Jump to content

Православни Богословски факултет има и трећи уписни рок због недостатка буџетских студената

Оцени ову тему


Препоручена порука

пре 1 минут, Александар Милојков рече

Управо тако. Просвета је деградирана, а и у тој и таквој деградираној просвети наставници веронауке су просветни радници другог реда - системски дискриминисани. Њима је законом онемогућено запослење на неодређено време. И то је тако већ пуних 18 година, од када је веронаука враћена у школе.

да, колико знам, вероучитељи сваке године обнављају уговор, што и не би можда, у нормалној држави, био проблем, здрава конкуренција, нема сигурности посла у јавном сектору итд... али знајући колико нам је правна и здрава држава, јасно је да су вероучитељи и веронаука као предмет, системски деградирани. 

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 74
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Постоване слике

пре 1 сат, Александар Милојков рече

Управо тако. Просвета је деградирана, а и у тој и таквој деградираној просвети наставници веронауке су просветни радници другог реда - системски дискриминисани. Њима је законом онемогућено запослење на неодређено време. И то је тако већ пуних 18 година, од када је веронаука враћена у школе.

Питање је да ли је статус веронауке у школама у Србији могао у старту бити другачији.С обзиром да је реч о веронауци која се изучава у грађанским школама,мислим да су они који су креирали планове и програме за веронауку  морали имати више флексибилности у том смислу.Неретко су програми више приличили средњим богословским школама.,мислим и на Србију и Републику Српску.Требало би да Црква ангажује своје најквалитетније потенцијале да припреме програме и уџбенике за основну и средњу школу.У овом контексту може се поставити питање статуса лаичке службе у Цркви.

Могао се осмислити предмет који би предавали теолози,а који би садржајно и тематски био интересантан свим ученицима,тако да би био редован предмет,и вероучитељи би имали сталан посао.Важније је ко предаје веронауку,и како презентује садржај тог предмета,од тога како се предмет зове,да ли је баш неопходно да се зове веронаука.Мислим да је упознавање ученика са хришћанском вером и религијом уопште,веома важно,али да стално треба усавршавати програме,уџбенике,и формирати стручне тимове који би креирали најквалитенији вид верске наставе.

У републици Српској веронауку углавном сви ученици изучавају,вероучитељи имају исти статус као и сви остали просветни радници,међутим мислим да ту има много простора за побољшање у сваком погледу.рад у школи је веома захтеван и захтева много времена и посвећености.На последњем семинару вероучитеља,било је речи о тој некој претенциозности када је реч о веронауци,да се одмах очекују ученици на Литургији ,док и у Грчкој,где веронаука има добар статус у континуитету,није велики проценат ученика и студената који учествују у светотајинском животу Цркве,тек касније,када уђу у брак,добију децу,у већој мери долазе на Литургију.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 2 часа, Протомајстор рече

ПБФ прима 150 буџетских и 80 самофинансирајућих. То је укупно 230 места. 

Преостало је било 20 буџетских места што значи да је уписано 130 студената. То је по мени сасвим довољан број.

У Србији ради око 1800 вероучитеља од којих можда тек половина има завршен ПБФ, а ту је и добар број вероучитеља из Републике српске који студирају у Београду, а не у Фочи где је зато ситуација са уписом још лошија. 

 

Студенти из Републике Српске студирају на Универзитетима у Новом Саду и Београду,па је очекивано да то важи и за ПБФ. Нови Сад и Београд су удаљени нпр.од Бијељине око 100 км,док је до Фоче 4-5 сати вожње.Некако ми уз одлазак на студије увек иде и одлазак у већи град од оног у коме живиш, није студиј само предавање,учионица и књига,тако да у том смислу разумем зашто студенти одлазе на студије у Београд,па и када је реч о ПБФ.

