Jump to content
Zoran Đurović

Последње писмо владике Атанасија патријарху Иринеју

Оцени ову тему

Recommended Posts

Предстојећи Сусрет са Делегацијом са Фанара

Предстојећи Сусрет са Делегацијом са Фанара

 

Везан за ову проблематику јесте и сам протокол пријема делегације. С обзиром да су оба именована фанарска архијереја лично били саслужитељи урајинског расколника Думенка, такозваног Епифанија, и његовог „клира“, немогуће је Архијерејима Српске Цркве било какво саслуживање са овом двојицом цариградских архијереја. Имајући у виду то да су они лично кроз саслуживање ступили у општење са расколницима, у складу са канонским начелима Православне Цркве и одлукама СА Сабора СПЦ, и у складу са појашњењем и препоруком СА Синода СПЦ од 13. марта 2019.г., наши Архијереји не могу саслуживати са њима. Примена било какве икономије у овом случају након јасно изреченог става наше Цркве била би кршење једногласних одлука Сабора, и препоруке Синода, што би само по себи било апсурдно. А верујем да такво нешто никоме не би пало на памет, и да се неће десити.

Цео текст:

pecat-mali.png
SOZERCANJE.WORDPRESS.COM

Предстојећи Сусрет са Делегацијом са Фанара У интервјуу за лист Данас од 3. августа 2019. г. Његово Преосвештенство...

Дакле, наши архијереји не смеју да саслужују са најизучаванијим теологом ПБФа, а он сам општи са расколницима и у расколу је са најбројнијом помесном Црквом. Боже помози нам свима.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 21 минута, Ćiriličar рече

Предстојећи Сусрет са Делегацијом са Фанара

Предстојећи Сусрет са Делегацијом са Фанара

 

Везан за ову проблематику јесте и сам протокол пријема делегације. С обзиром да су оба именована фанарска архијереја лично били саслужитељи урајинског расколника Думенка, такозваног Епифанија, и његовог „клира“, немогуће је Архијерејима Српске Цркве било какво саслуживање са овом двојицом цариградских архијереја. Имајући у виду то да су они лично кроз саслуживање ступили у општење са расколницима, у складу са канонским начелима Православне Цркве и одлукама СА Сабора СПЦ, и у складу са појашњењем и препоруком СА Синода СПЦ од 13. марта 2019.г., наши Архијереји не могу саслуживати са њима. Примена било какве икономије у овом случају након јасно изреченог става наше Цркве била би кршење једногласних одлука Сабора, и препоруке Синода, што би само по себи било апсурдно. А верујем да такво нешто никоме не би пало на памет, и да се неће десити.

Цео текст:

pecat-mali.png
SOZERCANJE.WORDPRESS.COM

Предстојећи Сусрет са Делегацијом са Фанара У интервјуу за лист Данас од 3. августа 2019. г. Његово Преосвештенство...

Дакле, наши архијереји не смеју да саслужују са најизучаванијим теологом ПБФа, а он сам општи са расколницима и у расколу је са најбројнијом помесном Црквом. Боже помози нам свима.

По том основу је и питање како гледати на саслуживање наших Епископа на прослави у САД са новим Митрополитом америчким Елпидофором који од првог дана подржава Епифанија и скупину у Кијеву . 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Teologija, biologija i mitologija

Foto: Peščanik Foto: Peščanik

Vladika zapadnoamerički Maksim Vasiljević nedavno je dao opširan intervju pod naslovom „Patrijarh nam je na Saboru rekao da mu Vučić nikada za sedam godina nije izneo bilo kakav plan o Kosovu“ u kojem je, između ostalog, izneo svoju verziju priče o odluci Sinoda SPC da on zajedno sa docentom Markom Vilotićem bude uklonjen sa mesta redovnog profesora državnog Bogoslovskog fakulteta Univerziteta u Beogradu.1 Zapadnoamerički vladika smatra da se sinod ne sme mešati u rad fakulteta i da to može imati štetne posledice u budućnosti.

Sinod nije stavio na uvid javnosti svoju odluku o isključenju dvojice profesora sa fakulteta, tako da se može samo nagađati o njenom sadržaju. Stav sinoda je sredinom leta branio njegov stalni član, vladika bački Irinej Bulović, koji je rekao da su razlozi za smenu profesora „teološke prirode“ i da ih javnost ne bi razumela. Ali i da je odluka u skladu sa propisima i da u Crkvi ne postoji „delikt mišljenja“. Iz akademske zajednice reagovao je profesor Boris Begović ukazujući da sinod, prema važećim zakonskim propisima države Srbije, nema pravo da uklanja profesore sa državnog fakulteta.

Vladika Maksim postao je poznat široj javnosti od kada je pre dve godine zajedno sa grupom kolega sa Bogoslovskog fakulteta uputio javno saopštenje povodom peticije grupe građana za reviziju nastave biologije, odnosno teorije evolucije. U tom saopštenju je navedeno da opis stvaranja sveta u Svetom pismu ne može služiti za osporavanje naučne teorije evolucije.2 Teolozi su ubrzo pozvani na majsko zasedanje arhijerejskog sabora, gde su morali da se pravdaju zbog slobodnog i javnog iznošenja svojih stavova zasnovanih, kako su rekli u saopštenju, na zvaničnom konsenzusu teologa širom sveta. Crkveno telo koje ih je tada pozvalo na odgovornost nije se obaziralo na niz zakonskih propisa o akademskim slobodama (o čemu je ovde već bilo reči).

Istovetne stavove o odnosu teologije i teorije evolucije zapadnoamerički vladika je zastupao i sada: „Dužan sam da kažem da je svako od nas teološki obrazovan u datom kontekstu i ja ne mogu po tom pitanju da budem u raskoraku sa kako srpskom tako i sa ukupnom pravoslavnom teologijom poslednjih trideset godina. U izdanju Bačke eparhije… objavljen je niz knjiga i časopisa u kojima se eksplicitno tvrdi da Teorija evolucije nije protivna pravoslavnoj veri i u kojima se ona posmatra u potpuno pozitivnom svetlu. Tri počasna doktora Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta (Jovan Zizjulas 1991, Hristo Janaras 2003, Kalistos Ver 2008) smatraju da načelno nema nesklada između teologije i evolucije.“

U istom intervjuu vladika kritikuje i Vučićevu politiku prema Kosovu.

