Jump to content
Sign in to follow this  
Bernard

LAŽ JE NESMRTNA DUŠA KOMUNIZMA - Leszek Kołakowski, šta su nas sve lagali na časovima istorije u nekadašnjoj zajedničkoj državi Jugoslaviji

Recommended Posts

5. maj 1945: Prva slovenska vlada?

Partijski mitologija: 5. maja 1945 je bila v Ajdovščini ustanovljena prva slovenska vlada v zgodovini, ki jo je vodil Boris Kidrič, ob Edvardu Kardelju vodilni slovenski komunist.

Zgodovinska dejstva: Kidričeva vlada, ustanovljena 5. maja 1945, ni bila prva slovenska vlada. Prva slovenska vlada je bila ustanovljena po razpadu Avstro-Ogrske, in sicer 31. oktobra 1918, vodil pa jo je vitez Josip Pogačnik. Ta vlada je bila pluralno sestavljena, saj so bili v vladi ministri iz vseh treh glavnih slovenskih strank: Slovenske ljudske stranke (tej stranki je pripadal tudi Pogačnik), liberalne in socialdemokratske stranke.

Kidričeva vlada tudi ni bila prva slovenska povojna vlada, saj je 4. maja 1945 protikomunistični tabor (SLS, liberalci in socialdemokrati – stranke, ki so pred drugo svetovno vojno predstavljale veliko večino slovenskega naroda) v dvorani Tabor v Ljubljani ustanovil slovensko vlado. Kidričevo ajdovsko vlado, ki je bila odgovor komunistov na ustanovitev taborske vlade en dan prej, lahko štejemo tako le za prvo slovensko komunistično vlado.

9. maj 1945: Dan zmage?

Partijska mitologija: 9. maja 1945 je kapitulirala nacistična Nemčija. To je dan zmage.

Zgodovinska dejstva: Nacistična Nemčija je kapitulacijo podpisala že 7. maja v Reimsu v Franciji. Veljati je začela z dnem 8. maja 1945 ob 23:01 po srednjeevropskem času. Kapitulacija je bila ratificirana v Berlinu 9. maja 1945 ob 0:16 uri, ko so jo podpisali poveljniki vseh delov nemške vojske: kopenske, vojne mornarice in letalstva. Kapitulacija je veljala recipročno, torej kot je bilo dogovorjeno v Reimsu – od 8. maja ob 23:01 uri po srednjeevropskem času.

Zahodne demokratične države so kapitulacijo Nemčije oziroma zmago v Evropi (spopadi z Japonsko so se namreč še nadaljevali) vedno slavile 8. maja. Sovjetska zveza in njeni sateliti, vključno s Titovo Jugoslavijo, pa so dan zmage slavili 9. maja, in sicer zato ker je kapitulacija (8. maja ob 23:01 po srednjeevropskem času) po moskovskem času ‘padla’ že na 9. maj. Slovenska levica in z njo Slovenija dan zmage tako še vedno praznuje po moskovskem času, in ne po srednjeevropskem času, v katerem se nahaja tudi Slovenija. Nekatere države, ki so prej praznovale dan zmage 9. maja (na primer Češka, Poljska, Slovaška …), ga zdaj praznujejo 8. maja.

Slovenija pa se še vedno krčevito oklepa 9. maja in moskovskega časa. Za nameček pa slovenska levica še potvarja zgodovino in skuša umetno zliti dva različna praznika: dan zmage in dan Evrope. 9. maja namreč EU praznuje dan Evrope v spomin na deklaracijo francoskega zunanjega ministra Roberta Schumana iz leta 1950. Ta dan Evrope nima v drugih evropskih državah ničesar skupnega z dnevom zmage 8. maja.

Share this post


Link to post
Share on other sites

“Zgodovina NOB ne pozna nobene uradne ustanovitve Osvobodilne fronte. Tudi antifašistična fronta ni bila ustanovljena, kajti ta je obstajala že pred razpadom Jugoslavije …,” je o famoznem prazniku, ki ga bodo 27. aprila pod okriljem državnih proslav praznovale vse borčevske organizacije, davnega leta 1971 zapisal krščanski socialist in ustanovitelj OF Edvard Kocbek.

Letošnji 27. april je za malikovalce tega kultnega praznika še posebej pompozen, saj je minilo že 75 let od famoznega sestanka v Vidmarjevi vili v Ljubljani, kjer so se zbrali komunisti, krščanski socialisti, sokoli, žensko gibanje Angele Vode, kulturniki in Nagodetova Stara pravda. Po uradni verziji so se tam zgodili usodni premiki boja proti okupatorju in protifašističnega boja, številni dokumenti in pričevanja pa merijo ravno nasprotno.

Celo več. Med leti 1951 in 1968 so dan upora proti okupatorju ukinili celo komunisti in se zato ta praznik ni praznoval, je že leta 2005 zapisal publicist Bernard Nežmah v Mladini.

Ukinil ga je tisti, ki ga je sprejel
Praznik dneva ustanovitve Osvobodilne fronte so v povojni socialistični Sloveniji sprejeli leta 1948 in se je kot najsvetejši med takratnimi prazniki praznoval do leta 1951. Takrat so poslanci takratne slovenske vlade opustili praznovanje 27. aprila in določili 22. julij kot glavni praznik, ki se je imenoval dan vstaje in simboliziral dan, ko so v okupirani Sloveniji počile prve partizanske puške. V resnici je bil ta dan vstaje več ali manj za lase privlečen partijski mit, ki je nastal na podlagi dokaj nepomembnega dogodka – napada treh komunistov, ki so iz gozda streljali na orožnika slovenskega rodu Franca Žnidaršiča in ga ranili.

V resnici je bil prvi oborožen spopad v okupirani Sloveniji med slovenskimi odporniki in pripadniki okupacijskih enot 13. maja 1941, ko se je vodja Tigra Danilo Zelen še z dvema soborcema na Mali Gori pri Ribnici spopadel z italijanskimi karabinjerji. Ta dogodek sta seveda komunistična oblast in partijsko zgodovinopisje desetletja zamolčevala.

Slovenski komunisti izbrisali dan OF zaradi strahu pred Srbi
Vrnimo se k dnevu OF. Razlog za “izbris” dneva OF  leta 1951 je bil v takratnih projugoslovansko usmerjenih komunistih, ki niso želeli, da bi nastali spori med jugoslovanskimi republikami glede datumov in začetkov bojev. Prvenstvo so si namreč lastili Srbi, ki so dan vstaje praznovali 7. julija.

Praznovanje OF je bilo pozabljeno vse do leta 1968, ko je Josip Vidmar izpostavil, da bi bilo potrebno znova uveljaviti 27. april. Prav Josip Vidmar pa je bil zraven, ko so leta 1948 prvič sprejeli zakon, prav tako je podpisal njegovo ukinitev leta 1951 in leta 1968 znova predlagal njegovo uveljavitev.

Ta datum je nastal manipulativno
O začetkih Osvobodilne fronte govori Edvard Kocbek v dnevniškem zapisu, ko so ob tridesetletnici podeljevali posebna priznanja udeležencem ustanovnega sestanka. “Prvič: Zgodovina NOB ne pozna nobene uradne ustanovitve Osvobodilne fronte. Tudi antifašistična fronta ni bila ustanovljena, kajti ta je obstajala že pred razpadom Jugoslavije. Ta datum je nastal manipulativno, Kidrič je potreboval datum ustanovitve in zato so pač nek debaterski sestanek pri Vidmarju proglasili za zgodovinski datum ustanovitve OF,” piše o Kocbekovih spominih Andrej Inkret v delu In stoletje bo zardelo.

