Jump to content

Има ли на ПБФ-у у БГ јеретичких учења?

Оцени ову тему


Препоручена порука

Неколико цитата из последњег текста епископа крушевачког Давида, који заиста плаше, али и сажимају досадашње јавне расправе:

 

 

Coat_of_arms_of_Serbian_Orthodox_Church-
WWW.EPARHIJAKRUSEVACKA.COM

Прилози за Ново Добротољубље (наставак) Господе Исусе Христе помилуј ме и свет Твој   Коме дојади живот, тај се...

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • Одговори 71
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Популарне поруке

Ја сам био студент генерације. Све нивое студија сам прошао на ПБФ - од основних до докторских. Све време школовања био сам стипендиста Министарства вера (осим на докторским студијама, јер сам тада ве

Наш проблем је што свако мишљење које нам се не свиди (или које нисмо најбоље разумели, а мпжда и не желимо да га разумемо, па је проблем код нас а не код аутора) проглашавамо за јерес. Мене су учили

Не знам за монахе (мада познајем неке колеге који се јесу замонашили), али ово друго - није тачно. Многи желе да се рукоположе, али није у њиховој моћи. Њихове молбе леже у ладицама годинама (ако нису

пре 17 минута, Ćiriličar рече

Да „Целе цркве могу да погреше“ (Епископ Максим Васиљевић, Слобода Отаца као мартирија (или: против камуфлаже и неосетљивости)), у вези са овом изјавом треба приметити да људи у Цркви погреше, и да греше, но никада не и она, сама Црква!

A, šta ćemo sa ikonoboračkim saborom? Zar nije tada cela Crkva pogrešila, pa tek nakon nekoliko decenija ispravila tu grešku?

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 3 минута, Desiderius Erasmus рече

A, šta ćemo sa ikonoboračkim saborom? Zar nije tada cela Crkva pogrešila, pa tek nakon nekoliko decenija ispravila tu grešku?

Да „Целе цркве могу да погреше“ (Епископ Максим Васиљевић, Слобода Отаца као мартирија (или: против камуфлаже и неосетљивости)), у вези са овом изјавом треба приметити да људи у Цркви погреше, и да греше, но никада не и она, сама Црква! Па ни тада не греши она православна када се њено чланство верника сведе рецимо, на обим од неколицине светих: Атанасија Великог и Кападокијаца, Максима Исповедника и Фотија Великог, митрополита Григорија Паламе и Марка Ефеског …

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

"Према мом искуству, поједини професори и предавачи Православног богословског факултета у Београду, усудио бих се рећи, са презиром гледају на Цркву, посебно на јерархију која би требало да се повинује њиховој неприкосновеној псевдобогињи Теологији, односно њима, као њеним акредитованим представницима на земљи. Тај факултет, иако је по многим карактеристикама елитан, несумњиво има велики проблем јер није у стању да духовно формира студенте теологије, нити да развије љубав према Цркви, као првенствено богослужбеној заједници и клерикалној институцији. За разлику од других богословских школа у свијету, због горе наведеног свршени студенти из Београда углавном не постају монаси, а значајан број не жели ни свештеничку службу. Какве то посљедице има на црквену кадровску политику, не треба посебно образлагати.

Нажалост, поједини професори проповиједају једну теологију која је самопрокламовано наднационална, надемоционална, надцрквена, надјерархијска, надмонашка и у свему је изнад. Они сматрају да је то чиста наука, што можда и јесте, али посљедицу има аутизам теологије и аутистично понашање оних који то слиједе. Иако је аутор Прилога најпристојнији и најмање агресиван експонент ове мале интересне клике на Карабурми, и о коме сам увијек чуо све најбоље, чак и он са невиђеном лакоћом игнорише ставове митрополита Амфилохија и владике Иринеја, или пак критикује Патријархово писмо Фанару „да је непотребно оптерећено националним идејама“. У том смислу, евидентно је да посебно негодовање код аутора Прилога изазива моја тврдња да је теологија у служби Цркве и црквених интереса, а не обрнуто. Зато аутор тврди да сам понизио (срозао) теологију. Лажној богињи Теологији мора да се потчињава све, па чак и истина, а Патријарх и Црква поготово".