Vladika Maksim je izjavio, pozivajući se na reči patrijarha, da Vučić za sedam godina na vlasti nije izneo svoj plan za rešenje kosovskog pitanja. Da to nije učinio ni u susretu sa vladikama u maju, niti prilikom nastupa u skupštini Srbije. I da se sve odvija skriveno od očiju javnosti, dodajući: „Žalosna je činjenica da u Srbiji ljudi sa stavom, poštenjem i integritetom, kakav je bio Oliver Ivanović, mogu da nestanu samo zato što nekom ne odgovaraju.“

I dalje: „Predsednik Vučić misli da je ’realnost’ najbolja osnova za rešavanje problema. Kao Crkva, mi mislimo da je realnost klizav teren za vrednovanje istine budući da upravo oko realnosti postoje najrazličitija i sukobljena mišljenja. U tom smislu, naš Sabor smatra da su sadašnji trenutak i vladajuća konstelacija odnosa u svetu varljiva osnova za rešenje tako važnog problema kakvo je status Kosova i Metohije.“

Čitaoci će primetiti da se vladika Maksim, kada govori o odnosu teologije i evolucije, poziva na autoritet akademske teologije. Međutim, kada na red dođe politička priča o Kosovu, takvog pozivanja nema. Na osnovu čega onda episkopi, sveštenici i teolozi u SPC formiraju svoje pojedinačne stavove o kosovskom pitanju? I na osnovu kakve je teologije Sabor SPC zauzeo svoj zvaničan stav o Kosovu?

Ostaje bez direktnog odgovora i pitanje: zašto patrijarh podržava Vučića, kada mu nikada nije rekao šta misli da radi sa Kosovom i kada se prošle godine izjasnio za podelu, sa kojom se SPC zvanično ne slaže? Indirektan odgovor dao je Marko Đurić, šef kancelarije za Kosovo i Metohiju.

Svestan političke pogubnosti Amfilohijevog označavanja Vučića kao izdajnika Kosovskog zaveta a samim tim i narodnog neprijatelja, Đurić u otvorenom pismu nudi portret moćnog srpskog vladara: „Izdajnikom nazivate srpskog predsednika, čoveka sa najvećom političkom težinom među Srbima, ne za nešto što jeste uradio, nego za nešto što Vi mislite da bi uradio“. Đurić vladarevom liku dodaje i epitete zaštitnika pravoslavlja, te crkvenog ktitora, obnovitelja 49 crkava i manastira: „Bili biste, dakle, u pravu da ste predsednika Vučića nazvali ktitorom i zaštitnikom naše crkve i pravoslavne vere na Kosovu i Metohiji, umesto što ga optužujete za stvari koje ni izbliza nisu tačne“. Đurić je svoje pismo mitropolitu napisao delimično skrušenim tonom, sa pozicije, kako kaže, građanina Srbije, Srbina i pravoslavca, rizikujući pritom da i sam postane „meta kletvi i besa“ – odnosno da i njega mitropolit označi srpskim neprijateljem i izdajnikom.

Pismo se završava vapajem: „Neka bi nam svima Gospod bio jedini sudija!“ U sudaru destruktivnih mitova – Vučić izdajnik Kosovskog zaveta ili Vučić svemoćni vladar – rešenje će se naći jedino na kraju ljudske istorije na sudu Gospodnjem. Običan ljudski razum, koji poseduju građani Srbije i pravoslavni vernici, nemoćan je da donese adekvatnu političku procenu i presudu u sporu između mitotvoraca iz SNS i SPC. Pretpostavljamo da je patrijarh, barem za sada, izabrao Vučića vladara i ktitora, umesto Vučića izdajnika.

Istupi vladike Maksima, u svakom slučaju, bude nadu. Dobro je čuti da se episkopi zalažu za autonomiju Bogoslovskog fakulteta (a samim tim i Univerziteta) i teologije od upliva institucije moći kakva je sinod. Za pohvalu je to što su teolozi zauzeli i odlučan stav o evoluciji, uvažavajući rezultate nauke. Nestrpljivo očekujemo narednu temu koju će teolozi razmatrati. Možda bi to mogla biti upravo politička mitologija.

Peščanik.net, 18.09.2019.

Share this post


Link to post
Share on other sites

У овом тренутку најопаснији „фронт“ против СПЦ је „либерално православље“ што је већ идеолошки пројекат. Делимично отворено а већим делом индиректно се „упумпавају“ средства у тај пројекат који по америчким плановима у будућности може довести до још једног раскола у СПЦ. Група владика и професора ПБФ је пре коју годину отворено изашла са петицијом за заштиту Дарвина и отворено изјавила да себе виде пре свега као „научнике“ а не као богослове. Практично је декларисала своју умреженост са „научном заједницом“ а припадност Цркви ставила тек на друго место (могло би се рећи као „научници који су моментално запослени на ПБФ“ а сутра могу радити и другде. Наравно не мора се ни говорити какву подсмешљиву реакцију је ова самоспознаја и ово „самодекларисање“ „научника-богослова“ изазвала у самој научној заједници а посебно код на пример техничких наука!)

Медији координирано нападају једну групу владика а промовишу другу. Из ко зна којих и каквих извора се појаљују средства за рад разних псеудоцрквених сајтова и медија који промовишу малигни утицај „христо-слободара“ како би се могла назвати ова богословска тенденција.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 9 минута, александар живаљев рече

Teologija, biologija i mitologija

Foto: Peščanik Foto: Peščanik

Vladika zapadnoamerički Maksim Vasiljević nedavno je dao opširan intervju pod naslovom „Patrijarh nam je na Saboru rekao da mu Vučić nikada za sedam godina nije izneo bilo kakav plan o Kosovu“ u kojem je, između ostalog, izneo svoju verziju priče o odluci Sinoda SPC da on zajedno sa docentom Markom Vilotićem bude uklonjen sa mesta redovnog profesora državnog Bogoslovskog fakulteta Univerziteta u Beogradu.1 Zapadnoamerički vladika smatra da se sinod ne sme mešati u rad fakulteta i da to može imati štetne posledice u budućnosti.

