Jump to content
  • Сличан садржај

    • Од JESSY,
      “Vi ste svetlost svetu”. Tako glasi jedna od najčuvenijih rečenica iz najpoznatije besede u istoriji.
      Ovo je priča o jednoj ženi koja svetli toliko da je svet, odviknut od ljubavi zbog narastajućeg samoljublja, ostao suznih očiju kada je njenom količinom ljubavi bio zaslepljen sa najveće scene.
                               
    • Од Драгана Милошевић,
      Mogu da kažem da sam srećan čovek, imam porodicu, zdrav sam, radim posao koji volim… Međutim, da nije bilo knjiga uz koje sam pronašao unutrašnji mir, verovatno se sada ne bih ovako osećao.
      Ovako priča Arslan Bajramoski (48), radnik “Gradske čistoće”, koji je više od 20 godina čistio prestoničku kaldrmu, a potom u petoj deceniji života završio studije ekonomije i upisao master. I čija je životna priča postala pravi mali američki san na srpski način.
      Poslednji put smo se sa Arsom videli početkom prošle godine, kada su ga do master diplome specijalističkih studija ekonomije delila još četiri ispita. Danas je do ostvarenja cilja preostalo samo da odbrani master rad.
      – Fokusiran sam na završavanje master rada na temu “Upravljanje bankarskim rizicima”, očekujem da to završim ove jeseni. Potrebna mi je novija literatura kako bih mogao da napišem rad i zaista bih bio zahvalan ukoliko bi neko mogao da mi pomogne. Teško je jer ova tema mi nije bliska u praksi, moj posao podrazumeva nešto potpuno drugo – iskreno će popularni Arsa. Ljubav prema čitanju spoznao je sasvim slučajno u 21. godini i od tada koristi svaki slobodan trenutak da pročita neko novo delo.
      – Nemam baš vremena za čitanje u poslednje vreme, ali nedavno sam pročitao “Monah Kalist” autora Milivoja Jovanovića. Preporučio bih je svima koji žele da pronađu svoj mir.
      Ovako priča Arslan Bajramoski (48), radnik “Gradske čistoće”, koji je više od 20 godina čistio prestoničku kaldrmu, a potom u petoj deceniji života završio studije ekonomije i upisao master. I čija je životna priča postala pravi mali američki san na srpski način.
      Poslednji put smo se sa Arsom videli početkom prošle godine, kada su ga do master diplome specijalističkih studija ekonomije delila još četiri ispita. Danas je do ostvarenja cilja preostalo samo da odbrani master rad.
      Ne krije Arsa da su u momentu kada je odlučio da u petoj deceniji života upiše fakultet, tj. Visoku školu za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo, mnogi sumnjičavo vrteli glavom.
       
      – Porodica mi je govorila da nisam normalan.
      Danas, nakon što je studije završio u roku i kada je na korak do master diplome, supruga i deca ponosno govore o njemu. Iako nema mnogo slobodnog vremena, Arsa, kako kaže, uspeva da pomogne supruzi oko kućnih poslova, da pročita pokoju knjigu, ali i da uživa u duhovnoj, crkvenoj muzici koja je njegova oaza mira.

      – Ono što se u mom životu događa predstavlja više od sna.
      A svoju nesvakidašnju životnu priču planira da prenese na papir, te nakon što zvanično postane master ekonomista, pisanje romana biće njegova preokupacija. Možda će jednog dana Arsina knjiga izazvati isti onaj osećaj kod nekog čitaoca kao što je kod njega probudila prva knjiga koju je pročitao. Da ga deca nadmaše
      Premda njegovi blizanci (22) nisu još upisali fakultete, on ne gubi nadu da će se to dogoditi i da će ga nadmašiti.
      – Ćerka i sin su završili Kožarsku školu i zasad nisu zainteresovani za studije uprkos mojim naporima da im objasnim lepotu učenja i čitanja. Sin trenutno radi preko omladinske u “Gradskoj čistoći” i kada je uvideo težinu posla, obećao mi je da će upisati fakultet – iskren je Arsa.
      Fotografija i – ruža
      Pažnja javnosti za ovog pasioniranog ljubitelja knjiga, vrednog radnika i marljivog studenta odjeknula je pre dve godine, kada je spisateljica Mirjana Bobić Mojsilović objavila fotografiju sa Arsom na društvenoj mreži Instagrami pohvalila njegov trud da završi studije ekonomije. Danas, poznata spisateljica Arsu smatra svojim drugom i zove ga njenim herojem. Na promociji Mirjanine knjige u martu ove godine, Arsa joj je doneo ružu, kao mali znak zahvalnosti za svu podršku koju mu je pružila, što je posebno dirnulo Mojsilovićevu.
      Poruka Vladete Jerotića
      Arsa je posebno poštovanje gajio prema akademiku Vladeti Jerotiću.
      – Čistio sam oko Hrama Svetog Save kad se pojavio. Zaustavio sam ga i rekao mu da obožavam njegov lik i delo, a on mi je kazao: “Nema potrebe da obožavam njega, obožava se Bog”. Nisam znao šta da mu odgovorim, ali sam razumeo poruku.
      izvor
    • Од Милан Ракић,
      Grupa derviša sa Kosova i Metohije došla je u Beograd gde su danas u Šejh Mustafinom turbetu kod Studentskog trga odrzali zikr (molitvu), prvu posle 236 godina u Beogradu.

