom broju ima onih koji su bolesni a ne znaju, ili koji će se prosto slučajno uskoro razboleti, bez obzira šta bilo ko radio. Niko normalan ne bi rekao da su ti ljudi pomrli ZATO što ste im vi poslali e-mail.
      Ali upravo takva “logika” vlada kada su vakcine u pitanju. Svaka koincidentalna bolest ili smrt se razglasi kao dokaz opasnosti. Podaci se iskrivljavaju ili prosto izmišljaju. Priče tipa “brat od sestre mog zeta je primio vakcinu i onda je pao i umro dva dana kasnije” su već na sve strane.
      Na to dodajte priče o Bilu Gejtsu (koji sa vakcinama nema ama baš nikakve veze), “tečnim čipovima” (koji ne postoje, to je kao da pričate o vampirima u vakcini), lečenju hidroksihlorokvinom (koji nema nikakvog efekta protiv virusa), i spiskovima užasnih sastojaka koji se navodno dodaju u te bočice (potpuno izmišljenih od strane nekog paranoika na Jutjubu koji o vakcinama i medicini zna manje nego prosečan srednjoškolac) – i masa naroda će da odbije da primi vakcinu. Što kao što rekoh iznad, znači da će duže morati da se čeka imunitet krda i povratak u normalu.
      Foto:EPA-EFE/Andrea Fasani Mi koji radimo u medicini i nauci ćemo pokušati da se protiv ovoga borimo koliko možemo. Od vas drugih se nadamo da ćete nam pomoći.
      Šta treba da radimo dok čekamo da vakcina dođe?
      Jedna od najpredvidljivijih priča u toku ove pandemije se bavi brodovima za krstarenja. Ovi brodovi su čak i u normalnim periodima jako osetljivi na viruse; svake godine se desi da negde neki mora da se hitno vraća u luku, zato što je na brodu izbila nekakva epidemija. Gusto napakovani ljudi u prostorijama koje dele ventilaciju i koje moraju da budu zatvorene kada je napolju vetar i kiša – pa, to je savršeno za širenje raznih virusa.
      Otud, niko se nije iznenadio kada su ovi brodovi odmah na početku epidemije postali centri zaraze. Zbog lakog prenosa, velika većina putnika i posade je dobila virus, i većina je imala dosta tešku bolest, u proseku težu nego na kopnu. Samo oko 20% zaraženih ljudi nije imalo simptome.
      Cela industrija je naravno hitno zatvorena, i države su ušle u karantin. Ali onda je neko u Americi imao briljantnu ideju: okej, zaravnili smo krivu, i sada možemo da uz mere bezbednosti opet počnemo sa krstarenjima. Ovo je i urađeno, protiv svih saveta svih epidemiologa, i završilo se u roku od nekoliko dana kada su na ovim brodovima odmah izbile ponovo epidemije. Opet je bila zaražena velika većina svih putnika. Ali ovaj put, čitavih 80% zaraženih ljudi je imalo samo blagu ili čak asimptomatičnu bolest.
      Foto: EPA-EFE/LUCA ZENNARO Razlog za ovo su maske. Maska ne zaustavlja virus. Ali maska zaustavlja velike kapljice iz usta, koje nose veliki broj virusnih čestica. Takođe, maske smanjuju brzinu vazduha koji izlazi iz pluća, i time i domet “virusnog oblaka” koji okružuje zaražene osobe. Ovo ukupno znači da ljudi koji budu izloženi zarazi dobiju manji inokulum, tj. manji broj virusnih čestica im uđe u telo.
      Mada čak i jedan virus može teorijski da izazove bolest, u proseku važi pravilo da više virusnih čestica znači teže oboljenje. Kada virusa ima više, oni zaraze više ćelija istovremeno, i onda proizvedu više virusa druge generacije koji se onda brzo šire kroz organizam. Naš imuni sistem u toj situaciji nema vremena da se pripremi da i počne da se zahuktava prema napadaču. Ali ako je broj virusnih čestica mali, imuni sistem ima više vremena da proizvede odgovor na napad pre nego što se virus široko proširi kroz telo. Otud, manje virusnih čestica – u proseku lakša bolest.
      Tako da je odgovor: nosite maske. Insistirajte da drugi nose maske. Nemojte ići na okupljanja gde se nalazi veliki broj ljudi. Naši medicinari su pred tačkom sloma; nemojte im nabacivati još posla, i pritom rizikovati svoj i tuđi život. Držite distancu, perite ruke. Treba nam samo još malo strpljenja.
      Okej, Miloše, strpljenje. Ali koga ja treba da krivim za ovo. Ko je sve ovo napravio?
      Rećiću nešto što će biti nepopularno kod mnogih mojih kolega: ja zaista razumem ljude koji misle da je sve ovo izmišljeno ili nekakva zavera. Oni gledaju oko sebe i vide silu izgubljenih poslova, ekonomsku krizu, mere koje se uvode pa prekidaju bez razumljive logike. Pošto je virus kod nas još uvek relativno redak, mnogi ljudi ne znaju nikoga ko je zaražen ili imao ozbiljnu bolest, pa im sve to izgleda prenaduvano. Iz te perspektive, sasvim razumno je razmišljati ko tu profitira, pa onda pokušavati da se razluči ko je tu možda sve to nekako isplanirao ili uradio. Gledajući situaciju u Americi, većini Evrope, kamoli u našim krajevima – zaista izgleda kao da su ludaci izveli revoluciju i preuzeli ludnicu. A onda se na to ubace profiteri i lešinari sa Jutjuba i sličnih sajtova, i počne haos.