Sinod nije stavio na uvid javnosti svoju odluku o isključenju dvojice profesora sa fakulteta, tako da se može samo nagađati o njenom sadržaju. Stav sinoda je sredinom leta branio njegov stalni član, vladika bački Irinej Bulović, koji je rekao da su razlozi za smenu profesora „teološke prirode“ i da ih javnost ne bi razumela. Ali i da je odluka u skladu sa propisima i da u Crkvi ne postoji „delikt mišljenja“. Iz akademske zajednice reagovao je profesor Boris Begović ukazujući da sinod, prema važećim zakonskim propisima države Srbije, nema pravo da uklanja profesore sa državnog fakulteta.

Vladika Maksim postao je poznat široj javnosti od kada je pre dve godine zajedno sa grupom kolega sa Bogoslovskog fakulteta uputio javno saopštenje povodom peticije grupe građana za reviziju nastave biologije, odnosno teorije evolucije. U tom saopštenju je navedeno da opis stvaranja sveta u Svetom pismu ne može služiti za osporavanje naučne teorije evolucije.2 Teolozi su ubrzo pozvani na majsko zasedanje arhijerejskog sabora, gde su morali da se pravdaju zbog slobodnog i javnog iznošenja svojih stavova zasnovanih, kako su rekli u saopštenju, na zvaničnom konsenzusu teologa širom sveta. Crkveno telo koje ih je tada pozvalo na odgovornost nije se obaziralo na niz zakonskih propisa o akademskim slobodama (o čemu je ovde već bilo reči).

Istovetne stavove o odnosu teologije i teorije evolucije zapadnoamerički vladika je zastupao i sada: „Dužan sam da kažem da je svako od nas teološki obrazovan u datom kontekstu i ja ne mogu po tom pitanju da budem u raskoraku sa kako srpskom tako i sa ukupnom pravoslavnom teologijom poslednjih trideset godina. U izdanju Bačke eparhije… objavljen je niz knjiga i časopisa u kojima se eksplicitno tvrdi da Teorija evolucije nije protivna pravoslavnoj veri i u kojima se ona posmatra u potpuno pozitivnom svetlu. Tri počasna doktora Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta (Jovan Zizjulas 1991, Hristo Janaras 2003, Kalistos Ver 2008) smatraju da načelno nema nesklada između teologije i evolucije.“

U istom intervjuu vladika kritikuje i Vučićevu politiku prema Kosovu.

Vladika Maksim je izjavio, pozivajući se na reči patrijarha, da Vučić za sedam godina na vlasti nije izneo svoj plan za rešenje kosovskog pitanja. Da to nije učinio ni u susretu sa vladikama u maju, niti prilikom nastupa u skupštini Srbije. I da se sve odvija skriveno od očiju javnosti, dodajući: „Žalosna je činjenica da u Srbiji ljudi sa stavom, poštenjem i integritetom, kakav je bio Oliver Ivanović, mogu da nestanu samo zato što nekom ne odgovaraju.“

I dalje: „Predsednik Vučić misli da je ’realnost’ najbolja osnova za rešavanje problema. Kao Crkva, mi mislimo da je realnost klizav teren za vrednovanje istine budući da upravo oko realnosti postoje najrazličitija i sukobljena mišljenja. U tom smislu, naš Sabor smatra da su sadašnji trenutak i vladajuća konstelacija odnosa u svetu varljiva osnova za rešenje tako važnog problema kakvo je status Kosova i Metohije.“

Čitaoci će primetiti da se vladika Maksim, kada govori o odnosu teologije i evolucije, poziva na autoritet akademske teologije. Međutim, kada na red dođe politička priča o Kosovu, takvog pozivanja nema. Na osnovu čega onda episkopi, sveštenici i teolozi u SPC formiraju svoje pojedinačne stavove o kosovskom pitanju? I na osnovu kakve je teologije Sabor SPC zauzeo svoj zvaničan stav o Kosovu?

Ostaje bez direktnog odgovora i pitanje: zašto patrijarh podržava Vučića, kada mu nikada nije rekao šta misli da radi sa Kosovom i kada se prošle godine izjasnio za podelu, sa kojom se SPC zvanično ne slaže? Indirektan odgovor dao je Marko Đurić, šef kancelarije za Kosovo i Metohiju.

Svestan političke pogubnosti Amfilohijevog označavanja Vučića kao izdajnika Kosovskog zaveta a samim tim i narodnog neprijatelja, Đurić u otvorenom pismu nudi portret moćnog srpskog vladara: „Izdajnikom nazivate srpskog predsednika, čoveka sa najvećom političkom težinom među Srbima, ne za nešto što jeste uradio, nego za nešto što Vi mislite da bi uradio“. Đurić vladarevom liku dodaje i epitete zaštitnika pravoslavlja, te crkvenog ktitora, obnovitelja 49 crkava i manastira: „Bili biste, dakle, u pravu da ste predsednika Vučića nazvali ktitorom i zaštitnikom naše crkve i pravoslavne vere na Kosovu i Metohiji, umesto što ga optužujete za stvari koje ni izbliza nisu tačne“. Đurić je svoje pismo mitropolitu napisao delimično skrušenim tonom, sa pozicije, kako kaže, građanina Srbije, Srbina i pravoslavca, rizikujući pritom da i sam postane „meta kletvi i besa“ – odnosno da i njega mitropolit označi srpskim neprijateljem i izdajnikom.

Pismo se završava vapajem: „Neka bi nam svima Gospod bio jedini sudija!“ U sudaru destruktivnih mitova – Vučić izdajnik Kosovskog zaveta ili Vučić svemoćni vladar – rešenje će se naći jedino na kraju ljudske istorije na sudu Gospodnjem. Običan ljudski razum, koji poseduju građani Srbije i pravoslavni vernici, nemoćan je da donese adekvatnu političku procenu i presudu u sporu između mitotvoraca iz SNS i SPC. Pretpostavljamo da je patrijarh, barem za sada, izabrao Vučića vladara i ktitora, umesto Vučića izdajnika.

Istupi vladike Maksima, u svakom slučaju, bude nadu. Dobro je čuti da se episkopi zalažu za autonomiju Bogoslovskog fakulteta (a samim tim i Univerziteta) i teologije od upliva institucije moći kakva je sinod. Za pohvalu je to što su teolozi zauzeli i odlučan stav o evoluciji, uvažavajući rezultate nauke. Nestrpljivo očekujemo narednu temu koju će teolozi razmatrati. Možda bi to mogla biti upravo politička mitologija.