Одговор на Прилог карактерологији српске теологије

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Црква је једино што људи могу да достигну за Царство Божије и вечни живот. Црква је наша природа преузета Христом, која је сједињена са нествореном славом Пресвете Тројице.

Наравно да је цео свет призван да буде Црква. Црква није успутна нужност, него начин вечног постојања. Када приступамо Чаши као Христу, ми расуђујемо нашу недостојност као покајање и приступање као последњег, када постајемо  достојни услед просте милости Божије.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Наш проблем је што свако мишљење које нам се не свиди (или које нисмо најбоље разумели, а мпжда и не желимо да га разумемо, па је проблем код нас а не код аутора) проглашавамо за јерес. Мене су учили да је јерес упорно истрајавање у заблуди и након саборног појашњења, исказа вере и упозорења Цркве (не појединца!), где тај који опстаје у заблуди дели Цркву.

У реду је да се нечије мишљење критикује као недовољно добро, недовољно јасно или можда чак и као потпуно неисправно. Али одмах све то квалификовати као јерес - по мени, није у реду.

Искрено, мене овакви текстови дубоко потресају и растужују. Уз сво дужно поштовање према владици Давиду (са радошћу истичем да сам био његов студент, а он мој професор и увек ћу то истицати). Не сећам се да је ико од садашњох критичара (укључујући и професора Давида) док је учио студенте на факултету, написао неки рад на тему теолошког мишљења Зизијуласа, Јанараса, Мидића (хајде, Васиљевић је тада баш био нов и свеж, па се о његовом стваралаштву и није могло много писати)? Сада одједном су ови најгори, а читаве генерације студената су образоване на њиховој мисли и данашњи критичари су били део тог образовног система - како рекох, без иједног рада који би анализирао спорне ствари код поменутих теолога. Напротив (добро се сећам предавања владике Давида и његових позитивних ставова о теологији митрополита Зизијуласа, критике студената да критикују Зизијуласа којег нису прочитали и сл.). Зато ја ово не разумем и у чуду се питам - шта се десило!? Нека ми не замери мој уважени професор, само сам искрен. А хришћанској етици сам се од њега учио.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 1 сат, Ćiriličar рече

свршени студенти из Београда углавном не постају монаси, а значајан број не жели ни свештеничку службу.

Не знам за монахе (мада познајем неке колеге који се јесу замонашили), али ово друго - није тачно. Многи желе да се рукоположе, али није у њиховој моћи. Њихове молбе леже у ладицама годинама (ако нису завршиле и на неком горем месту, где их више нико не може пронаћи) и на њих им никада није одговорено. Факултет никако нема удела у томе.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Meni pop pricao da ljudi udju tamo s malo srca (trazeci nesto), a izadju i bez to malo.

Takodje, pre nego sto da blagoslov za pbf jedino sto pita je: da li ti (uopste) verujes u boga?

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Владика Максим је изашао са једним текстом - копираћу овде један део. Испашће да сечем контест, али сматрам да не. И владика Максим пише о теологији, мало уопштено, али то су исте теме и проблематика (биће и индиректна полемика) па ко хоће нека чита, овде само један занимљив осврт владике Максима. Мени много леп, добронамеран, али некако "клизав", по мени, са становишта шравсолавног богословља. Но добро, и сам узимам свој став "на прву" са резервом.

Ево:

"За разлику од самовољних теолога, харизматични теолози не знају како им је дошла просветљујућа мисао. Као што је Пикасо приметио да сваки сликар, чак и онај академски, пред сликање неког дела, постаје „лаички сликар“, тако и ми можемо рећи да је сваки прави теолог, пре академског систематизовања мисли, један теолог-лаик. Када вам износи своје мисли на теолошку тему, Јован Зизјулас личи на дете које слободно и заносно приповеда о оном што је видело или доживело. Попут мале Хелене из „Кефалице“, којој навиру мисли и саме се претачу у њен слатки говор. Када дете црта оно нема страха од грешке него повлачи линије као да је потпуно сигурно како његова слика треба да изгледа. Слично је и када пева. То је дар".

 

mx.jpg
TEOLOGIJA.NET

Зато сам добре воље у немоћима, у поругама, у невољама, у гоњењима, у тескобама за Христа. (2Кор. 12, 10) Поједини...

