Jump to content
  1. ИгорМ

    ИгорМ

  2. Bokisd

    Bokisd

  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Поуке.орг - инфо
      Ових дана се интензивно говори о мјери којом је прописан максималан број грађана на вјерским обредима на вјерским површинама на којим се налазе вјерски објекти (црквене и манастирске порте итсл.). Мјера је политичка, а не здравствена и нема утемељења у правном поретку Црне Горе. Неуставна је и дискриминаторна до сржи, јер се у сваком тренутку, на било којој јавној површини, може наћи више од 20 људи на физичкој дистанци осим у црквеним и манастирским портама!     Прилика је да се подсјетимо, а и да науче они који не знају, да су Црква и вјерске заједнице духовне и историјске, а у правном смислу суи генерис уставне институције у Црној Гори. Важно је и да се зна да правни поредак у Црној Гори није и не може бити суспендован за вријеме било какве епидемије, јер су и даље на снази сви ратификовани међународни уговори, Устав, закони и други акти. Људска права не могу бити суспендована или поништена.   Даље, свака наредба, мјера или препорука државног органа, па макар то било и Министарство здравља, мора бити у складу са правним поретком Црне Горе. Ти акти су на хијерархијској љествици увијек далеко испод, а не изнад Устава и закона. Они не смију бити у супротности са Уставом и законима. Недопустиво је селективно и лаичко тумачење правних норми у свакој, а посебно у ситуацији када се ограничавају одређена људска права.   Гледали смо како, уз дужно поштовање медицинске струке, љекари не само тумаче законске одредбе него и креирају наредбе. Питам се: да ли би тако великодушно допустили правницима или економистима да врше љекарске прегледе или хируршке интервенције?   Подсјетимо се да је Национални координациони тим (који је добио надуставна, готово ванземаљска и мистична својства у државној организацији) 7. маја ове године донио мјеру којом је дозвољено да се од 11. мајау вјерским објектима на 10м2 налази једно лице, а на просторима испред вјерских објеката до 20 лица. И у једном и у другом случају је обавезна физичка дистанца од 2 метра. Прва мјера је здравствена и она је легална и легитимна. Али, друга мјера је политичка. Донијета је због литија и то је јасно. Наведена политичка мјера је неуставна и нелегална, јер није у складу са чл. 11 и 46 Устава Црне Горе и чл. 2 Закона о јавним окупљањима и јавним приредбама. Осим тога, она није у складу ни са чл. 18 Универзалне декларације УН о правима човјека, чл. 18 Међународног пакта о грађанским и политичким правима и чл. 9 и 11 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. Ријеч је о дискриминацији своје врсте. Одредбом из чл. 14 ст. 2 Устава Црне Горе је прописано да су вјерске заједнице “слободне у вршењу вјерских обреда и вјерских послова”. У тај дио вјерског живота, државна власт, сходно уставној одредби, нема право да улази, нити, пак, да о томе одлучује. Осим тога, вјерске заједнице су, сходно чл. 14 ст. 1 Устава, одвојене од државе.   Одредбе наведених ратификованих међународно-правних аката у Црној Гори и чл. 46 Устава сваком грађанину јемче право и слободу да “сам или у заједници са другима, јавно или приватно испољава вјеру или увјерење”. Ово право је, као и остала, подложно ограничењу, ал и не и поништавању и укидању.   Вјерски обреди у вјерским (сакралним) објектима (црквама, манастирима, катедралама, џамијама, капелам итсл.), који се налазе на вјерским (сакралним) површинама (црквеним и манастирским портама и сл.) у правном смислу ријечи (а то је овдје примарно), нису “јавна окупљања или јавне приредбе” у смислу чл. 2 и 4 Закона о јавним окупљањима и јавним приредбама. То се јасно закључује уколико се има у виду одредба из чл. 10 Закона о јавним окупљањима. По тој одредби, организатор је обавезан да надлежном органу поднесе пријаву за одржавање јавног окупљања најкасније у року од 5 дана прије његовог одржавања. Ниједан вјерски обред у вјерским објектима и на вјерским површинама на којима се налазе вјерски објекти се не пријављује и за њега се не обезбјеђује никаква дозвола од стране Управе полиције као органа који је надлежан за јавна окупљања. То није прописано законом! Површине на којим се налазе вјерски објекти су неодвојиве од вјерских објеката и обрнуто. Ријеч је о сакралним просторима, који са вјерским објектима увијек чине цјелину.   Мора се имати у виду да се на вјерским обредима и учешћем у њима не изражавају “политичка, социјална и друга увјерења и циљеви, протести, интереси и различитости”, а што представља основу појмовног одређења јавног окупљања из чл. 2 Закона о јавним окупљањима и јавним приредбама.   Осим тога, вјерски обреди не спадају ни у јавне приредбе, јер су Црква и вјерске заједнице непрофитне вјерске организације. Вјерски обреди се не одржавају “ради остваривања прихода у оквиру регистроване привредне дјелатности , а што представља основу појмовног одређења јавне приредбе у смислу чл. 4 Закона о јавним окупљањима и јавним приредбама.   Мјера по којој је дозвољено присуство максимално 20 особа на вјерским површинама на којим се налазе вјерски објекти у којим се врше вјерски обреди је неуставна, незаконита и дискриминаторна.   И лаику је, послије овога, јасно да се вјерски обреди у вјерским објектима и на вјерским површинама на којим се налазе вјерски објекти не убрајају у јавна окупљања или јавне приредбе у смислу важећих и обавезујућих законских одредби. Имајући у виду напријед наведено, од цркава и вјерских заједница се једино може захтијевати да, током трајања вјерских обреда на вјерским површинама на којим се налазе вјерски објекти, обезбиједе поштовање физичке дистанце од најмање 2 метра између двије особе и других хигијенских мјера. И ништа више! Само тако можемо да кажемо да су правила иста за све!   Број присутних вјерника на вјерском обреду једино може бити ограничен површином вјерског земљишта на коме се налази вјерски објекат, а не паушално за све вјерске објекте, који су различите површине и који се налазе на различитим вјерским површинама. Неопходно је да се мјера по којој је на вјерским површинама дозвољено присуство максимално 20 особа што прије измијени и усагласи са правним поретком Црне Горе без икакве дискриминације.   Протојереј-ставрофор доц. др Велибор Џомић   Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • By Тражитељ
      У централној Србији, све до Карађорђевог устанка 1804, није се јео кромпир из религијских и сујеверних убеђења. Те заблуде је подржавао и део свештенства, а народ је био убеђен у то да је кромпир "ђавоља биљка", у то је веровао и те приче је ширио и плашио тиме друге.
      Иако је производња кромпира била исплатива, и иако су народ мучиле гладне године, није било силе да се народ разувери. Доносио га је и Доситеј Обрадовић, јео га пред људима, објашњавао да сви народи у Европи, укључујући и Србе у Српском Војводству, једу кромпир, али није вредело. Доносио је Карађорђе уредбе по селима да се сади кромпир, непознати аутори су измислили чак и причу о Светом Сави и ђаволу где је Свети Сава благословио подземни део кромпира, није вредело. Млада устаничка држава у проблему, сиромашна, у рату са Турцима, а народ одбија да сади кромпир, као јефтину и хранљиву намирницу. Само је један метод донео резултат: поставили су стражу око кромпира, издали проглас да ће се најстроже казнити крађа кромпира, а стражарима дошапнули да ноћу "забушавају" и сваке ноћи оду негде у крај и одспавају. Шта се догодило? Народ је кренуо да краде кромпир и сади га. Јер, размишља, сигурно вреди јер власт чува од људи. И обрнуто, да ваља, не би га власт нудила џабе.
       

