Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  
Огњен

Недеља седма по Пасхи - Дан Свете Тројице - Педесетница - Духовдан

Оцени ову тему

Recommended Posts

На јутр.

Јн. 65 зач. (XX, 19-23).

Кад би увече онога првога дана седмице, и док су врата била затворена, гдје се бијаху ученици његови сакупили због страха од Јудејаца, дође Исус, и стаде на средину и рече им: Мир вам! И ово рекавши, показа им руке и ребра своја. Тада се ученици обрадоваше видјевши Господа. А Исус им рече опет: Мир вам! Као што је Отац послао мене, и ја шаљем вас. И ово рекавши, дуну и рече им: Примите Дух Свети! Којима опростите гријехе, опраштају им се; и којима задржите, задржани су.

На Лит.

Дап. 3 зач. (II, 1-11).

У дане оне, кад се наврши педесет дана, бијаху сви апостоли једнодушно на окупу. И уједанпут настаде шум са неба као хујање силнога вјетра, и напуни сав дом гдје они сјеђаху; и показаше им се раздијељени језици као огњени, и сиђе по један на свакога од њих. И испунише се сви Духа Светога и стадоше говорити другим језицима, као што им Дух даваше да казују. А у Јерусалиму борављаху Јудејци, људи побожни из свакога народа који је под небом. Па кад настаде ова хука, скупи се народ, и смете се; јер сваки од њих слушаше гдје они говоре његовим језиком. И дивљаху се и чуђаху се сви говорећи један другоме: Гле, зар нису сви ови што говоре Галилејци? Па како ми чујемо сваки свој језик у коме смо се родили: Парћани и Миђани и Еламити, и који живе у Месопотамији и Јудеји и Кападокији, у Понту и Азији, у Фригији и Памфилији, у Египту и крајевима Либије близу Кирине, и дошљаци Римљани, и Јудејци и прозелити, Крићани и Арапи, чујемо гдје они говоре на нашим језицима о величанственим дјелима Божијим?

Јн. 27 зач. (VII, 37-52; VIII, 12).

У посљедњи велики дан Празника стајаше Исус и повика говорећи: ко је жедан нека дође мени и пије! Који у мене вјерује, као што Писмо рече, из утробе његове потећи ће ријеке воде живе. А ово рече о Духу кога требаше да приме они који вјерују у име његово, јер Дух Свети још не бјеше дат, зато што Исус још не бјеше прослављен. А многи од народа, чувши ту ријеч, говораху: Ово је заиста Пророк. Други говораху: Ово је Христос. А једни говораху: Зар ће Христос доћи из Галилеје? Зар не рече Писмо да ће Христос доћи од сјемена Давидова и из села Витлејема гдје бјеше Давид? Тако настаде раздор у народу због њега. А неки од њих хтједоше да га ухвате; али нико не метну руку на њега. Дођоше пак слуге првосвештеницима и фарисејима, и они им рекоше: Зашто га не доведосте? Слуге одговорише: Никада човјек није тако говорио као овај човјек. Тада им одговорише фарисеји: Зар сте се и ви преварили? Вјерова ли ко у њега од главара или од фарисеја? Него народ овај који не зна Закон, проклет је! Рече им Никодим, који му је долазио ноћу и бјеше један од њих: еда ли Закон наш суди човјеку докле га најприје не саслуша и дозна шта чини? Одговорише му и рекоше: Да ниси и ти из Галилеје? Испитај и види да пророк из Галилеје не долази. Исус им опет рече, говорећи: Ја сам свјетлост свијету; ко иде за мном неће ходити у тами, него ће имати свјетлост живота.

Извор: СЛОВО — Данашња зачала - Daily Bible reading - Ежедневные Евангельские чтения

Share this post


Link to post
Share on other sites

Тумачење светог Теофана Затворника - Мисли за сваки дан у години

Свршила се икономија кашег спасења! Дејства свих Лица Пресвете Тројице у овом делу су од сада ступила на снагу. Што је благоволео Бог Отац, што је у себи испунио Син Божији - сада је Дух Свети сишао да удели верујућима. Јер, спасење наше је по предзнању Бога Оца, освећењем Духа за послушање и кропљење крвљу Исуса Христа (1.Пт.1,2). Тога ради се и крштавамо у име Оца и Сина и Светога Духа, обавезујући се да држимо све што нам је заповедио Господ (Мт.28,19-20). Они који не исповедају Пресвету Тројицу, не могу имати удела у спасоносним дејствима Њених Лица, и стога - ни спасење не могу стећи. Слава Оцу и Сину и Светоме Духу, Тројици једносуш(т)ној и нераздељној, која нам је предала исповедање о себи! "Оче Сведржитељу, Слове и Душе, у трима Ипостасима пресуштаствено и пребожанствено сједињавајуће јестаство, у Тебе се крстисмо и Тебе благосиљамо у све векове".

Share this post


Link to post
Share on other sites

Свети Николај Охридски и Жички - Омилије


Јеванђеље о силаску Духа Светога




Јован 7, 37-52; 8, 12. Зач. 27. Дела Апостолска 2, 1-11. Зач. 3.


Кад се семе посеје, треба да дође на њ сила топлоте и светлости, да учини да расте.

Кад се дрво усади, треба да дође сила ветра, да га учврсти.

Кад домаћин дом сагради, он тражи силу молитве, да му дом освешта.

Господ Исус Христос посејао је најблагородније семе на њиви овога света. Требало је да сиђе сила Духа Светога, да то семе загреје и осветли, да би успешно расло.

Господ Син усадио је у дивљу њиву смрти дрво живота. Требао је да духне силни вихор Господа Духа, да дрво живота учврсти.

Превечна Премудрост Божја саздала је била Себи домове од изабраних душа људских. И Дух силе и светости Божје требао је да сиђе у те домове и освешта их.

Божански Женик изабрао је био Себи Невесту, Цркву чистих душа, и Дух вечне радости требао је да сиђе, да прстеном веже небо и земљу, и Невесту обуче у свадбено рухо.

Све како је проречено, онако се и збило. Дух Свети је обећан, и Дух Свети је сишао. Ко је могао обећати силазак Духа Свемоћнога на земљу осим Онога који је знао, да ће Га тај Дух послушати и сићи? А према коме је могао Дух Свемоћни показати такву Своју хитну послушност, ако не према Ономе, према коме је Он имао савршену љубав?