“Drugič pa me na tistem debaterskem sestanku ni bilo, ker so mi bili komunisti tisti čas Hitlerjevega pakta s Stalinom upravičeno sumljivi.” Kocbek je namreč odklanjal njihove pogovore vse do Hitlerjevega napada na Sovjetsko zvezo, prava OF pa se je po njegovem začela oblikovati šele poleti 1941, ko so začeli aktivno sodelovati tudi krščanski socialisti.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 18 минута, Bernard рече

V resnici je bil prvi oborožen spopad v okupirani Sloveniji med slovenskimi odporniki in pripadniki okupacijskih enot 13. maja 1941, ko se je vodja Tigra Danilo Zelen še z dvema soborcema na Mali Gori pri Ribnici spopadel z italijanskimi karabinjerji. Ta dogodek sta seveda komunistična oblast in partijsko zgodovinopisje desetletja zamolčevala.

Kaj hočete povedat da je prvi odpor proti nacistom v okupirani Europi bil v Slo?

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 24 минута, Srdjan Kotur рече

Kaj hočete povedat da je prvi odpor proti nacistom v okupirani Europi bil v Slo?

Da li je bio prvi ili nije ja ne znam, nisam istoričar. Što se tiče Tigrova to je istina, to nam priznaju i italijanski istoričari. Kad su Nemci krenuli na Rusiju je KP Slo sve Tigrovce izdala Italijanima..... Ovi ih lepo pokokali ko zečeve.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Pokojni Anton Drobnič o izmišljenem prazniku: “27. april je dan začetka napada na kulturo, pamet in na um slovenskega človeka!”

“Ta dan so si izmislili zato, da so prikrili, da so bili tretjino vojnega časa Hitlerjevi vojni zavezniki in da bi se prikazali kot neki heroji in misleci. Izmislili so si laž,”

 

https://nova24tv.si/slovenija/ljudje/pokojni-anton-drobnic-o-izmisljenem-prazniku-27-april-je-dan-zacetka-napada-na-kulturo-pamet-in-na-um-slovenskega-cloveka/

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Драгана Милошевић,
      Kako se prenosi, učenik je najpre sedištem od bicikla udario direktora u glavu, a potom ga još nekoliko puta udario.
       
      Direktor je poslat na pregled u ambulantu Hitne pomoći, gde će lekari utvrditi težinu povreda.
      Policija je obaveštena o slučaju, a prema nezvaničnim saznanjima, reč je o učeniku koji je i ranije pravio probleme u toj školi.
      izvor
    • Од Милан Ракић,
      MOGLO BI SE REĆI DA JE VUČIĆ OD MEDIJSKE SCENE SRBIJE U POSLEDNJIH SEDAM GODINA NAPRAVIO "VELIKU SRBIJU" PO SVOJOJ MERI. KAO ŠTO JE "VELIKA SRBIJA" BILA ŠEŠELJU, VEĆ GODINAMA SU SVE TELEVIZIJE SA NACIONALNOM FREKVENCIJOM, VELIKA VEĆINA REGIONALNIH I LOKALNIH TELEVIZIJA KAO I NAJVEĆI BROJ DNEVNIH NOVINA PODREĐENI VUČIĆU, NJEGOVOJ PROPAGANDI, BESOMUČNIM UVREDAMA SVAKOGA KO SE USUDI DA KAŽE NEŠTO ŠTO NIJE U SKLADU SA STVORENOM PARALELNOM REALNOŠĆU. DANAŠNJA SRBIJA "ISKIJAVA" ONDA NEKAŽNJENU "VELIKU SRBIJU"