       
      Неко ће данас запитати, а каква је веза између кромпира и 5Г мреже? Каква је веза између кромпира и вакцина, или између кромпира и хидроелектрана? Наш народ се није бунио само против кромпира, бунио се и против изградње хидроелектрана, страхујући за своје воденице. Да се тај део народа питао, остали бисмо на технологији воденичког камена.
      Кромпир се у људској исхрани користи око 5.000 година и плод је вишемиленијумског узгајања у амеро-индијанским цивилизацијама из времена пре Колумба, а у Србији је имао ту несрећу да је у њу дошао посредством мрских католика. Али у једном моменту је код нас био потпуно нов и, као и све ново, дочекан је као нешто ђавоље и нечисто. Која је поента ове теме? Па, да нас подсети да смо нација у којој су чудаци били веома бројни кроз историју, да су у свакој генерацији вукли целу нацију уназад и да, као што су њихови прадедови ширили гласине да је кромпир "ђавоља биљка", а електрична струја "нечиста сила", тако њихови потомци данас преко Фејсбука и форума шире гласине о вакцинама, 5Г мрежи, науци, ма буквално о свему и свачему што је тековина 20. или 21. века, а они не резумеју. Али као што се данас смејемо њиховим прецима који нису хтели да једу кромпир јер су то "ђавоље главе", тако ће се и њима смејати у блиској будућности наша деца која буду жива, здрава и "наутистична" упркос 5Г мрежи и вакцинама. На нама је само да не дозволимо да буду већина, па да целу нашу генерацију неко памти као генерацију која није хтела да једе кромпир, док јој није подваљено да мисли да га краде од државе.
       