О, како је савршена љубав увек спремна за савршену послушност! Та савршена љубав ничим се савршено не може ни изразити него савршеном послушношћу. Љубав вазда бди са жељом и готовошћу, да послуша свога љубљенога. А од савршене послушности истиче, као поток меда и млека, савршена радост, која и чини чар љубави. Отац има савршену љубав према Сину и Духу. Син има савршену љубав према Оцу и Духу. И Дух има савршену љубав према Оцу и Сину. Због те савршене љубави Отац је највољнији послушник Сина и Духа, и Син је највољнији послушник Оца и Духа; и Дух је највољнији послушник Оца и Сина. Савршена љубав чини Оца савршеним слугом Сина и Духа; и Сина савршеним слугом Оца и Духа; и Духа савршеним слугом Оца и Сина. Као што се у створеном свету никаква љубав не може равнати међусобној љубави божанских ипостаси, тако се и никава послушност не може равнати њиховој међусобној послушности. Дело сврших које си ми дао... нека буде воља твоја! Не показују ли ове речи савршену послушност Сина према Оцу? - Оче, ја знадох да ме свагда слушаш рекао је Господ Исус при васкрсењу Лазара; а доцније једном узвикнуо је: Оче, прослави име своје! тада глас дође с неба: и прославио сам и опет ћу прославити (Јов. 11, 42; 12, 28). Не показује ли све ово савршену послушност Оца према Сину? - Утешитеља послаћу к вама ... да буде с вама вавек. - А кад дође Утешитељ, Дух истине, који од Оца излази, он ће сведочити за мене (Јов. 16, 7; 14, 16; 15, 26). И заиста, у педесети дан по васкрсењу Утешитељ Дух истине сишао је на оне, којима је обећан. Не показује ли ово савршену послушност Духа Светог према Сину?

Оно спасоносно правило, које апостол Павле препоручује свима верним: чашћу један другога већег чините (Рим. 12, 10) остварено је у савршенству међу ипостасима Свете Тројице. Свака ипостас труди се, да чашћу учини остале две ипостаси већим од себе; као што свака опет послушношћу жели да се умали пред другим двема. И да није овога слаткога и светога напора код сваке божанске ипостаси да поклони своју част другима двема и да себе умали послушношћу, то би по бескрајној љубави, коју свака од њих има према свакој, тројство Божанства утонуло у једну безразличност ипостаси.

По безграничној љубави, дакле, Господа Духа Светога, према Господу Сину, Дух је с безграничном послушношћу похитао, да испуни жељу Сина, и сишао је у одређено време на апостоле. Господ Син је знао поуздано, да ће Га Господ Дух Свети послушати, зато је онако поуздано и обећао Његов силазак на апостоле. А ви седите у граду јерусалимском док се не обучете у силу с висине, заповедио је Господ Исус апостолима Својим. Не питајте, откуд је Господ Исус знао унапред, да ће та сила с висине, или Дух Свети, хтети сићи на ученике Његове. Није само то Господ знао унапред него и све остало што ће се догодити до краја времена, па и после краја времена. Али ако дубље уђете особено у овај случај, видећете, да ово предзнање и предсказање Господа о силаску Духа, предзнање је и предсказање само утолико уколико се односи на спољашњи догађај тога силаска но не и уколико се тиче сагласности Духа и Његовог хотења да испуни вољу Сина и сиђе. Јер пре него што је Господ и приговорио о силаску Духа Он је већ имао усрдни и драговољни пристанак Духа на то. Управо Дух Свети је и говорио кроз Њега о Своме силаску. Јер, не каже ли се у Јеванђељу, да Исус беше пун Духа Светога (Лк. 4, 1)? И не признаде ли сам Господ Исус у Назарету, да се на Њему испунило пророчанство Исајино: Дух је Господњи на мени: зато ме помаза да јавим јеванђеље сиромасима (4, 18)? Јасно је, дакле, да је Син у беспрекидном општењу са Духом Светим као и са Оцем - у општењу узајамне љубави, послушности и радости. Помазање Духом сведочи о живом и стварном присуству Духа у једној личности. Откуд би, дакле, Помазаник могао нешто говорити о самом том Духу, а да Дух то не зна? и обећавати неку сарадњу тога истог Духа, а да Дух није с тим унапред сагласан? А да је Дух Свети био присутан у Господу Исусу као и да је Он био сагласан са сваком речју, сваким делом и сваким обећањем Исусовим, то сведочи и данашње јеванђеље.

А у последњи велики дан празника стајаше Исус и викаше говорећи: ако је ко жедан нека дође к мени и пије. Овде је реч о празнику шатора, који се празновао у јесен за спомен грађења шатора у пустињи у време јеврејског путовања кроз пустињу. Тај празник се празновао седмога месеца по јеврејском рачунању, што одговара нашем септембру, и био је празник великог весеља (III Мојс. 23, 34; V Мојс. 16, 13 - 14). Седам дана празновао се он, и последњи дан морао је бити нарочито торжествен, кад се назива великим. Ако је ко жедан, викао је Господ, нека дође к мени и пије. У безводном Јерусалиму било је тешко напојити многољудну масу света и обичном, природном водом. Нарочите водоноше вукле су воду за храмовне судове са извора Силоамског. Шта је побудило Господа да говори о жеђи и о води? Можда жаљакање народа на жеђ; можда посматрање трудбених водоноша, који су тегобно вукли воду одоздо из Силоама на брдо Мореју, где је храм био; а можда и та околност, што је то био последњи дан, те је Господ хтео да искористи време, да опомене окамењена срца људи на духовну жеђ и да им предложи духовно пиће. Некада је рекао Господ жени Самарјанци: ко пије од воде коју ћу му ја дати неће ожеднети до века. И сада Он мисли на ту исту животворну воду духовну, сада када призива свакога жеднога: нека дође к мени и пије!

