Jump to content

Насиље у школи

Оцени ову тему


Препоручена порука

https://www.kurir.rs/vesti/drustvo/3322725/nasilnice-danima-maltretirale-i-tukle-vrsnjakinju-15-samo-zato-sto-je-siromasna-samarale-i-sutirale-devojcicu-koja-nema-oca-a-brat-joj-je-bolestan-uznemirujuci-video

Не зна се шта је страшније. То што су девојчице тако бездушне и свирепе, или то што је бију зато што је сиромашна и незаштићена, или то што су се сви остали "лудо забављају" и боли их уво док се ове иживљавају над девојчицом. Потпуна катастрофа! Да седнеш и да плачеш, не да плачеш, него да кукаш на сав глас, каква су нам деца постала.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Да, и то...Али мора и нешто друго, системски у друштву да се уради.

Ово је показатељ колико пропуста у васпитању деце има, на све стране. И колико лоших утицаја са стране. 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

(da napomenem samo da ne ucitavam ocajanje u vas post, razumem u potpunosti brigu i tugu koju i sama osecam ovim povodom, samo od sveg srca mislim da bi vise molitve za decu dobro doslo..izgleda da je, nazalost, takvo vreme..)

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 1 минут, Родољуб Лазић рече

Ово је показатељ колико пропуста у васпитању деце има, на све стране. И колико лоших утицаја са стране.

upravo..koliko se roditelji ne bave decom, s jedne strane, i kakav im model oni sami pruzaju, svojim primerom, sa druge..iskreno se nadam da ce se nesto pokrenuti, juce sam bas procitala da je poverenica za ravnopravnost (ili neka druga zena pri vladi, nisam sigurna) pricala o tome kako je kod nas nasilje u skolama bas veliki problem...nadam se da ce ovaj slucaj zaista da pokrene neka ozbiljna, kako kazete sistemska resenja..

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

NASILNE DEVOJČICE IZ BARAJEVA BIĆE SASLUŠANE Policija podnela krivičnu prijavu po nalogu Višeg javnog tužilaštva

  •  
 

vršnjačko nasilje BarajevoFOTO: SCREENSHOT

Po nalogu Odeljenja za maloletnike Višeg javnog tužilaštva u Beogradu policija je podnela krivičnu prijavu za nasilničko ponašanje protiv I. O. (15) i D. I. (14), koje su šamarale A. M. (15) u srednjoj školi u Barajevu, koja je tom prilikom zadobila i povredu.

 

U toku postupka biće obavljeno saslušanje devojčica osumnjičenih za nasilje, kao i oštećene, a radiće se i veštačenje povrede koju je zadobila, rečeno je Tanjugu u Višem javnom tužilaštvu.

 

Postupak se vodi u skladu za Zakonom o maloletnicima, a u slučaj će biti uključeni roditelji i centar za socijalni rad.

Odluku o kazni, odnosno nekoj od vaspitnih mera, doneće sudija za maloletnike.

 

Zbog ovog slučaja Ministar prosvete Mladen Šarčević razrešio je direktora Srednje škole u Barajevu, Dobrivoja Jelića, nakon što je na osnovu vanrednog inspekcijskog nadzora utvđeno da ta ustanova ne sprovodi mere za bezbednost i zaštitu učenika.

Podsetimo, ovaj slučaj vršnjačkog nasilja uznemirio je javnost u petak, kada je na društvenim mrežama osvanuo jeziv snimak dve devojčice koje šamaraju i maltretiraju treću, znatno sitniju. Jedna od batinašica, kao i devojčica koja je pretrpela nasilje, i to ko zna koliko puta, jer je naknado objavljeno još snimaka na kojima prima šamare – učenice su Srednje škole Barajevo.

Policija je inače podnela krivične prijave protiv I. O. (15) i D. I. (14) zbog nasilničkog ponašanja jer su maltretirale A. M. (15), a nasilnicama preti i izbacivanje iz škole.