      Београд, почетком 19. века: Грађани протестују против кромпира

       
      Београд, почетком 21. века (њихови потомци):

    • By Поуке.орг - инфо
      Објављена је још једна научна монографија ђакона др Александра Прашчевића под насловом Дијалог између православних хришћана и муслимана.     Књига Допринос патријараха српских Димитрија, Варнаве, Гаврила и Викентија дијалогу са муслиманима (1920-1958) је изашла у издању Епархије рашко-призренске. Аутор је до сада објавио три научне монографије на исту тему: 1. Допринос Патријарха српског Германа дијалогу са муслиманима (1958-1990), 2. Патријарх Павле о исламу и муслиманима (1990-1997), 3. Допринос Патријарха српског Павла дијалогу са муслиманима (1998-2009).      Спис ђакона др Александра Прашчевића „Дијалог између православних хришћана и муслимана. Допринос патријараха српских Димитрија, Варнаве, Гаврила и Викентија дијалогу са муслиманима (1920-1958)“ представља научну монографију коју је аутор написао у склопу постдоктората на Теолошком факултету Аристотеловог Универзитета у Солуну под менторским руководством проф. Ангелики Зјака (Angeliki Ziaka).    Поставивши као предмет свог научног истраживања допринос патријараха српских Димитрија, Варнаве, Гаврила и Викентија дијалогу православних хришћана са муслиманима у временском периоду од 1920. до 1958. године, а тиме и њиховом суживоту на Западном Балкану, аутор се нашао пред нимало лаким задатком будући да се тема хришћанско-муслиманског дијалога у наведеним оквирима први пут обрађује на научној основи, што је без сумње условило изузетан истраживачки напор на плану консултовања адекватних архивских извора и рецентне литературе.  Монографија је структурно подељена на увод, четири поглавља и прилоге иза којих следи адекватно развијена библиографија.    У првом поглављу, које је посвећено речи и делу патријарха српског Димитрија, аутор кроз више потпоглавља показује његов напор да у периоду од 1920. до 1930. године, дакле у првој поратној деценији, обнови међуверски суживот у највећој могућој вери, вођен максимом „Један је Бог“, при чему аутор констатује да је патријархов труд добио свој одзив у сличном поступању муслиманске стране што се симболично најбоље одсликало кроз целив покојном Патријарху од стране једног хоџе.    Ауторов смисао за уочавање и истицање битног у говору и деловању српских патријарха на плану унапређења дијалога православних хришћана и муслимана, мада присутан у целом делу, посебно је дошао до изражаја у другом поглављу монографије у ком су изложени напори патријарха српског Варнаве у периоду од  1930. до 1937. године да се очува и уздигне крхка верска трпељивост између православних хришћана и муслимана. Са великом пажњом и са осећајем за детаљ обрађена је међуверска мисија патријарха Варнаве, а посебно његова посета Босни, Херцеговини и Далмацији. Поглавље се завршава приказом опроштаја муслиманâ са православним патријархом Варнавом који сликовито сведочи о вредности његових уложених напора.    Вероватно најделикатнији период када је реч о односима, а не само дијалогу православних хришћана и муслимана јесте период од 1938. до 1950. године када је на челу Српске Православне Цркве био патријарх српски Гаврило. Било је то не само време страшног, незапамћеног покоља православних хришћана на овим просторима, већ уједно и време које је давало прилику обема верским странама за исказивање човечности према сабраћи друге вере. Вибрантност трећег поглавља које је аутор посветио овом периоду изразито је појачана чињеницом да је након Другог светског рата наступио изузетно тежак период за све верске заједнице у Југославији услед изразито антирелигијског става и прогона свих верника од стране комунистичких власти. Аутор са великим умећем показује адаптивност Српске Православне Цркве и њеног врха изазовима времена у коме се она нашла заједно са својим верницима, прихватајући братство и јединство као не само државни, већ и као општедруштвени постулат уз јасан позив на међуверску толеранцију.    