Jump to content
Zoran Đurović

Последње писмо владике Атанасија патријарху Иринеју

Оцени ову тему

Recommended Posts

Пре сат времена, Zoran Đurović рече

Давид: Брат Давид је прочитао и проучио писмо ,,познатог професора Правног факултета у Београду” Бориса Беговића и нашао да оно не представља глас јавности у српским земљама и српском народу, како би епископ Атанасије жарко желео да буде, и да оно професору Беговићу не може да служи на част. Једноставно, њему, инструисаном, не може се веровати! Зашто? Зато што није персона позната у српским земљама и српском народу по гласу јавности већ по гласу студената Београдског универзитета. Међу њима су он и његова супруга познати по финансијским аферама и манипулацијама. Када већ говоримо о његовој кући и о гласу у народу, српски народ се итекако сећа улоге његовог оца, шпанског борца и професионалног ликвидатора, који је остваривао Титове циљеве на штету самога тога српскога народа.

- Ја нисам улази у детаље јер сам хтео да ми Данас објави текст. Иначе, у медијима имате детаљно о овим стварима из Беговићевих прикљученија.

Pa, sta bi? Javise li kada ce da izadje, ili i oni imaju cenzora?:D

Share this post


Link to post
Share on other sites

Давид: Јер, како да им верујем када их добро познајем и када знам да су они, на челу са преосвећеним братом Атанасијем, у прелести, да су екстремно самодопадљиви и острашћени, то јест да према свима који су им непослушни показују нетрпељивост и суровост?

- Ава: Потписујем до слова!

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 12 минута, Zoran Đurović рече

Давид: Јер, како да им верујем када их добро познајем и када знам да су они, на челу са преосвећеним братом Атанасијем, у прелести, да су екстремно самодопадљиви и острашћени, то јест да према свима који су им непослушни показују нетрпељивост и суровост?

- Ава: Потписујем до слова!

To su vec vasi licni odnosi...voleo bih da se pokrenu teoloske debate. Ep. David je mnogo toga spornog nabrojao. Ni PBF ne treba zaobici.

Mene interesuju debate o crkvenom slikarstvu. Tu u SPC nema mnogo reda. Sto ti rece, razni moleri nam oslikavaju crkve. Vidjam i neko novo "psihodelicno" - freskopisanje. Za plakanje i smeh u isto vreme. Ko moze pred takvom ikonom da se moli, svaka mu cast.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 13 минута, Вукашин рече

Mene interesuju debate o crkvenom slikarstvu.

Много очекујеш... Ја сам на једном симпозиону у св Саве говорио о механизму. Људи у сали укапирали и почели да се смеју. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 часа, Ромејац рече

:))
Шала с моје стране. Не бих хтео да стекнете погрешан утисак!

 

Додуше и Владика Давид подсећа владику Атанасија: "И опет бих му пожелео да што пре оздрави и да пази на своју старост! Јер су дани зли и краткотрајни"

Bas ti i nije neka sala, ali sta ocekivati od nekog ko je u "mracnoj lokaciji"; stick to the jokes will you? Na drugoj temi na kojoj si uspesniji.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Пре сат времена, Ćiriličar рече

@Zoran Đurović Зна то Атанасије (не браним) него је у фурци око расправа о служењу, око завесе и "колизије двеју теологија" (Успенски), новотарија које су преко унијата и Руса дошле нама преко Карловачке митрополије кад су нам дали богослучбене књиге...на то Атанасије мало циља поред каснијих улога Митрополије...па иконопис и то...али ено иконопис који Максим воли...колико је византијски не знам...ма беспотребно сев...човек се 2 пута правдао пред Сабором и сада даје интервјуе по белом свету о свом Синоду...па да си 100 пут у праву грешиш у методама.

 

 

 

Ne mora sve da bude Vizantija, ali mora da bude nekog reda. Mogu se pronaći crkve sa prelepim baroknim ikonostasima, gde starešina, iguman-igumanija, pronadje majstora da freskopiše crkvu u vizantijskom stilu i napravi mešavinu stilova od koje bole oči.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 6 часа, Zoran Đurović рече

Procito i ne mogu da dodjem do daha, neverovatno sta prica ovaj dr Dimitrios.... covek ne trepnuvsi oduze nam nekoliko stotina godina postojanja nase SPC i postavi u 20.vek... :0426_feel:  ... idem da gledam fudbal i ligu sampiona jer ako kazem sta mislim cu dobijem ban....:smeh1:

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 5 часа, Родољуб Лазић рече

...А онда више ништа од тих препирки и надгорњавања неће имати никакав, апсолутно никакав значај.  

Нико од њих више није у праву. Нема смисла ни сврхе. Биће у праву онај ко престане да се расправља. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 18 минута, farisejski.bukvojed рече

Samo prvo mora jedna anatemica.

За то служе сабори. Ако треба анатема или шта већ, то се тамо ради. Острашћено препуцавање преко медија дискредитује и њих као личности и целу Цркву. Не треба нам то. Живим за дан када ће нас позвати да постимо и да се молимо за Косово и Метохију, за Србију. То је оно што нам треба. Немамо ништа чиме бисмо се одбранили осим жртвеном љубављу коју бисмо принели  Богу у молитви.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Пре сат времена, Zoran Đurović рече

Давид: Јер, како да им верујем када их добро познајем и када знам да су они, на челу са преосвећеним братом Атанасијем, у прелести, да су екстремно самодопадљиви и острашћени, то јест да према свима који су им непослушни показују нетрпељивост и суровост?

- Ава: Потписујем до слова!

У прелести су, а Атанасија су изгурали на чело, као јадни они прогони их Иринеј...

Атанасија сматрам светим, али се не слажем у овом са њим.

Остало потписујем, и оно што видим и осјећам најбоље артикулише Давид, пише исповједно и по моме осјећању саборно и хвала му.

На мени се разбило доста лажи, мислим да је ту направио отклон, али је потресно то када сагледаваш те људе око себе и схватиш ко су.

То је болан процес и тешко се може одвијати нагло, али ето што би рекао Ава ко их не зна скупо их плаћа.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Stvarno smo narod za cirkus, globalno gledano.
Kada je u pitanju crkva, pod obavezno sve trpamo u duhovne sfere, a u pitanju je samo vlast i novac. Ništa više od toga. Kakvi kanonski i dogmatski prekršaji i pričam ti priču.
Nema dijaspore u Americi, nema para u kasici SPC. Jasno kao dan. Ako neko pominje duhovnost i slično... samo neka mi kaže, kakve mi ovde u Srbiji, Srbi imamo koristi od američke dijaspore, kanadske, australijske, afričke, kineske.... Ma nikakve. Ne znamo ni da postoje niti oni znaju da mi postojimo. Niti njima pada na pamet da grupno dolaze u Srbiju na liturgije da se kao duOvno uzdižu.
Mi smo ovde kao narod sami za sebe u našoj državi i našim hramovima. I ništa više. A pitanje dijaspore je samo pitanje para, a Ameri ne daju više pare jer su videli da su ovi rasipnici i banda. Jednostavno, tamo nisu dundjeri kao u Nemačkoj, koje možeš da farbaš i lakiraš, već ljudi koji znaju šta su pare, kako se stiču i šta treba sa parama kada je crkva u pitanju. Onih 200 hiljada Srba napraviše onoliko hramova i manastira, fakultet i sve to finansiraju iz svog džepa. Procentualno gledano, za crkvu su materijalno napravili više njih 200 hiljada nego nas 7 miliona u Srbiji.
Ko koga tu finansira?
Mi njih ili oni nas?
Kao SPC, Beograd izdvaja milione dolara za siromašne Amerikance ili ti Amerikanci odvajaju za SPC u Srbiji?
I sad se našli ovi naši da drpaju na veliko. Pa ne može. Moglo jedno vreme, ali preterala dara meru. Nekretnine, biznis, osiguranja...
Nema tu ni Maksima ni Irineja ni Bulketa ni Davida ni nikakvog djavola.
Ovi zavrnuli slavinu, a odavde gledaju da otmu, a ne znaju niti su svesni kako razmišlja narod u dijaspori, tamo preko okeana. Ne možeš ti ameru reći "za 40 dana treba 40 sveća", a ovaj da blene ko tele, da klima glavom i kupi ne 40 već 400 "jer se tako valja". Ne valja se, jer onaj koji daje u kasicu, ode kod paroha i zavrne mu uši, ako ne valja nešto, a vladiku nakrpi kao nečastivog.
E sad... kada su ovdašnja sujeta i ego u pitanju, onda se sve moralne i etičke norme krše i gaze, a sve se svodi na apsurd i besmisao, bez ikakve logike.
Naravno i Fanar želi to isto. Nisu blesavi da se odreknu masnog praseta ako već mogu da ga furunišu, pa čvarci, mas... šunkica.
Koja duhovnost, koja Crkva Hristova, koja zajednica, sabornost, katoličanstvo, ortodoksija...
Nema od toga ništa. U pitanju je samo vlast, čast i pare, pare, pare...