      Ali kao što je često u životu slučaj, istina je mnogo… pa, manje impresivna, tužnija. I u njoj ima manje zavera i legendarnog zla, a mnogo više proste nesigurnosti i nesposobnosti.
      Ovaj virus NIJE bio nikakvo iznenađenje. Mi smo imali dva nova smrtonosna koronavirusa koji su se pojavili u toku zadnjih 20 godina. Bila je epidemija SARS-1 virusa, vrlo srodnog ovom sada, koji je izbio 2003-će, i bio još zarazniji i DALEKO smrtonosniji. Ali je zaustavljen brzom reakcijom, karantinima, i teškim merama koje su uvedene u Kini, Hong Kongu, i Kanadi.
      Zatim smo imali virus po imenu MERS, takođe koronavirus, koji je sa kamila prešao na ljude u nekoliko Arapskih država. Dotični ima 35% smrtnost, i za sada je pod kontrolom samo zato što se slabo prenosi od čoveka do čoveka.

      A nisu tu u pitanju ni samo koronavirusi. Bile su dve velike epidemije Ebole u tom periodu, koje su zaustavljene herojskim radom virologa i lekara u Africi. Imali smo skok Zika virusa u novu populaciju, sa jezivim posledicama na žene koje su imale nesreću da budu trudne u tom trenutku. Imali smo nervozne virologe koji su nas upozoravali da se doseg čikungunja i denge virusa povećava. Imali smo masu upozorenja.
      Povrh toga, tu su i promene u strukturi sveta. U prošlim vekovima, novi virusi i bolesti bi izazvali lokalne epidemije, koje bi opustošile neki grad ili neku malu oblast, i onda nestale kada se tamo lokalno stvori imunitet. Danas, novi virus može da obleti oko sveta od aerodroma do aerodroma u roku od par dana. Takođe, danas ljudi uništavaju sve veći i veći deo preostale divljine, i dolaze sve više u direktan kontakt sa preostalim divljim životinjama – što povećava šansu da se neki od njihovih virusa prenese na nas.
      ZNALO SE da će pre ili kasnije neki virus skočiti na ljude, oteti se kontroli, i početi da žari i pali. Potpuno očekivana stvar, upozoravana, ali u mnogim državama je slabo ko slušao.
      Mi nismo uradili ništa u odgovor na ovo upozorenje. Nama se može i donekle oprostiti – Balkan, siromašne države, malo resursa, malo naučnih kapaciteta. Ali za ostatak Evrope, i za Ameriku, to je već teže progutati. Ni oni se nisu dobro spremili, i dobili su sada ovu situaciju u kojoj se svi nalazimo.
      Ali znate ko nije u istoj rupi? Kina. Tajvan. Vjetnam. Japan. Južna Koreja. Novi Zeland. Australija. Kako to? Možemo da smišljamo objašnjenja za Tajvan i Novi Zeland (ostrvo, lako kontrolisati granice), ili za Južnu Koreju (veliko ali vrlo koncentrisano i organizovano stanovništvo). Ali Vijetnam? Ili Kina? Država sa milijardu i po ljudi, gušće naseljena nego bilo koje mesto u Evropi, plus mesto sa koga je počeo virus? Kako su oni to doveli u kontrolu? Nekim tajnim vakcinacijama?
      Ne. Oni su reagovali kada su videli SARS-1 i MERS, i spremili su se. Napravili su snažnu državnu epidemiološku infrastrukturu, koja je odmah čim je virus prepoznat kao opasnost skočila u dejstvo.
      Prvo su uveli masivno zatvaranje i karantine. Zatvaranje granica, svog javnog saobraćaja (i lokalno i državno), zatvaranje aerodroma. Ali umesto da to rade samo dok je politički zgodno, oni su to radili sve do tačke na kojoj su njihovi epidemiolozi mogli da podnesu broj novih slučajeva.
      U mestima sa najvećom zarazom, zatvaranje je trajalo punih 76 dana. Država je prihvatila ekonomsku štetu, i dala pomoć ljudima i kompanijama eda bi iste preživele taj početni period. Preko četrnaest hiljada novih zdravstvenih kontrolnih mesta je otvoreno da bi se garantovala kontrola nad kretanjem i zdravstvenom slikom ljudi, sa teškim kaznama za prekršioce karantina. U roku od nekoliko dana, uspostavljen je sistem za praćenje kontakata, i sistem za testiranje koji je u roku od dve nedelje testirao DEVET MILIONA ljudi.
      Foto: Profimedia.rs Zatim, umesto da se žure da se “vraćaju u normalu” i “spašavaju ekonomiju,” nastavili su da guraju krivu do nule. Ništa “zaravnjavanje,” već nula. Praćenje kontakata bez izvinjenja, sa kaznama za ljude koji lažu sa kime su se sreli i gde su bili. Dalje testiranja na masivnom nivou: hiljade i desetine hiljada testova oko svake tačke na kojoj se virus vidi, obavezni karantini za izložene. Plus, masivna produkcija maski, rukavica, i drugih potrepština, i čvrsta pravila o njihovom korišćenju na nacionalnom nivou.