      Okupljeni koji su došli iz Đakovice, nosili su tradicionalnu garderobu, a molitva Bogu je počela uz karakteristične ritmičke pokrete koji se razlikuju od ostalih pripadnika muslimanske veroispovesti.
      Derviši kažu da su se okupili kako bi odali počast preminulom rođaku, čija duša je, kako smatraju i dalje živa.
      „Ta duša koja je ostala ovde, među svim ostalim koje su otišle i nestale, nama to simbolično mnogo znači. I mi zato volimo da ga posećujemo, da ga obeležavamo i slavimo, da radimo neka dobra dela i poklonimo njegovoj duši. Mi imamo to verovanje u islamu da taj živ čovek kada radi neko dobro delo i dobije nagradu od boga za to dobro delo, tu nagradu može da pokloni nekom umrlom“, objasnio je Muhamed Nasir iz Islamska zajednica.
      Šejh Mustafino turbe posvećeno je Mustafi Bagdađaninu, starešini Hadži-šejh Muhamedove tekije u kojoj su se okupljali derviši moćnog reda Kadir.

    • Од Милан Ракић,
      Kultni filmski omnibus “Kako je propao rokenrol” drži svoj status poput poluga zlata. “Čuo sam da ga puštaju Bad Blue Boysi kad se voze u autobusu na gostovanja”, rekao je između ostalog Zoran Pezo, režiser poznat po emisijama Hit Depo, Ružiona, te po režiranju dodjela nagrade Porin. U filmu “Kako je propao rokenrol” režirao je prvu (od ukupno tri) priče. Obljetnica filma je bila povod za ovaj razgovor u kojem smo se dotakli mnogo toga   Kako sada gledate na „Kako je propao rokenrol”? To je prijelomni film naše generacije. Svi smo mislili da neće biti rata, a u filmu vidiš da najavljujemo rat, kad vidiš kartu kako osvaja Nindža. Nindža ima majicu Batmana, a taj film se pojavio tek poslije. To je zasluga scenarista Branka Vukojevića, on je osjećao što će biti trend. Branko je znao koji će bend za godinu dana biti bend broj jedan. On se igrao s naslovom: ‘Kako nam je propao seks?’, ‘Kako nas je propala droga?’. Te zajebancije je bilo stalno. Ja sam u snimanje ušao skoro pa potpuno nespreman. Trebao sam snimati zadnji, a zbog bolesti glumca snimao sam prvi, pripreme su mi skraćene s dva mjeseca na dva-tri tjedna. Ima ona scena kad Sarma (Ratko Tankosić) skuži u WC-u da je Koma Nindža, pa kaže: „Ćuti, bre, Koma, nemoj da te udavim u šolji”. Meni je to bio dobar znak da će film uspjeti, jer Sarma nije mogao od smijeha snimiti ispod 30 repeticija.

      Naslov filma je nastao iz Brankove intervencije. Svi smo bili obožavatelji grupe The Fall i voljeli smo Marka E. Smitha i njegovu odbojnost prema mainstreamu. Onda je netko spomenuo da je najlošiji film svih vremena „The Fall of Roman Empire”, pa smo se igrali s tim naslovom i na kraju se iskristalizirao „Kako je propao rokenrol”, i svi su bili zadovoljni s naslovom, dakle tri kompletne ekipe, znači, tri režisera, tri scenarista, Pajkić, Šijan je povremeno s nama razgovarao, došli su muzičari Vlada, Gile i Koja, i kad se sve to ujedinilo kao projekt, tada je to krenulo. Ekipa je bila top, fantastična sa svih strana, bilo da je riječ o beogradskoj, zagrebačkoj ili sarajevskoj.
      Najzaslužniji za mogućnost realizacije filma su bili Miša Radivojević i Branko Baletić, direktori Avala filma. Nismo mogli imati više sreće kad smo kao debitanti radili taj film koji nas je jako obilježio. Goran Gajić je već imao prvih problema na snimanju. Bili su mitinzi pred skupštinom, izvukao sam se prije mitinga, već sam montirao svoj dio. Ako gledaš kako Nindža osvaja tržište, točno su tako počinjala žarišta. Već se Bata Živojinović počeo zajebavati, dobacivati, već je tada slovenska roba bila pod embargom u Srbiji, a mi kao ekipa smo mislili da se to u stvari nikad neće dogoditi. Vlada Divljan i ja smo se zezali, hoćete li vi nas napasti, sjebao je sve taj rat.