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

 

Чтец Ведран Гагић: Чаробни бројеви

Објављено је и пето (!) писмо Еп Атанасија Патријарху. Ред налаже да га га испоштујемо коментаром.

Још у своме другом писму умировљени Епископ Атанасије оштро се противио Патријарху, за којега је другде тврдио да није његов Патријарх (!), у вези догађаја на прошлом СА Сабору. Владика Атанасије писао је тада да је већина Епископа на Сабору, тачније равно 22 Епископа, по његовим речима, протестовало и тражило измену Саопштења СА Сабора.

О овоме је моја маленкост, за коју је Патријарх ипак Патријарх, и Сабор Сабор, и Синод Синод, и портпарол гласноговорник истога, и Владика Давид Еп крушеВачки, а не крушеБачки, итд. итсл., већ писала. Тада је иста моја маленкост написала следеће „…као што је познато ту исправку су тражилa мање од 10 Архијереја…“ (овде реч исправка читати под наводницима који се не виде). Међутим, Владика опет сада у петом писму, то јест три писма после своје првобитне тврдње, говори на сличан начин следеће: „после читања Давидових неутемељених оптужби итекако гласно и јасно већина Епископа [је] протестовала (зато су тражили да се исправи Саопштење Св. Сабора,…“

Будући да моја маленкост, баш као ни умировљени Епископ бивши херцеговачки (!), није била присутна на Сабору, не могу коментарисати гласност протестујућих Владика. Задивљен сам ипак како, упркос овој чињеници, Владика Атанасије зна скоро и приближну децибелну вредност протествјујућих (sic.) гласова. Али оно што цела јавност зна, а Владика још и боље од јавности, јесте да је измену Саопштења тражило мање од 10 Архијереја, како сам и написао скоро месец дана раније.

Разликујемо се ипак у томе што ја мање од 10 архијереја означавам као „мање од 10 архијереја“ а Еп Атанасије их именује као „гласна већина“ или „тачније равно 22 епископа“. И то чини и у овом петом писму Његовој Светости иако је од другог писма већ доста воде протекло Требишницом.

У времену слобода у којем живимо, на читаоцу остаје слобода избора, или буквалног бројања и тумачења бројева, или Владикиног алегоријско-асоцијативно-асиметрично-мистичног метода тумачења.

Дакле да избројимо доле наведене потписе:

Опција 1 – Један, два, три, четири, пет, шест, седам, осам! Осам епископа, то јест, „мање од десет“

Опција 2 – Један, два, три, четири, пет, шест, седам, осам! То јест, „гласна већина од тачно 22 Епископа“.

Потписи потписника захтева за измену Саопштења:

Screenshot_20190917-065145_Foxit PDFScreenshot_20190917-065223_Foxit PDFScreenshot_20190917-065252_Foxit PDFScreenshot_20190917-065323_Foxit PDFScreenshot_20190917-065358_Foxit PDF

П.С. Претпостављам да у складу са алегоријско-асоцијативно-асиметрично-мистичном спознајном методологијом Епископ који није био на Сабору, сведочи о гласности протеста на томе Сабору, и потписује захтев за измену Саопштења тога Сабора.

Извор: 

screenshot_20190917-065145_foxit-pdf.jpg
SOZERCANJE.WORDPRESS.COM

Чаробни бројеви Објављено је и пето (!) писмо Еп Атанасија Патријарху. Ред налаже да га га испоштујемо коментаром. Још у своме другом...

 

 
 

Share this post


Link to post
Share on other sites

3. септембар 2019.г.

Вест је изашла о томе како ће Цариградски Патријарх организовати прославу 800 година аутокефалије СПЦ.

Само не знамо хоће ли то бити прослава аутокефалије или прослава 800 г. од хиротоније Св Саве, јер се тако у интервјуу изразио Цариградски Патријарх.

У сваком случају ваља се присетити животне истине.

 

 

image.png.3f445b6f8786b2c674222d6e81df07df.png

 

:))   :))

Добар је мали Гаги....дооо-бар!

 

screenshot_20190728-215620_mx5.jpg
SOZERCANJE.WORDPRESS.COM

Од почетка кризе изазване одлуком Цариграда о уплитању у украјински раскол, на порталу Поуке.орг вођена је дискусија...