      "Cena za dva velika rata, a nama i za ratove devedesetih, tek će doći." Ovako je, između ostalog, predsednik Srbije Aleksandar Vučić početkom septembra u Budimpešti prokomentarisao negativan prirodni priraštaj i demografske probleme sa kojima se suočavaju i Evropa i Srbija.
      Predsednik se, naravno, nije osvrnuo na sopstvenu ulogu i ulogu Srpske radikalne stranke, čiji je član bio 15 godina, u ratovima devedesetih: u huškanju na ratove, u pozivanje da se proteraju stotine hiljada Albanaca sa teritorije Kosova, u slanje dobrovoljaca u Hrvatsku i BiH, u podsticanju mržnje i netrpeljivost prema svima koji nisu Srbi (uključujući Srbe koji su "nesrpska fukara", kako reče Vučić), u uvođenju jezivog ("poganog", kako reče Vesna Pešić na Peščaniku) jezika u javni prostor, u promovisanju laganja kao legitimnog načina političke borbe, u kontroli medija i drakonskim kaznama za nepodobne. Ukratko, u stvaranju atmosfere iz koje ljudi beže ne osvrćući se.
      Za istraživanje samo medijske emanacije svega gore navedenog verovatno je potreban višemesečni rad tima ljudi (radni naslov projekta: šta si radio u ratu, tata). Ovo ovde predstavlja pokušaj da se prikaže tek fragment delovanja aktuelnog predsednika države, njegovih tadašnjih (većina su i sadašnji) političkih saradnika tokom druge polovine devedesetih godina – koje su sve aktivnosti Vučića i prijatelja opisane u "Velikoj Srbiji", propagandnom listu Srpske radikalne stranke.
      Ubedljivo najveći deo posmatranih brojeva "Velike Srbije" (period 1990–2000) jeste promocija Vojislava Šešelja i njegovih ideja, razmišljanja i stavova o svemu i svačemu. Onoliko koliko je Vučić danas zastupljen na televizijama sa nacionalnom frekvencijom u odnosu na opoziciju, toliko je bio Šešelj u "Velikoj Srbiji" u odnosu na ostale radikale, junake ovog lista – Tomislava Nikolića, Aleksandra Vučića, Maju Gojković, Jorgovanku Tabaković, Stevu Dragišića, Milorada Mirčića, Dragana Todorovića…
      Moglo bi se, ne preterujući mnogo, ako uopšte, reći da je Vučić od medijske scene Srbije u poslednjih sedam godina napravio "Veliku Srbiju" po svojoj meri. Kao što je "Velika Srbija" bila Šešelju, već godinama su sve televizije sa nacionalnom frekvencijom, velika većina regionalnih i lokalnih televizija kao i najveći broj dnevnih novina podređeni Vučiću, njegovoj propagandi, besomučnim uvredama i kampanjama protiv svakoga ko se usudi da kaže nešto što nije u skladu sa stvorenom paralelnom realnošću. Današnja Srbija "iskijava" onda nekažnjenu "Veliku Srbiju".
      Postoje i razlike: razlika je u tome što je sve te transkripte nebrojenih Šešeljevih konferencija za štampu, gostovanja u svim živim medijima, govora iz Skupštine – što republičke, što savezne – ograničavala činjenica da je prosečan konzument medijskih sadržaja sve njih mogao da izbegne tako što neće čitati "Veliku Srbiju". Danas nije moguće pobeći od sveprisutnog Vučića u svim medijima.
      POČECI: Dakle, Šešelj je nesporna zvezda "Velike Srbije", a Vučić prvi broj posvećen sebi (to je nešto što je "Velika Srbija" radila kada su radikali hteli da promovišu svoje kandidate za neke naredne izbore) dobija u septembru 1997. godine. Tu nalazimo dosta zanimljivih detalja i to u Vučićevom intervjuu "Zemunskim novinama" koji radikalsko glasilo prenosi. U njemu Vučić priča o tome šta je radio u ratu i zašto je ušao u SRS: "Još kao student Pravnog fakulteta u Beogradu osetio sam klimu u kojoj podjednakom snagom deluju i opozicione i snage aktuelne vlasti. Tih godina nije bilo lako misliti drugačije, niti okupiti veći broj istomišljenika. Vladala je atmosfera linča prema svima koji nisu podržavali bilo jedne bilo druge, slična ovoj današnjoj, te sam neretko ulazio u žustre polemike i sa svojim profesorima. U tom zaista kriznom periodu za naš narod našao sam se u dilemi koja je morila mnoge, posebno mlađi svet, koju je razrešio moj četrdesetodnevni boravak kao dobrovoljca u Sarajevu. Po povratku sa ratišta, otišao sam na jednu tribinu Srpske radikalne stranke, jer mi se u to vreme najviše dopadalo ono što je zastupao i govorio dr Vojislav Šešelj. Smatrao sam da govori iz srca, a taj stil i način na koji je nastupao bio je i jedini na političkoj sceni Srbije koji je mogao da me privuče", priča Vučić.
      Nakon što je, po sopstvenim rečima, dobrovoljno otišao da ratuje, učlanio se u stranku koja se hvalila slanjem dobrovoljaca u ratove u Hrvatskoj i BiH, stranku kojoj mir nije cilj. Čitamo izjavu Maje Gojković iz juna 1996, nakon završetka ratova: "Mir nije naš najveći nacionalni interes. I to naši članovi i simpatizeri i glasači već veoma dobro znaju. Mir je najveći nacionalni interes onim političkim snagama u Srbiji, jednako u udruženoj opoziciji i Jugoslovenskoj udruženoj levici, koji na svojim stranačkim skupovima nemaju srpske zastave i znamenje, već drže, ističu različite zastave. Čekaju različite vojske (...)"
      No, nije nužno da vidimo šta priča Maja Gojković. Prvom prilikom kada je Vučić dobio veći prostor u "Velikoj Srbiji" (a to je u broju od juna 1995, kada su i Šešelj i Nikolić u zatvoru, a "Velika Srbija" piše o protestnom mitingu radikala), on objašnjava svoje želje i očekivanja:
      "Kada je pažnja učesnika mitinga počela da popušta, pošto je bilo naporno satima stajati na jakom suncu, u prvom trenutku nastupio je Aleksandar Vučić, Generalni sekretar Stranke. Njegove reči, izgovorene nadahnuto u jednom dahu, kao strele odapete u ‘zlikovce na grbači naroda’, podigle su tenziju, izvukavši iz mase usklike odobravanja i skandiranja protiv tiranije. Reči istekle iz srca ušle su u srca okupljenih a ‘Slobo odlazi’, ‘Slobo odlazi’ tutnjalo je kao grmljavina. Aleksandar Vučić je ‘oživeo’ miting koji je u tom trenutku dostigao vrhunac. Mi smo za mir. Najpre bismo ga stvorili. Oslobodili bi srpske zemlje, postavili srpsku vojsku na granice, pa da vidimo sme li Turčin ili ustaša da udari! Nikada niko ne bi smeo!’ ‘Dedinjski dahija treba da siđe sa trona vlasti. Slobo odlazi, vreme je! Slobo odlazi! Odlazi, jer ako sam ne odeš, oteraće te srpski radikali!’"
      Obaška što će tri godine radikali kasnije ući u vladu sa SPS-om i JUL-om, vidi se da je Vučićeva namera "da ratuje za mir". Godinu dana ranije, "Velika Srbija" objavila je fotografiju na kojoj budući predsednik i buduća guvernerka Narodne banke Srbije – tada "samo" narodni poslanici Aleksandar Vučić i Jorgovanka Tabaković – stoje ispred Palate pravde sa grupom ljudi u maskirnoj odeći, uz potpis "Grupa četnika, dobrovoljaca Srpske radikalne stranke i narodnih poslanika na platou ispred tzv.’Palate pravde’". Već sama ova slika govori o stanju države te 1994. godine.
      Iz istog broja od septembra 1997. saznajemo i Vučićevo viđenje kako mediji treba da funkcionišu – ovi principi će se neumoljivo odslikavati u oba puta kada je bio u prilici da dođe na vlast: 1998–2000. (kada je bio ministar za informisanje u drugoj vladi Mirka Marjanovića) i 2012–2019. (potpredsednik, pa predsednik vlade, pa predsednik države).
      Piše "Velika Srbija", dakle, kako je "malo poznato da je Aleksandar Vučić svojevremeno pokrenuo srpsko-englesku redakciju televizije na Palama", a aktuelni predsednik – tada generalni sekretar SRS – objašnjava: "U ratnim uslovima je nemoguće objektivno informisanje – normalno je da se čak otvoreno navija za svoje. To nema veze ni sa političkom strankom kojoj pripadate. Valjda je prirodno da svaki Srbin oseća nevolju svoga naroda i da se trudi da mu pomogne. Ako mislite da sam se zalagao za Hrvate ili muslimane – nisam i ne pada mi na pamet da se stidim toga."
      ISTRAGA STRANIH PLAĆENIKA I DOMAĆIH IZDAJNIKA: Miroljubivu politiku stranke i sopstvenih svetonazora objašnjava Šešelj u broju "Velike Srbije" iz novembra 1997. Naravno, kao u SNS sada, tako i u SRS tada nema disonantnih tonova: stranka i njeni funkcioneri misle, govore i rade kao i njen lider. Tada Šešelj objašnjava kako će radikali da reše problem Kosova. U broju naslovljenom "Srpski radikali i nacionalne manjine", u kome se, inače, ističe izuzetan položaj nacionalnih manjina u Srbiji, Šešelj izjavljuje: "Kad se ta vlast promeni, kad srpski radikali budu vladali Kosovom i Metohijom, videće se kako funkcioniše pravna država i kako se taj problem relativno lako i bezbolno rešava. Oni koji nemaju naše državljanstvo, a deluju sa separatističkih pozicija, moraće da napuste teritoriju naše države".
      Na pitanje novinara – koji, čini se, nema ništa protiv zamišljenog plana – "kako ćete to rešiti, kako ćete ih naterati da napuste našu državu", Šešelj odgovara: "Vrlo lako i jednostavno. Onog trenutka kada budu čuli da su radikali pobedili na izborima i preuzeli kompletnu vlast u Srbiji, 300.000 Albanaca će sami otići preko granice, ubeđen sam u to. Drugo, ako Nemačka može 300.000 Šiptara, koji nemaju nemačko državljanstvo, da protera sa svoje teritorije, zašto onda mi to isto ne bismo uradili sa 300.000 Albanaca koji nemaju naše državljanstvo, a ovde žive kao nelojalni stanovnici naše države i dovode u pitanje naš državni suverenitet i teritorijalni integritet."
      Cela 1998. protiče u ratnoj psihozi, a sukob na Kosovu počinje da eskalira. Nakon ulaska SRS u koalicionu vladu sa SPS-om i JUL-om u martu 1998, Šešelj pojašnjava šta će se desiti ako NATO napadne Srbiju: "Znači, oni mogu nama izazvati velike žrtve. Mogu izazvati razaranja, ali nam ne mogu oteti teritoriju. Ako mi ne možemo pohvatati američke mornare u Sredozemlju, ko će onda biti glavna žrtva eventualne agresije na Srbiju. Lokalni Albanci. Ne možemo pohvatati Amerikance, možemo Albance."
      U isto vreme Vučić brani "svoj" zakon, koji je, osim bombardovanja, ubistva 10 hiljada i proterivanja 800.000 Albanaca sa Kosova, masovnih grobnica i hladnjača sa leševima u Srbiji, državnih ubistava novinara i političkih protivnika te gubitka teritorije Kosova i Metohije, obeležio ovu vladu: zakon o informisanju.
      Tokom 1998. Vlada Srbije najpre donosi Uredbu, a potom i novi Zakon o informisanju, koji važi u uslovima kada preti ratna opasnost. Ovom Uredbom i Zakonom bukvalno su satrti mediji koji nisu bili po volji vlastima – "Dnevni telegraf", "Danas", "Naša borba", "Vreme"… Postavka je bila jednostavna – novine su bile odgovorne za istinitost izjava sagovornika. Ako bi ih neko tužio zbog prenetih reči, mediji su bili u obavezi da dokažu da je to istinito, u suprotnom bi plaćali ogromne novčane kazne po ekspresnim presudama prekršajnih sudova.