      Branko Vukojević je poznat i kao glazbeni novinar… O njemu je napisana prekrasna monografija „Kako je bio rokenrol”. Branko Vukojević je s Nebojšom Pajkićem bio duša filma. Nebojša je bio središte toga da smo ih sve okupili u tako brzom roku. Branko Vukojević je nakon „Kako je propao rokenrol” napisao scenarij za film Gorana Gajića „Vita jela, zelen bor”. Izvrstan film. Tu se već vidi rat, dvije obitelji komuniciraju putem video kaseta, jedni šalju lovu i žele vidjeti što su sve napravili s tom lovom, ovi drugi muljaju.
      Kako se uklopio Bata Živojinović? Čini se da je Bata Živojinović bio vrlo benevolentan… Prišao je sa simpatijama i to se vidjelo. Čak se malo i zafrkavao, doživljavao je to kao rekreativni pristup. Trebali su snimati Bora Todorović i Srđan Todorović Žika – otac i sin u ulogama oca i sina. Međutim, u priču se upleo Kusturica, koji je Bori svašta napričao, i Bora se povukao. Srđan mi je rekao: „Ja ga mogu nagovoriti ako insistiraš”. U međuvremenu stupili smo u kontakt s Batom Živojinovićem koji je bio pojam one kinematografije i svega, a osim toga uloga Krste Klatića Klaje je izgledala kao da se po njemu pisala. Sjećam se da je na Festivalu u Vrnjačkoj Banji pogledao film i oduševio se.
      Našao sam Žikinu izjavu kako nije bio baš oduševljen sa svojom ulogom…  Žika je imao „method actor” fore, mjesec dana uopće nije prao kosu, on je to jako dobro postavio, nije bio otvoren, nije bio nasmijan i na taj način se zrcalio svom ocu jer je bio klinac koji se bunio protiv sistema. Na probnim snimkama na velikom platnu je bio fantastičan.
       
      U filmu je bilo zezanje sa Sonjom Savić, kojoj u jednom momentu Koma dobacuje da ne voli debele devojke, i onda sam se sjetio da je Gile 1986. Sonji Savić posvetio pjesmu „Debela devojka”. Da li je ta scena referenca na pjesmu „Debela devojka”? Bile su stalno iskrice, konotacije takvog tipa. To je bio krug ljudi koji je bio jako dobar međusobno privatno, kao rock-obitelj.
      Koji su bili vaši počeci? Gajić i ja smo počeli kao tinejdžeri i to kao književni kritičari i onda je došao novi val, rokenrol nam je bio puno bliži. Nema otkačenih književnih kritičara, ja sam se bacio na grupu Film, na Haustor, to su bili naši počeci. Imali smo 18-19 godina kad smo počeli i sve se zavrtjelo kad smo imali 24-25. Prvi spot za Partibrejkerse „Hiljadu godina” mi smo radili na njihovoj prvoj zagrebačkoj svirci u Saloonu. Gajić i ja smo pohađali tadašnji CEZAKUM, današnju Drugu gimnaziju, smjer novinski izvjestitelj. Imali smo školski list u kojem su glavni urednici bili Predrag Figenwald i redatelj Danko Volarić, te književnik i urednik Zoran Roško. Vesela televizija je prvotno napravljena za potrebe par koncerata, osnovana je kao “off-shot” projekt, na večeri Prskalica subotom u Lapidariju, ali bili smo toliko popularni da smo počeli to izvoditi sami četvrtkom. Pojavili su se Betamax, mala kamera i mali rekorder i mi smo počeli snimati, paralelno sa školom. Imali smo otkačene parodije, male video-skečeve, zezali smo se na temu Mirka i Slavka, male segmente videa, bilo je i erotike.

      Digla se velika fama oko toga, jer nije bilo zamislivo da netko sam proizvodi TV-program. Bili smo u Beogradu, čak i u Makedoniji, čak smo završili na izložbi u Klovićevim dvorima. Zezali smo se da je to „deevolucija hrvatske kulture od Baščanske ploče do Vesele televizije”. Kad smo dobili nagradu „7 sekretara SKOJ-a”, mi smo se zezali „7 samuraja SKOJ-a” i nitko nam to ni tada nije zamjerio. Iskustvo s „Veselom televizijom” nam je jako puno pomoglo za slaganje filma „Kako je propao rokenrol”. Gajić je imao bend po imenu Kapetan Video koji je čak dogurao do pozornice SKC-a. Stalno smo se motali između filmova, videa i rokenrola. Video nam je najbolje išao, a igrani film nam je bio san.
      Kako su profesori s Akademije gledali na vaše projekte? U počecima njima se to nikako nije sviđalo. U početku Vukotić i Babaja su bili protiv toga, da bi Akademija kasnije počela proizvoditi samo za televiziju i video. Na Akademiji se dogodio obrat, kad smo mi već krenuli drugim putevima, da su sve radili na videu, a nama je to što smo mi radili na videu bio problem, kao: „Kakav video, ovo je ozbiljna filmska akademija”. Teško su prihvaćali promjene. Babaja se hvalio da nikad u životu nije gledao „Star Wars”, a nama su Spielberg, Scorsese i Lucas bili samo takav pojam. S druge strane, bilo je naprednih ljudi kao Nenad Puhovski, Hrvoje Turković kao avangardni teoretičar, veliki Ante Peterlić koji ti je u teoriji dao sve što ti je mogao dati. Veliki Nikola Tanhofer je radio fotografiju… Svaki snimatelj koji je s nama radio vježbu je bio već zreo da odmah praktički bude u profesionalnoj produkciji. Hrvatska stvarno ima sreće da ima svjetski dobre snimatelje…bila je to dobra Tanhoferova podloga. Krešo Golik se nikad nije bunio na umjetničke stvari, samo zanatski dio posla, ozbiljna pitanja. Mi klinci smo često neke od njih doživljavali kao prepreku. Na kraju kad podvučemo crtu, dosta smo dobili od njih. Bili su to ozbiljni profesori s ozbiljnim znanjima, ali kad su te gurali u svoj umjetnički svijet koji nas tada nije zanimao, onda smo to doživljavali kao opresiju.