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Монах Гаврило Карејски, Келија преподобног Христодула Патмијског манастира Кутлумуш, упутио је отворену посланицу Његовој Свесветости Васељенском патријарху Вартоломеју, исту доносимо у целости:   За време Ваше недавне посете Свете Атонске горе – земаљског удела Пресвете наше Мајке Богородице – веома сам желео да добијем Ваш патријарашки благослов и да целивам Ваше ноге, али то не могу да учиним, јер је одавно постало грешно. Да ли желите да чујете због чега?   1. У јаловим и лукавим дијалозима с јеретицима Ви и Ваши служитељи издали сте Једну и Јединствену Цркву – Свето Православље, зато што сте више пута признавали такозвану „разноврсност“ у светим догмама и статус Цркве сте давали јеретичким парасинагогама монофизита, римском папи, па чак и протестантима који су иконоборци и непријатељи Пресвете Богородице. Раније сте тако да сви чују изговорили хулу против светих отаца назвавши их „несрећним жртвама древне змије, родоначелника сваког зла“ и нисте се покајали за то. То сте учинили како у очима других не бисте били обавезни да слушате њихове богонадахнуте апеле.   2. Ви сте непријатељ нашег Тријединог Бога и наше Богомајке, зато што се на нивоу Цркве дружите са свесним и непокајаним јеретицима и припадницима других вера, с онима који су се изопачили, и греше; самога сте себе осудили (Тит. 3: 11), с поборницима јереси, бранитељима нечастивости и Ви ћете заједно с њима отићи у вечну муку, далеко од земље живих ако се не вратите вери. Јер светитељ Јован Златоусти каже: „Ко се дружи с царевим непријатељима не може бити друг цара, већ и сам води недостојан живот и бива погубљен с непријатељима... и заслужује још већу казну“ – и да је „ревност ради Христа много боља од пријатељства ради Њега“.   Зар се не сећате богонадахнутих речи из Светог Писма: Јер су једнако мрски Богу и нечастиви и његова нечастивост (Прем. 14: 9)?   3. Под Вашим патријарашким покровом и под Вашом заштитом налази уточиште свака јерес и свако ново одступање од вере, не само у епархијама цариградског престола, већ и у Јеладској Цркви и на другим местима. Ваши клирици, богослови и учени људи које награђујете високим звањима, учествују у почасним конференцијама и издају своје радове хвалећи Вашу „премудру патријарашку владавину“. Међутим, сви су они оснивачи и утемељивачи разноразних до сада невиђених богословских јереси и новотарија на нивоу Цркве, почевши од метапатристичког богословља и паганског култа Земље под обличјем еколошке делатности, па све до „примања у свештеном чину“ непокајаних украјинских расколника. Поред Вас налазе уточиште и оправдање од громогласне осуде православног клира и пастве сви ови духовни вукови, а Ви сте – њихов пастир и покровитељ, и по речима светих отаца, Ви сте потпуно једномислени с њима и подједнако криви као они: „Како да не сматрамо подједнако нечастивима оне који нису дигли свој глас против нечастивости и нису заштитили друге, оне који се супротстављају нечастивима и које ови сада због тога прогоне?“   4. Као још један папа Ви већ три деценије сејете у пуноћи Цркве мишљење да је свака произвољна жеља сваког епископа, тим пре Патријарха васељенског, закон за Цркву. Колико Вас заједно с папом осуђују сви свеци које вређате својим изјавама!   Како се на Вас може применити прекор светитеља Григорија Паламе који је упутио Вашем претходнику на патријарашком престолу, саборно осуђеном јеретику патријарху Јовану Калекасу: „Сабором је сматрао само самог себе, зато што је више пута самог себе називао ‘Црквом’ и шта год да је учио и шта год да је говорио Цркви само то му је изгледало исправно и изјављивао је да сва Црква мисли исто.“   5. Својим делима и учењем показујете презир према правилима светих апостола, светих помесних и васељенских сабора и светоотачком предању, који строго забрањују заједничке молитве, пријатељске односе и заједничко богослужење с јеретицима. Наша Црква сматра да „није потпуно, већ половично православан онај ко сматра да се држи праве вере, али се не руководи божанским канонима“. Дакле, Ви показујете да не верујете у Бога, у бесмртност душе, у невидљиви свет, у рај и пакао, у Страшни суд и уздарје. Ваша Свесветости, можда мислите да приватни сусрети с представницима и доброчинитељима из масонских ложа и редова који су с њима повезани сведоче о Вашем неизрециво високом положају и статусу у Цркви? Све је то неспојиво с православном вером и крајње је непријатељско према њој.   6. Нажалост, они који су имали прилике да добијају љубазне налоге од Вас и Ваших сарадника који не одговарају светим установама Православне Цркве, одлично знају да се сви они који пруже отпор Вашим методама ширења екуменизма подвргавају изолацији и отуђењу у средини у којој бораве, и зато морају или да прећуте или да оду.   Тамо где је то могуће Ви користите и политичко мешање, као што је то учињено на Светој Атонској гори, због чега се на Вас у потпуности може применити и оно што свети Атанасије Велики сматра карактеристичним својством јеретика који се придржавају Аријевог лажног учења: „Не враћа се истина помоћу мача, стрела и војника, већ убеђивањем и саветовањем. Какво убеђивање може постојати тамо где постоји страх од цара? Или какав савет ако онога ко се не слаже очекује заточеништво или смрт?   Без обзира на то што сте, Ваша Свесветости, често стављали маску православца, Ваше речи су биле у супротности с делима, и уопште с Вашим размишљањем. Али по светитељу Григорију Палами, чак и да сте се поколебали у нечему што се тиче православља били бисте недостојни свештеног чина: „Свети канони дефинишу оне који се понекад слажу с побожношћу, а понекад је се одричу као ‘несигурне у побожности’ и због тога онај ко има овакве зле мисли, по светим канонима треба да буде лишен свештенства.“   Због Вас се сад душа сваког православног Грка налази пред избором: или ће поступати по љубави према Богочовеку Христу, или ће се потчинити јересијарху који се налази на власти, „патријарху нације“. Управо о томе свети Кирил Александријски пише јеретику Несторију, тадашњем поглавару Цариградске Цркве и Вашем претходнику, пре 1600 година: „Шта треба да претрпимо ми, од којих твоја побожност захтева већу љубав према теби него према Христу, Спаситељу свих нас? Ко ће моћи да нам помогне на дан Суда? Или какво ћемо оправдање имати за тако дуго ћутање кад се изриче хула на Христа?“ И наравно, Ваша Свесветости, штета коју сте нанели Христовом Телу – Цркви, представља побуну против Самог Спаситеља.   За 28 година колико сте патријарх нисте учинили ниједан поступак који би обрадовао и утешио срца истински православних хришћана; угађате само онима који мисле световно. Све награде и одликовања које сте добили од владара овога света који у злу лежи (1 Јн. 5: 19) нису Вам дати за дела у славу спасоносног православља, већ као подстрек за његово уништавање, које сте спроводили на све могуће начине.   Ваша Свесветости!   Покајте се и престаните да идете широким путем погубним по душу, којим незаустављиво напредујете! Овај пут и вектор кретања чине штету чистом и неоштећеном православном мишљењу и међуправославном јединству милиона крштених душа, за које ћете морати да дате страшан, „васељенски“ одговор на непоткупљивом Суду Божијем. Нека би вас уплашила мисао о томе да је нетварни и бесконачни пакао пун непокајаних архијереја и патријараха. У историји Цркве су добро познати случајеви кад су патријарси и лица на високим дужностима из њихове средине постајали јересиарси и кад су били осуђени на челу с првим од њих – палим апостолом и издајником Јудом Искариотским. Јер суд Божији прво почиње од нас – служитеља Цркве: Јер је време да почне суд од дома Божијег; ако ли прво почне од нас, какав ли ће тек бити крај онима што се противе Јеванђељу Божијем? (1 Петр. 4: 17). Дакле, Ваша Свесветости, идите док светлост имате да вас не обузме тама, кад нико не може радити (Јн. 12: 35; Јн. 9: 4).   Монах Гаврило Карејски Келија преподобног Христодула Патмијског манастира Кутлумуш     Извор: Православие.ру
    • Од Zoran Đurović,
      Осврт на збуњујући интервју Владике Максима НИН-у
       
      Претходних месеци у српској јавности приметна је медијска смутња у вези са дешавањима унутар Српске Православне Цркве. Листови Blic и Danas објавили су више текстова који се баве црквеним питањима, а прошле седмице имали смо интервју Владике Маскима НИН-у и гостовање Владике Григорија и о. Вукашина Милићевића на Novoj S (N1). Да се наведени медији у овоме не односе непристрасно и етички, него навијачки и манипулативно, показује тенденциозан избор саговорника, увек иста мета напада, а као пластичан доказ треба навести и случај одбијања једног полемичког текста од стране листа Danas (овде), иако је претходно у том листу аутор текста директно нападанут и омаловажаван. У овом осврту на интервју Преосвећеног Владике Максима НИН-у циљ нам је да укажемо на неколико места која би недовољно упућени читалац могао схватити погрешно: неке речи Владике Максима могу истовремено да представљају и његов чисто субјективан осећај и израз објективног стања ствари, а, уз то, постоји и низ неизречених података, што, све заједно, може да збуни читаоца и доведе до погрешних закључака.

      1) Јесењи Сабор. Владика Максим каже да је са „многобројним“ другим архијерејима тражио јесењи Сабор. У питању је било њих 14 владика од 42, што је једна трећина. Тачно је да 14 није мало и да се употреба речи многобројно тиме може оправдати као лични утисак, али то је у реалности само једна трећина епископа. Они су сви били ту и њих 28, дакле, тај захтев није хтело да потпише, што је двоструко више. Како бисмо избегли сваку потенцијалну манипулацију чињеницама, најбоље би било да кажемо: Нас 14 је хтело, њих 28 није хтело. Недовољно обавештени читалац овако може да стекне утисак да неки (малобројни) Синод злоупотребљава своју позицију и узурпира израз слободног гласа већине владика.