      Tokom celog perioda dok je ministar informisanja, Vučić zdušno brani ovaj zakon: naziva ove medije NATO slugama, stranim agenturama, optužuje ih da vode "psihološko-propagandni rat" protiv srpskog naroda i države… Na primer: "Kada ste govorili o nekim političkim reperkusijama i o tome šta sve neki naši protivnici u zemlji trenutno preduzimaju, postoje pojedini agenti stranih obaveštajnih službi koji se nalaze na čelu pojedinih medija, koji ništa drugo i ne rade, osim što izveštavaju lažno, predstavljajući ovu zemlju onakvom kakva ona nije i pokušavajući da nanesu što više zla svojoj zemlji."
      Ili:
      "Da li nekome odgovara da podiže politički fašizam? Odgovara mu. Medlin Olbrajt je izdala naređenje da pronađu razloge zbog čega će do kraja marta, najkasnije početka aprila, pokušati da izazovu novo krvoproliće na ulicama srpskih gradova, to je njihov cilj, to je suština njihovog delovanja."
      Ili:
      "Niko od tih koji rade za agresore, koji rade za okupatore, ne želi da predstavi narodu ono što jeste istina, da je za ubistvo Pavla Bulatovića ili Željka Ražnatovića kriv Haški tribunal."
      Ili:
      "Istovremeno, pojačava se pritisak i kampanja proameričkih medija u Republici Srbiji, onih koji postoje zahvaljujući donacijama iz tih zemalja, onih koji su napravljeni sa jednim jedinim ciljem, a to je rušenje Srbije, kao nezavisne i slobodne države i po cenu uništenja celokupnog srpskog naroda. Na te zadatke, poslednja je ukazala američki državni sekretar Medlin Olbrajt, koja je na sastanku u Banja Luci sa antisrpskim medijima, ne treba da vam govorim imena, to su nezavisni ‘Reporter’, ‘Vreme’, ‘Agencija BETA’, ‘Glas Srpski’ i verovatno još neki, iznela nove zadatke za svoje poslušnike i podanike u Saveznoj Republici Jugoslaviji, ali i u ostalim srpskim zemljama."
      Ili:
      "Uostalom, da ne bih zaboravio, Keti Marton, inače žena gospodina Holbruka, nešto nam je pripretila, pa kaže sledeću stvar, pišući valjda otvoreno pismo Komitetu za zaštitu novinara – ženi Ričarda Holbruka su se žalili svi ovi naši, zbog toga što im je, navodno, ugrožena medijska sloboda, i oni kažu, kaže Keti Marton u svom pismu sledeće: ‘Najsvežiji je primer Dejana Anastasijevića i Miloša Vasića, kojima je prećeno krivičnim gonjenjem, zbog njihovog izveštavanja o ratnim zločinima na Kosovu’...
      Dakle, ona kaže da su oni pisali o ratnim zločinima, koje su, naravno, počinili, prema njoj, Srbi na Kosovu i Metohiji. Ona to otvoreno kaže i ona je da se spasu oni, da se ne sprovode nikakve sankcije protiv onih koji su pisali o navodnim srpskim ratnim zločinima na Kosovu i Metohiji."
      Na ovaj način Vučić i Vlada Srbije efikasno uništavaju svaku mogućnost da se nekažnjeno govori o zločinima Vlade u kojoj je on ministar: govoriti da su srpska policija i vojska počinili zločine na Kosovu nije patriotski i nije u "državnom interesu" i vid je neprijateljske propagande, stoga, to će ili ostati neizgovoreno, ili će biti žestoko kažnjeno.
      Nakon završetka bombardovanja i gubitka teritorije Kosova i Metohije, radikali donose odluku da napuste vladu, ali im to zabranjuje predsednik Srbije Milan Milutinović. Ostaju u vladi sve do petog oktobra 2000, nakon čega se do izbora u decembru 2000. formira tromesečna prelazna vlada.
      KRAJ, PRVI PUT: U februaru 2000. Vučić nastavlja miroljubivu politiku i negovanje kulture govora: "Vidite da mnogi sa podsmehom kažu: gde su vam danas Karlovac, Ogulin, Karlobag i Virovitica? To nam ova nesrpska fukara, ovi mučenici i jadnici, što onima koji su ovu zemlju bombardovali skute i ruke ljube, oni hoće da kažu: gde ste vi danas radikali u tim srpskim mestima. Kao da Srbi nikad nisu držali ni Karlovac, kao da na samo nekoliko kilometara od Karlobaga i Virovitice nismo bili, kao da ni danas nema preko 20% Srba u Ogulinu. Kao da to nisu srpska mesta. Raduju se i seire tome što su ustaše okupirale srpsku zemlju i hoće i nas radikale da ubede da to nije srpsko, da smo mi govorili gluposti, da mi nismo znali šta je naše, a mi ni tada ni danas nismo hteli i nećemo ništa što je tuđe. Hoćemo samo ono što je naše, srpsko, a to su i Karlobag, i Ogulin, i Karlovac, i Virovitica, i sve te srpske zemlje. I to moraju da znaju. Neka se oni stide, neka se stide ti Srbi, samo rođenjem Srbi, koji sa podsmehom govore o tim srpskim mestima, o tim srpskim teritorijama.
      Govore danas, kažu: vi ste u vlasti, vi ste ta država, a izgubili smo suverenitet na Kosovu i Metohiji. Jesmo, izgubili smo suverenitet na Kosovu i Metohiji, udarila je najjača sila ovoga sveta, ali ne zaboravite da je jedina politička snaga u svim srpskim zemljama koja je bila protiv okupacije srpske teritorije Kosova i Metohije, koja je bila protiv plana Ahtisari-Černomirdin, koja je bila za borbu za očuvanje Kosova i Metohije i suvereniteta Kosova i Metohije bila Srpska radikalna stranka i nijedna više. Mi ćemo Kosovo i Metohiju, kao i Republiku Srpsku Krajinu i Republiku Srpsku, bar onaj deo koji je izgubljen u poslednjoj hrvatsko-muslimanskoj ofanzivi, vratiti. Da li ćemo je vratiti sutra, za nekoliko godina ili za neku deceniju, to je drugo pitanje, ali naša odlučnost, naša borba, naša želja da vratimo ono što je naše, da se naš narod vrati na svoja ognjišta, da vratimo naše teritorije je najvažnija i toj želji se ne može niko suprotstaviti zato što je to legitimna želja, to je naša zemlja i niko nam ne može oduzeti pravo na to."
      Sa jedne strane, bilo je odmah jasno ko je bio najviše odgovoran za ogromne tragedije građana koji su nekada živeli u SFRJ, koje su trajale punu deceniju. Ono što ne može biti jasno jeste neverovatna lakoća "šaltovanja" svih tih koji su te tragedije izazvali u sistem posle 5. oktobra 2000. godine. Maltene svi ti – i ljudi i političke partije – koji su vodili ratove i na njih huškali nastavili su svoje političko postojanje i svoje političke karijere, kao da se nikada ništa sporno nije dogodilo. U tome treba tražiti uzroke sadašnjeg stanja u kojem se nalazi država Srbija.
       