      Ispostavilo se da je ovo bolje i za ekonomiju. Umesto da se mesecima država polako guši, tu su dva meseca teškog života nakon čega… pa, virusa efektivno više nema.
      Sve je to moglo da se uradi i u Evropi i Americi sigurno. A mnogo toga je moglo i kod nas mnogo bolje da se uradi, bez obzira na siromaštvo. Ali nije urađeno bolje, i sada smo tu gde smo. I sad čekamo da imunitet dođe do 80% i da se prenos uspori do tačke na kojoj možemo da se vratimo u normalu bez da to zatrpa bolnice.
      Ali ovde ima jedna važna lekcija: šta ćemo uraditi u budućnosti? Da li ćemo se spremiti, ili ćemo da se svađamo oko teorija zavere? Jer ako ne naučimo lekciju, i ako ne shvatimo da su epidemije nešto što možemo da očekujemo opet u budućnosti, prirodno, bez da ih prave neki milijarderi ili nekakve mračne sile… pa, za pet, deset, ili petnaest godina, igraćemo isti ovaj ples ponovo.
       
      Tekst naučnika koji ruši sve zavere o koroni - i daje nadu
      NOVA.RS Dr Miloš Babić, neurobiolog i molekularni biolog iz San Dijega, napisao je tekst koji nam veoma detaljno objašnjava imunitet na koronavirus, kao i način na koji funkcionišu vakcine - ali pre svega...  
    • Од Драшко,
      Povodom sutrašnjeg glasanja za direktora osnovne škole u Blacu na svom facebook profilu oglasio se, protiv kandidat, SNS direktorki, Mariji Ćurčić, nastavnik matematike, Branimir Lapčević:
      Драги Блачани, добри људи, хвала вам на свакој лепој речи, молитви или лепој мисли које сте усмерили мени! Више од половине мог живота посвећено је ОШ „Стојан Новаковић“ Блаце, што као ученику, што као раднику ове школе. Установа која нашу децу треба да научи правим вредностима постала је пример правног насиља, шиканирања и злостављања запослених. До данашњег дана, у овој школској години сам 4 пута био у матичној школи, а приступ ми је био забрањен чак и кад сам хтео да предам документацију за избор директора. Установа једнакости је постала установа селективне правде. Свака порука подршке од родитеља јасно указује и на њихово незадовољство стањем у школи.
      Родитељи, ви сте најбитнија карика у нашем систему! Ви бирате услове у којима желите да се ваша деца образују, васпитавају и развијају у добре и поштене људе.
      Колеге, поштовани радници наше школе, немам намеру да убеђујем било кога за кога ће гласати. Урадите оно како мислите да је исправно.
      „Свак је рођен да по једном умре, част и брука живе довијека. “
      Делите, нека Блаце чује!
      Izvor
      Nastavnik matematike rekao NE SNS direktorki: ,, Svak je rođen da po jednom umre, čast i bruka žive dovjeka" – Otvoreno
      OTVORENOSR.RS Povodom sutrašnjeg glasanja za direktora osnovne škole u Blacu na svom facebook profilu...  
    • Од JESSY,
      Foto: Twitter/Čarli Vafls Učenicima drugog razreda osnovne škole u radnim sveskama za Građansko vaspitanje, predsednik Aleksandar Vučić garantuje da "sve što rade odrasli treba da čine za njihovo dobro". Međutim, to nije jedini sporan momenat u toj knjizi.
      Nakon što je cela Srbija zanemela pred 100. stranicom radne sveske za Građansko vaspitanje koju koriste učenici drugih razreda osnovnih škola, ljudi su krenuli pažljivije da listaju tu knjigu i uočili više momenata zbog kojih je tumače kao “lažno poverljivi kurs za potkazivanje svih”.
      To se posebno odnosi na ilustrovanje Dečjih prava, koja se obrađuju u sedmom poglavlju – pored Vučićeve “garancije”, mališani treba i da pokažu da su razumeli svoja prava i da su spremni da se bore za njih – i kod kuće i u školi. Između ostalog, deca se pozivaju da nacrtaju odraslu osobu s kojom žive kada je besna, a u poglavlju “Kad roditelji krše dečja prava” da nacrtaju šta roditelji rade, a zastrašujuće je, te da napišu šta oni tada govore.
       
      Isto se očekuje da urade i ako ih je neko od odraslih u školi uznemirio ili uplašio.
      “Odgovori su samo za tebe i mene”, poručuje im nacrtana žirafa, mada su mnogi skeptični i oko toga kome su namenjeni ti odgovori i kakve bi posledice mogli da povuku.
       
      “Građansko vaspitanje – saznanje o sebi i drugima” – radnu svesku za drugi razred osnovne škole, čiji su autori Nada Ignjatović-Savić, Jelena Dimitrijević, Valerija Živković, Stanka Žica, Tatjana Živanović, Smiljana Grujić i Marina Ostojić, izdao je Kreativni centar, a odobilo Ministarstvo prosvete Republike Srbije.
       
      https://nova.rs/magazin/bebaiporodica/gledate-li-sta-deca-uce-iz-gradanskog-vaspitanja-trebalo-bi/
       
    • Од Justin Waters,
      Mladi Jugosloveni začuđeni pitanjima na testiranju za američke kampove: "Da li će vaša zemlja propasti?"