 

  • Свиђа ми се 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 4 минута, Александар Милојков рече

Многи желе да се рукоположе, али није у њиховој моћи. Њихове молбе леже у ладицама годинама (ако нису завршиле и на неком горем месту, где их више нико не може пронаћи) и на њих им никада није одговорено.

Mени је одговорено више пута. Нема места :)))

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Управо сада, Александар Милојков рече

Њихове молбе леже у ладицама годинама (ако нису завршиле и на неком горем месту, где их више нико не може пронаћи) и на њих им никада није одговорено.

Слажем се овде са тобом, стање је да је жито зрело за жетву, лопови га краду, да има жетелаца много, али домаћин никако да их сабере и организује жетву...свако нешто кљуцка по своојим њивицама како он хоће. Али то је друга прича...од поделе клира и народа, до саме црквене организације...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 11 минута, Иван ♪♫ рече

Meni pop pricao da ljudi udju tamo s malo srca (trazeci nesto), a izadju i bez to malo.

Све је то индивидуално. На мене је тај факултет утицао најбоље могуће. Потпуно ме је преобразио као личност. (Не кажем да сам постао бољи човек, о томе нека други суде)

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 8 минута, Ćiriličar рече

Слажем се овде са тобом, стање је да је жито зрело за жетву, лопови га краду, да има жетелаца много, али домаћин никако да их сабере и организује жетву...свако нешто кљуцка по своојим њивицама како он хоће. Али то је друга прича...од поделе клира и народа, до саме црквене организације...

Ја сам био студент генерације. Све нивое студија сам прошао на ПБФ - од основних до докторских. Све време школовања био сам стипендиста Министарства вера (осим на докторским студијама, јер сам тада већ био у радном односу). Награђиван сам више пута у току студија. Написао сам молбу за рукоположење пре једно осам година. Никада ми на њу није дговорено, нити ме је од надлежних ико позвао да ми макар каже - нема места. Архиепископија београдско-карловачка.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 3 часа, Desiderius Erasmus рече

A, šta ćemo sa ikonoboračkim saborom? Zar nije tada cela Crkva pogrešila, pa tek nakon nekoliko decenija ispravila tu grešku?

Шта ћемо са Црквама којима се Христос обраћа у Откривењу Јовановом, не бих рекао похвално и као непогрешивим?

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Васкршње бденије, поводом Недјеље Светих Отаца Христових по тијелу, служено је у суботу 2. јануара 2021. у манастиру Ђурђеви Ступови. Бденије је служио преподобни јеромонах Павле (Пајић).