Да би број студената на ПБФ био већи,треба афирмисати и лаичку службу у Цркви и имати више поверења у лаике:citac:1324_womens:slikanje::dobro:

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Могли би да убаце и онлајн варијанту, било би веће интересовање, неће данашњи клинци да губе време, што је добро, ко ће да се бакће око 5 и више година само око факултета, а има толико других опција.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

On 13.9.2019. at 14:15, Александар Милојков рече

Засићење тржишта, да тако кажем. Места вероучитеља су углавном попуњена, рукополагање је мисаона именица... Људи не желе да студирају тако захтеван факултет па да после конобаришу.

Баш тако . Ја сам се баш због тога одлучио да не идем на ПБФ . Имам превише другара који немају неку везу па сад раде свакакве послове где им ни средња школа не треба . Џаба и после одлазак на мастер или докторске студије у Грчку ,Русију или на Запад. Иначе ситуација није таква само у Србији него у целокупној СПЦ у Европи, Америци итд.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ne znam sto se ljudi zale, stanje ovakvo, stanje onakvo, to smo mi, kakav narod, takva jerarhija, takva drzava.

Ko da su oni bez vlasti bolji. A cim dobije malo vlasti odma je veci od zivota. Kuka na drzavu, a sam je nepravedan, kuka na vladike, a sam ne podnosi brata.

Kako vecina ljudi misli, i kako se ponasa i sa zrnom vlasti, hvala Bogu sto nemaju vlast.

Ajde... Da je dobro, nije, i nece nikad biti bolje, jer takvi su ljudi... Samo ce pojedinci zasijati tu i tamo...

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 21 часа, Александар Милојков рече

Њима је законом онемогућено запослење на неодређено време. И то је тако већ пуних 18 година, од када је веронаука враћена у школе.

Zašto je to tako. O čemu se radi.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

On 13.9.2019. at 14:15, Александар Милојков рече

Засићење тржишта, да тако кажем. Места вероучитеља су углавном попуњена, рукополагање је мисаона именица... Људи не желе да студирају тако захтеван факултет па да после конобаришу.

Одлично.Било је и крајње време.Надам се да ће и у богословије ићи само најупорнији и они са љубављу према Богу и Цркви грејани а не рачунице ради или они копи-пасте теолози,сви исти,досадни и стерилни,нема ни а од аутентичности.

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

On 13.9.2019. at 18:34, Ćiriličar рече

Црква треба да нађе начина да одговори изазову времена и прошири своју делатност И ван богослужења и пуке веронауке.

 

On 13.9.2019. at 18:34, Ćiriličar рече

Постоји милион начина да Црква прошири своју Мисију, али ништа не чини по том питању.

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

On 13.9.2019. at 18:20, Vasqe рече

kadra previše,a dece sve manje...o rukopolozenju ni govora u neko skorije vreme...tako da razumem sto je manjak studenata,jednostavno,koliko god pobožni bili,ipak morate imati neku egzistenciju od fakulteta.

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    • Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу
  • Сличан садржај