      Ministar heroj
      U junu 2000. u "Velikoj Srbiji" izlazi tekst koji bi bez problema oberučke prihvatili mnogi današnji mediji:
      "Republički ministar za informacije Aleksandar Vučić po američkim aršinima je među najvećim srpskim krivcima, jer je, zahvaljujući ministarstvu u kome je njegova reč najstarija, istina o srpskim patnjama, ali i o srpskom patriotizmu, probila sve svetske medijske blokade. Zahvaljujući Aleksandru Vučiću i ministarstvu za informacije, prvi put u poslednjih pedeset godina, Srbi su dobili medijski rat. Zato Vučića Zapad ne voli, ali stranački istomišljenici, uopšte srpski narod poštuje Aleksandra Vučića, najmlađeg ministra Vlade narodnog jedinstva."
      Generacija
      U broju posvećenom Vučiću iz 1997. "Velika Srbija" ponavlja transkript emisije u kojoj duel imaju Goran Vesić iz Demokratske stranke i Aleksandar Vučić. Divan detalj o mogućem objašnjenju stvaranja nedodirljive kaste političara i posledičnog zarobljavanja države u decenijama koje su usledile:
      Voditelj: Jeste li oženjeni?
      Vesić: Nisam oženjen.
      Voditelj: Gospodine Vučiću, isto pitanje.
      Vučić: Nisam oženjen, hvala bogu. A što se tiče ovog drugog pitanja, bavim se politikom profesionalno, to je najnormalnije. Jedva čekam, kao i ostali građani Srbije, da sada na predstojećim izborima pobede SRS i Vojislav Šešelj.
      Voditelj: A znate li zašto niste oženjeni? Žene pored vas dvojice ne mogu da dođu do reči.
      Vučić: Bar se zna ko je gazda!
      Voditelj: Kažite mi na kraju ove emisije, šta mislite iskreno o gospodinu Vesiću?
      Vučić: Mi imamo žestoke političke duele, i to je sasvim prirodno i normalno. Ali, ono što Vi niste rekli, gospodin Vesić i ja se poznajemo.
      Voditelj: Iz školske klupe Pravnog fakulteta.
      Vesić: Sedam godina.
      Vučić: Zajedno smo krenuli na fakultet. Ali, bez obzira na sve naše političke razlike, one neće promeniti naš lični odnos.
      Voditelj: Je li istina da Vas je gospodin Vesić nagovorio na politiku?
      Vučić: Ne, on me je nagovarao da uđem u Demokratsku stranku, to je bilo 1991. godine. Ali, imali smo i tada politička razmimoilaženja. Međutim, ostali smo prijatelji, bez obzira na sve.
      Vesić: Znate šta, gospodin Vučić i ja smo juče sedeli na kafi, i to ćemo činiti verovatno i sutra. Mi se raspravljamo ovako žestoko zato što zastupamo različite političke opcije, ali, kao što je gospodin Vučić rekao, mi smo prijatelji i to ćemo ostati.
      Radmilo MARKOVIĆ

    • Од Милан Ракић,
      „Srpski raketaši vežbaju u Rusiji na S-400 i Pancir S-1“ ova vest prvo je prostrujila društvenim mrežama, ali u početku nije imala preteranog odjeka, dok potvrda ove informacije nije stigla iz Ministarstva odbrane Ruske federacije, a onda su je po inerciji preneli i ostali srpski portali.

      Naime, Ministarstvo odbrane Rusije poslalo je pre nekoliko dana saopštenje da se u Rusiji nalaze pripadnici raketnih jedinica PVO Vojske Srbije, gde će zajedno sa ruskim kolegama učestvovati u zajedničkoj protivvazdušnoj vežbi Rusije i Srbije pod nazivom „Slavenski štit 2019.“

      Ono što je bilo interesantno u tom saopštenju, ali i kasnije u prilogu ruskih vojnih medija bilo je navedeno da će srpski raketaši zajedno sa ruskim na vežbi koristiti savremene raketne sisteme „S-400“ i „Pancir S-1“. Takođe, navedeno je i da su oni zbog učešća na vežbi prošli odgovarajuću obuku na simulatorima pre borbene provere, a takođe onako uzgred spomenuto je i srpsko upoznavanje sa savremenim osmatračkim sistemima. Isto tako navedeno je i da će u vežbama učestvovati, lovačke, raketne i jedinice vazdušnog javljanja i osmatranja ruske vojske.
      Ruski mediji su dodali da su srpski raketaši prošli intenzivnu obuku na trenažerima u Lenjingradskoj oblasti u Rusiji. Naglašava se i da je obuka srpskih vojnika sprovedena na najmodernijim trenažerima u centru Gatčina. Takođe se dodaje i da su svi pripadnici srpske vojske sa pozitivnom ocenom položili ispit, i da su dobili dozvolu da samostalno „pristupaju svojim obavezama“ u prevodu da mogu samostalno rukuju ovim raketnim sistemima (bez nadzora ruskih kolega).

      Tokom boravka u Rusiji srpski oficiri i podoficiri imaće priliku da tokom vežbe „Slavenski štit 2019.“ upoznaju i sa ostalom tehnikom koja se nalazi u okviru Vazdušno-kosmičkih snaga (VKS) ruske armije. Tu će biti i modernizovani sistem S-125 „Pečora-2M“, radari „Volga“ i „Gama“, kao i da upoznaju automatizovanim sistemom upravljanja PVO na prostoru Rusije.
      Ono što najveću pažnju probudilo u ovom kratkom saopštenju bilo je odakle srpski vojnici u obuci sa savremenim PVO sistemima kakvi su S-400, i Pancir, a koje nemaju u svom naoružanju. Inače „Pancir S 1“ je jedan od savremenih ruskih PVO sistema, koji je svoju borbenu upotrebu i vatreno krštenje imao u Siriji pre nešto više od godinu dana protiv izraelskih krstarećih projektila.
      Naravno srpski mediji su se po automatizmu usmerili na savremeni raketni sistem S-400. Na pojedinim portalima osvanuli su već naslovi tipa da Srbija kupuje ovaj raketni sistem, koji je za sad prodat Turskoj, koja je za njega izdvojila dve milijarde dolara i Kini.

      Inače već duže vreme se spekuliše, nekih dve godine da je Srbija u okviru procesa modernizacije i jačanja svoje PVO planirala da od Rusije kupi, prema nekim informacijama dve baterije hibridnog PVO sistema „Pancir S1“ koji je trebao da zameni već zastareli raketni sistem  S-125 „Neva“, poznat po obaranju dva američka aviona tokom NATO agresije 1999.
      Ruski vojni mediji navode da su srpske starešine obučavane na simulatorima za S-400 i „Pancir S-1“, kao i da su im ti sistemi neposredno uživo i prikazani, kao i da su tokom obilaska srpski raketaši posetili su i komandnu stanicu iz koje se integrisano upravlja baterijama ovih raketnih sistema koji čine kimču PVO Rusije.
      Šef srpske vojne delegacije na vežbi „Slavenski štit 2019.“ brigadni general Tiosav Janković je samo kratko za ruske vojne medije prokomentarisao

      „Počinjemo sa zajedničkom vežbom „Slavenski štit 2019. Bilo nam je važno da se upoznamo sa oružjem i opremom koja trenutno nosi borbeno dežurstvo ruske protivvazdušne odbrane“, kratko je prokomentarisao brigadni general Janković, koji je daleke 1999 bio na obuci u Rusiji tad za čuveni S-300.
      Kako je navedeno srpski oficiri najviše su se zadržali pored „Pancira S-1″. Komandant koji vodi obuku na trenažerima za PVO sistem “ Pancir S-1″ do detalja je srpskim kolegama opisao je funkcionisanje PVO sistema „Pancir S-1“, kako reaguje u različitim situacijama, režimima rada i u uslovima jakog elektronskog ometanja.
      „Posle teorijske obuke, srpsko vojno osoblje je dobilo priliku moglo da izvrši nekoliko zadataka borbene obuke u otkrivanju, praćenju i uništavanju vazdušnih ciljeva. Kako su ruski mediji preneli utiske srpskih raketaša njima se dopao rad na simulatoru, a borbene sposobnosti ovog raketnog sistema protivvazdušne odbrane Pancir-S1  su impresivne“, dodali su oni.

      „Ista lekcija održana je srpskim kolegama i na simulatoru za raketni sistem S-400 „ALTEK-400″, s tim što je jedina razlika u odnosu na “ Pancir S-1″ bila to što je komandant centra za obuku predložio da oni (srpski raketaši) sami odbiju vazdušni napad potencijalnog neprijatelja. Zadatak je bio komplikovan činjenicom da je napad bio praćen aktivnim i pasivnim ometanjima tokom rada borbenog sistema. Međutim, uprkos tome, pod strogom koordinacijom iskusnih oficira i nastavnika, srpski raketaši su uspeli da identifikuju sve neprijateljske ciljeve, precizno ih pogode i uspešno se izbore sa svim problemima tokom obuke na simulatoru.
      Šef centra za obuku pukovnik Andrej Dugin, naveo je da njegov ceo centar za obuku opremljen modernom opremom identičnom onom kojom su opremljene aktivne jednice PVO. On je doda i da njegov centar omogućuje obuku i prekvalifikaciju specijalista, raznih namena u okviru PVO“, pišu ruski mediji.