 

https://www.blic.rs/vesti/drustvo/nasilne-devojcice-iz-barajeva-bice-saslusane-policija-podnela-krivicnu-prijavu-po/7yhkhx7

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Онако људски, не правнички,  врло ми је жао што се не објави идентитет ових насилница. Не би било по праву, али би било правично.

Живо ме занима шта ће бити са њима.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Циљ наставе православне веронауке, у нашем поимању, састоји се у томе да пружи целовит, интегрални православни поглед на свет и живот у његовој историјској и есхатолошкој димензији.   Савремени човек је човек „једне димензије“: његова настојања окренута су пре свега ка акумулирању позитивних знања, ка овладавању чињеницама и генерализацијама које претендују на апсолутну сигурност и потврђеност у њиховој непосредној примени. Тиме он, у грозници своје професионалне или политичке ангажованости, у љуштури самодовољности, не само што гуши, затупљује, паралише у себи својствено му осећање бесмртности, своје „сећање на будућност“, на заједницу са Богом, него и губи способност да осећањем и мишљу досегне до другог људског бића, најзад, да оствари контакт са самим собом.   Испарцелисаност и фрагментарност слике света и представе о себи човека данашњице неминовно налазе свој израз и одраз и у креирању васпитно-образовног процеса, чије се поимање још увек сужава на његову материјалну раван (стицање знања у што већем екстензитету). Доминација дидактичког материјализма и прагматизма манифестује се, између осталог, и на једном тако осетљивом подручју као што је расправа о сврсисходности, дометима и евентуалним садржајима верског образовања у институционалном школству. Показује се, наиме, да педагозима, психолозима, научницима хуманистичког профила углавном није страна идеја о инкорпорирању у постојећи фонд ученичких знања и извесних чињеница, представа, генерализација везаних за религију (у најширем смислу). Размимоилажења, међутим, настају у вези са: (а) интерпретирањем информативног циља наставе и (б) односом према реализовању потенцијалних формативних и васпитно-развијајућих циљева, из чега проистичу, даље, и недоумице око избора и презентације наставних садржаја, приступа настави итд.   Да би се могло компетентније расправљати о проблематици веронауке (катихизиса, теологије) као наставног предмета, сматрамо да је пожељно најпре нагласити да је реч о дидактички транспонованој научној дисциплини чије је полазиште систем теолошких наука са својственим им садржајима и методолошким приступом. То, дакле, значи да настава даје одређени, сваком узрасту примерени дидактички обликовани фонд спознаја, али се она свакако не ограничава искључиво на информативни моменат. Циљ наставе православне веронауке, у нашем поимању, састоји се у томе да пружи целовит, интегрални православни поглед на свет и живот у његовој историјској и есхатолошкој димензији, а то значи да ученици систематски упознају веру са доктринарног, литургијског, социјалног и мисионарског аспекта, при чему се излагање хришћанског виђења живота и постојања света обавља у веома отвореном, толерантном дијалогу са другим наукама и погледима на свет, кроз који се, опет, настоји показати да хришћанско виђење (литургијски и подвижнички опит Цркве) обухвата сва позитивна искуства људи, без обзира на њихову националну и конфесионалну припадност. Ово упознавање са вером спроводило се како на информативно-спознајном, тако и на доживљајном и делатном плану, са настојањем да се доктринарне поставке спроведу у свим сегментима живота (однос са Богом, са светом, са другим људима и са собом). А то конкретно значи: (а) да се код ученика развије отвореност и однос према Богу као Другој и другачијој Личности у односу на нас, као и отвореност и однос према другом