      Ožujak 1973: Pedesetak sludenata, odabranih u Ljubljani za odlazak u američke kampove, neće ovog ljeta otputovati u Sjedinjene Države zbog nekorektnih pitanja koja su im postavljala šestorica američkih predstavnika
      ... Tek nakon dva mjeseca izbija na vidjelo istina o intervjuu, obavljenom u prostorijama organizacije ljubljanskih studenata s kandidatima prijavljenim za ljetnu praksu u SAD ... Mladići i djevojke koji su izrazili želju da idu na praksu u SAD nisu ispitivani što znaju o Americi, nego što misle o Jugoslaviji ... Nije uvijek naivno ono što kriju "dječja pitanja" ...
      Na drugom katu prostrane starinske zgrade na Trgu Revolucije u Ljubljani, gdje su smještena i sjedišta slovenskih studentskih organizacija, foruma i listova, u sobi broj 84 sada je blagajna. Iza tih vrata, čiji napisi obavještavaju da se računovodstvo tu tek nedavno doselilo, zbivalo se prije dva mjeseca, točnije od
      3. do 8. siječnja ove godine, nešto o čemu se tek sada govori u javnosti, ne bez pritajenog uzbuđenja.
      Siječanjski posjetioci sobe 84 dobili su i zakasnjeli publicitet u vijestima domaće štampe i svjetskih agencija, kojem se svakako nisu nadala. Ako ništa drugo, ono što se događalo iza vrata te sobe donijelo je sada uljudan protest Američkoj ambasadi u Beogradu ovih dana, premda njegovi birani izrazi nisu ublažili oštricu zamjerki ljubljanskih studenata upućenih "Veleposlaništvu ZDA", kako se to slovenski kaže.
      Svjedoke famoznog "obaveznog intervjua" iz sobe 84. koji je trajao pet dana, a poslije dva mjeseca izazvao oštre osude zbog "nekorektnih pitanja", nije više jednostavno okupiti. Među njima su i šestorica Amerikanaca, koji su na smjenu ispitivali osamdesetoro studenata - kandidata za praksu u SAD, kao i dvojica predstavnika slovenske studentske organizacije za koje smjene nije bilo.
      Što su šestorica američkih predstavnika tražili među ljubljanskim studentima, što su to ispitivali i zašto - nije još detaljnije objašnjeno. Nisu objavljena ni njihova imena. A to su: gospoda Boyd, Poush, Windsdor, Kiehl, Miles i Coonred. Posljednja dvojica rade kao američki predstavnici u Beogradu i Ljubljani, a drugi su iz američkog informativnoga centra u Zagrebu.
      Naoko sve i jest u redu
      - A zašto se, odjedanput, podigla tolika buka oko toga kad je takav intervju održavan svakoga siječnja u posljednje tri godine, i ništa se novo nije dogodilo. Što, sad više to nije u redu? - pitao nas je pred zgradom u Ljubljani na Trgu Revolucije nama nepoznat student koji nije htio kazati svoje ime. Pretpostavili smo da je i on bio jedan od kandidata što je sada pomalo razočaran jer se uzalud ponadao da će ovo ljeto provesti besplatno negdje u Ohiou, recimo.
      Stvarno, što, odjednom, nije u redu?
      Već gotovo četiri godine traje plodna suradnja slovenske studentske organizacije sa International Student Serviceom iz New Yorka, koja ima i svoj program (ICGP - International Camp Councillor Program). Taj program vodi gospođica Alice L. Mairs, i on svake godine okuplja oko 800 studenata iz mnogih zemalja. Kad budu na poseban način odabrani u svojim zemljama, ti studenti provode dvomjesečne ferije u kempovima za američku djecu, gdje, zajedno s američkim kolegama, preuzimaju uloge odgojitelja. Jedini službeno utvrđen uvjet za studente-kandidate jest dobro poznavanje engleskog jezika i iskustvo, sklonost i ljubav za rad s djecom. Utvrđena je i procedura kako se odabiru kandidati, koja uključuje i "obvezni intervju" sa svakim napose.
      Ispituje ih komisija američkih predstavnika u svakoj zemlji. Tako su se i šestorica Amerikanaca pojavila ove godine, prema prijašnjem dogovoru, u Ljubljani.
      Predsjednik Zajednice Ljubljanskih i slovenskih studenata, u sastavu Saveza studenata Jugoslavije, student filozofije Tomaž Kšela, kako nam je rekao, ni sam nije sumnjao da će ovogodišnji program odlaska u američke kempove doći u pitanje. Sa strane studentske organizacije za njegovo je provođenje zadužen tzv. Međunarodni odbor, sada Međunarodna komisija Izvršnog odbora Skupštine slovenskih studenata, a sam program vodio je student Miloš Vukmirović. Taj mladić sada je doživio i kritiku zbog svoje nebudnosti.
      Lani je istim programom obuhvaćeno oko 70 studenata iz Slovenije koji su bili na praksi u Sjedinjenim Državama. Ove godine prijavila su se nova 123. Stigle su prijave kandidata također iz Zagreba, Zadra, čak i iz Prištine. Na sam tzv. intervju odazvalo se 80 studenata i studentica, najviše iz Slovenije.
      Šestorica Amerikanaca također su stigla, po dogovoru, 3. siječnja. Otvorena je soba broj 84. Ono što sada neki nazivaju predstavom moglo je početi.
      Jedan po jedan ...