      S obzirom na povezanost filma i stripa, je li bilo kakvih razmišljanja da se „Kako je propao rokenrol” pretvori u franšizu? Nije, jer nas je bilo puno, nema Branka koji bi to sigurno mogao izvesti… Ima ideja da se proba napraviti spin-off, to već sad nije iduća generacija, sad je Koma deda, ili možda bi se dalo napraviti da je stariji tata. Vidjet ćemo, razgovara se, bilo bi dobro da se još malo zezamo dok su uspomene jake. Nadam se da ću napraviti bar booklet sad za tridesetu obljetnicu. U jesen ćemo u Studentskom centru organizirati 30. obljetnicu filma. Probat ćemo dovesti ekipu, da se svi zabavimo. Koja ima bend Trese lupa udara koji svira muziku iz filma. Gledao sam ga u Vintageu i bio je fantastičan. Bilo bi sjajno da omogućimo da dođe i s tim bendom. 
      Kako ste funkcionirali s Vladom Divljanom koji je radio muziku za vašu priču u filmu? Divno. On je bio prekrasan čovjek i bilo mi je žao što on i Idoli nisu više poslije svirali u Kulušiću. Bio sam u njegovoj ekipi za tulumarenje po Zagrebu i Beogradu, on je tada tek istraživao po filmu, iako je imao već dvije tri kompletne filmske muzike.
      Potpisani ste kao koautor „Ninja mixa”… Da, svirali smo i bili zbor. Nešto smo snimali i s Kojom, koji je više volio da je njegov rad – njegov rad. U filmskoj ekipi, u manjoj ulozi se pojavio i tadašnji bubnjar Električnog orgazma, Goran Čavajda, naš dragi Čavke, koji je nažalost preminuo, laka mu zemlja.
       
      Kako ste uspjeli nagovoriti pjevače kao što su Halid Bešlić i Toma Zdravković da sudjeluju u filmu? I Vesna Zmijanac, i Halid Muslimović je tamo… Nisu oni uski kako se to misli. Baletić me molio da ubacim Tomu jer je već tada bio jako bolestan, da ga ovjekovječimo i da on paše u priču. Odmah sam to i snimio. Snimali smo Zdravkovića u sceni s Batom, najnormalnije, bio je fantastičan, ima svoju scenu, postoji ti verzija filma koja je rađena za TV i to je jedino iskoristila TV Sarajevo i koja je 15 minuta dulja. Verziju za kino smo morali malo sabiti jer nismo htjeli da film bude duži od dva sata. Scena s Tomom Zdravkovićem nije bila toliko bitna za sadržaj, pa je maknuta iz verzije za kina, ta scena je samo objašnjavala kako je Bata fenomenalan narodnjački manager. Mi smo išli na TV Sarajevo tri ponedjeljka kao tri odvojena filma, što je bila odlična fora. Prije toga bi bio razgovor s nama 10-15 minuta i s duljim verzijama naših filmova, što bi se tama zaokružilo na sat vremena. Sukus filma se najbolje zrcali u međuskečevima Zelenog Zuba, kojeg su formirali Gajić i Koja, uza svesrdnu pomoć ostatka ekipe.
      Kako ste oba Halida, Vesnu Zmijanac i Tomu nagovorili da to snime? Bila je to neka hit parada, njihov skupni nastup, rekli smo im da će biti na filmu i što treba raditi – slikati se s Ninjom i mahati u kameru. Njima je to bilo super. Poslije sam radio nešto s Bešlićem i čini mi se da on ni ne zna da je u tom filmu. I da ti još nešto kažem. Paralelno u studiju do nas su Dušan Kovačević i njegov ko-redatelj (mislim da je Andrija Đukić) dovršavali „Profesionalca” i mi smo gledali kako rade. Svaki njihov kadar je nama bio sjajan, a Kovačević i njegov koredatelj su se svađali kao pas i mačka. Nama nije bilo jasno zašto se toliko svađaju kad je, kažem, njihov film već tada izgledao super. Mislim da su njih dvojica tek na Festivalu u Puli shvatili kakav su sjajan film napravili.
       
      Zoran TUČKAR

    • Од Милан Ракић,
      Зимус смо на страницама нашег Форума објавили причу колеге Андреја Млакара о медијском аспекту приче о (могућем) обарању америчког бмбардера Б-2. Та тема је овде:
      Данас, на 20-ту годишњицу (наводног) обарања (20. мај 1999. године), Андреј се потрудио да своју анализу уреси још по којим податком...