човеку као икони Божијој, личности такође другачијој у односу на нас, те да се између ове две релације оствари узајамно зависна веза (спознавање заједнице); (б) да се ученици оспособе за постављање питања о целини и најдубљем смислу постојања човека и света, о људској слободи, животу у заједници, феномену смрти, односу са природом која нас окружује и др.; (в) да се код ученика изграде способности дубљег разумевања и вредновања културе и цивилизације у којој живе, успона и падова у историји човечанства, достигнућа у разним областима стваралаштва; (г) да им се помогне у одговорном обликовању заједничког живота са другима, у изналажењу равнотеже између властите личности и заједнице, у остваривању сусрета са светом (са људима различитих култура, религија и погледа на свет, са природом) и са Богом и (д) да се код ученика изгради уверење да је свет и све што је у њему створен за вечност, да смо сви створени да будемо причасници (удеоничари) вечнога живота, те да се из те перспективе развије способност разумевања, преиспитивања и вредновања сопственог односа према другом човеку као непоновљивом бићу и према творевини Божијој (а то значи и изграђивање спремности на преумљење, на покајање).   Из прегледа овако схваћених циљева и задатака наставе веронауке очигледно је да је реч о предмету који дубоко задире не само у когнитивну, него и емоционалну и волитивну сферу личности ученика. Његова предност у односу на друге предмете свакако је у томе што он нуди неупоредиво веће могућности за откривање смисла живота, емоционалну размену и интелектуално напредовање – а то су, по мишљењу пољског психолога Обуховског, три најзначајније потребе чије задовољење треба обезбедити у васпитно-образовном процесу.   У расправама о концепцији наставе веронауке поставља се, између осталог, проблем евентуалне ограничености методолошког приступа: полази се од претпоставке да се стицање знања у овој области не може базирати на „индуктивно-истраживачком и критичком, него на догматско-религијском приступу“, те да као таква она „не би доприносила или би барем успорила развој слободног и критичког мишљења ученика“ (др Невенка Тадић). У покушају да отклонимо дилеме око могућног методичког приступа најпре бисмо нагласили да је и веронауци, као и већини других предмета, својствен полиметодизам. Искуства конципирања и извођења наставе веронауке у другим срединама недвосмислено показују присуство већег броја методичких приступа (интерпретацијско-аналитички, медитацијско-стваралачки, проблемско-стваралачки, хеуристички, демонстративни, комбиновани), који представљају само предметну конкретизацију у општој дидактици посведочених метода: вербално-текстуалних, илустративно-демонстративних и практичних. Веронаука, дакле, нема пресудну улогу у когнитивном развоју ученика, нити је од ње то умесно очекивати. Њено није ни да убрзава, ни да успорава или омета развој когнитивних функција, него да пружи простор за самореализацију интегралне личности.   Наставу веронауке, даље, морамо посматрати у јединству са остваривањем васпитно-образовног рада у другим предметима, другим дидактички транспонованим наукама и уметничким (радним, спортским) дисциплинама. Са њима она остварује потенцијално веома широку корелацију (појмовно-терминолошку, садржајну, методолошку), омогућавајући дубљу спознају њихових садржаја (тумачење књижевних, уметничких дела, интерпретација научних достигнућа, историјског процеса итд.), превладавајући предметну испарцелисаност и нудећи оквир за јединствено методолошко-интерпретативно полазиште. Али постојање корелативних веза не би смело угрозити системност самог предмета: било би недопустиво било какво фаворизовање, рецимо, историјских или културних садржаја на рачун теолошких (они су, наиме, парцијално инкорпорирани у ове потоње као главне за формирање профила самог предмета).   