Peščanik.net, 18.09.2019.

Pa, da. Ovo ide u prilog tekstovima ep. Davida i ave Zorana o ep. Maksimu.

Pazi sad, i Pescanik ga hvali kao buducu nadu SPC :D

Vladika Maksim je bio iskren kada je rekao da mora da bude u modernim teoloskim tokovima. To o njemu kaze i vl. David u proslom tekstu. Bitno je biti deo novih tokova...

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 48 минута, александар живаљев рече

Đurić vladarevom liku dodaje i epitete zaštitnika pravoslavlja, te crkvenog ktitora, obnovitelja 49 crkava i manastira: „Bili biste, dakle, u pravu da ste predsednika Vučića nazvali ktitorom i zaštitnikom naše crkve i pravoslavne vere na Kosovu i Metohiji, umesto što ga optužujete za stvari koje ni izbliza nisu tačne“.

jooj,... dobismo novog kralja Milutina u liku i delu naseg Vucka... :D ..

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 18 часа, Леон Професионалац рече

sFun_bat

Само вас гледам 

@Леон Професионалац Сада сте се сами разоткрили. Ипак сте Ви перископос - епископос, а не тамо неки обични попа. Самопризнатељна горенаведена делатна функција Вас је одала.  ?

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 22 часа, Родољуб Лазић рече

За то служе сабори. Ако треба анатема или шта већ, то се тамо ради. Острашћено препуцавање преко медија дискредитује и њих као личности и целу Цркву. Не треба нам то. Живим за дан када ће нас позвати да постимо и да се молимо за Косово и Метохију, за Србију. То је оно што нам треба. Немамо ништа чиме бисмо се одбранили осим жртвеном љубављу коју бисмо принели  Богу у молитви.

Nije mi jasno zasto trolujes, zajedno sa ostalim maksimovcima/amfilohijevcima, pokusaje SPC da nastavi da jasno i zvonko osudjuje fanariotsku jeres, sto bi uz Boziju pomoc rezultiralo saborskom anatemom?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Владика Атанасије је писао писмо патријарху Иринеју из болнице, па патријарх примивши исто заглавио у болници... али оздравише и један и други, слава Богу! 

Мора се великом Таси п(р)огледати кроз прсте, јер је имао упалу плућа и температуру под којом је писао писмо...

Није ми баш јасан владика Давид, имаде ли он врућицу кад је писао ово и овако реаговање на ,,пето и последње'' писмо? 

Таса је Таса, али да је Давид овако сујетан, ко би рекао?  :(

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 17.9.2019. at 17:57, Zoran Đurović рече

Бог ти није дао оштроумност као мени. Ту је разлика. А има и још много других фактора, али није битно. 

Јаоооо Аво, јеси ЕУродив! :))

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 17.9.2019. at 19:50, Zoran Đurović рече

То је прича за неуке, јер постоји еволуција (да им употребим милу реч) саме Зизјуласове мисли, па ко прочита његов докторат, видеће да овај на линији Флоровског, свог ментора, цени св. Августина, а да га данас види као узрока западне отпадије!

Грешиш. "Еволуција" је отишла даље:

Цитат

"Релациони карактер личносног постојања наглашен је у тројичном богословљу, како код кападокијских отаца на Истоку, тако и код Августина на Западу.“ Ј. Зизијулас, Света Тројица и људска личност, Саборност 10/2016, 12.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Такође, владика Давид је, не тако давно, хвалио митрополита Зизијуласа, наводећи његову књигу "Заједица и другост" (Communion and otherness). Ако је игде износио тријадолошко-еклисиолошко-антрополошке тезе и везе, које се данас код појединих наших теолога жестоко критикују, то је онда ова поменута књига. И зато се и ја питам - шта се десило?