    • Од JESSY,
      "Очекујемо да нам се прво Он саобрази, па да ми кренемо Њему. А рука Његова је ту, само је наша најчешће на телефону"
      Пише: О. Дарко Ристов Ђого
      Било је то првих дана након децембарске агоније, оних дана када је Вања још долазила сваки дан да ми дадне Дексазон и Лонгацеф, а ознојене мајице се смјењивале на мени.
      Размишљао сам да ми је година готово као Ристу када је отишао – мени тада 37, њему је било 38, и да је сваки дан заиста Божији дар.
      Размишљао сам о свакоме о кога сам се у животу огријешио и о потреби да сазна да ми је жао.
      Размишљао сам како да промијеним свој живот, себе. Гледао сам изнад главе овај наш породични иконостас, Христов лик, Богородице како га држи, Јованов, Павлов, Теодора Вршачког, кога ми је ономад са сузама донио добри Драган. Гледао гусле. Нисам могао да читам. Није ми ни било потребно. Све што сам имао да кажем или сам знао наизуст, или је без ријечи текло из срца.
      И шта да промијеним? Шта није ваљало?
      Од тада се много шта промијенило.
      Борба са собом, коју као свештеници, борећи се за друге, често оставимо по страни, опет је постала моја свакодневица. И стопила су се искуства толико људи који су ми се икада обратили у Цркви са мојим агонијама и радостима. Настао је један мали подсјетник душе. Сав саткан од малих заповијести.
      Најприје, као на крају Острва, могао сам само да кажем свима око себе: „не чини великог гријеха!“ Како једноставна и како заборављена мисао! Јесте, и најмања заповијест скретање је са пута, али није узалуд онда речено: „не чини великог гријеха!“ Јер гријех се обрнуо у овом времену смутње. Долазили су ми не једном сасвим унесрећени људи да се позабаве ситницама, али без икаквог осјећаја да су и њихове душе и тијела страдала од блуда или лажи.
      И док се ми бавимо „узнемиреношћу“, узрок те узнемирености је пливао међу нама. И потпуно је неважно било да ли смо правдали своје бродоломе са „ја сам њу волио“ или са „ја њу нисам волио“ – људи су се крхали по пучини живота и сматрали да је њихов највећи проблем пар мишева у потпалубљу.
      Некада ми је рекла Ања: „Дарко, биће страшно живјети у свијету без бака!“ „Како, Ања, без бака?“ „Без оних дивних бака, у марамама, без њих, мислим.“ И заиста хоће. Данашњи човјек неће да одрасте. Он се квари – ријетко ко да се сачувао од гријеха и порока, дакле: нисмо остали дјеца – али остајемо дјетињасти. То је императив културе коју живимо: вјечито млад.
      Одлучио сам и то да промијеним. Да ми је вријеме да баталим мајицу и џепарице, када нисам у мантији. Да ставим заврату, када пођем у Цркву. Кажу ми: „оче, види се да волите браћу нашу Србе у Црној Гори“. Волим их, срце су мога срца. Али ја носим заврату јер Ристо није ни стигао да је стави. Носим јер, од како се упокојио Шашо Ђого, не знам да ли је још неки Ђого и стави на главу. Ако потрају дани, хоћу да будем ђед са завратом. Историју је немогуће вратити уназад. Али се и „Ђогима“ и Србима могуће обновити, опет се наћи у очима бољих од нас.
      Пазите на дјецу. Дајте им и пажње и љубави и ускратите им сву пажњу баш из љубави. Тражите на вјечитој оштрици и нелакој ивици ону мјеру у којој ћете пустити дјецу да не буду изопштеници из свијета својих вршњака, али и штитите их својом љубављу, предачким причама, вашим понашањем, од свијета у коме је најприхватљивије да увијек носе тренерку и да узрасту у хиперсексуализоване објекте тржишта. Волите их не сведозвољавајућом замјеном за љубав већ љубављу. Учите их да пјевају и старе пјесме и Даницу Црногорчевић. Да знају за Косово, да знају шантићевску Отаџбину, не само као пјесму, већ као осјећај и оринентацију на путу. Да знају да то што су рођени као Срби значи само онолико колико обавезује.
      Повјерујмо у спасење, у то да га још има. Да ово у чему јесмо није оно што треба да буде. Нама данас толико недостаје те потраге за спасењем, за очајним вапајем Петра који тоне док гледа Христа како ходи по води. Пропио си се – устани, бори се.
      У смјени постеља ти је отишла младост – окрени се, нађи биће коме ћеш служити, које ће ти служити, проживите чисто. Убили сте дијете – родите и покајање и дијете. Спасења има, рука дивнога Христа чека, само је ми не тражимо, јер очекујемо да нас Он прво обузме, па узме за руку. Очекујемо да нам се прво Он саобрази, па да ми кренемо Њему. А рука Његова је ту, само је наша најчешће на телефону.
      И нека ту буде крај. Треба свакако оставити све што смо прочитали тога дана на маргинама душе а њу поклонити само оним Богонадахнутим – Пророцима и Апостолима, Златоусту и оцу Јустину. Да на сваку ријеч коју сам написао и на сваку ријеч о ријечи коју сам написао долази по мало чтења свештених списа – сијали бисмо као народ.
      Свако од нас је бескрајно мањи од онога на шта га Богочовјек позива и нико није толико нечист да промјеном живота не може постати опет човјек.
      Пуно је и ово речено. И зато, по оца Лазара ријечи: И то је то, И ником ништа.
      https://www.in4s.net/spasenja-ima-ruka-divnoga-hrista-ceka-samo-je-mi-ne-trazimo/
       