      2) Текстови Владике Давида. Владика Максим каже да они који га смењују са професорске катедре треба да чују и другу страну. Тако неупућени читалац може стећи утисак да чланови Синода уопште неће да чују одбрану Владике Максима, а можда чак инсинуира њихову злонамерност, ауторитарност, страх од контрааргумената, недостатак управо онога што Црква свим својим бићем треба да сведочи – а то је отвореност за дијалог и слободно мишљење. Читајући овај интервју читалац уопште и не помишља да се у мају ове године водила озбиљна и опширна расправа управо о проблемима које Владика Максим помиње и не помиње. Како бисмо избегли сваки потенцијални неспоразум са читаоцем интервјуа, најбоље би било јасно рећи: На Сабору у мају доста се разговарало о томе и закључили смо да ја нисам у праву, али ја сада имам нешто ново да кажем, што тада нисам, а они неће да ме саслушају. То ново је оно што би, ако постоји, требало изнети и слободно објаснити у интервјуу. Овде, међутим, није изостављено само помињање саборске расправе у мају, него и помињање неколико опширних и јавних текстова једног од чланова Синода, Владике Давида, који се подробно баве управо овом проблематиком, што значи да представљају и слушање и озбиљно разматрање друге стране, односно ставова Владике Максима. Ти текстови су доступни на сајту Епархије Крушевачке (овде). Владика Максим ниједном не помиње нити име, нити ставове, ните релевантне текстове Владике Давида. То је погрешно, јер текстови Владике Давида су недовољно познати јавности којој се у интервјуу обраћа Владика Максим и долазак до њих би само био од користи за истину.

      3) Критика и покајање на Сабору. Владика Максим у интервјуу не помиње своје покајање на Сабору у мају, а које је везано за однос према Светом Сави и његовом канонском, односно неканонском (што значи и преварантском) издејствовању аутокефалности. Како бисмо избегли сваки потенцијални неспоразум са читаоцем, најбоље би било управо овако да кажемо: Погрешно сам схватио и доживео Светога Саву, покајао сам се пред Сабором и Сабор је моје покајање уважио. О томе да је Свети Сава потпуно канонски издејствовао аутокефалност Српске Цркве писао је након Сабора и Владика Атанасије Јевтић, духовни отац Владике Максима. Уз то, указано нам је тада, у време око Сабора, и на проблеме у вези са односом Владике Максима према Васељенској Патријаршији и Украјини, као и на његово потписивање на Сабору у Криту, које није у складу са Уставом СПЦ, а јесте са јавним претензијама Цариградске Патријаршије да под своју јурисдикцију присвоји све православне епархије у Америци, дакле и ону чији је он Епископ. Уз ове неизречене податке, читаоцу треба саопштити и Патријархову реченицу у писму Владици Атанасију Јевтићу, која каже да Владика Максим након покајања „и даље срља истим путем“. (овде)