1.jpg.939beca7cdb834ad04e303670553b3bb.jpg

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Велики угодник Божји, Преподобни Јоаникије Велики, свечано и молитвено је прослављен и ове године, у катедралном манастиру Епархије будимљанско-никшићке, Ђурђевим Ступовима у 22. недјељу по Духовима, 17. новембра.     Управо овог подвижника и молитвеника, кога је Господ обдарио даром чудотворства и који је имао изузетно велико смирење и кротост, као свог небеског заштитника прославља духовни отац Богом спасаване светосавске Епархије будимљанско-никшићке – Епископ Јоаникије.   Тим поводом, у манастиру Ђурђеви Ступови служена је Света архијерејска литургија, којом је началствовао Преосвећени Епископ Јоаникије уз саслужење 13 свештенослужитеља и једног ђакона и молитвено учешће бројног вјерног народа.   Бесједећи о Преподобном Јоаникију Великом, Владика будимљанско-никшићки је казао да он није случајно добио епитет Велики, јер је био велики духом.   „Живио је на Олимпијској гори, то је онај Олим у Малој Азији, одакле је дошао и Свети Методије, Свети Кирило са тих гора. Та гора је била света и прије Свете Горе Атонске, а, тек, касније је Света Гора Атонска засијала са великим Божјим угодницима. Један од њих је Свети Јоаникије, могуће да га је негдје срео и Свети Методије, словенски просветитељ. Углавном, он је за живота постигао такве врлине да је постао Чудотворац и Светитељ.   Имао је тај посебан дар да они који су достојни су га видјели, а они који нијесу достојни да га виде, нијесу га могли видјети. Био је човјек, који је, овдје на земљи, већ, смјестио Бога живог у своје срце, постао земаљски анђео и небески човјек, како пјевамо у стихирама. Велики Чудотворац, велики Божји угодник, велико свјетило Цркве Божје; он је био прости монах, није био свештенослужитељ, али је толико био пун Духа Светог и Божје истине да су се многи поучавали од њега и многе је упутио на пут спасења“, казао је Његово преосвештенство.   Сабранима се обратио и протојереј-ставрофор Милун Фемић, свештеник у пензији,  честитајући свима празник, а имендан владици Јоаникију. Отац Милун је недавно прославио педесет година свештеничке службе, коју је започео у родним Беранама, у манастиру Ђурђеви Ступови.   „Бог је тако хтио да нам, баш, овдје, доведе нашег дивног владику који, заиста, свијетли својим примјерима. Упознао сам владику Јоаникија давно, док је био студент Богословског факултета СПЦ у Београду, а они су дошли да посјете овај манастир, чији сам био старјешина. Владика је, већ, тада, дјеловао својим понашањем да на њега можемо сви да се угледамо. Разликовао се од других студената. Сјећам се, имао је о рамену неку торбицу, чини ми се ткану, какву носе монаси на Светој Гори и ја сам му тада рекао: Колико могу да видим, Ви ћете бити монах, а може Бог дати да будете и владика. Он ме упита како знам, рекох: Нешто ми казује“, подијелио је прота Милун сјећање на сусрет са Преосвећеним Епископом Јоаникијем, тадашњим студентом.   Захвалио је Богу што је вјерни народ у Црној Гори добио владику, којем је, сматра свештеник Фемић, дата једна од најсиромашнијих Епархија код нас.   „Међутим, он је својим трудом, уз помоћ Божју, а и уз помоћ свештенства, које је он рукополагао, није имао у толиком броју ни свештеника, ни монаха, ни монахиња, колико то има данас, успио трудом, уз помоћ Божју, да овде до Шћепан Поља, од Плава, Гусиња и Рожаја до границе према Босни, да обнови једну тако лијепу Епархију и не само што је обновио, него у тој његовој Епархији, колико сам примјетио, влада лијепа духовна хармонија“, казао је отац Милун.   Истакаваши да на овом простору никад није било лако, протојереј-ставрофор Милун Фемић је подсјетио на личност игумана Мојсија (Зечевића), који је столовао у манастиру Ђурђеви Ступови и био духовни и световни владар Васојевића крајем 18. и почетком 19. вијека. Ријетки су били периоди мира за ову светињу, а, како су му причали свештеници, Италијани су 1941/1942. године опколили манастир са митраљезима, те испревртали плоче испред ктиторског гроба и у припрати, тражећи магацин са оружјем.   Навео је да је био разочаран стањем које затекао када је дошао на дужност, у децембру 1971. године. Испред дворишта и по манастирском имању су напасана говеда. Велика „навалица“, казао је о. Милун, била је на манастирске ливаде, воће, шуму. Иако се договорио са Митрополитом Данилом да на овој дужности остане годину-двије, док не дође неки монах, овдје је провео као парох 21 годину.   „Ја сам тада био сам, а сада је овдје, хвала Богу, доста братије. Они су, већ, до сада, учинили, заиста, много овдје да човјек не може да замисли да ће све овако лијепо да изгледа. Желим да наш владика поживи, ако Бог да дуго, да га Господ благослови да има снагу коју је до сад имао, физичку и духовну, да све тешкоће и обавезе поднесе и издржи. Нека је срећан имендан драги владико“, поручио је прота Милун Фемић.   Прослављање имендана Епископа Јоаникија настављено је ломљењем славског колача и свечаном трпезом за сараднике и госте, уприличеној у манастирској гостопримници.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Православни богословски факултет Вас позива на промоцију пет томова ПАТРОЛОГИЈЕ Епископа умировљеног захумско-херцеговачког др Атанасија Јевтића, професора емеритуса.     Говоре:   Епископ др Атанасије др Александар Ђаковац др Здравко Јовановић др Микоња Кнежевић др Андреј Јефтић     У амфитеатру факултета, Мије Ковачевића 11Б, у понедељак, 18. новембра 2019. у 19.00 часова. Улаз слободан. Добро дошли!     Извор: Православни богословски Факултет у Београду
    • Од Логос,