      Ove godine 20. maja navršava se okrugla godišnjica “navodnog“ obaranja strateškog bombardera B-2A. Zašto navodnog pod znacima navodnika upitaće neko? Pa zato jer upravo priča o B-2 izazvala je najviše polemike i osporavanja, a bogami pljuštale su i uvrede.

      U poplavi raznih nestručnih, senzacionalističkih i paušalnih priča, izjava, jeftinih i komercijalnih istupa, prilika je da se upoznamo šta se stvrno te noći desilo iz pera stručnjaka, autora knjige koji ima pun mandat da zajedno sa svojim ratnim drugovima govori o tome. Oni su događaj stvorili i jedino oni ga mogu najvernije opisati.
      Priča o obaranju američkog strateškog bombardera B-2 na nebu Jugoslavije te ratne 1999. i dalje 20 godina kasnije ne jenjava. Priča koja i dalje budi maštu kako običnog sveta, tako i novinara, geopolitičara i analitičara dobila je status mita o kome se mnogo zna, ali malo ima konkretnih dokaza. Zato sam znatno ranije odlučio da ovu temu konačno rasvetlim i da na osnovu informacija i dokaza koji su ovde objavljeni sami čitaoci izvuku zaključak o tome šta se tačno desilo 20. maja 1999. u ranim jutarnjim časovima. Znatno pre ovog teksta prošle godine objavljen je sticajem okolnosti tekst o medijskom aspektu ove priče. Sada donosimo i ovu s čime će priča o događajima te ratne 1999. na nebu Srbije dobiti konačno celinu.
      Kroz kazivanja svojih ratnih drugova i svoje analitičke tekstove pukovnik Vojske Srbije Slaviša Golubović opisao je u prvom izdanju svoje knjige „Pad noćnog sokola“, situaciju koja se dešavala te noći na nebu šireg rejona Beograda. U poplavi raznih nestručnih, senzacionalističkih i paušalnih priča, izjava, jeftinih i komercijalnih istupa, prilika je da se upoznamo šta se stvrno te noći desilo iz pera stručnog lica, autora knjige koji ima pun mandat da zajedno sa svojim ratnim drugovima govori o tome. Oni su događaj stvorili i jedino oni ga mogu najvernije opisati.
      Treći raketni divizion 250. raketne brigade PVO VJ 19. maja te ratne 1999. godine nalazio se u rejonu sremskog sela Bečmen na vatrenom položaju. Tog dana dežurstvo na komandnom mestu 3. raketnog diviziona PVO preuzela je borbena posluga u sledećem sastavu: potpukovnik Đorđe Aničić rukovalac gađanja, potporučnik Miodrag Stojanović pomoćnik rukovaoca građanja, major Milorad Roksandić komandir raketne baterije, poručnik Tiosav Janković oficir za vođenje raketa, stariji vodnik Dejan Tiosavljević operator po praćenju F-1, zastavnik Dejan Matić, operator praćenja po F-2, vojnik Dejan Đorđević, poslužilac planšete, vojnik Slaviša Pavlović, poslužilac Odeljenja izvora napajanja, vodnik I klase Vladimir Ljubenković poslužilac na OASt, vojnik Vladimir Radovanović, poslužilac na OASt i vodnik Željko Jaćić poslužilac na IRZ.
      Divizion se nalazio u pripravnosti broj 3. Zbog jednodnevnog odsustva pojedinih pripadnika neki članovi borbene posluge dežurali su 24 časa. Dvadesetak minuta pre ponoći, divizion je sa Komandnog mesta raketne brigade PVO, po naređenju načelnika grupe za borbeno komandovanje, priveden u pripravnost broj 1. Nekoliko minuta posle ponoći 20. maja rukovalac gađanja potpukovnik Đorđe Aničić usmerio je pažnju borbene posluge na cilj koji se približavao na daljinu 16 do 17 kilometara, sa azimuta 170- 180 stepeni. Oficiri za vođenje raketa poručnik Tiosav Janković izveštava da je otkrio cilj, ubrzo sledi lansiranje dve rakete i njihov susret sa ciljem na daljini oko 11 kilometara.. Ono što je usledilo posle bilo je na šta su lansirane dve rakete i šta je to bilo pogođeno?!
      Članovi borbene posluge su ubeđeni da je pogođen avion, neki od njih su ubeđeni da je to strategijski bombarder B-2. Sve je ostalo na tome jer kako je vreme odmicalo tako su se izjave o ovom događaju menjale, misterija rasla u ovih 19 godina, a dokaza nigde. Stručna javnost se skoro nije ni oglašavala, ali zato jestu tabloidi i pojedini njuz portali, koji su od toga pravila naučnu fantastiku. Nedostatak opipljivih dokaza i verodostojnih svedoka celu priču su sveli na nivo mita i fantazije kao što je to slučaj sa bombardovanje aerodroma Tuzla u BiH i Rinas kod Tirane.
      Divizion je do te misteriozne noći lansirao ukupno sedam raketa i oborio dva neprijateljska aviona taktički bombarder F-117A i lovac F-16CG. Piloti oba aviona su se katapultirali, posle čega su spaseni. Iako uspešniji od ostalih raketnih diviziona brigade, starešine 3. raketnog je mučio problem nesipravnosti kanala druge rakete, koji je posle privremeno bio rešen zamenom odgovarajućeg bloka koordinatonog sistema..
      SVEDOČENJE DELA NEPOSREDNIH AKTERA GAĐANJA