У вези са концепцијом школске катихезе јавља се, разумљиво (с обзиром на дисконтинуитет у њеној заступљености у нашем школском систему, али и велико интересовање јавности, не увек довољно теолошки обавештене), више начелних дилема, између осталог: да ли су и колико представе које се нуде у оквиру предмета флексибилне, одн. јесу ли оне чврсте и непомериве или „расту“ заједно са учеником; у ком је саодносу информациона димензија наставе са њеном еклисијалном димензијом (уцрквењивањем ученика); у којој мери веронаука прати актуелне узрасне тенденције у психичком животу деце, саображавајући се њима, а колико их сама подстиче, и сл. Покушаћемо да их размотримо у кратким цртама.   Када је реч о флексибилности представа које се формирају у оквиру наставе веронауке сматрамо да је, упркос код нестручњака увреженом мишљењу да оне имају „догматски“ карактер, да се базирају на некаквим учауреним формулацијама које се имају репродуковати дословце у свакој прилици, мало предмета који пружају толико подстицаја за динамички развој појмовно-категоријалног апарата којим се у настави оперише. У настави веронауке то је и неопходан услов духовног узрастања ученика. Митрополит Антоније Блум у вези са овим примећује: „Мислим да је један од проблема који се појављују пред дететом у томе што га нечему уче док је још мало, а затим, када постане нешто старије и напуни десет година, одједном се открива да оно има и питања, и сумњи, и недоумица. Прерасло је све оно чему су га учили у детињству, а у међувремену га нисмо ничему научили, зато што нам није падало на памет да пратимо каква се питања у њему рађају и да обраћамо пажњу на ова питања, да се према њима односимо озбиљно, а не да се просто чудимо: „Како то доводиш у питање?“ (...) Често се дешава да, када дете у пубертету почне да нам поставља питања, ми на њих не одговарамо. И не одговарамо, на жалост, веома често не зато што смо према њему непажљиви, већ зато што немамо шта да одговоримо, сами никада о томе нисмо размишљали“.   Проф. др Ксенија Кончаревић   Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг инфо,
      Изјава Митрополита Амфилохија
      Цетиње, 2. септембар 2020.
      Посљедњи у низу вандалски чин насиља у Пљевљима усмјерен против тамошње Исламске заједнице је велика људска срамота за његовог починиоца. Нечасно је и кукавички под окриљем ноћи чинити овакве ствари, без обзира на то какве мотиве има главни актер овог догађаја.
      Не можемо се отети утиску да се ради о намјерној провокацији која има за циљ да поремети односе између грађана Пљеваља и цијеле Црне Горе по основу вјерске припадности. Нећемо да изводимо преурањене закључке, али чињеница да већ више инцидената остају нерасвијетљени, наводи на помисао да се овдје не ради о аутентичном облику испољавања вјерске мржње и нетрпељивости и хулиганству, већ о осмишљеном плану подизања тензија због исхода избора, који, нажалост, већ даје своје резултате, што смо могли јуче да видимо у Рожајама.
      Не заборавимо да је полиција у претходном периоду у року од неколико сати проналазила и приводила људе који су анонимно писали по друштвеним мрежама или сликали тробојке, тужилаштво их експресно кажњавало, а сад се суочавамо са тим да се насилнички изгреди не ријешавају ни приближно истом ефикасношћу.
      Ко год да су починиоци ових недјела и какве год да су њихове намјере, свакако нису доброжелатељи ниједном грађанину Црне Горе и треба да одговарају за своја непочинства. Напад на пљеваљске муслимане је напад и на сваког пљеваљског хришћанина и на сваког грађанина Црне Горе. Пљеваљски манастир је посвећен Светој Тројици, Богу Љубави, а ко шири мржњу, себе удаљује од те Божије Љубави и благослова Божијег.