Ко у мене верује, као што Писмо рече, из његова тела потећи ће реке воде живе. - А ово рече за Духа којега после имадоше примити они који верују у име његово; јер Дух свети још не беше (дат њима), јер Исус још не беше прослављен. Пре свега Господ опредељује веру у Себе. Он обриче награду само онима који правилно верују у Њега, а то значи онако као што Писмо рече. Он неће да се у Њега верује као у једног од пророка. Гле, сви пророци су пророковали о Њему. Нити Он хоће да Га сматрају за другог Илију или Јована Крститеља. Гле, и Илија и Јован били су само слуге Божје и претходници Његови. А Он Себе не назива ни слугом Божјом нити ичијим претходником. Свето писмо говори о Њему као Сину Божјем, рођеном од Бога Оца у вечности и од пресвете Деве Марије у времену. Кад је апостол Петар такву веру у Њега исповедио рекавши: ти си Христос, син Бога живога, Он је такву веру похвалио (Мат. 16, 16). Кад су Га пак главари и књижевници хтели збунити разним заплетеним питањима, Он је њих збунио и ућуткао наводом из Светога Писма, да очекивани Месија није само син Давидов него и Син Божји (Мат. 22, 42 - 45). Он хоће да се у Њега верује и као у врховно откровење Божје, у којем се сустичу сва остала откровења од почетка до краја. Мимо Њега сујетна је вера, сујетна нада, немогућа љубав. А да је правилна вера у Њега спасоносна, у то ће се уверити они који правилно верују. Како ће се уверити? Из њихова тела потећи ће реке воде живе. Под водом живом овде се разуме Дух Свети, као што сам јеванђелист објашњава: а ово рече за Духа. Ко верује, дакле, у Сина Божјега, Дух Божји наставиће у њему, и духовне живоносне реке тећи ће из тела његова. Но зашто из тела? Зато што је тело у овом животу код светих обиталиште Духа Светога, као што и апостол говори: или не знате да су телеса ваша црква светога Духа која живи у вама (I Кор. 6, 19)? Тако говори апостол Павле вернима, на које је Дух Свети већ био сишао кроз веру у Сина Божјега. Под телом у ужем смислу разуме се срце човечје, као средиште живота и телесног и духовног. Опет апостол Павле вели: посла Бог Духа Сина Својега у срца ваша (Гал. 4, 6). И тако, дакле, из срца као из главног светилишта Духа Светога разлиће се духовне живоносне струје по целом човеку, телесном и духовном. Последица тога биће, да ће тело у верујућег постати оруђем духа човечјег, а дух човечји оруђем Духа Светога. Сав човек биће очишћен и осветљен и оснажен и обесмрћен тим струјама Господа Духа, тако да ће све његове мисли, и сва љубав, и све делање бити управљено у вечни живот. Струје његовог живота преливаће се у вечност, и струје вечности преливаће се у његов живот.

Но у то време када Господ Исус ово говораше Дух Свети још не беше, јер Исус још не беше прослављен. То јест, Дух Свети још не беше на вернима, а на Исусу беше. Не беше Дух Свети још отпочео у пуноћи и у свој сили Своје дејство у свету. Јер Господ Исус још не беше прослављен, тј. још не беше до краја жртвован за род људски, и још не беше завршио Своје дело као Спаситељ људи. У домостроју људскога спасења Отац има пуноћу дејства у свету, кад шаље Сина на дело спасења људског; Син има пуноћу дејства вршећи то дело спасења као Богочовек, а Дух Свети има пуноћу дејства утврђујући, освећујући и продужујући дело Сина. Но немој разумети ово, као да кад Отац дејствује, Син и Дух не дејствују; или да кад Син дејствује, Отац и Дух не дејствују; или да кад Дух дејствује, Отац и Син не дејствују. Такво злочестиво и лудо схватање нека је далеко до тебе. Јер, гле, док је још Син био у пуноћи Свога дејства на земљи, дејствовали су заједно са Њим и Отац и Дух, као што се то показало при крштењу на Јордану, и као што је сам Господ Исус рекао: Отац мој до сада дела, и ја делам (Јов. 5, 17). И Отац и Син, дакле, дејствују заједно и истовремено. Исто тако дејствују и Дух Свети заједно и истовремено са Сином, што се види из обећања Господа Исуса, да ће послати ученицима Духа Утешитеља но да ће и Он остати с њима у све дане до свршетка века. Тројично Божанство је једно по суштини и недељиво, но у односу према створеноме свету Оно изражава Своје дејство час опажљивије кроз ову божанску ипостас час опажљивије кроз ону. Кад је, дакле, Господ Исус обећавао силазак Духа Светога на апостоле, Дух Свети је био у Њему, тако да се може рећи, да колико је то обећање дошло од Господа Сина толико је оно дошло и од самог Господа Духа Светога.

Размотримо сада, како се то обећање испунило, или како се догодио силазак Господа Духа Светога, коме ми данас и посвећујемо ово торженствено празновање.

И кад се наврши педесет дана бијаху једнодушно сви апостоли заједно. По заповести свога Господа апостоли су седели у Јерусалиму и чекали силу с висине, која ће им указати, шта им даље ваља чинити. Бејаху сви једнодушно и заједно на молитви, сви као један човек, као једна душа. Садржина душа чини душе људске различним или сличним; а садржина душа свих апостола у том времену беше једна и иста: њихове душе беху испуњене прослављањем Бога за оно што је било и ишчекивањем онога што ће бити.

И уједанпут постаде хука с неба као дување силнога ветра, и напуни сву кућу где сеђаху. И показаше им се раздељени језици као огњени, и седе по један на сваког од њих. И напунише се сви Духа Светога. Каква је то хука? Да није хука ангелских војски? Да није хука крила херувимских, коју је чуо пророк Језекиљ (1, 24)? Каква је да је, она није од земље него од неба, и није од земаљских ветрова но од силе небесне. Та хука објављује силазак Цара небесног, Господа Духа Утешитеља. Није Дух огањ, као што Он није ни голуб. Но Он се јавио на Јордану у виду голуба, а сада се јавља као огањ; тамо да означи невиност и чистоту Господа Исуса, на кога је и сишао био, а овде да означи огњену силу и топлоту и светлост, силу која сагорева грех, топлоту која загрева срца, светлост која просвећује ум. Дух је бестелесан, и не оваплоћава се ни у каквом телу, али се по потреби јавља у оним облицима материјалним, који облици најбоље симболизирају значај момента. Зашто се пак Дух Свети у овом случају јавио у виду раздељених огњених језика, тако да по један огњени језик седе на сваког појединог од апостола, то је појмљиво одмах из онога што је следовало - и стадоше говорити другим језицима као што им Дух даваше да говоре. Ето, дакле, објашњења, зашто се Господ Дух јавио у виду језика, и то раздељених језика. Да би прво Његово дејство било то, да апостоли могу говорити другим језицима. Из овога је пак јасно, да је од почетка цркве Христове спасоносно Јеванђеље намењено било свима народима на земљи, као што је Господ определио после Свога васкрсења заповедивши апостолима: идите и научите све народе. Јер пошто Јевреји, као народ изабрани, одбацише Господа и распеше Га, то победни Господ учини Себи ново избранство од свих народа на земљи, те се створи нов изабрани народ, не једнога језика него једнога духа, народ светих или Црква Божја. Како би пак апостоли Христови ишли свима народима и научили све народе, ако не би знали језике тих народа? Прва моћ, дакле, коју су ови први мисионари Јеванђеља потребовали, да би могли отпочети своју мисију, била је моћ разумевања и говора страних језика. Као прости људи они су знали само свој матерњи језик, јеврејски, и ниједан други. Да су учили многе друге језике обичним путем и начином, кад би их научили? Ни за цели живот не би научили онолико колико их је Дух Свети научио у једноме тренутку. Јер погледајте колико је разних народности с разним језицима било сабрано тада у Јерусалиму: Парћани, и Миђани, и Еламљани, и они из Месопотамије, и из Јудеје и Кападокије, и из Понта и Азије, и из Фригије и Памфилије из Мисира и крајева Ливијских, и путници из Рима, и Крићани и Арапи!