      4) Смена са факултета. Владика Максим каже да руководство Универзитета најбоље зна чиме се поштује а чиме крши његов Статут. То је, наравно, јасно само по себи. Али, ноторна је чињеница и то да Православни богословски факултет има, законски регулисан, специјални статус у оквиру Београдског универзитета, то јест да он у првом реду припада Цркви. То је потребно рећи читаоцу јер он онда може да сазна да се правни статус неке професуре на ПБФ не самерава искључиво према секуларним универзитетским правилима, јер руководство БУ нема ништа са одговарајућим, православним учењем на ПБФ, које надгледа за то од Сабора делегирани Синод, као што нема ни са благословом Патријарха, без којег ниједан професор тамо не може да предаје. Да није тако, неки атеиста, таоиста или расколник би могли да предају на православном факултету. – Владика Максим то овде говори позивајући се на образложење одлуке Синода која се „претежно“ повезује са Статутом Универзитета. Јавности није доступан текст одлуке, па не можемо ништа прецизније рећи о томе. Али, сви који прочитају релевантне текстове Владике Давида, наћи ће апсолутну претежност на страни учења и делања Владике Максима, а исто следи и из већ поменутог Патријарховог писма.
      5) Теорија еволуције. Говорећи о односу Цркве према теорији еволуције, Владика Максим каже да би био „небивали преседан у историји Православља“ да Црква „за супротну хришћанском учењу прогласи једну научну теорију“. Прво, овде се имплицира неко проглашавање од стране Цркве, о чему досада нигде није било речи, нити било каквих најава.
      Друго. Владика Максим неопрезно поистовећује теорију еволуције са науком, па закључује да Православље не треба да улази у сукоб са науком. Међутим, наука и теорија еволуције нису једно. То нас уче и научници највишега реда, између осталих хришћанин Џон Ленокс, професор математике на Оксфорду.
      Треће. То да ли би негативан однос Цркве према некој научној теорији, у смислу указивања на извесне супротности и неспојивости хришћанског Предања и неке научне теорије, био небивали преседан у историји Православља, треба сагледавати управо са аспекта историје Цркве. Црква се увек бавила актуелним изазовима – однос према икони (дакле, сликарству), према етнофилетизму, итд. Неко је пре 1300 година могао рећи: па ово је небивали преседан да се Црква бави питањем сликарства!
      Четврто. Једно је теорија о температури језгра Сунца, а друго теорија о еволутивном настанку човека. Јер, прва теорија нема никакве импликације по веру Цркве, а друга има, и то најрадикалније. Теорија еволуције је неспојива са православним Предањем. Има више аспеката те неспојивости и о томе је Владика Давид подробно писао. Уз то треба поменути и да су заступници теорије еволуције најрадикалнији порицатељи хришћанског Предања, те да сами они доказују како теорија еволуције нужно искључује веру у Христа. Професор еволуционизма на Оксфорду, Ричард Докинс, један је од најгласнијих. Став Владике Маскима, и осталих потписника тог Става, да је теорија еволуције тренутно једина „плаузибилна“ научна теорија, дакле да је она вероватна и највише уверавајућа, превиђа нужне и сведотичуће импликације такве вероватноће на живот човека, на љубав и сва практична питања у животу. Читаоца можемо подсетити на Фридриха Ничеа, који је, полазећи од теорије еволуције као истините, поштено и јасно закључио да је појам културе, појам права, појам морала, појам слободне воље као такав онда бесмислен и постоји само као производ наше заблуде. Ниче је имао тешке и подсмешљиве речи за оне који комбинују теорију еволуције и хришћанство. Један хришћанин, који држи теорију еволуције за плаузибилну, морао би – како би избегао подсмех савремених атеиста, а уједно и њихову, тиме произведену или оснажену, логичну сумњичавост и одстојање према Цркви – бити способан да одговори таквим аргументима као што су, на пример, Ничеови, са истим поштењем и истом снагом.
      Пето. Владика Максим не помиње сопствени покушај утеловљења постулата теорије еволуције у светоотачко Предање, то да су још Свети Оци човека одређивали као животињу. Дакле, не ради се само о односу према једној научној теорији и њеној плаузибилности, него и томе да се у самом православном Предању налазе истине до којих касније долази наука о еволуцији – а то је да је човек, заправо, животиња. Да се ту ради не само о погрешном него и о кривотворећем тумачењу неких места код Светих Отаца, указује Владика Давид у једном од последњих текстова (овде).
      6) Таоизам. Владика Максим каже да му је приговорено и „благонаклоно виђење према таоизму“ у једном његовом тексту (овде). У самом приговору, међутим, примедба садржи оштрије речи од „благонаклоног виђења“. Ту своју идеју, у интервјуу, Владика Максим релативизује речима да је цитирао некога другог. Тај цитат, међутим, налази се на крају текста, долази као закључак и смисаоно тежиште текста је на њему. Уклопљеност смисла цитата са смислом целог текста показује да то није цитат који подразумева дистанцу аутора текста од цитата, него приклањање цитату као свом изразу.
      7) Транспарентност Цркве. Говорећи о Сабору и Синоду, Владика Максим каже да рад Цркве уопште треба да буде транспарентнији. Није јасно зашто је онда баш он, Владика Максим, тражио да се из мајског саборског саопштења за јавност избаци следеће:
       „Епископ западноамерички Максим је изразио жаљење због своје несмотрене и непримерене изјаве у једном интервјуу да је Свети Сава на неканонски начин издејствовао аутокефалију Српске Цркве. Та изјава је многе саблазнила. Изјавио је пред Сабором да прихвата да је Свети Сава поступио беспрекорно, по светим канонима, приликом стицања аутокефалије и, најзад, затражио и добио опроштај од Сабора.“
      О нападу Blica на Владику Иринеја због ових реченица, као и само покајно писмо Владике Максима, читалац може да прочита овде. Опрезан читалац може да види да овај текст из Саопштења садржи један убедљивији израз покајања него само писмо Владике Максима.
      8) Мир. Владика Максим упућује критике Синоду што је прослава 800 година аутокефалности СПЦ прошла без гостију из других Цркава. Да је било је планирано да сви православни патријарси дођу на прославу, те многи представници других верских заједница, знамо из периода пре наступања проблема везаних за додељивање аутокефалности Украјини. Међутим, како отад Москва и Цариград не саслужују, то је било немогуће. Нама је, ваљда, циљ мир, а не да доливамо уље на ватру. То је прво потребно објаснити читаоцу, а онда објаснити и свој евенутални предлог прославе на којој би заједно били и московски и цариградски патријарси и епископи.
      9) Украјинско питање. Одговарајући на питање о додељивању аутокефалности „македонској, црногорској и украјинској православној цркви“, Владика Максим каже да се ту не могу повући „јасне паралеле“ и да је „свака од поменутих области случај за себе“. Читаоца би овде требало подсетити на геополитички контекст, те да је то бар једна јасна и више него очигледна паралела. А ту је, исто тако, и етнофилетизам као очигледан и од ових страна јавно изражен мотив. Одмах затим, након реченице да поменуте заједнице не испуњавају канонске услове за аутокефалију, Владика Максим додаје – логички немотивисано претходном реченицом – да је Митрополит Онуфрије некада сам био потписник захтева за украјинску аутокефалију. Након тога следи уопштен закључак да је феномен аутокефалије данас у кризи и да га је потребно решити на Свеправославном Сабору. Потребно је обавестити читаоца овде о томе да је Владика Максим у једном јануарском интервјуу за Теологија.нет, дакле пре покајања у мају, аутокефалију коју је издејствовао Свети Сава писао под наводницима, покушавајући релативизацијом српске аутокефалије да оправда давање аутокефалије Украјини. Након оштре реакције опрезних читалаца, уредништво сајта је текст интервјуа унеколико, али суштински битно, изменило, дакле кривотворило, па сада доступни текст не представља аутентични интервју. На те неетичке измене првобитног текста Владика Максим, како би заштитио своје оригинално и слободно мишљење, није јавно реаговао. Ове информације свакако могу да утичу на боље разумевање изречених ставова и у овом, НИН-овом интервјуу.
      Читаоцу би, у сваком случају, требало рећи и то да Онуфрије као Митрополит у Украјини није тражио аутокефалију, те да стога аутокефалија не може ни да буде дата, без обзира што је он некад, пре постајања поглаваром, био потписник таквог захтева. То што је он некад то потписао евентуално говори о његовој личној несигурности, промени мишљења, другачијем контексту, можда о дволичности, шта год, али он је сада канонски поглавар у Кијеву и он увек наглашава да, као једини канонски поглавар, није тражио аутокефалију. Даље, овде је битно увидети и то да док се помиње некадашњи потпис садашњег канонског и од свих признатог Митрополита, истовремено се не помиње и садашње и некадашање неприпадање Цркви оних којима је Цариград дао аутокефалију: они су или избачени из Цркве, као нпр. Мираш Дедеић, или нису никад ни били крштени у Православној Цркви. Како је, дакле, могуће да они који нису чланови Православне Цркве, без свете тајне крштења односно без свете тајне покајања, добију аутокефалност? Непомињање једне тако важне чињенице, а помињање некадашњег потписа садашњег канонског поглавара, може само да збуни читаоца и наведе на погрешне закључке. Тако, изостављањем битних конкретних чињеница, Владика Максим на крају уопштава проблем у једну нејасну, не баш одређену појаву: феномен кризе. Без објашњеног разлога фокус са постојећег и лако видљивог појединачног пребацује се на непостојећи општи план. Ако један једини патријарх са својим епископатом одлучи да да аутокефалију – против канона (што имплицира и сам Владика Максим) и против здравог разума (јер, био је много пута са разних страна упозорен куда то води, што Владика Максим не имплицира, него је, напротив, у поменутом кривотвореном интервјуу рекао да ће тај чин можда бити „квасац неког дубљег јединства“) – онда то не може представљати неки општи црквени феномен. Да ове збуњиве речи не би погрешно утицале на читаоца, најбоље је упутити га на јасни званични став Српске Православне Цркве по том питању (овде).
      10) Ректорка Поповић. Посебно чуђење код читаоца може да изазове задивљеност Владике Максима пред реаговањем ректорке Поповић – пред њеном подршком студентима и тиме отпором актуелном режиму. Ако строго узмемо речи у оквиру овог интервјуа, испада да ректорка Поповић представља пример слободног става и узорног академског понашања, „храбрости и интегритета“, њу је ,,утешно видети“, она „брани живе људе“, док чланове Синода – Патријарха Иринеја, Митрополита Порфирија, Митрополита Хризостома, Владику Иринеја Буловића и Владику Давида – имплицитно не красе такве похвале, него: неприродност и избегавање дијалога, неумеће у разумевању факултетских правила, неразумевање текстова Владике Максима, несвест о значају прославе аутокефалности и неодговорност и лењост поводом њеног организовања, као и „супротност духу и завештању Светог Саве“.
      Непоменута чињеница је, међутим, да се реткорка Поповић првих дана опирала студентима, а тек онда одлучила да стане на њихову страну. Шта је разлог те промене стране, на читаоцу је да просуди сам. Ректор који своју дужност обавља по праву и по врлини не би ни допустио да дође до ситуације у којој студенти протестују због нечега што је изван њихове надлежности, као што су лажни докторати. У свету „друге Србије“, која данас готово апсолутно контролише јавност у Србији, притом, одмах постаје јунак онај који каже нешто што се коси са режимском политиком и криминалом, осим – а то је битно напоменути – ако та критика не долази са стајалишта одбране српских интереса и хришћанских вредности. Ректорка је баш тих дана своје храбре одбране живих људи уручила почасни докторат Џудит Батлер, која је филозоф-пропагатор најекстремнијег вида порицања појмова мушко и женско, отац и мајка, син и ћерка итд. По Џудит Батлер, Владика Максим није мушкарац, него је његово мишљење да је мушкарац пројектовање његове агресивне воље за моћи на себе и свет око себе. Измишљање свих могућих псеудосексуалних идентитета, који бујају на Западу и пробујавају и код нас, засновано је управо на филозофији Џудит Батлер. Тај чин давања части је у најдубљој сагласности са политиком коју на том пољу води Влада Србије и коју симболизује њена председница. Ректорка на академском и институционалном универзитетском нивоу утемељује оно што актуелни режим корак по корак спроводи у пракси. Колико је њен чин подршке студентима храбар треба самеравати и са тог аспекта: она је активан чинилац борбе против хришћанских вредности, па је, из угла колонијалних интереса, којима служи и актуелни режим, њена ректорска позиција, заправо, неугрозива.