      View full Странице
    • Од Поуке.орг инфо,
      Изјава Митрополита Амфилохија
      Цетиње, 2. септембар 2020.
      Посљедњи у низу вандалски чин насиља у Пљевљима усмјерен против тамошње Исламске заједнице је велика људска срамота за његовог починиоца. Нечасно је и кукавички под окриљем ноћи чинити овакве ствари, без обзира на то какве мотиве има главни актер овог догађаја.
      Не можемо се отети утиску да се ради о намјерној провокацији која има за циљ да поремети односе између грађана Пљеваља и цијеле Црне Горе по основу вјерске припадности. Нећемо да изводимо преурањене закључке, али чињеница да већ више инцидената остају нерасвијетљени, наводи на помисао да се овдје не ради о аутентичном облику испољавања вјерске мржње и нетрпељивости и хулиганству, већ о осмишљеном плану подизања тензија због исхода избора, који, нажалост, већ даје своје резултате, што смо могли јуче да видимо у Рожајама.
      Не заборавимо да је полиција у претходном периоду у року од неколико сати проналазила и приводила људе који су анонимно писали по друштвеним мрежама или сликали тробојке, тужилаштво их експресно кажњавало, а сад се суочавамо са тим да се насилнички изгреди не ријешавају ни приближно истом ефикасношћу.
      Ко год да су починиоци ових недјела и какве год да су њихове намјере, свакако нису доброжелатељи ниједном грађанину Црне Горе и треба да одговарају за своја непочинства. Напад на пљеваљске муслимане је напад и на сваког пљеваљског хришћанина и на сваког грађанина Црне Горе. Пљеваљски манастир је посвећен Светој Тројици, Богу Љубави, а ко шири мржњу, себе удаљује од те Божије Љубави и благослова Божијег.
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Поново смо, од наше браће која су тренутно на власти у Црној Гори, ових дана изложени новим подметањима, неистинама и етикетирању. Не желећи да се бавимо бројним оптужбама нити да се правдамо, свједочимо и овога пута пред Богом и свеукупном јавношћу оно што смо небројено пута истакли, Црква није била, нити ће икада бити носилац било какве идеологије. Црква има своју Главу – Христа Бога, којој једино служи, а који је Цркву основао и којој је обећао да ће бити са њом до краја свијета и вијека и да јој ни врата паклена не могу ништа наудити.     Нарочито ових дана трудимо се да творимо искључиво дјело Божије, јер то дубоко осјећамо. Нисмо рушитељи државе. Напротив, све наше поруке су у духу братске слоге, мира и љубави. Непрекидно позивамо и себе и друге на покајање и на угледање на Христа и светитеље. Народ који хода ових вечери у литијама су најљепши и најдостојанственији украс Црне Горе. Онај ко их назива рушитељима и негаторима Црне Горе, нити познаје свој народ нити зна шта су истинске вриједности Црне Горе. Литије су отуда постале култни догађаји у којима људи слушају и разумију глас Божији кроз своју Цркву. Без икакве користи, принуде или уцјене народ се са радошћу сабира, чинећи Црну Гору истински вјечном и непролазном, освећујући је и просвећујући молитвама из стотине хиљада душа. Што је већа мржња, насиље и лаж, то литије постају још свјетлије, а самим тим и бројније.   Црна Гора је оптерећена многим историјским подјелама и диобама које су нас кроз историју много коштале. Зато је Црква у Црној Гори једна од ријетких институција гдје су се, годинама уназад, те диобе превазилазиле и лијечиле. У нашој Цркви се не постаје ни Србин ни Црногорац ни Рус ни Грк, него се постаје православни хришћанин, а у исто вријеме се не губе и други идентитети. За Цркву није важно како се ко изјашњава национално или којој партији припада. Они који иду у Цркву, знају да се на Литургији исповједа једино ”Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква”. Плод тако одговорног односа Цркве је оно што данас видимо на улицама црногорских градова. Никада Црна Гора није била јединственија по неком питању као што је ово актуелно. Никада за паметне и мудре владаре није било лакше одлуке – него што је ова коју од њих данас очекује народ. Нажалост, садашња власт је показала да је народ за њу само изборна статистика и ништа више. Зато умјесто да заједно са народом граде будућност Црне Горе, они пребројавају ко долази на молитву и по рецепту