Сваки од њих слушаше где они говоре његовим језиком. И дивљаху се сви и чуђаху. Видели су пред собом људе просте, простог држања, простог изгледа и одела, и чули су величање Бога свак на свом матерњем језику. Како да се не диве? И како да се не чуде? Неки од њих, не знајући како да објасне целу ту ствар, почели су називати апостоле пијаним. Но тако то често бива: пијаним људима трезан изгледа пијан, и лудима разуман изгледа луда. Венчани са земљом и опијени земљом - како су другчије могли и судити о људима, који су били напуњени Духом Светим, и који су као духоносци говорили оно што им је Дух давао да говоре? Људи рутине не воле изненађења, и кад изненађења дођу, они их сретају или са гневом или са подсмехом. Но Дух Свети није као насилан човек, који проваљује и улази у туђ дом. Он улази тамо, где му се врата дома драговољно отварају и где Га очекују као најмилијег и најжељенијег госта. Апостоли су Га жељно очекивали, и Он је сишао на њих и уселио се у њих. Није Он сишао на њих с хуком претње него с хуком радости.

О, Браћо, како се радује Дух Свети неисказаном радошћу, када нађе чисте и отворене душе, које чезну за Њим! С хуком радости Он се усељава у њих и дарује их Својим богатим даровима. Као огањ Он улази у њих, да сагоре и последње клице греха; као светлост, да их обасја незаходимом небесном светлошћу; као топлота, да их загреје божанском топлотом љубави, којом се греју бесмртне војске ангела у царству Божјем. ("Као лампа мада је пуна уља и мада и фитиљ има што остаје сва тамна ако се огњем не зажеже, тако је и душа угашена и помрачена све док се не додирне до ње светлост и благодати Светога Духа". Симеон Н. Богослов. Слово 59). Даром језика обдарио је Он апостоле као првим даром Својим, њима најпотребнијим у то време. Но доцније Он је, опет према потреби службе апостолске, изливао у њих и друге дарове: дар чудотворства, дар прорицања, дар мудрости, дар речитости, дар трпљивости, дар унутрашњег мира, дар извесности веровања и надања, дар Богољубља и човекољубља. Обилно и радосно Дух Свети је раздавао те дарове не само апостолима него и њиховим прејемницима и свима светима у Цркви Христовој до дана данашњега, све према потреби и чистоти људској. Својим великим делом на земљи Господ Исус је донео велику радост и Оцу и Духу Светоме. Од првих рајских дана Адамових, Дух Свети није имао те радости, какву је имао у дан Педесетнице, када Му је од Господа Сина створена била могућност, да пуномоћ Своје силе дејствује мећу људима. Дејствовао је Он, истина, беспрекидно и на род човечји у оковима греха од пада Адамова до васкрслог Христа, али је Његово дејство тада стешњавано и спречавано грехом људским. Тесним и претесним путем Он је ходио и тада мећу људима долевајући уља у кандило живота колико да се сасвим не угаси. Он је дејствовао и кроз законе природне, и кроз законе људске, и кроз пророке и цареве, и кроз уметника и мудраце, уколико су се ови могли и хтели подати Његовом дејству. Где год је у прашину земну канула суза чежњивости за правдом Божјом, то је било од топлоте, којом је Он загрејао срце људско. Где год је синула светла мисао мудраца о једином бесмртном Богу, то је била Његова искра, убачена у душу људску. Где год је уметник испевао, или изрезао, или насликао неку бајку живота, која је колико толико отварала заслепљеном човечанству вид за божанску истину, ту је Он додиривао Својим животворним дахом дух људски. Где год је витез са вером у Бога и самопожртвовањем устајао у заштиту потлачене правде и истине, ту је Он уливао Своје силе у срце људско. Но све је то било без великог замаха и без велике радости. Све су то биле само мрве, добациване гладним сужњима у тамници. Када је Господ Исус срушио тамницу греха и смрти, и извео пред Духа Светога дванаест Својих апостола, као дванаест светлих царских дворова, тада је Господ Дух са хуком радости и са пуноћом Свога дејства уселио се у њих. Ожалошћени Господ Дух Свети још од греха Адамова тада је први пут с великим дахом, с великим замахом и с великом радошћу поново отпочео Своје неограничено дејство силе и надахнућа у људима.

Или, ради бољег поимања, помозите се оваквим сравњењем. Сунце сија и у зиму и у пролеће. Но његова светлост и топлота не могу да учине, да ишта у зиму из снега узрасте. У пролеће пак исто то сунце, са истом светлошћу и топлотом чини, да из земље ничу и расту сва посејана семена. Кажу научници, да се земља у зиму нагиње од сунца, да предели снежни даље стоје од сунца, и да примају сунчану светлост кроз косе а не управне сунчане зраке. У пролеће земља се нагиње ка сунцу, снежни предели долазе ближе к сунцу, и светлост и топлота сунчана спушта се кроз управније зраке. Од Адама до Христа душа људска била је као земља у зимско доба. Дух Свети је светлио и грејао, но због греховне искривљености душе људске и због њене удаљености од Бога, душа људска стајала је као замрзнута, и из ње нису могли никакви плодови да ничу и напредују. Господ Исус исправио је душу људску и приближио је к Богу, очистио је од леда и снега, узорао и посејао божанско семе по њој. И Дух Свети почео је тада, као сунце у пролеће, да Својом силом извлачи и показује дивне и слатке плодове по њиви душе људске. Никад зима не може веровати, каквим све чудесима пролеће кити земљу. Тако ни људи, нагнути у страну од Духа Светога, живећи душом покривеном ледом и снегом својих сопствених самообмана, не могу никада веровати, каквим чудесним даровима украшава Дух Свети оне људе, који се приближише к Њему и стану под управне зраке Његове божанске светлости и топлоте. А и како би један Ескимос, који се родио и преживео цео век у леду и снегу, могао веровати путнику из јужних крајева, када му овај прича о цвећу и дрвећу, о шареним пољима и зеленим брдима?