       
      Током бденија, Епископ будимљанско-никшићки и администратор Митрополије црногорско-приморске Г. Јоаникије замонашио је у монашки лик мале схиме досадашње расофорне монахе: Тадеја (Кљакића), јерођакона Евтихија (Кецмана), који је добио ново монашко име Макарије и јерођакона Михаила (Пајовића).
      У чин расе и камилавке замонашен је досадашњи послушник манастира Маринко (Биро), који је добио име Јосиф.
      Послије чина монашења Владика се пригодном бесједом обратио присутнима.
      Он је рекао да досадашњи монаси, који су примили већи степен монашког чина, Тадеј, Евтихије и Михаило, тиме су призвани на већи подвиг. Јерођакону Евтихију, по Владиким ријечима, дато је ново име, да узраста са новим именом и у новом животу, а новопострижени расофорни монах добио је име Јосиф по Светом и праведном Јосифу обручнику да би се удубљивао у тајну оваплоћења Христовог у све дане свог живота.
      „Сви смо призвани да се поклонимо пред том Тајном и да се поклонимо рођењу Христовом, јер доласком у овај свијет Богомладенац Христос је измијенио све. Он је као сунце које обасјава наш живот. Прије Његовог доласка ходили смо по тами, очекујући зору дана и сунце правде о коме су прорицали пророци“.
      „Сви ми који се сабирамо око Богомладенца Христа треба да се очистимо од сваке нечистоте, тјелесне и духовне, да, прије свега, очистимо своје мисли, јер не могу нечисте мисли да сагледају Тајну оваплоћења Христовог, нити ње да се дотакну. Кога се дотакне та Тајна она га очишћује и даје му нови живот, јер је Богомладенац Христос улио у наша срца ту божанску новину. То је права и чиста вјера, то  је нова мисао, ново осјећање, нова радост живота, нова љубав, ново заједништво“, казао је Преосвећени Епископ Јоаникије.
      Навео је да то заједништво није пролазно, од данас до сјутра, па послије пропадне, него то је вјечно заједништо око Христа Спаситеља нашег, са Њим и са свима Светима.
      „У то заједништво треба да уђемо, на то заједништво смо призвани, нарочито, монаси и монахиње, треба да пазе да њихове мисли не залутају и да се не одвоје од Извора љубави и од Извора радости, од Извора новог живота, да се стално удубљују у тајне наше свете вјере, а оне су неисцрпне. Што год човјек више пије са извора наше вјере свете, то пиће му је све слађе и слађе, спреман је да оставља све на овом свијету да би се тим пићем непрестано наслађивао, да би се њиме наслађивала његова душа, његово срце и његове мисли“, бесједио је Владика.
      Оцијенио је да кроз сва искушења кроз која, од прошле године на овамо, прођосмо, Бог је дао, и сада лакше дишемо.
      „Али, видимо да искушења нијесу прошла, јесу мало ослабила. Кроз борбу, кроз коју смо прошли, Бог нас је обдарио разним даровима и те дарове треба да чувамо. А ова света обитељ обнови се и укријепи са још четворицом своје нове братије. Нека Господ дарује њима, нашој сабраћи и саслужитељима, радост, снагу и благодат да носе свој крст, да се њиме освећују, да им бреме монашког живота буде лако, а биће ако буду спремни да увијек иду за Христом, јер ће им Христос олакшавати тежину овог живота“.
      „Треба на овом путу пуно воље, пуно истрајности, онога што савременом човјеку највише недостаје. Данашњи човјек има образовања и много могућности да лијепо живи, али није истрајан и поуздан. Раслабљене је воље и то је извор сваке несреће, и таквом човјеку је тешко помоћи. Ономе који има воље и који је истрајан, када крене добрим и правим путем, Бог ће помоћи и анђели небески и сви Свети. Братија монаси треба да знају да никада нијесу сами, јер је Господ са њима, Пресвета Богородица, анђели Божји, њихов небески заштитник, сви Свети, сва Црква Божја. Не треба да се боје ничега на овом свијету, осим гријеха. Ако се гријеха буду чували, а за Христом ходили, онда ће сваки дан њиховог живота бити плодоносан, на спасење и на радост њима и њиховим ближњима“, поручио је Епископ Јоаникије.
       
      Извор: Епархија будимљанско-никшићка
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки и администратор Митрополије црногорско-приморске Г. Јоаникије служио је у 27. недјељу по Духовима, на празник Светог апостола Андреја Првозваног, 13. децембра 2020. Свету Архијерејску Литургију у катедралном манастиру Епархије – Ђурђевим Ступовима.