      View full Странице
    • Од JESSY,
      Пише: О. Дарко Ристов Ђого
      Било је то првих дана након децембарске агоније, оних дана када је Вања још долазила сваки дан да ми дадне Дексазон и Лонгацеф, а ознојене мајице се смјењивале на мени.
      Размишљао сам да ми је година готово као Ристу када је отишао – мени тада 37, њему је било 38, и да је сваки дан заиста Божији дар.
      Размишљао сам о свакоме о кога сам се у животу огријешио и о потреби да сазна да ми је жао.
      Размишљао сам како да промијеним свој живот, себе. Гледао сам изнад главе овај наш породични иконостас, Христов лик, Богородице како га држи, Јованов, Павлов, Теодора Вршачког, кога ми је ономад са сузама донио добри Драган. Гледао гусле. Нисам могао да читам. Није ми ни било потребно. Све што сам имао да кажем или сам знао наизуст, или је без ријечи текло из срца.
      И шта да промијеним? Шта није ваљало?
      Од тада се много шта промијенило.
      Борба са собом, коју као свештеници, борећи се за друге, често оставимо по страни, опет је постала моја свакодневица. И стопила су се искуства толико људи који су ми се икада обратили у Цркви са мојим агонијама и радостима. Настао је један мали подсјетник душе. Сав саткан од малих заповијести.
      Најприје, као на крају Острва, могао сам само да кажем свима око себе: „не чини великог гријеха!“ Како једноставна и како заборављена мисао! Јесте, и најмања заповијест скретање је са пута, али није узалуд онда речено: „не чини великог гријеха!“ Јер гријех се обрнуо у овом времену смутње. Долазили су ми не једном сасвим унесрећени људи да се позабаве ситницама, али без икаквог осјећаја да су и њихове душе и тијела страдала од блуда или лажи.
      И док се ми бавимо „узнемиреношћу“, узрок те узнемирености је пливао међу нама. И потпуно је неважно било да ли смо правдали своје бродоломе са „ја сам њу волио“ или са „ја њу нисам волио“ – људи су се крхали по пучини живота и сматрали да је њихов највећи проблем пар мишева у потпалубљу.
      Некада ми је рекла Ања: „Дарко, биће страшно живјети у свијету без бака!“ „Како, Ања, без бака?“ „Без оних дивних бака, у марамама, без њих, мислим.“ И заиста хоће. Данашњи човјек неће да одрасте. Он се квари – ријетко ко да се сачувао од гријеха и порока, дакле: нисмо остали дјеца – али остајемо дјетињасти. То је императив културе коју живимо: вјечито млад.
      Одлучио сам и то да промијеним. Да ми је вријеме да баталим мајицу и џепарице, када нисам у мантији. Да ставим заврату, када пођем у Цркву. Кажу ми: „оче, види се да волите браћу нашу Србе у Црној Гори“. Волим их, срце су мога срца. Али ја носим заврату јер Ристо није ни стигао да је стави. Носим јер, од како се упокојио Шашо Ђого, не знам да ли је још неки Ђого и стави на главу. Ако потрају дани, хоћу да будем ђед са завратом. Историју је немогуће вратити уназад. Али се и „Ђогима“ и Србима могуће обновити, опет се наћи у очима бољих од нас.
      Пазите на дјецу. Дајте им и пажње и љубави и ускратите им сву пажњу баш из љубави. Тражите на вјечитој оштрици и нелакој ивици ону мјеру у којој ћете пустити дјецу да не буду изопштеници из свијета својих вршњака, али и штитите их својом љубављу, предачким причама, вашим понашањем, од свијета у коме је најприхватљивије да увијек носе тренерку и да узрасту у хиперсексуализоване објекте тржишта. Волите их не сведозвољавајућом замјеном за љубав већ љубављу. Учите их да пјевају и старе пјесме и Даницу Црногорчевић. Да знају за Косово, да знају шантићевску Отаџбину, не само као пјесму, већ као осјећај и оринентацију на путу. Да знају да то што су рођени као Срби значи само онолико колико обавезује.
      Повјерујмо у спасење, у то да га још има. Да ово у чему јесмо није оно што треба да буде. Нама данас толико недостаје те потраге за спасењем, за очајним вапајем Петра који тоне док гледа Христа како ходи по води. Пропио си се – устани, бори се.
      У смјени постеља ти је отишла младост – окрени се, нађи биће коме ћеш служити, које ће ти служити, проживите чисто. Убили сте дијете – родите и покајање и дијете. Спасења има, рука дивнога Христа чека, само је ми не тражимо, јер очекујемо да нас Он прво обузме, па узме за руку. Очекујемо да нам се прво Он саобрази, па да ми кренемо Њему. А рука Његова је ту, само је наша најчешће на телефону.
      И нека ту буде крај. Треба свакако оставити све што смо прочитали тога дана на маргинама душе а њу поклонити само оним Богонадахнутим – Пророцима и Апостолима, Златоусту и оцу Јустину. Да на сваку ријеч коју сам написао и на сваку ријеч о ријечи коју сам написао долази по мало чтења свештених списа – сијали бисмо као народ.
      Свако од нас је бескрајно мањи од онога на шта га Богочовјек позива и нико није толико нечист да промјеном живота не може постати опет човјек.
      Пуно је и ово речено. И зато, по оца Лазара ријечи: И то је то, И ником ништа.
      https://www.in4s.net/spasenja-ima-ruka-divnoga-hrista-ceka-samo-je-mi-ne-trazimo/
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије посетио је 18. септембра 2021. године Православни пастирско-саветодавни центар Архиепископије београдско-карловачке.