Тако ни неки људи из удаљене од Бога земље, залеђене и помрачене грехом, нису поверовали апостолима, када су им ови почели јављати радосну вест о живоме Богу на небесима, о Оцу, који призива к Себи све оне који се желе назвати Његовим синовима; о Сину Божјем, који се јавио у свету као човек, поживео с људима, пострадао за људе, васкрсао у сили и вазнео се у слави; о Духу Светоме, који је сишао на њих и обдарио их даровима небесним; о светлој и бесмртној домовини нашој на небесима, од које нас је само грех одвојио; о чистоти живота, која се тражи од нас, да би се могли повратити у ту своју небесну домовину и постати друговима и браћом ангела у вечном животу. Неки су поверовали тој радосној вести, неки нису поверовали. Из божанских апостола разлевале су се реке воде живе по свему свету. Неки су пришли и напили се те воде живе, а неки нису. Апостоли су ходили мећу људима као богови, чинећи чуда, исцељујући сваки недуг и сваку немоћ и проповедајући покајање и опроштење грехова. Неки су их примили с радошћу а неки су их одбили с гњевом и подсмехом. Они који су их примили осетили су и сами заједницу своју са Духом Светим и дејство Духа Светога у себи. И тако је растао Народ Светих, и Црква Божја ширила се и утврђивала у свету. Тако је семе никло и плод донело. Тако се дом истине, коме је Господ Исус камен темељац, освештао Духом Свесветим, распространио на све четири стране света и врховима својим узвисио до највиших висина небеских.

Празнујући данашњи дан као празник Духа Светога, који је из бескрајне љубави према Господу Сину са бескрајном радошћу и послушношћу благоизволео спустити се на земљу и узети у Своје свемоћне руке дело људскога спасења, сетимо се у песмама благодарности и Пресвете Деве Марије, на коју је Господ Дух Свети сишао био раније него на апостоле. На апостоле Господ Дух је сишао као на Цркву, као на једнодушно друштво светих, док је на Богоматер Он сишао као на нарочито изабрану личност. Дух Свети доћи ће на тебе и сила Свевишњега осениће те, благовестио је архангел Гаврил Пресветој Деви. И она је силом Духа Светога родила најбољи плод, од кога мирише небо и земља, и којим се хране сви верни од почетка до краја. О Пресвета и Пречиста Богомајко, зоро и колевко нашега спасења, узоре наш у смирењу и послушности, заштитнице и молитвенице наша пред престолом Божјим, моли се непрестано за нас, заједно са светим апостолима!

О, Царе небесни, Утешитељу, Душе истине, доћи и на нас, и усели се у нас, и пребивај у нама као сила, светлост и топлота; као живот наш и радост наша! И очисти нас од сваке скверне, и спаси, Блаже, душе наше! Напуни срца наша радошћу и грла наша песмом, да Те славимо и величамо са Оцем и Сином - Тројицу једнобитну и неразделну, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Osim Vaskrsa, ovo je moj omiljeni praznik. Jednom sam "slučajno" ušla u Crkvu i ostala na Liturgiji gde su se pleli venčići i bilo mi je neopisivo lepo. Danas sam htela da preskočim Liturgiju, ali sam otišla u Crkvu pred kraj ne znajući da je to taj praznik kad je cela Crkva ukrašena travom i kad se pletu venčići. Da li je to slučajno ili ne, ne znam, ali mnogo volim ovaj praznik. Ipak mislim da nije puka slučajnost što sam ipak otišla baš danas.  leteti leteti t4431

P.S. Hvala na ovom lepom tekstu u kome naša Crkva savršeno objašnjava poreklo i značaj današnjeg praznika. klapklap

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest

Педесетница

IkonaPedesetnica.jpg

ДУХОВИ, Тројицa, Силазак Светог Духа на Апостоле, празник који представља рођендан хришћанске Цркве; а празнује се 50. дан после хришћанске Пасхе (Васкрса), па се зове и Педесетница (грч. Πεντηκοστή).

Овај хришћански празник одговара јеврејском празнику Педесетнице, који се светковао као Празник седмица (недеља) или Празник жетви (2 Мој 34,32), исто у 50. дан после Пасхе. У хришћанској Цркви на Педесетницу светкује се спомен на Силазак Светог Духа на Апостоле.

У педесети дан по Васкрсењу и десети дан по Вазнесењу, излила се обилата благодат Светог Духа на ученике Христове, и напунила их снагом да Христов закон на земљи утврде: "И кад се наврши педесет дана бијаху сви апостоли једнодушно на окупу. И уједанпут настаде шум са неба као хујање силнога вјетра, и напуни сав дом гдје они сјеђаху; И показаше им се раздијељени језици као огњени, и сиђе по један на свакога од њих. И испунише се сви Духа Светога и стадоше говорити другим језицима, као што им Дух даваше да казују." (Дaп 2,1-4) Тако се испуни оно што је Исус Христос својим ученицима пред одлазак на Небо обећао. Сила Светога духа одмах је почела да дејствује јер је Св. Петар након тога ватреном речју придобио три хиљаде људи за Христову науку.

ПЕДЕСЕТНИЦА (грч. Πεντηκοστή), у Јудаизму педесети дан после Пасхе, или Празник седмица (2 Мој 34,22), или Празник жетве (2 Мој 23,16), или Дан првих плодова (4 Мој 28, 26). Према рабинском тумачењу у позном јудејству, на Педесетницу се славио и спомен на примање Синајског законодавства, за шта нема библијског основа. Од 16. нисана (март-април) обрачунавано је седам недеља, и следећи или 50. дан био је дан Педесетнице, који је падао 6. сивана - негде крајем маја (2 Мој 23,16; 34,22; 3 Мој 23,15-22, 4 Мој 28). У време овог јеврејског празника у Јерусалимском храму, поред молитава и жртвоприношења, читани су одређени одељци из Мојсијевог закона и из других свештених књига (касније и из Талмуда). Као и на Пасху и на Празник сјеница, и на Педесетницу сви одрасли Јевреји мушкарци били су обавезни да походе Храм у Јерусалиму.

Педесетница је била јеврејски дан молитве и народу се нарочито налагало да се тада радује пред Господом, са својим укућанима, својим слугама, левитом у своме месту, а туђин (дошљак), сирота или удовица "на месту које изабере Господ Бог твој да онде настани име своје." (5 Мој 16,9-12). Нарочита црта празновања био је принос два квасна хлеба испечена од новог пшеничног брашна (првина жетве). С њима су приношена два јагњета као жртва измирења, и све то је уздизано пред Господа и давано свештеницима; будући да су хлебови били квасни, нису могли да буду принесени на олтару (жртвенику). Друге жртве су биле као жртва паљеница: теле, два овна и седам јагањаца "са даровима својим и наљевима својим (жртва од пића)" и јарац као жртва за Грех (3 Мој 23,17-19).