      Priča da Srbija nabavlja hibridni PVO sistem „Pancir S-1“ poslednji put u srpskoj javnosti spomenuta je uoči dolaska ruskog predsednika Putina u Srbiju januara ove godine. Priča je dugo najavljivana, a neprestano spominjanje imena „Pancir S-1“ podiglo je tenzije među srpskim komšijama, koji na ovu „navodnu“ nabavku nisu nimalo blagonaklono gledali, pa su čak i pretili Srbiji sankcijama.
      Međutim, priča je iznenada kako se pojavila, tako je i utihnula, a o njoj nije bilo ni reči, sve dok Rusi nisu objavili informaciju da su srpske posade obučavane za korištenje i upravljanje PVO sistemom kakav je “ Pancir S-1″. Da li Srbija zaista za potrebe modernizacije svoje PVO kupila Pancir S-1″? Logična pretpostavka bi bila da jeste, jer postavlja se pitanje čemu obuka na simulatorima i vežba na realnim borbenim sistemima, ako to nismo kupili ili planiramo koristiti?! Upoznavanje tehnike DA, a koliko to i čemu realno koristi ako nemamo te sisteme u operativnoj upotrebi, osim da je ovo zapravo posredna poruka, da Srbija intenzivno u najvećoj tajnosti radi na obuci budućih posada i da je konačno izdvojen novac za kupovinu ovog sistema ( ili je možda kupljen već???) koji će realno ako se ove informacije pokažu tačnim izazvati bes komšiluka, koji smo sigurni baš neće blagonaklono gledati na „Pancir S-1“ u Srbiji s obzirom na njegovu reputaciju.

      Takođe, ranije u gore navedenom saopštenju se spominju i savremeni radarski sistemi. Uporedo sa pričom o nabavci Pancira tekla je paraleno saga o kupovini savremene radarske tehnike. Negde se spominjao pre svega radar „Nebo M“. Međutim i ova priča je iznenanda utihnula i više se nije spominjala.
      Istorijat slanja srpskih raketaša u Rusiju na obuku i nije nov. Ako izuzmemo period JNA, poslednja ekipa koja je poslata u Rusiji na obuku na savremenim PVO sistemima bilo je 1999.










      Put u Moskvu
      Trećeg dana od početka NATO agresije u Moskvu je otputovala ekipa ekspreata PVO na čelu sa načelnikom uprave ARJ i PVO general-majorom Mladenom Karanovićem. Tom prilikom u Moskvi je Rusima predstavljena potreba za još dva diviziona S-300. Rusi su tad obavestili našu delegaciju da je većina tražene tehnike u okolini Moskve i da problema u isporuci neće biti, ako to odobri Jeljcin. Dok je Karanović boravio u Moskvi u Komandi JRV i PVO planiran je prihvat tehnike i obuke ljudstva do uključenja u borbena dejstva. Međutim od toga nije bilo ništa. Poseta je ponovljena 4. aprila, a vojna delegacija susrela se sa prvi potpresednikom ruske vlade Masljukovim koji je izjavio generalu Karanoviću da Rusija neće vojno pomoći SRJ i da nema ništa od saveza sa Rusijom i Belorusijom.
      Hibridni čuvar neba
      „Pancir S-1″, razvijan sredinom devedesetih godina 20. veka, konstruisan je u Instrumentalnom konstrukcijskom birou iz Tule, a izrađen je u Uljanovskoj tehničkoj radionici. Namenjen je za zaštitu nepokretnih, strategijsko industrijskih i vojnih objekata od oružja visoke preciznosti. Zadatak mu je i ojačanje sistema PVO na malim visinama. „Pancir S1″ je kombinovani hibridno-artiljerijski sistem, koji u sebi objedinjuje vođene rakete 57E6, automatske topove tipa 2A72 i sistem za otkrivanje i pokazivanje ciljeva i upravljanje vatrom. „Pancir S1″ deluje u okviru baterije (šest vozila). „Pancir” ima mogućnost samostalnog otkrivanja, praćenja ciljeva, upravljanja naoružanjem i gađanja ciljeva. Na oruđu se nalaze i oprema za navigaciju, komunikaciju, smeštaj i zaštitu posade, kao i izvori napajanja. Od otkrivanja cilja do otvaranja vatre potrebno mu je pet-šest sekundi. Može efikasno da dejstvuje protiv ciljeva maksimalne brzine do 700 m/s. Integrisano artiljerijsko raketno naoružanje omogućava „panciru” delovanje do horizontalne daljine od 18 km i do visine od 10 km.
      Andrej MLAKAR, vojnopolitičkaosmatračnica blog
    • Од JESSY,
      ABAVNA LOLA Šta se dogodi kada se svi horoskopski znaci nađu na autobuskoj stanici?
       
      Ovan: „Šta je sa ovim prevoznicima, do sada sam mogao kupiti autobus, rastaviti ga, sastaviti i dovesti na ovu stanicu..“
        Jarac: „Rastavljanje bi možda išlo malo teže. Za to vam je potreban ekspert.“
      Lav: „Ko me je zvao? Mogu ja da vam pokažem, ali neko drugi će to morati odraditi.“
      Djevica: „Ako nešto ne možeš uraditi sam do kraja, odustani!“
      Ovan: „Ko kaže da mi treba ičija pomoć?“
      Vaga: „Molim vas, smirite tenzije, ovo i ne mora biti neprijatno vrijeme ako zabavimo jedni druge.
      Blizanci: „Neko je spomenuo zabavu? Hajde da premjestimo brojeve perona, tako da vozač ne zna tačno gdje da zaustavi autobus?
      Strijelac: „Napokon neko sa vizijom!“
      Jarac: „Molim vas da se uozbiljite, nije to privatna imovina da je dirate. Poštujete li vi ikad ijedno pravilo?“
      Bik: „Da je bar privatna imovina pa da ne izgleda ovako socijalno..i ova stanica i ovaj peron i autobusi…nema čovjek gdje ni sendvič da kupi.“
      Vaga: „Ako vas išta tješi, bar nismo sami.“
      Škorpija: „Samoća je pola zdravlja.“
      Vodolija: „Ne može da me utješi činjenica da sam u grupi sa jedanaest ljudi sa kojima nemam apsolutno ništa zajedničko. Ooovo je gubljenje vremena.
      Ribe: „Od svakoga se može ponešto naučiti.“
      Vaga i Djevica: „Kakvi su to maniri?“
      Rak: „Sve je to do kućnog vaspitanja. U moje vrijeme se tako nije razgovaralo sa ljudima.“
      Ovan: „Da vam ja kažem, tu pomažu samo batine!“
       
      Blizanci i Strijelac: „Pretvara li se ovaj dan u nešto zanimljivo?“
      Djevica i Jarac: „Zanimljivo bi bilo jedino to da se poštuju neka pravila u ovoj državi i da autobusi ne kasne.“
      Vodolija: „Ako je neko zainteresovan da uradi konkretnu stvar, a ne samo da laprda, znam ja neke ljude koji to mogu da riješe. Nazvaću ih i završiti stvar.“
      Lav: „Kladim se da znam bitnije ljude“
      Škorpija: „Džaba vam je sto znate ljude kad ne znate sebe.“
      Rak: „Plašim se da ćemo ovdje ostati do noći. Onda ćemo biti prisiljeni da spavamo na klupama. To nije sigurno.“
      Bik: „To neće da biva. Ja da spavam na toj daščuri?“
      Ovan, Jarac, Strijelac: „Ah gdje sam ja sve dosad spavao…“
      Ribe: „Ako nekome bude trebala prostirka, ja mogu dati i svoju.“
      Djevica: „Kako mislite da spavam na tuđoj prostirci?“
      Blizanac: „Neće niko nigdje spavati, to je čisto gubljenje vremena. Do večeri smo ko zna gdje.“
      Vaga i Vodolija: „Dok smo ovdje, možda da obiđemo stanicu, upoznamo neke zanimljive ljude?“
      Škorpija: „Ako me neko traži, ja sam u kafani.“
      Ribe: „Molim te, sačekaj idem i ja…“
      Rak: „Uh popio bih i ja rado, ali imam nekih problema sa gastritisom, nije mi lako…“
      Djevica: „Sad ću ja to da riješim“ (vadi apoteku iz torbe)
      Jarac: „Mislim da je trenutno najvažnije pronaći osobu odgovornu za sav ovaj haos i ozbiljno popričati sa njom.“
      Ovan i Lav: „Dok se ovi bave gastritisima, kafanama, prostirkama i ostalim trivijalnostima, mi ćemo učiniti nešto značajno. Pridružujemo ti se u potrazi!
       