      Pred vratima sobe 84 kandidati su stajali početkom siječnja u grupicama, prema pozivima, a ulazili bi u sobu jedan po jedan, jer se intervju obavljao sa svakim posebno. Pitanja nisu bila za sve jednaka, niti se znalo što će koga pitati. Govorilo se isključivo engleskim jezikom. Nije bilo poznato unaprijed ni to koliko će tko vremena biti ispitivan. Neki bi vrlo brzo izlazili, drugi ostajali duže, kako kad, kako tko. S jednom djevojkom intervju je trajao punih 45 minuta. Jedan nam od svjedoka kaže: "To je bila zbilja lijepa dekla, pa bih i ja s njom razgovarao duže."
      Pet dana, koliko je trajalo ispitivanje, sjedili su stalno s američkom predstavnicima dvojica naših studenata. Bili su to Miloš Vukmirović, koji je vodio program, i Janez Zupan, kojd je sličnu dužnost vršio lani, pa je tu bio zbog kontinuiteta. Od Amerikanaca obično bi u sobi bila dvojica, ponekad i više njih. Kad bi se zamorili, tražili bi da ih drugi zamijene. Studentske predstavnike nitko nije smjenjivao. Pitanja su postavljali samo Amerikanci, a dvojica prisutnih studenata samo bi ponekad nešto primijetili, dopunili odgovor ili štogod objasnili. Sve je, doista, teklo kako se kaže - "normalno". Tako se bar činilo.
      Tomaž Kšela, koji nam je dao na uvid i protest Američkoj ambasadi, upućen prije nekoliko dana, sjeća se dobro te nevolje s intervjuom. Ona je, međutim, nastala kad se intervju već završio.
      "Sam intervju" - kaže on - "kao metoda nije pobuđivao nikakvih sumnji, jer je to nešto normalno, u skladu s dogovorom koji smo imali da se podvrgnu takvom ispitivanju kandidati za odlazak na ferijalnu praksu u američke kempove. Budući da je riječ o mladim ljudima koji tamo imaju ulogu odgojitelja američke djece, potpuno je shvatljivo da se ispita da li kandidati znaju dobro engleski, imaju li odgovarajućih sposobnosti za rad s djecom, da li su uopće tome skloni. Nije važno s kojega su fakulteta, a najmanje smo sumnjali u to da bilo kakvu važnost imaju politički nazori kandidata. Zato smo i bili iznenađeni poslije kad smo se detaljno upoznali kakvih je sve pitanja sadržavao taj intervju."
      Odobrava posebna komisija
      Simpatični, razgovorljivi, student ekonomije Janez Zupan, koji je od 3. do 8. siječnja proveo u sobi broj 84 slušajući sve koji su ispitivani, kaže nam da ni u početku, čak ni poslije, nije mislio posebno o tome što se, zapravo, želi takvim pitanjima. To priznaje iskreno.
      - Kandidat bi ušao - sjeća se on - pozdravio, predstavio se (sve na engleskom) i onda bi čekao da mu tkogod od prisutnih uputi pitanje. Bilo je zbunjenih mladih ljudi, mnogi su imali tremu, ali se našlo i odlučnijih, hladnokrvnih. Od 80 kandidata, koliko ih je ispitano, tridesetoro navodno nisu pokazali dobro znanje engleskoga jezika, ili su se opet učinili ispitivačima nepodesni za rad s djecom. Tko će znati? Tako nam je barem objašnjeno, a i njima - zašto su otpali. Pedeset je studenata i studentica primljeno, premda to nije definitivno. Njihove podatke već smo uputili u New York, ali treba čekati još tri mjeseca jer je to, po dogovoru, rok za odgovor da li su oni u konačnom izboru. O tome odlučuje posebna komisija u New Yorku s kojom mi nemamo ništa. Njoj su, čini se, potrebna tri mjeseca da utvrdi tko će konačno putovati u SAD.
      - Ima li među tih pedesetoro i članova komunista? - pitamo Zupana.
      - Koliko mi je poznato, nema - odgovara on. Ne sasvim siguran. I brzo dodaje: - O tome nisu ni pitali kandidate.
      - Ali neka druga pitanja, koja sad dolaze pod lupu, zar vas ona nisu malo začudila?
      - Vidite - odgovara mladi Zupan - to je sve bilo u tonu "ugodnih razgovora". Nama su, već u početku, objasnili zašto tako ponešto pitaju. Riječ je o američkoj djeci u kempovima. Ta djeca, kojoj će strani studenti tamo biti odgojitelji, postavljat će, razumije se, i razna pitanja o zemlji iz koje odgojitelj dolazi, rečeno je. A kako su djeca odgojena američki, ona imaju svoja gledanja, koja se razlikuju od ovih naših, jugoslavenskih. Pogotovo od komunističkih. Tako, eto, komisija, navodno, postavlja sada ta "dječja pitanja" da se vidi što će tko odgovoriti američkoj djeci...
      - Vi ste, druže Zupane, i sami, koliko se zna, bili 1971. godine, na osnovi istoga tog programa (ICCP), punih šest tjedana u jednom kempu s djecom u Sjedinjenim Državama. Imali ste nekoliko grupa djece o kojima ste se brinuli. Jesu li vam ta djeca bilo kada postavljala tamo takva pitanja kao ova u intervjuu, ili bar slična?