Све до приношења пентекостних хлебова, плодови жетве се нису смели јести, нити су се могле приносити друге првине. Цела свечаност је достизала врхунац у посвећивању жетве Богу као дародавцу, и коме су и земља и народ били свети, а што је започињало приносом пшеничног снопа на Пасху. Интервал између ова два празника сматран је верском сезоном. Само празновање Педесетнице у Библији се помиње само на једном месту (2 Дн 8,13). Педесетница је једини од три велика празника који се не помиње као спомен на догађаје из јеврејске историје; али такав значај пронађен је у чињеници да је закон дат на Синају 50. дана после избављења из Египта (уп. 2 Мој 12 и 19). Приликом изласка народ је принет Богу као живе првине (први плодови); на Синају је довршено њихово посвећивање Њему као народа.

Праобразни смисао Педесетнице је очигледан у догађајима дана Педесетнице забележеним у Делима апостолским (Дaп 2). Управо као што је јављање Бога на Синају био рођендан јеврејског народа, тако је и новозаветна Педесетница (или Духови) била рођендан хришћанске Цркве.

То је један од највеличанственијих хришћанских празника из апостолског времена (Дап 2,1-22). Богослужења на Педесетницу одликују се вечерњом службом, која се обавља у наставку Литургије, као спомен на то што су се Апостоли одмах разишли по свету да проповедају; на њој се читају молитве Св. Василија Великог; у њима се Црква моли за даривање Духа благодати, за исцељење телесних и душевних тегоба, и да нас он све удостоји небеског Царства. На овај празник, богословски назван и Тројице, јер се појавило и физички Tpeћe Лице Свете Тројице - Свети Дух, Православна Црква украшава храмове, у које се уноси зелена трава, а у време старе Цркве зеленило се уносило и у куће (Св. Григорије Богослов, Проповед 44).

Овај обичај је прешао у хришћанску Цркву из Јудејске цркве, где су се у славу примања Синајског законодавства, које је дато под ведрим небом, украшавале синагога и куће гранчицама; ова симболика је израз благодарности Богу. Богослужење новозаветне Цркве изванредно одражава везу ова два истоимена празника у Старом и Новом Израиљу, с тим што је у средишту хришћанског литургијског песничког опуса догађај у Јерусалиму, а старозаветни празник одлична позадина - праслика.

Као што је јављање Бога на Синају био рођендан јеврејског народа, тако је и Силазак Светог Духа на Апостоле рођендан хришћанске Цркве - истог дана, после проповеди Св. Петра, обраћено је три хиљаде верујућих (ДАп 2,4). За догађај Педесетнице уско је везан доживљај глосолалије, говор непознатим језицима, или разумевање страних језика.

У Црквеној иконографији, Силазак Светог Духа представљен је верном сликом како Апостоли седе са стране, са упражњеним местом на челу (то место је за Господа Христа, који се десет дана раније вазнео на небо).

Исус Христос је једном приликом ο јеврејском празнику Педесетнице гледао како се излива вино и вода, коју су Јевреји захватали са Силоамског бунара, и узвикнуо: "Ко је жедан нека дође κ мени да пије!", чиме је хтео да каже: Силоамске воде нестаће; жртвеник ће пропасти па и храма нестаће, али човечија душа ће увек бити жедна воде спасења, а ту воду могу вам само Ја дати, јер сам Ја неисцрпни и вечни извор живота! Овај празник установили су још Апостоли, и он увек пада у недељу. Пошто је Бог Син обећао да ће послати Светог Духа, а Бог Отац дозволио, сва Три лица Божија учествују у том догађају.

Тог дана цркве се ките зеленим гранчицама и посипају травом. Догађај овог дана представља се на икони: скуп Апостола, а међу њима и Света Дјева Марија Богородица, и над главама сваког по један пламичак као ватрени језик. Но, може се представити и у облику три путника, кад се Бог код Мамвријског храста, јавио праоцу Авраму (1 Мој 18,1-2).

Овај празник се повезује и ca старим временима, када се славио празник жетве, радости и љубави. Десет девојака обуку се и оките лепо, па зађу од куће до куће, а међу њима је једна краљ, једна краљица, једна барјактар, а остале су дворкиње. Држећи јатагане обавијене пешкирима, играју и певају песме ο женидби, удаји, просидби, срећном састанку, радости око деце.

Тројице се славе као велики празник у Шумадији. Тог дана ишле су многим селима крстоноше.

Извор : Српска Православна Црква

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest
Guest

Протојереј-ставрофор др Владимир Вукашиновић:

Беседа на Свету Педесетницу

03 недеља јун 2012

Posted by radiosvetigora in Из Цркве

Оставите коментар

pedesetnica-vukasinovic.jpg?w=529

Педесетнички догађај је суштински повезан са тајном Христа, он је усмерен на њега и у њему има свој прави дубоки смисао. Силазак Духа Светога је својеврсна антиципација другог доласка Христовог.

Данас када прослављамо Онога који се као голуб (Мт 3,16) јавио на Јордану а у Јерусалимску горњицу ушао као шум са неба, као хујање силнога ветра (Дап 2,2) сишавши при томе на свете апостоле у виду језика као огњених (Дап 2,3), Цара Небескога, Утешитеља, Духа Истине, Њему – Ризници добара и Даваоцу живота приносимо ово скромно слово молећи Га, речима Светог Григорија Богослова, да приликом богословствовања догађаја Духа, буде са нама и у нама и да нам даје реч.

У Синаксару недеље Свете Педесетнице стоји записано:

И овај празник примисмо из јеврејских књига. Јер као што Јевреји светкују своју Педесетницу зато што поштују број седам и што примише Закон када прође педесет дана од Пасхе, тако и ми после Пасхе светкујемо педесет дана и примамо Светога Духа Законодавца који нас води на пут сваке истине и који заповеда шта је Богу угодно.

На ову везу старозаветне и новозаветне Педесетнице указао је још Свети Григорије Богослов у својој Беседи на свету Педесетницу, изговореној 379. године у Цариграду, подвукавши при томе да се ово прослављање у Јудеја праобразно врши а код хришћана мистички (светотајински) остварује, односно, да посредовање Закона замењује заједница Духа. То понавља и савремена хеортолошка наука која овакав вид празновања повезује са древним старозаветним празником Седмица (Изл 23,16), односно жетве. У Израиљу је овај празник започињао првога дана након Пасхе и трајао педесет дана све до завршног дана Педесетнице, када се ходочастило у Јерусалим (Дап 2,9–11). Овај празник је имао и и дубље значење, истакнуто у наведеном одломку из Синаксара – обнављање Савеза = Завета са Богом и прослављање добијања Закона на Синају.