       
      Његову Светост дочекали су и са радом Центра упознали директор Центра, протојереј ставрофор Петар Лукић, Старешина Саборне цркве Светог архангела Михаила у Београду и бројни сарадници и добротвори. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије освештао је том приликом просторије Центра, који се од недавно налази на новој адреси - у улици Краљице Наталије 45.
      Нека Господ благослови овај дом и све оне који овде раде, рекао је Патријарх Порфирије.
      Православни пастирско-саветодавни центар основан је на Цвети 1997. године у Београду са благословом блаженопочившег Патријарха српског Павла, као прва духовно-терапеутска установа у Србији.
       
      Извор: Телевизија Храм
    • Од александар живаљев,
      ИЗВОР: Radio Srpski Sion15.09.2021. 
      Студент Игор Јовановић, кога је номиновао вероучитељ Архијерејског намесништва пећиначког (Милош Јефтић) је ушао у топ 50 најбољих студената на свету и бори се за победу у конкуренцији свих светских средњошколаца, студената, мастер и доктораната – преко 3.500 номинованих из 94 државе“ (по подацима организатора конкурса Варки фондација, УК). Игор је једини из региона, и један од 6 најбољих студената Европе!
      Осим г. Јовановића, на такмичењу „Глобал студент“ вероучитељ Милош је био ментор („head teacher“) још два номинована студента из Републике Србије (из Пећиначког намесништва) од којих је, у шири избор, ушла и госпођица Емилија Бастајић, па је од два студента, којима је Јефтић био ментор, изабран г. Игор Јовановић.
      Игор је награђивани иноватор, уметник и спортиста; члан мисије ОЕБС, учесник на преко 120 пројеката у Европи и свету, који се 2018. године прикључио секцији с веронауке вероучитеља Милоша, која је постала вероватно најбољи неформални светски образовни центар.
      „Дружина змај у зелеленим чарапама“ је основана по благослову Његовог Преосвештенства Епископа сремског г. Василија, пре тачно једне деценије. За време свог мукотрпног рада, упркос бројним опструкцијама и без  икакве помоћи (све је вероучитељ финансирано од своје плате – „минималца“), Дружина је освојила више стотина награда на 80 врста такмичења из преко 40 научних области! Несвакидашња занимљивост је и та, што од свега тога, никад ништа није споменуто у школама, у којима је радио вероучитељ Милош – чак ни највише Државно признање „Светосавска награда“ 2021. Министрства просвете, која је ове године, први пут додељена неком предавачу из црквене просвете. 
      Вероучитељ Милош није имао коментар на све то, а Игор, наш најбољи студент, вели: „Ово је највећи успех српске просвете, који је забележила наша Дружина змај у зеленим чарапама. Част ми је што је је, од више вансеријских талената номинованих испред  Дружине, жири Варки фондације изабрао баш мене! Захваљујем се свом ментору, вероучитељу Јефтићу и Његовом Преосвештенству, Господину Василију! Позивам све заинтересоване да помогну рад наше Дружине – исплатиће се им се! 
      Достављам и ексклузивну фотографију из Оренбурга, са Министром просвете Републике Црне Горе Весном Братић (са форума „Евроазија глобал 2021.“ који се одржава под покровитељством Председника Путина), на коме сам био представник Републике Србије! И другу, са доделе највишег просветног признања, Светосавске награде 2021, коју сам по жељи свог вероучитеља, преузео у Влади Србије.”
         