најтоталиратнијих владара и режима саопштавају да се не може бити и у Цркви и у партији, проглашавајући ова народна сабрања ”лудачким покретом”. Тиме показују да су себе поистовјетили са државом, а своје идеолошко-политичке назоре и сопствене интересе са државним интересима. Дакле, отишли су још даље од режима успостављеног послије 1945. године, који је колико-толико водио рачуна о интересима народа. У начину владања, с друге стране, ништа се суштински није промијенило. Као и њихови политички претходници и ови данас су себе ставили у раван са Богом, чак и изнад Бога, па су пред народом поставили питање – или партија или Бог. Хвала Богу, трезвени народ је без страха изабрао – приклонио се Богу и Божијој правди.   Поштујући слободу да свако свој живот гради по сопственој савјести и одговорности нећемо престати да призивамо све људе у ту благословену заједницу. Нећемо дозволити да мржња и зло изазову у нама ништа друго сем позив на мир и љубав. Тако нас учи Господ наш, да љубимо и непријатеље своје. Тако смо научени и од наших светих Отаца, тако нас уче Свети Петар и Свети Василије својим светим ћивотима, а не костима, јер су њихова тијела, драга браћо и сестре и дјецо, цијела и нетрулежно сачувана. Код Светог Василија долазе људи свих нација и вјера, из свих земаља и са свих континената. Ко год искрено затражи помоћ, Бог је кроз своје свете несебично дарује. Зато су наше литије наднационалне, надпартијске, надидеолошке и у њима су, као и у Острогу, добро дошли сви људи којима је на срцу правда Божија и људска.   Имајући на уму да су у библијској историји, чак и највећи гонитељи Цркве, постајали не само хришћани него и светитељи, ми живимо у хришћанској нади и молимо се Господу да и нашу браћу која су кренула да каменују Христа, да гоне Цркву Његову и свједоке Његове – браћу и сестре своје, бранитеље светиња Божијих, преобрати својом божанском силом и љубављу. Не због Цркве, колико због њих самих, њихових породица и потомака, душе и њиховог вјечног спасења.   Као што пјевамо у тропару Светом Петру Цетињском и данас остаје позив свој његовој духовној дјеци без разлике: ”Хајте браћо православна да се радујемо…”. Врата Цркве Христове су увијек свима отворена!     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Празник Светога Саве свечано је прослављен празничним богослужењима у ветерничком храму Преподобног Симеона Мироточивог. Богослужбено торжество је почело у навечерје празника, служењем празничног бденија, а настављено је на Савиндан савршавањем Евхаристије. Литургију је служио протонамесник Бранислав Ђурагић, настојатељ храма, уз саслужење братства.     Након прочитаних светописамских чтенија, присутне је поучном и надахнутом беседом поучио отац Бранислав, који је нагласио пример Светога Саве – наставника пута који води у живот вечни. Свети Сава није тежио за овоземаљским потребама и стварима, већ је жудио за вечном заједницом са Богом, и он, као наш духовни отац, позива све нас да корачамо тим путем, нагласио је настојатељ Светосимеоновског храма.   Звучни запис беседе   Након заамвоне молитве освештани су славски приноси, у славу Божју, а у част Светоме Сави, нашем усрдном молитвеном заступнику пред Господом.     По завршетку свете Литургије у Светосимеоновском храму, молитвено величање Господа – Који је диван у светима својим, а данас најдивнији у Светоме Сави – настављено је у ветерничкој Основној школи Михајло Пупин. Чин освећења славских приноса – колача и кољива, служио је презвитер Лазар Мајсторовић, парох ветернички, уз саслужење протонамесникâ Игора Игњатова и Бранислава Ђурагића, као и уз молитвено учешће мноштва деце, која су својом вером, радошћу и љубављу потврдила да следе спасоносни пут Господњи. Светосавску беседу казивао је катихета Бранислав Илић, а ученици који похађају веронауку извели су пригодан празнични програм.   Живот и пут Светога Саве био је непрестана егзистенцијална дијалектика божанског и човечанског, нагласио је вероучитељ Бранислав.   Светосавска беседа катихете Бранислава Илића: Свети Сава – сведок љубави Божије   Текст беседе (PDF)               Извор: Инфо-служба Епархије бачке / Ризница литургијског богословља и живота
×
×
  • Креирај ново...