      Autobus nakon nekog vremena pristiže na stanicu…Ovan, Lav i Jarac se svađaju sa vozačem zbog kašnjenja, Strijelac i Blizanac su našli privatan prevoz i nestali sa lica mjesta, Škorpija iznosi pijanu Ribu iz kafane, slijedi ih Rak zamotan u omiljeno ćebe jer je zahladjelo, Vaga i Vodolija su pronašle tri osobe kod kojih mogu da prenoće kada odu na put, dva životna prijatelja, simpatiju i biznis partnera. Bik je ostao sjediti u mjestu od početka i ne namjerava da se pomjeri.
      Djevica je potrošila paket vlažnih maramica na brisanje kofera i sebi u bradu psuje vozača, prevoznika, državno uređenje i sistem.
      Svi osim Blizanca i Strijelca kojih nema ulaze u autobus i lagano napuštaju polaznu stanicu.
      https://lolamagazin.com/2019/09/08/sta-se-dogodi-kada-se-svi-horoskopski-znaci-nadju-na-autobuskoj-stanici/
       
    • Од Justin Waters,
      Hari je obišao BUKVALNO sve zemlje sveta i za "Blic" kaže da najviše voli Srbiju: Naučio sam srpski u INAT NATO BOMBAMA
      Hari Micidis važi za najvećeg svetskog putnika, jer ne samo da je posetio sve zemlje na svetu, već je obišao i najviše njihovih regiona. Ipak, od svih zemalja najdraža mu je Srbija koju poznaje bolje od prosečnog Srbina. O tome zašto je zavoleo Srbiju, ali i brojnim neobičnim iskustvima govorio je za "Blic"
      Kada ste otkrili strast za putovanjima i odlučili da posetite sve zemlje na svetu?
      Rođen sam u Londonu od oca Grka i majke iz Južne Afrike, odrastao sam u Atini. Moji su takođe voleli da putuju, a inače sam od prvih godina života obožavao avione i uvek bio srećan kad bismo negde odleteli. Kad je došlo vreme da počnem da živim onaj normalni "punoletni" život, nešto mi nije bilo u redu. Kako da 40 godina života provedem radeći nesto sto mozda i ne volim? Najviše sam voleo da letim i da otkrijem nova mesta. Pre nekoliko godina sam odlučio da život posvetim putovanjima i uspeo sam da se time i bavim. Postepeno sam sve više putovao – 2003. godine sam uspeo da kročim u Avganistan, i nakon toga mi je postao jasno da nije nemoguće posetiti sve zemlje sveta.
      Koja je zemlja bila prva koju ste posetili?
      Zvanično Grčka, s obzirom na to da sam se rodio u Londonu. Ali kasnije, recimo kad sam krenuo da posetim čudnije zemlje, rekao bih da je Moldavija prva bila, 2000 godine. Bio sam jedini putnik u avionu, inače punog prelepih devojaka, koji nije bio iz Moldavije!
      Kako ste finansirali svoja prva putovanja?
      Radio sam kao profesor engleskog i onda kao profesor menadžmenta. Sve se svodilo na to da dobro upravljam svojim finansijama. Ljudi misle "čoveče ovaj mora da je jako bogat" ali morao sam se dosta toga odreći da mogu da putujem kao što sam putovao.
      Gde ste imali najbolja, a gde najlošija iskustva?
      Obično su najbolja iskustva vezana za ljude. U zemljama gde je doček bio dobar, gde su ljudi najviše srdačni ili uljudni sam se osećao najbolje. Naravno da je jako važna komunikacija i u nekim zemljama može lako doći do sporazuma zbog jezika. U svakom slučaju, mislim da mi je Iran ostao u sećanju kao nezaboravno iskustvo posto sam upoznao ljude preko "kaučsurfinga" i odmah su me prihvatili kao deo ekipe. Mislimo da su tamo jako konzervativni, ali to uopšte nije tačno, normalno smo išli na kafu, muškarci i devojke, svi zajedno, a onda smo išli na kuglanje, nisam mogao da verujem ! Osim bogate istorije i kulture, dakle, u Iranu putnik apsolutno mora da upozna lokalne ljude, da priča s njima, i to je najlakše kad neko putuje sam, znači ne u okviru organizovane ture.
      Rekao bih da je najteže bilo tamo gde je zaista opasno i tamo gde su i sami lokalni ljudi oprezni ili uplašeni. U Centralnooafričkoj Republici, gde sam bio u dva navrata, nema mnogo da se vidi i radi, a policija je korumpirana tako da će vas zaustaviti na ulici bez razloga, samo zbog toga sto niste crnac, tražiće od vas "poklon" i ukoliko ništa ne ponudite, naći će razlog da vam pravi probleme, i možda je još gore ukoliko nešto i date. Ne znam ko bi hteo da turistički ide u takvu zemlju, ali ja sam morao, mislim, ili idem svugde ili ne.
      U kojim zemljama ste proveli najviše vremena i zašto?
      Osim Grčke i Engleske, koji su mi "matične" zemlje, i Svajcarske i Finske, gde sam neko vreme radio na univerzitetima, najviše sam vremena proveo u Srbiji. Zašto ? Pošto mi je Srbija omiljena zemlja u srcu.
      Rekli ste da je Srbija Vaša omiljena zemlja i da ste zato naučili i srpski jezik. Zašto baš Srbija?
      Jako je teško objasniti svoja osećanja kad sam u Srbiji. Prvi put sam ušao u zemlju '98 godine kad je sve bilo jako teško kod vas. Došao sam bez vize (nisam ni znao da mi viza i treba) "švercerskim"autobusom iz Sofije. Za normalnog neiskusnog putnika kao što sam u to vreme bio, iskustvo je bilo kao da sam na drugoj planeti. Na granici su me carinici zaustavili, a onda putnici navijaju za mene, nešto tipa ‘pustite čoveka’, u to vreme nisam znao srpski niti šta se desava ali srećom je jedan od saputnika bio radio na Kritu i znao nešto grčkog. Na kraju su mi vadili tranzitnu vizu na 5 dana, a onda ulazimo i negde blizu Pirota vozač mora da jede i zaustavimo se u neki konak. A odjednom izlaze svirači i počinju da pevaju, putnici srećni pošto su uspeli nesto da švercuju, a ja gledam sa nevericom onu toplu atmosferu, muziku, nošnju svirača, sve mi je bilo kao iz nekog starog filma. U tom trenutku me je obuhvatila neka emocija koju nosim u srcu do danas, 21 godinu kasnije. Odlučio sam da se pridružim narodu i da učim kulturu i naučim jezik. Naredne godine je došlo do bombardovanja a ja sam dodatno prkosio zbog nepravde tako da sam se dodatno trudio, svakodnevno učio jezik. Od 2000. godine dolazim svake godine bar jednom godišnje, obišao sam skoro sve delove Srbije, svaki put je više volim. Smatram da je zemlja raznolika, jug i sever kao da nisu ista zemlja, čini mi se da uprkos svim problemima i izazovima Srbija je mozda najautentičnija zemlja u Evropi.
      Neću nikad zaboraviti jednom prilikom kad me je zaustavila policija na putu u vrnjačku banju. Osim iznenađenja što pričam srpski, još su se više čudili kad su me pitali "čime se bavite" a ja odgovorim "putnik sam". Uspeo sam da se izvučem bez kazne! 
      Koliko puta ste bili do sada u Srbiji i šta ste sve videli tamo?