      ” Pažljivo pratim kretanje odabranog cilja, koji kroz nekoliko okretaja antene dolazi na daljinu 17 do 18 kilometara. Odraz cilja je vrlo specifičan. Do sada sam u borbenom radu naučio kako na ekranu izgleda radarski mamac, kako izgleda vučeni mamac. Ovo je nešto drugo i prvi put vidim. Mnogo je veće i ima oblik nepotpunog tupog jednokrakog trougla. Komandujem ” Visoki” na daljini od 16 km i ” antena”. Za svega par sekundi oficir za vođenje raketa Janković pronalazi cilj, koji kreće u manevar, dovodi u presek markera. Predaje ga na praćenje operatorima koji ga uspešno prihvataju i stabilno prate. Već posle dve – tri sekunde komandujem: “Lansiraj, TT”;.
      Zaglušujući pisak, paljenje startnih motora i start prve rakete sa lansirne rampe, a posle pet sekundi i druge. Janković izveštava: “Parametar 4,4 km, visina 7, brzina 200m/s, a odmah i “; Prva lansirana, prva zahvaćena, druga lansirana, druga zahvaćena, vođenje normalno”. Tiosavljević komentariše: ” Šta je ovo?” Dok očekujem rezultat Janković izveštava: ” Prva eksplozija, druga eksplozija, daljina 13 km……Oni u vazduhu kao da znaju. Uskomešali su se i kompletazn nalet, najjači od početka rata kako sam ja u smeni ide na nas… Putem glasonogovorne veze naređujem komandiru odeljenja izvora napajanja, starijem vodniku Maletiću da izađe i proveri šta je sa lansirnom rampom, sa koje su lansirane rakete. Izveštava da je jedna raketa pala sa strele, da su avioni i dalje u vazduhu i da se jasno vide njihova navigaciona svetla. Aviona “milion”u vazduhu. Naleću u talasima na nas u tri pravca, od kojih jedna vodi kroz zonu zabrane 1.LR….“ , napisao je u svom svedočenju potpukovnik Đorđe Aničić, rukovalac gađanja koje je objavljeno u prvom izdanju knjige „Pad noćnog sokola“, autora pukovnika Slaviše Golubovića.
      “ Ušli smo već u novi dan kada je nekoliko minuta posle ponoći rukovalac gađanja nagovestio ulazak ciljeva u našu zonu uništenja…. Komande su mu jasne, nema dileme šta nam je činiti, a onda je sve išlo kao na filmu. Školski! Komandovanje za otkrivanje cilja, praćenje, lansiranje dve rakete, izveštaj o pogotku, upotreba imitatora zračenja… Rutinski kao da to radimo svaki dan…, piše u istoj knjizi pomoćnik rukovaoca gađanja rezervni poručnik Miodrag Stojanović.
      “Rakete se približavaju. U tačnu bazu ulazi prva i eksplodira u rejonu cilja na daljini od oko 11 km. Odraz eksplozije je veliki. Izveštavam, a brzo stiže i druga. Eksplodira i ona. Odraz eksplozije se širi oko cilja. Prizor je izuzetan… Nalet se nastavlja. Uglavnom dolaze sa juga. Iz nama nepoznatih razloga na prvoj lansiranoj rampi sa koje su odletele dve rakete, signalzacija pokazuje da nema preostale dve. Druga lansirna rampa za ovaj pravac je u zoni zabrane… U smeni smo ostali do narednog jutra, kada je u jedinicu došao i Komandant korpusa PVO, pokojni general Branislav Petrović. Čestitao nam je uspešno dejstvo i rekao koji je tip aviona pogođen. Sa terena tog jutra izostale su slike olupine aviona, tako da smo ostali uskraćeni za konačnu potvrdu da je srušen.
      Mnogo je podataka koji su išli u prilog različitim verzijama gađanja. Od mamaca aviona F-15 pa sve do aviona B-2. Kako je vreme prolazilo ostala je samo poslednja opcija, koja ima mnogo zagovornika i protivnika. Nismo našli delove pogođenog aviona, pa je i danas, kao i onda, podjednako nezahvalno i neprofesionalno tvrditi o kom je avionu reč. Ipak, priče o mamcu sam i tada smatrao besmislenima jer sam bio uveren da je reč o pravom cilju. Danas, sa više iskustva i nekoliko mirnodobskih bojevih gađanja, bez ikakve dileme, potpuno sam siguran da je gađan ” živ” cilj i da je pogođen sa dve rakete“, napisao je u istojimenovanoj knjizi pukovnik Tiosav Janković koji je danas na funkciji komandanta 250. raketne brigade, a to 20. maja bio je poručnik.
      “ U prvim minutama posle ponoći 20. 5. 1999. primljeno je nekoliko izveštaja sa terena o neobično jakoj buci u vazduhu, po opisu osmatrača, kao da je nešto pokvareno, krlja, guši se…, nisko je ne vidi se, ali se baš čuje.. Te informacije su bile sa područja zapadno od Beograda… Malo kasnije sam se čuo sa kolegom iz grupe za praćenje avioradio-saobraćaja u sastavu Republičke državne bezbednosti, koji mi je potvrdio da je aktivnost neprijatelja bila neuobičajena i da ” su se baš uzmuvali”. Radio-amateri iz Republike Srpske su uočili aktivnost SFOR-a i obavestili o prelasku grupe vozila iz Bosne i Hercegovine na teritoriju Hrvatske. Nešto neuobičajeno se dešavalo, ali preciznije informacije o mestu pada letelice nismo mogli da dobijemo.. Kao i u prethodnim slučajevima kada su oboreni avioni F- 117A i F-16 CG, registrovan je veći broj neprijateljskih letelica u vazduhu, način komunikacije i ponašanje naših osmatrača sa terena, ukazivali su na to da se desilo nešto izuzetno i različito od situacija koje su nastale nakon obaranja prethodna dva“, napisao je radio amater Dragan Antonić u prvom izdanju knjige Pad noćnog sokola .