Термин Педесетница се у хришћанском литургијском календару примењивао како на временски интервал од педесет дана након празника Пасхе Христове тако и на сам педесети, завршни, дан овог периода. Први начин његове употребе је древнији, други је ушао у употребу након њега.Да би се истакао осећај да цео овај период представља јединствен празник свих педесет дана називани су Великом Недељом. Током овог периода Црква прославља тајну Христове Пасхе, преласка из смрти у живот који нам је дарован Христовом Смрћу и Васкрсењем а омогућен у Духу Светоме.

Време свете Педесетнице сматрано је својеврсним продужењем, континуираним трајањем, првог и осмог дана Васкрсења Христовог. Стога је оно што је изворно сматрано прикладним, што је изражавало дубоку поруку и поуку празника, што је важило за тај дан почело да важи и за те дане – на првом месту забрана клечања и поста. Постоји низ сведочанстава о томе. Тако, Тертулијан, пишући о томе како су из усменог предања до нас стигли разни благочестиви обичаји, говори и ово: „Ми сматрамо клечања и пост у Дан Господњи незаконитим. У истој радости обитавамо од Пасхе до Педесетнице!“ (Tertulliani liber De Corona Militis, 3.) 20. канон Првог Васељенског Сабора одржаног у Никеји 325. године гласи: „Пошто има неких који преклањају колена у Дан Господњи (Недељу) и у дане Педесетнице, то, да би се све у свакој области (Цркви) једнако држало Свети Сабор одреди да се (у те дане) стојећи приносе молитве Богу. Из овога се види да се сва Педесетница сматра једним, свеобухватним, великим и незалазним, првим и осмим и педесетим, Даном Господњим, празником Његовог и нашег! устајања = усправљања из мртвих.

Најстарији спомен педесетодневне прославе празника имамо код Тертулијана, на самом почетку трећег века. Он у својим делима О молитви и О крштењу помиње педесетнички (у смислу речи: педесетодневни) простор, односно период прослављања Васкрсења као колективног празника.

Са 4. веком јединственост, својеврсна монолитност, педесетодневног периода почиње да на известан начин слаби и да се дели у засебне, мање, целине. Појављују се три одвојена дела: Светла седмица, четрдесети дан Вазнесења Христовог и засебан по значају педесети дан Силаска Духа Светога.

До издвајања Светле седмице као засебног периода долази због праксе мистагошког (тајновођственог) поучавања новокрштеника, током првих седам дана након пасхалног крштења.

Издвајањем ове седмице повлачи за собом својеврсно истицање педесетог као посебно значајног дана. Тада сам термин Педесетница лагано престаје да означава мноштво дана и бива примењиван само на један завршни дан који прославља успомену силаска Духа Светога. То, опет, има своју предисторију. 332. године Јевсевије Кесаријски помиње да се педесетог дана прославља и Вазнесење Господње и Силазак Светога Духа. Познати дневник Егерије (Етерије) о њеном хаџилуку на света места, из 383. године, у Јерусалиму помиње заједничко светковање оба празника у истом дану, само у различита времена и на различитим местима.Али већ крајем четвртог века то бива раздвојено и једина успомена која бива везана за овај дан је Сошествије свјатаго Духа.

Да би се истакао значај самог празника тога дана уводе се и крштавања катихумена (= што је ознака најважнијих литургијских дана тога периода!) и тако се на одређен начин, врши својеврсно грађење паралеле, приближавања по значају, са празником Пасхе. О томе нам је оставио сведочанство и Свети Јован Златоусти у својој Другој беседи на свету Педесетницу где се обраћа свима, дакле, а посебно онима који су се данас усиновили и у светло одело обукли …

Трећи моменат који је још више ослабио осећање јединствености празничног периода било је издвајање четрдесетог дана као засебног празника. До тога је дошло са јачањем осећања да педесети дан има само једно, пневматолошко, назначење. Најстарије сведочанство оваквог засебног прослављања имамо у беседи Светог Григорија Богослова из 388. године, што ће, неколико година касније, Златоусти, беседећи на празник Педесетнице јасно изрећи: „Пре десет дана природа наша била је на царски престо узнесена а већ данас Дух Свети нам сиђе“ (Прва беседа на Педесетницу).

Овакав историјски развој празновања и разумевања садржаја празника довео је до данашње ситуације у којој имамо две целине у периоду између празника Пасхе и Педесетнице: једну од 40 дана која се завршава празником Вазнесења и другу од 10 дана који тај празник спаја са празником Духова. Она, уз све дужно поштовање, не сме да нам замагли примарну, основну, визију јединственог празника Васкрслога и Вазнесеног Христа који управо захваљујући Силаску Светога Духа постаје празником вечне наде за све нас и искуством већ окушане стварности нашег васкрсавања и васкрсења.

Свети Оци Цркве су оставили многа сведочанства о овом светом времену и његовом значају. Тако Атанасије Велики сматра педесетницу есхатолошким симболом будућег Царства Божијег. За Василија Великог седмоструко седмично умножавање броја седам представља вечно умножавање = продужавање првога дана Васкрсења и символише пуноћу живота у Васкрслом Христу. (Појам символ се овде користи у стварном, дубоком смислу ове речи – као начин учествовања у стварности са којом успоставља суштинску везу).

Свети Григорије Богослов, говорећи о Педесетници, учи да је у истој јерусалимској Горњици било и установљење Свете Евхаристије на Велики Четвртак и Силазак Духа Светога на Апостоле – све са циљем да људи узићу к Богу и да настане заједница Бога са људима (Беседа на Педесетницу). Обратимо пажњу на то да се оба ова догађаја тичу Тела Христовог (Као Хлеба Који са Небеса силази и као Тела Цркве) и да су повезана са деловањем Светога Духа у конституисању односно настанку, претварању Тела Христовог…

Педесетнички догађај је суштински повезан са тајном Христа, он је усмерен на њега и у њему има свој прави дубоки смисао. Силазак Духа Светога је својеврсна антиципација другог доласка Христовог али овога пута у Телу Цркве којој је Он Глава. Свети Кирило Јерусалимски у свом Тумачењу на Јованово Јеванђеље пише како је смрћу Христос за кратко нестао из вида својих ученика, испразнио пакао и сокрушио врата ада, да би потом … поново саздао Храм свога Тела. Опет се појавио пред ученицима и обећао да ће бити са њима до краја света, како је записано у Писму. Јер иако одсутан телом, седећи, нас ради, са десне стране Оца, он ипак обитава Духом Светим и са онима који су га достојни и има вечно и непрекидно општење са својим Светима, јер нам је обећао да нас неће оставити неутешнима (Тумачење Св. Јеванђеља по Јовану, 11, 2).