       
      Преосвећеном Епископу Јоаникију je саслуживало свештенство архијерејског намјесништва беранског и монаштво Манастира.
      Након читања светог Јеванђеља, ријечју јеванђељске проповједи обратио се протосинђел Евстатије (Драгојевић).
      Празник Светог апостола Андреја Првозваног и васкршњи недељни дан сабранима је честитао Владика Јоаникије, обративши се ријечју архипастирске бесједе.
      Празник Светог апостола Андреја Првозваног, по ријечима Владике Јоаникија, долази „да нас укријепи да овај Часни пост постимо како ваља, да се побринемо о својој души и завиримо у своје срце, да видимо гдје гријешимо и којим путем да идемо даље као хришћани“.
      „У вријеме овог поста, спремајући се за празник Рођења Христовог, треба да се исповједимо, али искрено. Од искрене исповјести има вајде, а не оно формално. Човјек ако стане пред лице Божје, онда види колико је нечист и грешан, колико је помрачен. Ако каже да ништа није грешан у овом животу, то значи да је он много далеко од праве вјере, од савјести своје и од лица Божјег“, поучавао је Владика.
      Сваки онај који жели да изађе пред лице Божје, а пред лице Божје излазимо сваке службе, видјеће, навео Епископ Јоаникије, да му још много фали.
      „Светитељи Божји, код којих није било претварања, сваки од њих је осјећао колико је грешан, па се кајао и кроз покајање су чистили своју душу, своје срце и засвијетлили на овом свијету, а посебно са онога свијета свијетле нама, као и Свети Андреј Првозвани“, бесједио је Његово Преосвештенство.
      Говорећи о Светом апостолу Андреју Првозваном, Владика је навео да је био довољан само један сусрет и позив од Христа да он крене за Њим.
      „И не само да крене, очигледно, препородила се његова душа одмах, него је он позвао апостола Петра и остале с којима је био близак и зато је заслужио епитет Првозвани. Сјећамо се много тога што је записано у Јеванђељу и што није записано, његове велике проповједи од Јерусалима до Кијевских гора, гдје је прорекао да ће бити велика светиња, да ће Господ ту припремити да један велики народ и више народа приђе ка Христу. На крају, када је страдао мученички говорили су му да проповједа Христа, Његово распеће и Његов крст и намјеравали су да и њега разапну као Христа“.  
      „Он је одговорио: Нијесам достојан да ме разапнете као Христа, него ме разапните другачије. Имамо крст Светог Андреја Првозваног, тако су га разапели, у облику ћириличног слова Х. Рекао чудесну ријеч коју сви ми хришћани треба да запамтимо: Ако крст проповједам, онда га се и не бојим. Ако проповједам страдање Христово и ако, заиста, видим и осјећам искупитељно, спасоносно дејство Крста Христовог, онда за своју вјеру треба, ако је то потребно, и да пострадам за Христа. Такав био. Ми смо далеко од тога, треба да се сјетимо, каква је то вјера, сила вјере која љуби Крст Христов и која је спрема на страдање. То је и вјера, и љубав, и свјетлост, и истина, и правда и осјећање блискости са Христом распетим и васкрслим“, истакао је Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије.
      Поручио је да нада ваксрсења све хришћане кријепи да издрже све препреке и искушења што их сналазе на овом свијету, а ако дође вријеме мучеништва и тада, указао је Владика Јоаникије, треба да посвједочимо своју вјеру, јер смо на то призвани.
       
      Извор: Епархија будимљанско-никшићка
    • Од Иван Ц.,
      Драги моји,
      сећате се да сам најављивао да Поуке због немогућности финансирања, покретања другог пројекта (који свакодневно окупља десетине хиљада људи), разних искушења које и лично имам, немогућности проналажења одговорних админстратора, чланова који ће брже-боље да обавештавају шта се овде пише макар то било и обрисано, заустављено итд, додатно правећи ситуације затегнутим тамо и где их нема итд...... једноставно сматрам да треба да ставимо катанац.
      Поуке су изнедриле много лепих, интересантних пројеката, много пријатељстава за цео живот, дружења... Поносан сам на све вас, искрено вам то кажем.
      Имали смо и падове и успехе, као и све што је живо. Без икакве лажне скромности, то и није нама својствено, учинили смо да многи људи остану уз Цркву, не оду у расколе, да схвате Цркву као место за своје остварење.
       
      Нема љутње, нема нервозе... Дајте да ово сада завршимо најлакше и најбоље.
      Домен Поуке ће бити преусмерен на наш сајт Живе Речи где имамо много тога да понудимо. Формираћемо опет страницу за преузимање књига, литературе итд... све то може поново да се уради.
      Помозите, бар ви којима је стало до Поука, да наставимо дружење тамо. Имамо наш Јутјуб канал који свакодневно емитује програм и преко 15,000 пратилаца.
      А ово да полако оде у пензију.
       
       
    • Од Hadzi Vladimir Petrovic,
      Ево за почетак, атеизам не би био атеизам без Бога, његов категорички императив је: да Бог не постоји, када се не би бавио нечим што не постоји, ни он сам не би постојао!
      Дакле на један негативан начин он црпи идентитет из Бога, са друге стране према постојећем, бићу, материји, па и укупном свјету се односи позитивно. Чак подржава науку, дакле и метафизику без бога. Вјерује да има неки смисао постојања или да ћемо га некада спознати. 
      Довршени нихилизам, се не бави Богом, он се бави структуром бића и ако безуспјешно, за разлику од атеизма негира било какву везу међу појединачним бићима (јер све су пропале, све су негирале биће), односно исповједа апсурд постојања бивствујућег.
      Другим ријечима историја нихилизма је историја метафизике. А атеизам ипак није филозофија него светоназор - тек једна од "божијих идеологија"
×
×
  • Креирај ново...