      Imam tačne statistike, granicu Srbije sam presao 94 puta ali računam svaki prelaz, i često sam u jednom putovanju posetio i zemlje u okolini. U svakom slučaju video sam mnogo više nego prosečan Srbin, od Tršića do Palića, od Leskovca do Đerdapa, sve veće gradove. Mnogo volim Vrnjačku Banju. Kad sam video da je Stiven Sigal postao počasni drzavljanin Srbije pitao sam se, što ne ja! Nepravda! Ali u svakom slučaju uvek ću se vratiti i provesti više vremena u vašoj predivnoj zemlji.
      Kako ste naučili srpski jezik i da li Vam je bilo teško?
      Bogami, teško je bilo. Kad sam počeo da učim, živeo sam u Finskoj. U biblioteci sam našao staru Lingvafon metodu za učenje srpsko-hrvatskog iz ’74 godine. Ponavljao sam tekstove slušajući kasete. Kad sam završio metodu, kupio bih novine i zabeležio bih nepoznate reči. Na početku sam počeo sa latinicom ali onda sam se opredelio za čirilicu, i naročito pisana ćirilica je jako teška za učenje ali sam bio uporan. 2002 godine sam pohađao letnju skolu srpskog jezika i kulture u Novom Sadu i već sam bio najjači đak tamo. Verujem da sam jezik naučio koliko dobro mogu s obzirom da ne živim u Srbiji i da retko pričam jezik. Ali nikad se ne zna – pre mesec dana sam bio u Pakistanu i u jednom od najglavnih drevnih mesta (Takt-e-Bag, čuveni stari budistički hram) sam bio jedini turista dok se nije pojavio još jedan lik. Pričamo, on mi kaze ‘Austrijanac’, ja mu kažem ‘Britanac’, rukujemo se, svaki ide svojim putem ali na kraju se opet vidimo kod izlaza a ja mu kažem, s obzirom da nema turista u Pakistanu, ajde da se nađemo u Islamabadu na večeri, daj mi mejl. Kaže mi ‘težak je, nećes ga pamtiti’. Kazem ja ‘hoću’ a on počinje ‘P A V L O V I Ć.’ a ja ga zaustavim i odmah krenem da pričam srpski. Proveli smo dva dana zajedno pričajući srpski u Pakistanu. Neverovatno.
      Planirate li uskoro opet da posetite Srbiju?
      Bio sam u Srbiji početkom maja i posetio sam Kuću cveća, svima bih preporučio! Nadam se da ću uspeti da dođem još jednom ove godine, imam gomilu prijatelja koji me čekaju.
      Da li ste imali neke predrasude prema pojedinim državama pre nego što ste ih posetili i da li ste možda posle putovanja promenili mišljenje o njima?
      Pokušao sam da nemam mada je to prilično teško ali sam po prirodi dosta širokouman i tolerantan. Mislim da sam imao negativan dojam o Saudijskoj Arabiji pre no što sam video tu zemlju. Ipak, uvek uspevam da vidim pozitivne stvari svega. Jeste da je zemlja bila nešto čudna, ali je ipak dobro organizovana, ljudi su uvek bili uljudni i od pomoći, hrana dobra, sve funkcioniše… znači ipak imam dobre uspomene.
      U koje zemlje Vam je bilo najteže da uđete?
      Imao sam sreću. Kad čujem priče nekih ‘kolega’ putnika kako su se mučili da vade neku vizu, shvatam koliko je meni bilo lako. Gorepomenuta Saudijska Arabija je teška pošto nema turističke vize ali sam zato uspeo da puta da nađem sponzora i da lako dobijem poslovnu vizu. Ekvatorijalna Gvineja mi je bila najteža viza Ii zato je bila i poslednja nezavisna zemlja što sam posetio, u martu 2008. godine. Nakon dosta meseci potrage, našao sam čoveka koji je radio u firmi koja je tamo imala poslove i on mi je pomogao, poslao mi je poziv, i gotovo.
      Kako ste se odlučili da napravite sajt Nomad Mania, koji okuplja svetske putnike?
      Iskreno, mislim da je meni bila potrebna konkretna motivacija da više putujem. Kad sam "završio" sve zemlja sveta, bio sam presrećan ali sam ipak imao osećaj praznine, tipa ‘sta sad’. NomadMania (www.nomadmania.com) je spisak mnogo veći od spiska zemalja pošto podelimo zemlje na mnogo više, tako da smatramo da ima 1281 regija na svetu. E, to je već veliki izazov! Inače, kad sam krenuo sa projektom nisam znao skoro nikoga u svetu svetskih putnika, tako da je i to bio cilj, da imamo način da se bolje upoznamo, da se prijateljski takmičimo, ali i da zajedno putujemo. U tome smo uspeli, sad ponekad putujemo u malim grupama.
      Osmislili ste listu svih svetskih regiona, kako ste to uradili?
      Pojam je jednostavam – skoro svaka zemlja zasluzuje najmanje dve regije. Čak i male poput Slovenije ili Crne Gore. Ali ako Sloveniji damo dve, onda koliko treba Hrvatskoj? Francuskoj? Kini? Vodimo računa ne samo o veličini zemlje nego i o broju stanovnika, kulturnom bogatstvu, ekonomskoj ulozi u svetu i broju turista. Onda želimo da svaka zemlja dobije regija koliko zaslužuje. Najveći broj ima Rusija, 93 regije, i onda SAD 75, Kina 60 i tako dalje.
      Koliko ste regiona do sada posetili?
      Malo mi je neprijatno pošto sam osnivač sajta (mada sam sarađivao sa dosta ljudi kad je spisak regija napravljen) pošto vodim na rang-listi, posetio sam do danas 1189 regija, znaći, ostaju mi 92. Ne znam da li ima nekoga koji je posetio više, a nije registrovan kod nas. ‘Normalni’ ljudi, koji dosta putuju, retko će posetiti više od 150 regija a čak i iskusni putnici teško nadmašuju 700. 
      Kako najviše volite da putujete, sami ili u društvu?
      Kako kad. Najiskrenije, malo sam vuk samotnjak. Osećam da više vidim, više učim, kad sam sam, a inače onda mogu lakše upoznati lokalne ljude. Kad imam drustvo često pričamo, što znači da nismo usredsređeni na cilj. A onda ponekad mora da dođe i do kompromisa, neko ne voli recimo muzeje, drugi ne voli da previše pešaci kad je vruće, treći nije ranoranilac i onda izgubimo vremena itd…
      Šta biste posavetovali ljudima koji žele da obiđu čitav svet?
      Prvo – moguće je. Ne treba biti bogat, uvek ima načina, jedino morate imati želju, radoznalost i da ne slušate druge kad vam kažu da ne može ili da ste ludi (do sad ima oko dve stotine ljudi koji je obišlo sve zemlje sveta, sigurno nismo svi ludi). Takođe bih rekao – ako ne poznajete sopstvenu zemlju, nemojte ići dalje. Kad putujete bićete neka vrsta ambasadora vaše drzave tako da morate da vidite sve što ima i da razumete istoriju, razlike u kulturi među regijama itd. Moji prijatelji u Srbiji često hrle u inostranstvo i nemaju nikakvu želju da obilaze meni prelepu Srbiju. Greška ! Blizu vas ima puno toga da se vidi i radi ! Ako živite u Beogradu – ko od vas je posetio vaš odličan muzej automobila u samom centru grada?! Niste ni znali da postoji, zar ne?
      Izvor: BLIC.NET

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...