      NEŠTO NEOBIČNO SE DESILO
      Rano ujutro 20. maja 1999. godine zamenik predsednika mesne zajednice Deč pitao je komandanta diviziona pukovnika Zoltana Danija: “Šta ste to radili noćas, videli smo gađanje, šta ste ono pogodili? Kad je to proletelo ovuda čulo se nešto neobično kao zvuk pokvarenog krunjača za kukuruz. Odlete prema Hrvatskoj!
      Takođe nekoliko pripadnika policijske stanice i jedan predstavnik Civilne zaštite u Vinkovcima navode: “Noćas je kod nas u Spačvanskoj šumi palo nešto ogromno. Vatrogasci su išli da gase požar. Kad su došli tamo ugledali su nešto nalik na leteći tanjir. Palo je kao da je spušteno odozgo, ali je izlomljeno. Liči na avion, ali ne zna se koji. Crn, ogroman, ravan, ima zaobljene ivice i nema ni jednu vertikalnu površinu. Za veoma kratko vreme došli su pripadnici SFOR iz Bosne i okružili ceo taj prostor. Nije više moglo da se priđe. Sledeća tri meseca u tu zonu su neprekidno ulazili i iz nje izlazili kamioni sa ceradom. Očigledno su nešto prevozili. Na kraju je odnet i čitav sloj zemlje, a na tom mestu je ostalo jezero.
      Inspektor u MUP-u R. Hrvatske koji je u to vreme radio u policijskoj stanici u Vukovaru, u razgovoru sa zastavnikom Milanom Barvalcem navodi: “Tokom te noći situacija u stanici se veoma uzburkala i bila je prava uzbuna. Šef specijalne jedinice je uputio jedinicu u Spačvansku šumu sa zadatkom da se ceo prostor opkoli i zabrani ulazak bilo kome. Govorilo se pao je avion i tamo niko ne sme da uđe. Prema atmosferi koja je vladala i ponašanju odgovornih siguran sam da je u tu šumu nešto važno palo“.
      Beogradski nedeljnik Ilustrovana politika u broju 2106 od 29. maja 1999. godine, u tekstu pod nazivom „Uhvaćen i nevidljivi duh” između ostalog konstatuje: „Direktan pogodak u kabinu američkog B-2A zauvek je okončao njegov let i osujetio nameru da već ranjenom Beogradu zada još teži udarac. Dim je kuljao, plameni jezici su gutali “nevidljivo” krilo. Crna ptičurina se strmoglavila ka zemlji, a ostale dve su već bežale ka bezbednim visinama, okrenuvši kljunove prema polaznim bazama.”
      Svoje pretpostavke o gađanju ovog bombardera iznosi i general-pukovnik Spasoje Smiljanić u svojoj knjizi Agresija NATO – Ratno vazduhoplovstvo i protivvazdušna odbrana u odbrani otadžbine:
      „Pričalo se i pisalo da je posle dejstva po objektima u rejonu Beograda, u Spačvanske šume (južno od Vinkovaca) pao jedan strategijski bombarder B-2A, te da je u vreme pada iz Tuzle pokrenuta specijalna američka jedinica. U toku agresije javljali su: služba osmatranja i obaveštavanja (OiO), radio-amateri, vizuelni osmatrači, prijatelji iz okruženja, a naveliko i sredstva informisanja javnosti…”
      OPRAVDANOST SUMNJE
      Dvadesetog maja 1999. godine borbena posluga 3. rd PVO je po svim pravilima borbenog rada i odredbama pravila gađanja izvršila uspešno dejstvo po cilju u vazdušnom prostoru. Ipak, dilema na šta su lansirane dve rakete i šta je i da li je pogođeno u prvim minutama 20. maja ni do današnjeg dana nije potpuno otklonjena! Članovi borbene posluge, potpuno uvereni u uspešno dejstvo i ohrabreni raznim „povoljnim ” vestima svih ovih godina, sigurni su da je pogođen avion. Neki od njih su i ubeđeni da je reč o strategijskom bombarderu B-2A.
      Stavovi pretpostavljenih starešina i komandi ovom događaju varirali su tokom vremena. Rano ujutro 20. maja, koji sat nakon izvršenog dejstva, general Branislav Petrović je prilikom svečane dodele odlikovanja i unapređenja pripadnicima Korpusa PVO u selu Bečmen, starešinama diviziona čestitao i uspešno dejstvo prethodne noći. Istakao je da su pripadnici diviziona ponovo osvetlali obraz našoj PVO pogodivši još jedan neprijateljski avion, ovog puta, po njegovim rečima, avion F-15. Ipak, bez delova i slika oborenog aviona, nekih drugih konkretnijih podataka il priznanja suprotne strane, takva potvrda uspešnog dejstva nije bila uverljiva.
      U tadašnjim analizama i izveštajima Komande brigade ovo gađanje je okvalifikovala kao uspešno. Komanda brigade je tokom rata rigorozno ocenjivala gađanja potčinjenih jedinica, tako da bez čvrstih dokaza i jasnih pokazatelja gađanja nisu kvalifikovana kako pogodak i uništenje cilja. Na ovaj način Komanda brigade je skoro sigurno umanjila svoje i rezultate svojih jedinica, ali je zarad objektivnosti sprečeno amatersko licitiranje o broju i vrsti uništenih ciljeva, navodi Golubović.