      Поводом десетогодишњице упокојења Његове Светости Патријарха српског г. Павла, доносимо у целости погребно слово које је над одром блаженопочившег патријарха изговорио Његова Свесветост Васељенски патријарх Вартоломеј.      Ваша Блаженства, Преосвећена и Богољубезњејша света браћо, Ваше Превасходство господине Председниче Републике Србије, Ваше Превасходство господине Председниче Владе Србије, остали високи представници државних власти, Ваша Височанства, благословена чеда Мајке Цркве, „Oстари Јодај и, пун дана, умре" (II Дневн. 24, 15). Светејши Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, нама многољубљени и уважени брат и саслужитељ Павле, пун светих дана, испунио је општечовечански дуг, а испунио је и Цркву која тријумфује на небесима великом радошћу при пријему његове блажене и очишћене душе, док је Цркву која војује на земљи, лишену његовога слатког телесног присуства, погрузио у дубоку тугу.   „Зидови Сиона (сада мислимо на духовне бедеме богоспасаване земље Србије), проливајте потоком сузе дан и ноћ!" (Плач Јеремијин 2, 18). Анђео Цркве у Београду, светилник многонапаћене земље српске, винуо се на небеса.   Браћо јерарси, благочестиво свештенство најсветије Српске Цркве, припадници монашког реда у њој, „на горама ударајте у плач и ридање, а на стазама у пустињи у нарицање" (Јерем. 9, 9)! Јер, ваш достојни духовни челник, неуморни заступник, вазда будни чувар свештених завештања Цркве ваше и рода вашега, добри пастир и предобри подражавалац Архипастира Христа, ваш велики духовни вођа већ је прибројан својим незаборавним претходницима, а најсветију Цркву вашу оставио је у удовству. Свеколики христоименити српски народ је осиротео изгубивши духовног оца препуног љубави, богомудрог учитеља, великог утешитеља и савременог Симона Киринејца који је носио крст читавог свог народа у изузетно тешким данима, у данима дословно трагичним по Србију. Стога, народе српски, започни тужбалицу, горко ридање и нарицање, и оплакуј га по заслузи његовој! (Премудрост Сирахова 38, 16 - 17).   Браћо, јавна је тајна Цркве широм васељене да некадашњи Епископ рашко-призренски, потоњи Патријарх српски, сада блаженопочивши Павле (Стојчевић) није био првојерарх обичне мере. Уосталом, његов лик и читава његова појава зрачили су светошћу и праведношћу. Његов етос је био чврст као дијамант. Добровољно је био пуки сиромах, подвижник који подсећа на древне пустињске Оце, испосник, човек непрекидне молитве, благ, мирољубив и смеран срцем, али и борац који не зна за узмицање, спреман на сваку жртву кад год је за то постојала потреба. Огњени литург пред свештеним жртвеником Божјим, духоносац, он је сабрао у себи, како је некада свети Григорије Ниски рекао за Мелетија Антиохијскога, „Давидову кротост, Соломонову разборитост, Мојсијеву доброту, Самуилову правичност, Јосифову целомудреност, Данилову мудрост, Илијину ревност за веру и девственичку чистоту Јована Богослова". Био је, уосталом, богослов широкога знања, пророчки надахнути проповедник Јеванђеља, братољубив, чедољубив, веома милостив и самилостив, испуњен сваким милосрђем, помирљив, миротворац, човек отворених хоризоната који је осећао непосредан додир са савременом стварношћу и био изузетно благо Цркве наших дана. Уствари, носио је на себи печат светости. Чак и они који ствари посматрају споља, на нецрквен начин, схватали су да имају посла са необичном личношћу, са човеком друге мере и другачијег квалитета, па су га стога поштовали и онда када се њихова гледишта нису подударала са његовим ставовима. Бог га је подарио Цркви у погодном тренутку, управо тада када су његов народ и његова отаџбина имали потребу за таквим поглаварем већма него икада пре. Он који је искуствено доживео божанске тајне, свети Првојерарх, дао је решење за болни раскол такозване Слободне Српске Православне Цркве вративши је у наручје пуно љубави, наручје Српске Патријаршије. Нажалост, није имао среће да доживи аналоган благополучан завршетак и другог раскола, раскола Цркве са седиштем у Скопљу, упркос његовим упорним настојањима да се и то збуде. И поред тога, сигурни смо да ће управо то бити први предмет његових богоугодних молитава пред Свевишњим, сада када се налази пред Њим, а да ће радост решења проблема раскола доживети његов наследник.   Он, ситан и слабашан телом, био је гигант по начину размишљања и по духу. Он, Патријарх Павле, понео је бреме крста и страдања историјског и благословеног српског народа у искушењима последњих година. Он је био живи израз његовог јединства, оваплоћење Светога Предања и драгоценог наслеђа Светога Саве.   Браћо Срби, мирне душе можете да кажете за свог уснулог Патријарха: „Такав нам архијереј требаше - свет, незлобив, непорочан" (Јевр. 7, 26), достојан наследник Светога Саве, по свему достојан узвишеног и веома одговорног патријарашког достојанства, али и дорастао сложеним и болним околностима овога времена.   Лично, имали смо радост да га познајемо дуги низ година и да на најбратскији начин често са њим сарађујемо. Видели смо његову огромну бригу за свој народ, за своју отаџбину, али и за целокупну Цркву, као и за свечовечанске проблеме - за оспоравање вредностѝ, морални пад, сиромаштво, неправду, безосећајност и равнодушност моћникâ према слабима, катастрофалну опасност по човекову животну средину...   Никада није било потребно да се он умори од говорења како би нас убедио у чистоту својих намера и осећања или пак у то да он у страху Божјем, са осећањем да се налази у присуству Божјем, решава сва питања, без изузетка, мала или велика.   Заиста је био украс часног сабрања Предстојатељâ Најсветијих Православних Цркава. Његов допринос успешном решавању великих црквених питања и свечовечанских проблема нашега времена био је више него запажен. Наше дружење са Његовим Блаженством, блаженопочившим Патријархом, било је извор велике радости, весеља, надахнућа и свагда дубоког узбуђења у нашој души. Утолико пре, таква осећања рађала је у нама заједничка молитва и заједничко служење свете Литургије. А за време саслуживања он није могао да прикрије узвишено духовно стање своје душе, своје духовно искуство.   Није то само лепа реч када кажемо да ће нам веома недостајати. Зато и тугујемо и жалостимо се због његовог одласка од нас иако знамо да за њега важи псаламских стих: „Часна је пред Господом смрт светих Његових" (Пс. 115, 6). Апсолутно смо уверени да његов одлазак јесте одлазак у живот, одлагање „кожних хаљина" које му више нису потребне, мирни улазак у обећано Царство, сверадосни сусрет са Пресветом Богородицом, са анђелима и са свима светима, примање неувенивог венца праведничке славе из руку Подвигоположника Бога, светозарно предстојање у вечној Литургији пред небеским жртвеником, заједно са Светим Савом и са свима који у архијерејском и свештеничком чину богољубиво и богоугодно послужише, као и непосредни, лични разговор са Богом, у којем се он већ сада моли за нас и за сав народ. То нас теши, то нас умирује, то у нама гуши тугу и сузбија жалост због тога што смо сада лишени његовог телесног присуства међу нама.   Пред часном јерархијом ваше Цркве, пред благочестивим руководством ваше државе, пред побожним свештеним клиром, богољубивим монаштвом и свеколиким ожалошћеним српским народом, тумачимо, напослетку, велику, нежну љубав и најдубље саосећање Мајке Цркве константинопољске, и изражавамо најтоплије саучешће Васељенске Патријаршије, саучешће свих овде присутних јерараха и Наше лично учешће у вашем болу због растанка. Желимо и усрдно се молимо да Пресвети Дух, молитвама блаженопочившег Патријарха, покаже достојног наследника њему, окретног крманоша Српској Цркви и новог духовног оца славном српском народу, да настави његово свесветло, богољубиво, богоугодно и за народ спасоносно служење на месту Првојерарха. Ти, пак, христољубиви, богодостојни, свих блаженстава Христових достојни, многољубљени и многооплакани брате Павле, почивај у светлости Божјој до општега васкрсења! Нека буде вечан, нестарив и свет спомен Твој!   (превео епископ бачки Иринеј)   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Логос,