      View full Странице
    • Од александар живаљев,
      ИЗВОР: Radio Srpski Sion15.09.2021. 
      Студент Игор Јовановић, кога је номиновао вероучитељ Архијерејског намесништва пећиначког (Милош Јефтић) је ушао у топ 50 најбољих студената на свету и бори се за победу у конкуренцији свих светских средњошколаца, студената, мастер и доктораната – преко 3.500 номинованих из 94 државе“ (по подацима организатора конкурса Варки фондација, УК). Игор је једини из региона, и један од 6 најбољих студената Европе!
      Осим г. Јовановића, на такмичењу „Глобал студент“ вероучитељ Милош је био ментор („head teacher“) још два номинована студента из Републике Србије (из Пећиначког намесништва) од којих је, у шири избор, ушла и госпођица Емилија Бастајић, па је од два студента, којима је Јефтић био ментор, изабран г. Игор Јовановић.
      Игор је награђивани иноватор, уметник и спортиста; члан мисије ОЕБС, учесник на преко 120 пројеката у Европи и свету, који се 2018. године прикључио секцији с веронауке вероучитеља Милоша, која је постала вероватно најбољи неформални светски образовни центар.
      „Дружина змај у зелеленим чарапама“ је основана по благослову Његовог Преосвештенства Епископа сремског г. Василија, пре тачно једне деценије. За време свог мукотрпног рада, упркос бројним опструкцијама и без  икакве помоћи (све је вероучитељ финансирано од своје плате – „минималца“), Дружина је освојила више стотина награда на 80 врста такмичења из преко 40 научних области! Несвакидашња занимљивост је и та, што од свега тога, никад ништа није споменуто у школама, у којима је радио вероучитељ Милош – чак ни највише Државно признање „Светосавска награда“ 2021. Министрства просвете, која је ове године, први пут додељена неком предавачу из црквене просвете. 
      Вероучитељ Милош није имао коментар на све то, а Игор, наш најбољи студент, вели: „Ово је највећи успех српске просвете, који је забележила наша Дружина змај у зеленим чарапама. Част ми је што је је, од више вансеријских талената номинованих испред  Дружине, жири Варки фондације изабрао баш мене! Захваљујем се свом ментору, вероучитељу Јефтићу и Његовом Преосвештенству, Господину Василију! Позивам све заинтересоване да помогну рад наше Дружине – исплатиће се им се! 
      Достављам и ексклузивну фотографију из Оренбурга, са Министром просвете Републике Црне Горе Весном Братић (са форума „Евроазија глобал 2021.“ који се одржава под покровитељством Председника Путина), на коме сам био представник Републике Србије! И другу, са доделе највишег просветног признања, Светосавске награде 2021, коју сам по жељи свог вероучитеља, преузео у Влади Србије.”
         


×
×
  • Креирај ново...