      - To ne - odgovara Zupan. - Od sve djece, a bilo je nekoliko desetaka njih koje sam upoznao, pa i oni mene, nitko me to nije pitao, niti slično. Samo jednom, sjećam se dobro, neki dvanaestogodišnji dječak, mali Crnac, iz Harlema, pitao me neka mu objasnim što je to komunizam. To je sve.
      Generalna proba za "dječja pitanja"
      Pitanja koja su, kako se sada zna, bila nekorektna, nisu, dakako, bila jedina pitanja u intervjuu.
      - Mi nismo protiv pitanja uopće, a želimo i nastavak suradnje u programu ICCP - kaže član Izvršnog odbora Skupštine studenata Slovenije, student metalurgije Jože Kršinar. - Mi smo samo protiv nekorektnih pitanja koja nas vrijeđaju. A ta pitanja bila su pomiješana s mnoštvom drugih, tako da se nisu ni mnogo isticala. Možda i zato nismo na vrijeme reagirali. Nedavno smo imali više sastanaka o svemu tome. Najprije smo, djelomično, bili i pogrešno informirani. Trebalo je duže dok se nije utvrdila istina. Na jednoj sjednici gdje smo odlučili da protestiramo kod Američke ambasade u Beogradu, tražilo se da se izvrši i ove godine program, ali uz uvjet ponavljanja intervjua, i to bez nekorektnih pitanja. Na posljednjoj sjednici, međutim, zaključeno je da se ove godine ne ide u SAD na osnovi programa ICCP, upravo zbog svega što se dogodilo...
      Tako je, zapravo, suspendirana jedna suradnja za koju se tvrdilo da je u protekle tri godine bila obostrano korisna.
      U traganju za drugih svjedocima i pisanim dokumentima, za "izvorima" informacija, kako se to kaže, došli smo i do dijela pitanja zbog kojih je upućen protest američkom ambasadoru. Tekstove pitanja pokazali smo jednom od dvojice studenata koji su svih pet dana prisustvovali intervjuu, mladom Janezu Zupanu. On je pitanja pročitao i potvrdio da su se i takva čula na ispitivanju. "Možda ne baš sve doslovce tako, jer on ne zna sasma točno, ali svakako u tom duhu".
      Neka od ovih pitanja nemaju ni masku naivnosti, nego su potpuno jasna i otvorena. Čak i provokativna, pa se o bilo kakvoj usporedbi s "dječjim ustima" jedva može govoriti.
      Što je pitao mister Miles?
      Jugoslavija je, tvrdi se u jednom pitanju, komunistička zemlja. "Koja je to vrsta komunizma? Je li kao ruski?"
      Zbunjeni student nastojao bi odgovoriti kako najbolje umije. Bilo je, sjećaju se neki, najrazličitijih odgovora, no naše je da pamtimo pitanja. Ovakvo "dječje pitanje", na primjer.
      - Čuli smo i čitali da se Jugoslavija ubrzano vraća na Istok. Je li to točno? Američka gospoda anketari nisu se ni na tome zaustavili.
      - Jugoslavija se nalazi u teškoj ekonomskoj i političkoj situaciji - kaže ispitivač. - Što vi mislite o tome? Što to znači? Kakva je to kriza i da li se uopće može Jugoslavija iz nje izvući?
      Bilo je, dakako, i "naivnijih" pitanja. Kao, recimo, pitaju djeca:
      - Vi dolazite iz komunističke zemlje. Vi komunisti tvrdite da je sve kod vas dobro i da vam je tamo lijepo u komunizmu. Što ste onda došli k nama, što ćete u Americi?
      Prosuđujući po tome što su šestorica Amerikanaca pitala ljubljanske studente u ime američke djece, to su posebno politizirana djeca, vosokoobrazovana, stranački i klasno već opredijeljena, ta su djeca, čini se, duboki poznavaoci političkih prilika i sistema i, vjerojatno, znanci jugoslavenskoga društva.
      Mister Miles, recimo, pita jugoslavenskog studenta u ime američke djece:
      - Vi tvrdite da imate demokratsko društvo. Kako možete imati demokraciju kad kod vas vlada jednopartijski sistem? Objasnite mi to...
      Kad bi čovjek povjerovao toj komisiji šestorice u Ljubljani, pomislio bi da su američka djeca znatiželjnija od bilo koje druge na svijetu, a posebno za politička pitanja. Njih, na primjer, zanimaju i politički funkcioneri u Jugoslaviji.
      - Ima li kod vas u Jugoslaviji - pita ispitivač, u ime djece, valjda - neki funkcioner koji nije član komunističke partije?
       
      Američki ispitivači, čini se, imaju, barem za jugoslavenske studente, već razrađen čitav sistem raznovrsnih metoda testiranja. Oni su, tako, na primjer, tvrdili u siječnju u Ljubljani i ovo:
      - Poznato je da kod vas u Jugoslaviji nema slobode. Ako se ne slažete s tom ocjenom, eto vam prilike pa nam dokažite suprotno. Osjećate li se vi kao slobodan čovjek? Zašto niste slobodni? Dokažite da jeste. Izvolite?
      To je samo dio pitanja koja su, u želji da sam protest ostane u okviru korektnosti, ovih dana nazvana blago - nekorektnim. Bilo je i drugih, sličnih pitanja, u sličnom duhu. Događalo bi se da i sama ličnost kandidata nekako posebno inspirira ispitivača.