Као што видимо, Дух Свети овде истовремено и претходи и последује Христу. Он омогућује да Христов Домострој буде слободан од окова историје (бесемено зачеће – Господ је зачет Духом Светим (Мт 1,20, устајање из мртвих – Бог Отац га је истим Духом подигао из мртвих (Рим 8,11) и као Дух заједнице (1Кор 13,13 и благослов Анафоре) омогућује = конституише заједницу Тела Христовог.

С друге стране, Он се кроз Сина = Цркву, у Светим тајнама и врлинском животу, дарује свету. То пева велики химнограф Педесетнице Цар Лав Мудри појући Христу Свети Крепки (Христе) којим познасмо Оца и Дух Свети дође у свет (Стихира на входу Вечерње Ходите народи), то благовести велики Богослов Духа Григорије Цариградски рекавши да:

„ће Дух Свети савечновати и саостајати било сада са онима који су у овом времену достојни било касније са онима који ће бити тамо удостојени, када целосног Духа животом сачувамо (Беседа на свету Педесетницу).

Педесетничко изливање Духа које, једном започевши никада не престаје, не сме се свести на даривање индивидуалних дарова појединцима. То је, у правом смислу речи, почетак новог живота, нове творевине, оног што ће Златоусти назвати даном када земља небом постаде (Беседа на свету и велику Педесетницу: о равноправној власти подареној свим апостолима од Христа кроз Духа Светога). То је отварање двери Царства Божијег – јер тамо где је Дух тамо је и Царство! (А ако ли ја Духом Божијим изгоним демоне онда је дошло к вама Царство Божије (Мт 12,28); Да дође Царство Твоје (варијанта: Дух Твој Свети)).

Због тога се овај празник не слави само данас. Он је, као и Васкрсење Христово, стални празник Цркве, њен основни нерв. То је богословље великог Златоуста, то је вера Цркве – Ми га празнујемо зато што је Дух Свети к нама сишао. Као што смо видели да јединородни син Божији свагда са вернима пребива тако са њима пребива и Дух Свети (Прва беседа на дан силаска Светога Духа).

Истинска чежња, истинска жудња за Богом хоће Бога блискога, присутнога, дејственога хоће да живи са Њим на најближи могући начин. Она понекад добија израз жудње за животом у времену првога Доласка Оваплоћенога Бога. Велики песник нашег језика и рода Миодраг Павловић то је овако рекао:

О да сам се родио

у друго време

и могао да се придружим свадби

на којој се вода претворила у вино

И да сам седео за столом

на којем се

мало хлеба претворило

у многа и светла тела

Или да сам само протрчао

преко поља

пре но што се смркло

небо изнад Голготе

Нисам био на свадби у Кани

нити сам сведок Васкрсења

зато се одричем сваког хтења

и надам се још мало у Хлеб

и Његова преображења.

Празник чију круну данас целивамо је велик управо због тога што захваљујући њему ова чежња не остаје узалудна, ова жудња не бива незадовољена и ова молитва бива услишена.

Када су ово питање, на мало другачији начин, поставили богомудроме Златоусту рекавши: „А где сада можемо да видимо (дела, чудодејства) Духа Светога?“, поменути Свети Патријарх цариградски са пуним уверењем је набројао: у Светој тајни крштења, тајни праштања и измирења, у могућности богословствовања, молитве, пастирске службе, евхаристијског освећења и самог постојања Цркве – „када не би било Духа ни Црква не би постојала, а пошто она постоји, јасно је да је Дух Свети са нама“ – вели он (Јован Златоусти, Прва беседа на дан силаска Светога Духа).

Из његових речи видимо да је оно што се једном давно десило са нашим духовним прецима на језерима и морима, по пустињама и горама, у градовима и горњим собама, није само њихова срећа или духовна привилегија – све то и не само једном, него много пута, и у сву вечност ми можемо да искусимо и ми доживљавамо, Духом Светим, у светотајинском и молитвеном животу Наше Цркве. Зато са великом радошћу прослављамо Онога који је на нас излио дар откривења и моћ исцељења (Златоусти, Друга беседа на дан силаска Светога Духа) заједно са Оцем Беспочетним и Његовим Сином Јединородним, Тројицу Јединосушну и Нераздељиву, сада и увек и у векове векова, Амин.

Протојереј-ставрофор др Владимир Вукашиновић

Извор: Православље

Share this post


Link to post
Share on other sites

                                  Pedesetnica.jpg

ДУХОВИ, Тројицa, Силазак Светог Духа на Апостоле, празник који представља рођендан хришћанске Цркве; а празнује се 50. дан после хришћанске Пасхе (Васкрса), па се зове и Педесетница (грч. Πεντηκοστή).

 

Требам помоћ. Може неко да ме упути која од ове две, три, четири иконе је ,,Силазак Светог Духа на Апостоле", заступљене су обе у текстовима " Света Тројица - Педесетница"?! Куда год окренем очи различите су.  Која је разлика између ових икона, или која потврђује смисао празника према иконографским правилима? Надам се да ме разумете.

 

Sveta%20Trojica.jpg

 

248137_333625106707864_491976401_n.jpg

Share this post


Link to post
Share on other sites
,,Силазак Светог Духа на Апостоле"

je definitivno gornja Ikona

 

sto se donje tice ona predstavlja Svetu Trojicu ali mislim da je originalan naziv Gostoljublje Avramovo 

 

u svakom slucaju koliko je meni poznato ako pricamo o Pedestnici kao Silasku Duha onda govorimo o prvoj Ikoni

Share this post


Link to post
Share on other sites

je definitivno gornja Ikona

 

sto se donje tice ona predstavlja Svetu Trojicu ali mislim da je originalan naziv Gostoljublje Avramovo 

 

u svakom slucaju koliko je meni poznato ako pricamo o Pedestnici kao Silasku Duha onda govorimo o prvoj Ikoni

 

 

Хвала. Ова се појавила на насловној Поука (постовао @Martinije), лепа је. Потребна ми је у већоj резолуцији. Има?

 

0025677875a56e41ffe13bc6568821bb.jpg

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

×
×
  • Create New...