      11) Борба. Владика Максим примећује парадоксалност додељивања Ордена Светога Саве Вучићу, који јавно пропагира поделу Косова и Метохије, односно „разграничење“ – дакле кршење Устава и крајњи чин предаје српске земље и тамошњих Срба на милост и немилост Арбанасима – што Црква једногласно оцењује као издају. У реду. Али, Владика Максим не примећује парадоксалност у томе што њега интервјуишу управо они који се по том питању не разликују од Вучића. Не примећује да га интервјуишу они који иначе немају везе са Црквом и на њу гледају титоистичким очима. Како бисмо избегли сваки етички неспоразум са читаоцем, најбоље би било приметити и тај парадокс да медији који пропагирају признавање терористичке државе на Косову и Метохији - НИН, Danas, Blic, Nova S (N1) - заузимају страну у унутарцрквеним питањима и очигледно фаворизују одређене владике, међу којима је управо он, Владика Максим, који сматра да Орден Светог Саве припада Србима на Косову и Метохији. Помињање и проблематизовање и тог парадокса било би од помоћи, јер би читаоцу то био позив на поверење. Овако, у суочавању са овим очигледним парадоксима, можемо закључити да се ту ради само о спољашњим парадоксима, а о унутрашњој, не лако уочљивој, логичности.

      12) Слободно мишљење Владике Григорија. Владика Григорије и о. Вукашин Милићевић – гостовали су у Utisku nedelje као браниоци слободног мишљења и у том контексту су говорили и о њему, Владици Максиму. Владика Григорије, који је претходно изјавио да је професор Мило Ломпар заслужио да добије Орден Светог Саве, није, међутим, као заступник слободног мишљења упитао водитељку емисије како то да никад није позвала тог тако заслужног професора да и он искаже своје слободно мишљење. Тако се Владика Григорије придружује главном уреднику НИН-а, који не помиње професора Ломпара када Владици Максиму поставља питање о одбијању учешћа на свечаности и помиње само Матију Бећковића. То је чин истоветан прећуткивању имена овог професора и на РТС приликом извештаја о добијању награде за књигу о Милошу Црњанском. Видимо, дакле, да су по питању слободног мишења РТС, НИН и Nova S (N1) усаглашени.
      Поред професора Ломпара, у Utisku nedelje нећемо чути ни професора Милоша Ковића, нити друге јавне прегаоце за опстанак српске културе и части. Нити ће икад један од ути?
      View full Странице

    • Од Zoran Đurović,
      Осврт на збуњујући интервју Владике Максима НИН-у
       
      Претходних месеци у српској јавности приметна је медијска смутња у вези са дешавањима унутар Српске Православне Цркве. Листови Blic и Danas објавили су више текстова који се баве црквеним питањима, а прошле седмице имали смо интервју Владике Маскима НИН-у и гостовање Владике Григорија и о. Вукашина Милићевића на Novoj S (N1). Да се наведени медији у овоме не односе непристрасно и етички, него навијачки и манипулативно, показује тенденциозан избор саговорника, увек иста мета напада, а као пластичан доказ треба навести и случај одбијања једног полемичког текста од стране листа Danas (овде), иако је претходно у том листу аутор текста директно нападанут и омаловажаван. У овом осврту на интервју Преосвећеног Владике Максима НИН-у циљ нам је да укажемо на неколико места која би недовољно упућени читалац могао схватити погрешно: неке речи Владике Максима могу истовремено да представљају и његов чисто субјективан осећај и израз објективног стања ствари, а, уз то, постоји и низ неизречених података, што, све заједно, може да збуни читаоца и доведе до погрешних закључака.

      1) Јесењи Сабор. Владика Максим каже да је са „многобројним“ другим архијерејима тражио јесењи Сабор. У питању је било њих 14 владика од 42, што је једна трећина. Тачно је да 14 није мало и да се употреба речи многобројно тиме може оправдати као лични утисак, али то је у реалности само једна трећина епископа. Они су сви били ту и њих 28, дакле, тај захтев није хтело да потпише, што је двоструко више. Како бисмо избегли сваку потенцијалну манипулацију чињеницама, најбоље би било да кажемо: Нас 14 је хтело, њих 28 није хтело. Недовољно обавештени читалац овако може да стекне утисак да неки (малобројни) Синод злоупотребљава своју позицију и узурпира израз слободног гласа већине владика.

      2) Текстови Владике Давида. Владика Максим каже да они који га смењују са професорске катедре треба да чују и другу страну. Тако неупућени читалац може стећи утисак да чланови Синода уопште неће да чују одбрану Владике Максима, а можда чак инсинуира њихову злонамерност, ауторитарност, страх од контрааргумената, недостатак управо онога што Црква свим својим бићем треба да сведочи – а то је отвореност за дијалог и слободно мишљење. Читајући овај интервју читалац уопште и не помишља да се у мају ове године водила озбиљна и опширна расправа управо о проблемима које Владика Максим помиње и не помиње. Како бисмо избегли сваки потенцијални неспоразум са читаоцем интервјуа, најбоље би било јасно рећи: На Сабору у мају доста се разговарало о томе и закључили смо да ја нисам у праву, али ја сада имам нешто ново да кажем, што тада нисам, а они неће да ме саслушају. То ново је оно што би, ако постоји, требало изнети и слободно објаснити у интервјуу. Овде, међутим, није изостављено само помињање саборске расправе у мају, него и помињање неколико опширних и јавних текстова једног од чланова Синода, Владике Давида, који се подробно баве управо овом проблематиком, што значи да представљају и слушање и озбиљно разматрање друге стране, односно ставова Владике Максима. Ти текстови су доступни на сајту Епархије Крушевачке (овде). Владика Максим ниједном не помиње нити име, нити ставове, ните релевантне текстове Владике Давида. То је погрешно, јер текстови Владике Давида су недовољно познати јавности којој се у интервјуу обраћа Владика Максим и долазак до њих би само био од користи за истину.

      3) Критика и покајање на Сабору. Владика Максим у интервјуу не помиње своје покајање на Сабору у мају, а које је везано за однос према Светом Сави и његовом канонском, односно неканонском (што значи и преварантском) издејствовању аутокефалности. Како бисмо избегли сваки потенцијални неспоразум са читаоцем, најбоље би било управо овако да кажемо: Погрешно сам схватио и доживео Светога Саву, покајао сам се пред Сабором и Сабор је моје покајање уважио. О томе да је Свети Сава потпуно канонски издејствовао аутокефалност Српске Цркве писао је након Сабора и Владика Атанасије Јевтић, духовни отац Владике Максима. Уз то, указано нам је тада, у време око Сабора, и на проблеме у вези са односом Владике Максима према Васељенској Патријаршији и Украјини, као и на његово потписивање на Сабору у Криту, које није у складу са Уставом СПЦ, а јесте са јавним претензијама Цариградске Патријаршије да под своју јурисдикцију присвоји све православне епархије у Америци, дакле и ону чији је он Епископ. Уз ове неизречене податке, читаоцу треба саопштити и Патријархову реченицу у писму Владици Атанасију Јевтићу, која каже да Владика Максим након покајања „и даље срља истим путем“. (овде)