      Zaobilazni putovi
      Nakon razgovora koje smo vodili ovih dana u Ljubljani nije bilo baš teško utvrditi da se suradnja s International Student Serviceom iz New Yorka, inače, u protekle tri godine odvijala bez incidenata, na obostrano zadovoljstvo. Samo se pretpostavlja, premda to posebno nismo nastojali ispitati, da su i prijašnjih godina u sličnim intervjuima poneki put studenti bili pitani, kako bi se reklo - nekorektno. Ove godine, međutim, u jednoj novoj društvenoj klimi takvo što više nije prošlo nezapaženo.
      Zanimljivo je, možda, spomenuti usput da u tom programu ICCP nišu dosad sudjelovale studentske organizacije ni iz jedne druge socijalističke zemlje, osim iz Jugoslavije. To, svakako, ne mora značiti da ICCP ne želi studente iz drugih socijalističkih zemalja. Jedan podatak o tome, za koji se kaže da je vjerodostojan, prvo smo čuli ovih dana. Preko slovenske studentske organizacije, s kojom, uz pomoć ICCP International Student Servicea iz New Yorka surađuje u Jugoslaviji (druge naše studentske republičke organizacije rade na sličnim programima s drugim američkim organizacijama), već je pokušano da se proširi krug suradnje sa socijalističkim zemljama.
      Jedan studentski aktivist iz Ljubljane rekao nam je da mu je jedan predstavnik ICCP programa nudio i adresu jednog doktora u jednoj drugoj socijalističkoj zemlji, kojem bi se slovenska studentska delegacija, prilikom svog boravka tamo, obratila, kako bi on organizirao slične ljetne ekskurzije studenata te socijalističke zemlje u SAD. Slovenski studenti nisu iskoristili tu adresu, a nama ostaje samo pitanje, kakvi se sve to putovi iskorištavaju?
      "Ako tkogod ne zloupotrijebi"
      Student Janez Zupan, koji je ljeti 1971. godine već boravio u SAD, radio je kao odgojitelj u Stradahe Campu, Bloomingale, kod New Yorka. Ukupno je proveo tamo devet tjedana, kod nekoga jezerca gdje je živjelo nekoliko stotina djece sa 70 studenata-odgojiteija iz mnogih zemalja svijeta, čak iz Obale Slonove Kosti. Američka djeca u tom kempu bila su iz siromašnijih četvrti New Yorka, iz Harlema, s Long Islanda, iz Bronxa. Bilo je mnogo crnih dječaka i djevojčica.
      Jedan crni dječak, koji je Zupana jedini pitao nešto o politici, bio je iz Harlema. Pokazao se posebno sposobnim. Znao je razložno razgovarati. Pričao je kako su ga sa osam godina natjerali da uzima droge. Sa deset godina se, kaže, sam odučio od toga. Bio je vođa cijele grupe u tom kempu. Djeca su ga obožavala. To je i jedna od najveselijih uspomena Janeza Zupana iz SAD.
      U kempu je za odgojitelje bilo malo slobodnog vremena. Svako se brinuo o desetak dječaka i djevojčica od jutra do večeri, pa i noću ih nadzirao. Strani studenti družili su se, uglavnom, međusobno, jer su se njihove američke kolege prilično odvajale. Djeca su imala bogat program odmora i učenja, sporta, a o nekim političkim pitanjima ili predavanjima nije bilo ni govora.
      Poslije završene prakse u kempu svaki student dobio je ponudu da putuje po SAD od jedan do četiri tjedna. Tada dolaze na red i pitanja iz politike na raznim objedima s odraslima. Zupan je iskoristio, kaže, dva tjedna takva putovanja i vratio se kući, uglavnom zadovoljan. "Uzevši jedno s drugim, koristan program" - tvrdi on - "ako ga tkogod ne zloupotrijebi."
      Epilog
      Primakli smo se kraju. - To baš nije ispala vesela tema, zar ne? - pita jedan od svjedoka maratonskoga intervjua.
      - A da li je bilo i veselije koji put? - pitamo i mi.
      - Bilo je i smiješnih stvari. Svakoga studenta-kandidata pitali bi i to da li zna neku dječju jugoslavensku igru. I svatko je, slučajno, a kao da su se dogovorili, obično odgovarao da zna onu što je zovu "gnjilo jaje, trulo jaje, pokvareno, mućak", tako nekako.
      To je, čini se, omiljena dječja igra u Sloveniji, u kojoj djeca čučnu u krug, a jedan trči naokolo, pa se onda utvrđuje kod koga je mućak
      - takvo što.
       
      Kad je možda već trideseti kandidat na pitanje koju igru zna opet nastojao objasniti, uz teškoće, na engleskom, koja je to igra, Amerikanci su već sami upadali: "Gnjilo jaje!", smijući se. - "Zar vi Jugoslaveni ne znate ništa drugo?"
      Ispalo je, stvarno, smiješno. A još je smješnije, možda tragikomično, sada, poslije dva mjeseca, kad se sve već zna, pa i to tko je zapravo tamo u Ljubljani u siječnju htio podmetnuti drugome - mućak.
      Napisao: Joža Vlahović (VUS, 1973.)