      ŠTA JE ONDA ISTINA
      Stručna javnost se nerado oglašavala o ovom događaju, a u retkim prilikama kada se neko izjašnjavao, bili su to ili prepisani stavovi nekih članova posluge ili krajnje skeptične izjave, koje nisu ostavljale ni trunku verovatnoće da je takvo nešto uopšte moguće. Stalne polemike na pojedinim forumima, povremeni članci u novinama, kao i sporadični komentari pojedinih analitičara, daju za pravo da kažemo da je i šira javnost ostala uskraćena za istinu o ovom intrigantnom događaju.
      Nedostatak opipljivih dokaza i razumljivo ćutanje suprotne strane trajno su zamrznuli podeljene stavove, tako da su obe strane uvek mogle pronaći dovoljno argumenata za svoje mišljenja.
      Povremeno objavljivanje članaka o obaranju B-2 znalo je na trenutak da uzburka pažnju javnosti, rasplamsa sporenja na forumima, a već koji dan kasnije slučaj se kao nerešen privremeno arhivira. Razlozi za ovo su pre svega izostanak temeljne i stručne analize smatra autor.
      Imajući u vidu da su stelt bombarderi B-2A praktično otvorili vazdušnu kampanju u agresiji NATO-a na SRJ, da je za 78 dana rata šest aviona ostvarilo 34 leta (51 pilot) iz SAD u SRJ, da su 23. aprila 1999. godine sa osam bombi od po 907 kg srušili most na Dunavu u Novom Sadu, da su i raketni sistemi NEVA bili meta njihovih bombi , kao i da je 20. maj 1999. godine bio njihov poslednji dan leta u operaciji Allied Force, može se osnovano pretpostaviti da je te noći bombarder B-2A bio u vazdušnom prostoru šireg rejona Beograda i da je gađan od 3. rd PVO, navodi se u knjizi.
      ZAKLJUČAK
      Na kraju ovog teksta valja reći da postoji veliki broj pitanja koja su ostala bez odgovora, a dodatno pitanje da li je” vuk sit, a sve ovce na broju? i dalje ostaje otvoreno usled zaključanih vrata u kući najveće supersile Sjedinjenih Država. Istina je jedna da će se o ovome dok se ne pruže validni dokazi i dalje prepričavati po medijima i forumima, a silueta B-2 iscrtana na komandnoj kabini raketnog sistema ” Neva” biće pokazatalje za naredne generacije da utvrde šta se to tačno desilo na nebu Jugoslavije-Srbije tog 20.maja ratne 1999.
      Kao novinar, imao sam priliku da se upoznam tokom pisanja i sa rukopisom drugog izmenjenog i dopunjenog izdanja knjege „Pad noćnog sokola“ . Njen autor, pukovnik Slaviša Golubović, uspeo je posle godinu dana mukotrpnog istraživanja da dođe do novih saznanja i odgovori na mnoga pitanja. Odgovori će konačno u potpunosti rasvetliti šta se te noći desilo, a šta se dešavalo narednih devet godina kako bi se prikrio stvarni gubitak.
      https://vojnopolitickaosmatracnica.wordpress.com/2019/05/03/gadanje-pod-velom-tajne-obaranje-bombardera-b-2-od-mita-do-istine-20-godina-od-price-koja-je-podelila-srbiju/

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...