      Поводом десетогодишњице упокојења Његове Светости Патријарха српског г. Павла, доносимо у целости погребно слово које је над одром блаженопочившег патријарха изговорио Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије (Радовић).      Свесвјатјејши Архиепископе Константинопољски и Васељенски Патријарше, Блажењејши, Преосвјашчењеши Архиепископи и Епископи Цркве Христове, часни саборе народа Божјег, "Ви сте свјетлост свијету. Не може се свјетиљка сакрити која на гори стоји..." Ријеч је, драга браћо и сестре, Христа Бога упућена сљедбеницима његовим, истовремено и као призив и као истина, безброј пута потврђена у двехиљадегодишњој историји Цркве Божје. Један од живоносних свједока истинитости ових ријечи Господњих почива овдје пред нама окренут лицем према вјечности, према непролазном Царству Небеском, као безмјерној мјери, како његовог тако и живота свих људи и свих земљаских народа.   Да се заиста овај скромни, тихи човјек, који је нимало случајно добио име Апостола народа Павла, преобразио у свјетлост свијету и постао свјетиљка која на гори стоји, свједоци сте сви ви сабрани данас око његовог одра; свједоци су и ове десетине и стотине хиљада људи који су ових дана хрлили као ријека неби ли се само дотакли њега и видјели небески покој и мир зрачећи са његовог упокојеног лика.   На блаженог спомена Патријарху Павлу испуњује се, очевидно, ријеч коју је сам изговорио за друге: "Кад се човјек роди, цео свијет се радује, а само он плаче. Али треба живјети тако, да када се он упокоји цио свијет плаче, а само се он радује." И заиста, да овај Божји човјек Павле није живио достојно свог људског и хришћанског звања, како би се могло догодити да оваква и оволика туга прожме овај милионски град, и шире од њега? Што је још чудније, свепрожимајућа туга, није обично туговање за губитком неког ко нам је мио и драг, него већ сада и овдје постаје радосна туга, радостотворна туга. Туга је јер представља растанак и губитак; радост је јер осјећамо и знамо да онај кога губимо и који одлази, остаје са нама и међу нама постајући још присутнији Духом Светим него што је био док је тјелесно са нама живио и међу нама ходио.   У томе и јесте и увјек је био парадокс живота истинских и правих људи: својим одласком они не само што не нестају, него постају све присутнији у људском животу, постајући уз то и мјера и критериј свога времена и збивања свога времена.   Како се то објашњава? Како то објаснити у животу Патријарха Павла? Прво и основно објашњење: младић Гојко Стојчевић, монах, свештеник, Епископ Павле је као и сви Свети и истински људи прије њега - увјек творио оно што је говорио. Прије свега, овај покојник што је пред нама био је човјек дубоке и стамене вјере у Живога Христа Бога у Цркви Његовој тј. вјере која дјела, јер "вјера без дјела је мртва". Он је на боголики начин, ријеч претварао у дјело, дарујући дјелу смисао вјечни и непролазни.   Говорећи и проповиједајући Еванђеље Патријарх Павле оваплоћивао је Еванђеље, благу вијест вјечног живота, у свој живот, постао је ходеће Еванђеље постајући блага, добра вијест људима и свима створењима. Својом вјером и животом по вјери, он је показао истинитост ријечи Теофила Антиохијског: "Покажи ми твога човјека, да ти покажем мога Бога". Небеса приповиједају славу Божију али ништа и нико није у стању да посвједочи постојање Бога и истину Божију, колико прави Човјек. У непрекидној поворци оних који су ових дана приступали Патријарху, на питање једној дјевојци зашто то чини чуо се њен одговор: "Зато што је он човјек високог морала и великог поштења."   Ријеч Патријарха Павла је била блага а његови докази јаки; шта више најјачи доказ истинитости његове ријечи био је управо његов живот. Јер, по ријечи једног његовог светог предходника: "Свака ријеч има своју против ријеч; једино се неможе супротставити ништа и нико - истинском животу.   Патријах Павле је човјек дјелатне, дјелотворне вјере и подвига, а тиме и човјек вјерности истини Божијој - до смрти. У њему се, по пророку "срела милост и истина, правда и љубав загрлила". Знао је и сагласно томе је живио да се зло у другима не лијечи и не може излијечити својим злом: "Правда Бога истонога" мајке Јевросиме била је мјера његовог односа према својима и према туђима без разлике. Истом љубављу је волио свој Богом му повјерени народ, и сваки други народ, и сваког човјека као боголико биће и свако створење Божје.   Патријарх Павле никоме не суди, он само расуђује, поштујући слободу свакога. Трезвеумни зналац људске природе, он никада не повлађује ни својим ни туђим страстима, заблудама и самољубљу. Читавог живота се трудио да не буде никоме на терету. Све што је био и што је имао - давао је другоме, на природан ненаметљив начин, ништа за себе нетражећи...   Својим несебичним и ненаметљивим живљењем међу нама, више него ли својим ријечима, овај Свети Старац и цјелосни Човјек Цркве Божје Христове, пробудио је ево ових дана скривену доброту, човјечност и богољубље и братољубље у хиљадама душа које су га на мртвачком одру препознале као свога најрођенијега, брата, оца, пријатеља, који их никад неће заборавити или оставити.   Питао сам се последње двије године његове старачке немоћи и везаности за постељу у болници: Шта то значи? Што је Бог попустио на њега и на нас такву пробу и искушење? На крају од овогодишњег празника Усјековања Св. Јована Крститеља, његовог рођендана, у чијем знаку се одвијао сав његов живот, нашао сам одговор на ово питање: Овдје је његов Христолики и Христоносни живот постао у пуној мјери и дубински Христолик. Наиме ако се у току свог живота трудио да проповијеђу и поукама поучава и тјеши људе, то је својим старачим страдањем и боловима - учествовао ћутљиво и стварно у болу и патњи својих сапатника болесника на ВМА. Трудећи се читавог живота да буде "сарадник Божји" он се на крају сараспео Христу и понио крст својих ближњих сапатника и састрадалника својих без рјечи и без ропота.   Сараспео се Христу Патријах Павле и својим ближњима, да би са Њим и са њима васкрсао и ушао у радост Господа свога.   Господе, подари слуги вјерном твоме и Оцу нашем Патријарх Павлу, вјечно Царство Твоје којим је живио и за којим је чезнуо, Царство Оца и Сина и Духа Светога во вијек вијека. Амин.     Извор: Ризница литургијског богословља и живота