      Izvor: Yugopapir
    • Од Драгана Милошевић,
      ”Znoj kaplje po papiru, poslednju pišem želju, ostajte mi zdravi, verni našem htenju, i kad umrem za istinu, ispunite moju volju, poljubite za mene neku Srbiju bolju!” (Beogradski Sindikat - Welcome to Srbija)
      Moj pokojni otac je imao običaj da kaže da smo mi potomci vezivača pertli. Znate ono, kada momci krenu u boj, a on kaže: “Sada ću ja, samo pertle da vežem…” Naravno, takvi su preživljavali, razmnožavali se, širili svoj genetski materijal i menjali prirodu ovog naroda koji je ostavljao svoje kosti od ukrajinskih stepa, pa sve do Egipta i Alžira. Nije bilo naroda koji se lakše odrekao svoje vere od ovoga, kada su došli “oslobodioci” sa pogrešne strane Drine i zauzeli tuđe kuće, pozatvarali bogomolje i pobili sve misleće. O ovome sam počeo da razmišljam nakon srednjoškolske ekskurzije, kada sam jedne nedelje u Zagrebu zaprepašćeno gledao čitave porodice koje odlaze svečano obučene u katedralu na misu. U istom trenutku dete u Kraljevu koje bi videlo sveštenika hvatalo se za dugme i udaralo najbližeg druga da “prenese baksuz”.
      Ovo su samo primeri više nego lake degradacije našeg naroda. Ima li leka? Bilo bi vrlo naivno očekivati to od političkih stranaka, jer svaka koja se dokopa vlasti samo će nastaviti debilizaciju. Setite se, nakon najcrnjih godina našeg života, ratova, sakaćenja, masovnih zločina, bombardovanja i izginuća silne dece, šta se dogodilo? Prvo su otrčali na Pink. Da li su naši nastavnici dobili društveni status koji im pripada? Lekari, sestre, sudije? Da li ste prestali da klečite ispred raznih mentolskih šaltera? Imali smo pune prodavnice, ali su nam duše i glave ostale prazne. Nakon one svinjarije sa glasanjem iz Bodruma nismo izašli na ulicu i pokazali im da sa institucijama nema zezanja. Možda bi predupredili Kolesare, Malije, imali pristojniju državu?
      I zato, nemojte me pitati bojkot ili ne. Potpuno ignorisanje nevažnog događaja – prividne raspodele moći. Pa šta da radimo? Da budemo nešto što ni jedni ni drugi nikada neće biti – da budemo šmekeri, da budemo ljudi. Da ne zaboravimo Aleksandra Obradovića, da ne zaboravimo otpuštene niške policajce, otpuštene prosvetare koji su odbili da budu botovi. Bili su sjajne vesti, ali od čega sada žive? Da otvorimo račun i svako od nas da uplati po 100 dinara. Da pomognemo ljudima koji nemaju prihoda zbog svoje hrabrosti. Da ih nerviramo i da im pokažemo da ne mogu da se bahate. Da lobotomiranim mučenicima ne dozvolimo da uđu u naše kancelarije, radnje, ordinacije sa tabloidnim smećem. Da im objasnimo da je sramota šetati se sa tim pod miškom.
      Da na svojim televizorima ne uključujemo kanale koji su propaganda gluposti, laži, mitomanije.
      I ono što je najvažnije – da nađemo vremena da svoju decu odgajamo kao slobodne, uspravne,vredne i hrabre ljude. Da ne budemo strogi prema njima, jer naša deca rastu kao pirinač, iz mulja ispod vode, što bi rekao brat Škabo. Da svojim stavom, integritetom, svojim kvalitetom okolini damo primer kakav čovek treba da bude. Da nam svaki dan prođe u tim malim borbama u našim mikrosvetovima i da ne odustajemo. Da ne dozvolimo da nam poviju kičme, ugase nam osmehe, u duše uvuku zebnju. Da ih dovedemo dotle da ih bude sramota da uđu u autobus pun sendviča, da stanu ispred sudnice i vređaju svoje komšije, da budu ono što su Turci zvali marva.
      Setite se, naši pradedovi su godine i godine proveli po rovovima, prošli sve užase koje bolesni um može da zamisli, od albanskih vrleti do beskrajnog mora, a mučenici veću vodu od Morave u životu nisu videli. I na kraju su izdržali. Proći će i ovo, ne klonite duhom, već apatiju izbacujte iz svojih duša. Gledajte ih u oči. Kada vide sebe u vašim očima neće više da budu tako gordi. Spremite se, bićete bacani na leđa sto puta, ali na kolena ne padajte nikad. Mi smo zajebani likovi. Mi smo jači. Mi ćemo da pobedimo jer je to neminovnost.
      Zašto? Zato što su delije čija prezimena nosimo nama ostavili ovu zemlju, ovu lepotu, a ne lopužama, kurveštinama, degenericima bez trunke morala i bez dana škole. A oni hoće da nam je otmu, kao i našu vodu, kao i naš vazduh. Naše živote.
      Za koga sam ovo pisao? Za sve moje ljude. Za sve vas!
      Ukoliko ste u mogućnosti i želite da pomognete ljudima koji su ostali bez primanja jer su časno radili svoj posao, uplate možete da izvršite na sledeće račune:
      Dinarski 265000000576857940
      Devizni RS35265044000005631664
      Piše Dejan Žujović: Za sve moje ljude
      NOVA.RS ”Znoj kaplje po papiru, poslednju pišem želju, ostajte mi zdravi, verni našem htenju, i kad umrem za istinu, ispunite moju volju, poljubite za mene neku Srbiju bolju!” (Beogradski Sindikat -...  

×
×
  • Креирај ново...