      4) Смена са факултета. Владика Максим каже да руководство Универзитета најбоље зна чиме се поштује а чиме крши његов Статут. То је, наравно, јасно само по себи. Али, ноторна је чињеница и то да Православни богословски факултет има, законски регулисан, специјални статус у оквиру Београдског универзитета, то јест да он у првом реду припада Цркви. То је потребно рећи читаоцу јер он онда може да сазна да се правни статус неке професуре на ПБФ не самерава искључиво према секуларним универзитетским правилима, јер руководство БУ нема ништа са одговарајућим, православним учењем на ПБФ, које надгледа за то од Сабора делегирани Синод, као што нема ни са благословом Патријарха, без којег ниједан професор тамо не може да предаје. Да није тако, неки атеиста, таоиста или расколник би могли да предају на православном факултету. – Владика Максим то овде говори позивајући се на образложење одлуке Синода која се „претежно“ повезује са Статутом Универзитета. Јавности није доступан текст одлуке, па не можемо ништа прецизније рећи о томе. Али, сви који прочитају релевантне текстове Владике Давида, наћи ће апсолутну претежност на страни учења и делања Владике Максима, а исто следи и из већ поменутог Патријарховог писма.
      5) Теорија еволуције. Говорећи о односу Цркве према теорији еволуције, Владика Максим каже да би био „небивали преседан у историји Православља“ да Црква „за супротну хришћанском учењу прогласи једну научну теорију“. Прво, овде се имплицира неко проглашавање од стране Цркве, о чему досада нигде није било речи, нити било каквих најава.
      Друго. Владика Максим неопрезно поистовећује теорију еволуције са науком, па закључује да Православље не треба да улази у сукоб са науком. Међутим, наука и теорија еволуције нису једно. То нас уче и научници највишега реда, између осталих хришћанин Џон Ленокс, професор математике на Оксфорду.
      Треће. То да ли би негативан однос Цркве према некој научној теорији, у смислу указивања на извесне супротности и неспојивости хришћанског Предања и неке научне теорије, био небивали преседан у историји Православља, треба сагледавати управо са аспекта историје Цркве. Црква се увек бавила актуелним изазовима – однос према икони (дакле, сликарству), према етнофилетизму, итд. Неко је пре 1300 година могао рећи: па ово је небивали преседан да се Црква бави питањем сликарства!
      Четврто. Једно је теорија о температури језгра Сунца, а друго теорија о еволутивном настанку човека. Јер, прва теорија нема никакве импликације по веру Цркве, а друга има, и то најрадикалније. Теорија еволуције је неспојива са православним Предањем. Има више аспеката те неспојивости и о томе је Владика Давид подробно писао. Уз то треба поменути и да су заступници теорије еволуције најрадикалнији порицатељи хришћанског Предања, те да сами они доказују како теорија еволуције нужно искључује веру у Христа. Професор еволуционизма на Оксфорду, Ричард Докинс, један је од најгласнијих. Став Владике Маскима, и осталих потписника тог Става, да је теорија еволуције тренутно једина „плаузибилна“ научна теорија, дакле да је она вероватна и највише уверавајућа, превиђа нужне и сведотичуће импликације такве вероватноће на живот човека, на љубав и сва практична питања у животу. Читаоца можемо подсетити на Фридриха Ничеа, који је, полазећи од теорије еволуције као истините, поштено и јасно закључио да је појам културе, појам права, појам морала, појам слободне воље као такав онда бесмислен и постоји само као производ наше заблуде. Ниче је имао тешке и подсмешљиве речи за оне који комбинују теорију еволуције и хришћанство. Један хришћанин, који држи теорију еволуције за плаузибилну, морао би – како би избегао подсмех савремених атеиста, а уједно и њихову, тиме произведену или оснажену, логичну сумњичавост и одстојање према Цркви – бити способан да одговори таквим аргументима као што су, на пример, Ничеови, са истим поштењем и истом снагом.
      Пето. Владика Максим не помиње сопствени покушај утеловљења постулата теорије еволуције у светоотачко Предање, то да су још Свети Оци човека одређивали као животињу. Дакле, не ради се само о односу према једној научној теорији и њеној плаузибилности, него и томе да се у самом православном Предању налазе истине до којих касније долази наука о еволуцији – а то је да је човек, заправо, животиња. Да се ту ради не само о погрешном него и о кривотворећем тумачењу неких места код Светих Отаца, указује Владика Давид у једном од последњих текстова (овде).
      6) Таоизам. Владика Максим каже да му је приговорено и „благонаклоно виђење према таоизму“ у једном његовом тексту (овде). У самом приговору, међутим, примедба садржи оштрије речи од „благонаклоног виђења“. Ту своју идеју, у интервјуу, Владика Максим релативизује речима да је цитирао некога другог. Тај цитат, међутим, налази се на крају текста, долази као закључак и смисаоно тежиште текста је на њему. Уклопљеност смисла цитата са смислом целог текста показује да то није цитат који подразумева дистанцу аутора текста од цитата, него приклањање цитату као свом изразу.
      7) Транспарентност Цркве. Говорећи о Сабору и Синоду, Владика Максим каже да рад Цркве уопште треба да буде транспарентнији. Није јасно зашто је онда баш он, Владика Максим, тражио да се из мајског саборског саопштења за јавност избаци следеће:
       „Епископ западноамерички Максим је изразио жаљење због своје несмотрене и непримерене изјаве у једном интервјуу да је Свети Сава на неканонски начин издејствовао аутокефалију Српске Цркве. Та изјава је многе саблазнила. Изјавио је пред Сабором да прихвата да је Свети Сава поступио беспрекорно, по светим канонима, приликом стицања аутокефалије и, најзад, затражио и добио опроштај од Сабора.“
      О нападу Blica на Владику Иринеја због ових реченица, као и само покајно писмо Владике Максима, читалац може да прочита овде. Опрезан читалац може да види да овај текст из Саопштења садржи један убедљивији израз покајања него само писмо Владике Максима.
      8) Мир. Владика Максим упућује критике Синоду што је прослава 800 година аутокефалности СПЦ прошла без гостију из других Цркава. Да је било је планирано да сви православни патријарси дођу на прославу, те многи представници других верских заједница, знамо из периода пре наступања проблема везаних за додељивање аутокефалности Украјини. Међутим, како отад Москва и Цариград не саслужују, то је било немогуће. Нама је, ваљда, циљ мир, а не да доливамо уље на ватру. То је прво потребно објаснити читаоцу, а онда објаснити и свој евенутални предлог прославе на којој би заједно били и московски и цариградски патријарси и епископи.
      9) Украјинско питање. Одговарајући на питање о додељивању аутокефалности „македонској, црногорској и украјинској православној цркви“, Владика Максим каже да се ту не могу повући „јасне паралеле“ и да је „свака од поменутих области случај за себе“. Читаоца би овде требало подсетити на геополитички контекст, те да је то бар једна јасна и више него очигледна паралела. А ту је, исто тако, и етнофилетизам као очигледан и од ових страна јавно изражен мотив. Одмах затим, након реченице да поменуте заједнице не испуњавају канонске услове за аутокефалију, Владика Максим додаје – логички немотивисано претходном реченицом – да је Митрополит Онуфрије некада сам био потписник захтева за украјинску аутокефалију. Након тога следи уопштен закључак да је феномен аутокефалије данас у кризи и да га је потребно решити на Свеправославном Сабору. Потребно је обавестити читаоца овде о томе да је Владика Максим у једном јануарском интервјуу за Теологија.нет, дакле пре покајања у мају, аутокефалију коју је издејствовао Свети Сава писао под наводницима, покушавајући релативизацијом српске аутокефалије да оправда давање аутокефалије Украјини. Након оштре реакције опрезних читалаца, уредништво сајта је текст интервјуа унеколико, али суштински битно, изменило, дакле кривотворило, па сада доступни текст не представља аутентични интервју. На те неетичке измене првобитног текста Владика Максим, како би заштитио своје оригинално и слободно мишљење, није јавно реаговао. Ове информације свакако могу да утичу на боље разумевање изречених ставова и у овом, НИН-овом интервјуу.
      Читаоцу би, у сваком случају, требало рећи и то да Онуфрије као Митрополит у Украјини није тражио аутокефалију, те да стога аутокефалија не може ни да буде дата, без обзира што је он некад, пре постајања поглаваром, био потписник таквог захтева. То што је он некад то потписао евентуално говори о његовој личној несигурности, промени мишљења, другачијем контексту, можда о дволичности, шта год, али он је сада канонски поглавар у Кијеву и он увек наглашава да, као једини канонски поглавар, није тражио аутокефалију. Даље, овде је битно увидети и то да док се помиње некадашњи потпис садашњег канонског и од свих признатог Митрополита, истовремено се не помиње и садашње и некадашање неприпадање Цркви оних којима је Цариград дао аутокефалију: они су или избачени из Цркве, као нпр. Мираш Дедеић, или нису никад ни били крштени у Православној Цркви. Како је, дакле, могуће да они који нису чланови Православне Цркве, без свете тајне крштења односно без свете тајне покајања, добију аутокефалност? Непомињање једне тако важне чињенице, а помињање некадашњег потписа садашњег канонског поглавара, може само да збуни читаоца и наведе на погрешне закључке. Тако, изостављањем битних конкретних чињеница, Владика Максим на крају уопштава проблем у једну нејасну, не баш одређену појаву: феномен кризе. Без објашњеног разлога фокус са постојећег и лако видљивог појединачног пребацује се на непостојећи општи план. Ако један једини патријарх са својим епископатом одлучи да да аутокефалију – против канона (што имплицира и сам Владика Максим) и против здравог разума (јер, био је много пута са разних страна упозорен куда то води, што Владика Максим не имплицира, него је, напротив, у поменутом кривотвореном интервјуу рекао да ће тај чин можда бити „квасац неког дубљег јединства“) – онда то не може представљати неки општи црквени феномен. Да ове збуњиве речи не би погрешно утицале на читаоца, најбоље је упутити га на јасни званични став Српске Православне Цркве по том питању (овде).
      10) Ректорка Поповић. Посебно чуђење код читаоца може да изазове задивљеност Владике Максима пред реаговањем ректорке Поповић – пред њеном подршком студентима и тиме отпором актуелном режиму. Ако строго узмемо речи у оквиру овог интервјуа, испада да ректорка Поповић представља пример слободног става и узорног академског понашања, „храбрости и интегритета“, њу је ,,утешно видети“, она „брани живе људе“, док чланове Синода – Патријарха Иринеја, Митрополита Порфирија, Митрополита Хризостома, Владику Иринеја Буловића и Владику Давида – имплицитно не красе такве похвале, него: неприродност и избегавање дијалога, неумеће у разумевању факултетских правила, неразумевање текстова Владике Максима, несвест о значају прославе аутокефалности и неодговорност и лењост поводом њеног организовања, као и „супротност духу и завештању Светог Саве“.
      Непоменута чињеница је, међутим, да се реткорка Поповић првих дана опирала студентима, а тек онда одлучила да стане на њихову страну. Шта је разлог те промене стране, на читаоцу је да просуди сам. Ректор који своју дужност обавља по праву и по врлини не би ни допустио да дође до ситуације у којој студенти протестују због нечега што је изван њихове надлежности, као што су лажни докторати. У свету „друге Србије“, која данас готово апсолутно контролише јавност у Србији, притом, одмах постаје јунак онај који каже нешто што се коси са режимском политиком и криминалом, осим – а то је битно напоменути – ако та критика не долази са стајалишта одбране српских интереса и хришћанских вредности. Ректорка је баш тих дана своје храбре одбране живих људи уручила почасни докторат Џудит Батлер, која је филозоф-пропагатор најекстремнијег вида порицања појмова мушко и женско, отац и мајка, син и ћерка итд. По Џудит Батлер, Владика Максим није мушкарац, него је његово мишљење да је мушкарац пројектовање његове агресивне воље за моћи на себе и свет око себе. Измишљање свих могућих псеудосексуалних идентитета, који бујају на Западу и пробујавају и код нас, засновано је управо на филозофији Џудит Батлер. Тај чин давања части је у најдубљој сагласности са политиком коју на том пољу води Влада Србије и коју симболизује њена председница. Ректорка на академском и институционалном универзитетском нивоу утемељује оно што актуелни режим корак по корак спроводи у пракси. Колико је њен чин подршке студентима храбар треба самеравати и са тог аспекта: она је активан чинилац борбе против хришћанских вредности, па је, из угла колонијалних интереса, којима служи и актуелни режим, њена ректорска позиција, заправо, неугрозива.