      View full Странице
    • Од Логос,
      Поводом десетогодишњице упокојења Његове Светости Патријарха српског г. Павла, доносимо у целости погребно слово које је над одром блаженопочившег патријарха изговорио Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије (Радовић).      Свесвјатјејши Архиепископе Константинопољски и Васељенски Патријарше, Блажењејши, Преосвјашчењеши Архиепископи и Епископи Цркве Христове, часни саборе народа Божјег, "Ви сте свјетлост свијету. Не може се свјетиљка сакрити која на гори стоји..." Ријеч је, драга браћо и сестре, Христа Бога упућена сљедбеницима његовим, истовремено и као призив и као истина, безброј пута потврђена у двехиљадегодишњој историји Цркве Божје. Један од живоносних свједока истинитости ових ријечи Господњих почива овдје пред нама окренут лицем према вјечности, према непролазном Царству Небеском, као безмјерној мјери, како његовог тако и живота свих људи и свих земљаских народа.   Да се заиста овај скромни, тихи човјек, који је нимало случајно добио име Апостола народа Павла, преобразио у свјетлост свијету и постао свјетиљка која на гори стоји, свједоци сте сви ви сабрани данас око његовог одра; свједоци су и ове десетине и стотине хиљада људи који су ових дана хрлили као ријека неби ли се само дотакли њега и видјели небески покој и мир зрачећи са његовог упокојеног лика.   На блаженог спомена Патријарху Павлу испуњује се, очевидно, ријеч коју је сам изговорио за друге: "Кад се човјек роди, цео свијет се радује, а само он плаче. Али треба живјети тако, да када се он упокоји цио свијет плаче, а само се он радује." И заиста, да овај Божји човјек Павле није живио достојно свог људског и хришћанског звања, како би се могло догодити да оваква и оволика туга прожме овај милионски град, и шире од њега? Што је још чудније, свепрожимајућа туга, није обично туговање за губитком неког ко нам је мио и драг, него већ сада и овдје постаје радосна туга, радостотворна туга. Туга је јер представља растанак и губитак; радост је јер осјећамо и знамо да онај кога губимо и који одлази, остаје са нама и међу нама постајући још присутнији Духом Светим него што је био док је тјелесно са нама живио и међу нама ходио.   У томе и јесте и увјек је био парадокс живота истинских и правих људи: својим одласком они не само што не нестају, него постају све присутнији у људском животу, постајући уз то и мјера и критериј свога времена и збивања свога времена.   Како се то објашњава? Како то објаснити у животу Патријарха Павла? Прво и основно објашњење: младић Гојко Стојчевић, монах, свештеник, Епископ Павле је као и сви Свети и истински људи прије њега - увјек творио оно што је говорио. Прије свега, овај покојник што је пред нама био је човјек дубоке и стамене вјере у Живога Христа Бога у Цркви Његовој тј. вјере која дјела, јер "вјера без дјела је мртва". Он је на боголики начин, ријеч претварао у дјело, дарујући дјелу смисао вјечни и непролазни.   Говорећи и проповиједајући Еванђеље Патријарх Павле оваплоћивао је Еванђеље, благу вијест вјечног живота, у свој живот, постао је ходеће Еванђеље постајући блага, добра вијест људима и свима створењима. Својом вјером и животом по вјери, он је показао истинитост ријечи Теофила Антиохијског: "Покажи ми твога човјека, да ти покажем мога Бога". Небеса приповиједају славу Божију али ништа и нико није у стању да посвједочи постојање Бога и истину Божију, колико прави Човјек. У непрекидној поворци оних који су ових дана приступали Патријарху, на питање једној дјевојци зашто то чини чуо се њен одговор: "Зато што је он човјек високог морала и великог поштења."   Ријеч Патријарха Павла је била блага а његови докази јаки; шта више најјачи доказ истинитости његове ријечи био је управо његов живот. Јер, по ријечи једног његовог светог предходника: "Свака ријеч има своју против ријеч; једино се неможе супротставити ништа и нико - истинском животу.   Патријах Павле је човјек дјелатне, дјелотворне вјере и подвига, а тиме и човјек вјерности истини Божијој - до смрти. У њему се, по пророку "срела милост и истина, правда и љубав загрлила". Знао је и сагласно томе је живио да се зло у другима не лијечи и не може излијечити својим злом: "Правда Бога истонога" мајке Јевросиме била је мјера његовог односа према својима и према туђима без разлике. Истом љубављу је волио свој Богом му повјерени народ, и сваки други народ, и сваког човјека као боголико биће и свако створење Божје.   Патријарх Павле никоме не суди, он само расуђује, поштујући слободу свакога. Трезвеумни зналац људске природе, он никада не повлађује ни својим ни туђим страстима, заблудама и самољубљу. Читавог живота се трудио да не буде никоме на терету. Све што је био и што је имао - давао је другоме, на природан ненаметљив начин, ништа за себе нетражећи...   Својим несебичним и ненаметљивим живљењем међу нама, више него ли својим ријечима, овај Свети Старац и цјелосни Човјек Цркве Божје Христове, пробудио је ево ових дана скривену доброту, човјечност и богољубље и братољубље у хиљадама душа које су га на мртвачком одру препознале као свога најрођенијега, брата, оца, пријатеља, који их никад неће заборавити или оставити.   Питао сам се последње двије године његове старачке немоћи и везаности за постељу у болници: Шта то значи? Што је Бог попустио на њега и на нас такву пробу и искушење? На крају од овогодишњег празника Усјековања Св. Јована Крститеља, његовог рођендана, у чијем знаку се одвијао сав његов живот, нашао сам одговор на ово питање: Овдје је његов Христолики и Христоносни живот постао у пуној мјери и дубински Христолик. Наиме ако се у току свог живота трудио да проповијеђу и поукама поучава и тјеши људе, то је својим старачим страдањем и боловима - учествовао ћутљиво и стварно у болу и патњи својих сапатника болесника на ВМА. Трудећи се читавог живота да буде "сарадник Божји" он се на крају сараспео Христу и понио крст својих ближњих сапатника и састрадалника својих без рјечи и без ропота.   Сараспео се Христу Патријах Павле и својим ближњима, да би са Њим и са њима васкрсао и ушао у радост Господа свога.   Господе, подари слуги вјерном твоме и Оцу нашем Патријарх Павлу, вјечно Царство Твоје којим је живио и за којим је чезнуо, Царство Оца и Сина и Духа Светога во вијек вијека. Амин.     Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...