      11) Борба. Владика Максим примећује парадоксалност додељивања Ордена Светога Саве Вучићу, који јавно пропагира поделу Косова и Метохије, односно „разграничење“ – дакле кршење Устава и крајњи чин предаје српске земље и тамошњих Срба на милост и немилост Арбанасима – што Црква једногласно оцењује као издају. У реду. Али, Владика Максим не примећује парадоксалност у томе што њега интервјуишу управо они који се по том питању не разликују од Вучића. Не примећује да га интервјуишу они који иначе немају везе са Црквом и на њу гледају титоистичким очима. Како бисмо избегли сваки етички неспоразум са читаоцем, најбоље би било приметити и тај парадокс да медији који пропагирају признавање терористичке државе на Косову и Метохији - НИН, Danas, Blic, Nova S (N1) - заузимају страну у унутарцрквеним питањима и очигледно фаворизују одређене владике, међу којима је управо он, Владика Максим, који сматра да Орден Светог Саве припада Србима на Косову и Метохији. Помињање и проблематизовање и тог парадокса било би од помоћи, јер би читаоцу то био позив на поверење. Овако, у суочавању са овим очигледним парадоксима, можемо закључити да се ту ради само о спољашњим парадоксима, а о унутрашњој, не лако уочљивој, логичности.

      12) Слободно мишљење Владике Григорија. Владика Григорије и о. Вукашин Милићевић – гостовали су у Utisku nedelje као браниоци слободног мишљења и у том контексту су говорили и о њему, Владици Максиму. Владика Григорије, који је претходно изјавио да је професор Мило Ломпар заслужио да добије Орден Светог Саве, није, међутим, као заступник слободног мишљења упитао водитељку емисије како то да никад није позвала тог тако заслужног професора да и он искаже своје слободно мишљење. Тако се Владика Григорије придружује главном уреднику НИН-а, који не помиње професора Ломпара када Владици Максиму поставља питање о одбијању учешћа на свечаности и помиње само Матију Бећковића. То је чин истоветан прећуткивању имена овог професора и на РТС приликом извештаја о добијању награде за књигу о Милошу Црњанском. Видимо, дакле, да су по питању слободног мишења РТС, НИН и Nova S (N1) усаглашени.
      Поред професора Ломпара, у Utisku nedelje нећемо чути ни професора Милоша Ковића, нити друге јавне прегаоце за опстанак српске културе и части. Нити ће икад један од ути?
    • Од Логос,
      У оквиру новог семестра предавања Школе православне духовности при Црквеној општини, катихета Бранислав Илић одржао је предавање 3. новембра 2019. године, у свечаној дворани Гимназије Јован Јовановић Змај. Катихета Бранислав је говорио на тему: Свето Писмо и Литургија.               Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Логос,
      Благословом Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког др Иринеја, а у оквиру Школе православне духовности у Новом Саду, у недељу, 3. новембра 2019. У 19:00 часова у Гимназији Јован Јовановић Змај одржаће се предавање на тему:

      СВЕТО ПИСМО И ЛИТУРГИЈА

      Предавач: Бранислав Илић, катихета
      Плакат у PDF формату
         

        Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...