Коришћена историјска грађа сведочи о плодоносним сусретима патријарха Гаврила са муслиманским представницима током његових посета Добоју, Сарајеву,  Прибоју, али и о сложеним односима између православних хришћана и муслимана у окупираној Босни и Херцеговини, те о стању у хришћанско-муслиманским односима у епархијама бањалучкој, зворничко-тузланској, дабро-босанској, захумско-херцеговачкој и горњо-карловачкој. Аутор је посебно поглавље са правом посветио политичкој димензији хришћанско-муслиманских односа у Босни и Херцеговини током Другог светског рата, као резолуцијама босанско-херцеговачких муслимана које се тичу положаја православаца.    Последње поглавље у књизи посвећено је миротворној улози патријарха српског Викентија у периоду од 1950. до 1958. године као веома великог борца за верску толеранцију који је због тога са правом назван помиритељем хришћана и муслимана. Посебан и уједно веома важан део ове монографије чине Прилози у којима су дати први радови у нас на тему блискости и супростављености хришћанства и ислама, као и на тему толеранције, али и потресна сведочанства о „реметилачким факторима“ у хришћанско-муслиманским односима током Другог светског рата.   Израда ове монографије је за сваку научну похвалу не само услед њеног постигнућа на плану постављених научних циљева да се што објективније осветли православно - муслимански дијалог на највишем нивоу, већ и услед њеног постигнућа на плану осветљавања оних речи и поступака српских патријарха који су градили мостове братства међу православним и муслиманским верницима као важног друштвеног циља. За сваку похвалу је и то што ова монографија настаје у времену када је написано можда и превише текстова о томе шта све православце и муслимане дели, а премало оних који указују не само на тренутке, него и на модусе њиховог зближења. У том смислу ова изванредна монографија др Александра Прашчевића представља не само пун погодак у погледу испуњавања празнине у нашој научној ризници када је реч о теми православно - исламских релација, већ и у погледу давања примера какве теме нам требају данас ако хоћемо да идемо стопама наших мудрих верских вођа какви су били патријарси Димитрије, Варнава, Гаврило и Викентије.    Књигу најтоплије препоручујем за објављивање и читање уверен да је она велики допринос не само у богословским, већ и у друштвеним и историјским наукама.    Др Драган Симеуновић,  редовни професор Факултета политичких наука Универзитета у Београду     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • By Ćiriličar
      Зоран Ђуровић: Свети Архијерејски Синод СПЦ између левице и деснице
      11. априла 2020.   1) Десничари критикују Синод као млак и као тело које не штити права верника. Једном речју, да издаје виталне интересе Цркве.
      Прича око Корона вируса је компликована и не може се једнозначно читати, јер се не уклапа ни у теорије завере ни сасвим у неку нову пошаст. Не постоји један модел којим би се овај феномен могао објаснити. Зато имамо различите стратегије држава, а које су само апроксимативне. Чуло се свашта и све супротно томе. Наравно да су опозиције критиковале све стратегије држава, како оне пермисивне, тако средње, па и ригидне. Британска тактика брзог заражавања народа, да би се дошло до сиве масе која ће развити отпорност, сада је коригована. У Европи су Швеђани опуштени, а Бјелоруси се понашају као да нема вируса.
      Моја маленкост је од старта узела да плаши Србе (многи пријатељи, па и они у мантији су ме критиковали, али сам познат да не причам да бих угодио људима), јер живим у Италији. Нисам веровао кад сам видео да се Вучић смеје. Убрзо је изгубио осмех, али иако је предузео чак престроге мере по мом искуству, не бих га критиковао у овом тренутку јер је то некорисно, односно, контрапродуктивно би било. Најмање што нам сада треба је свађа, али неки ни пред Короном не презају. Ригидне мере Владе према Цркви су у доброј мери изнуђене неодговорним понашањем једног дела клира и верника који су фундаменталистички резон помешали са побожношћу. Неки су јавно казали да им Патријарх не може ништа, а како Његова Светост нема полицију, Држава је узела ствари у своје руке. И сада десничарски фундаменталисти критикују Синод као да он забрањује верницима да дођу на службу!
        Овим критичарима бих поменуо да су Руси побожнији од Срба – Алфејев је пренео наређење Патријарха Кирила да се не долази на службу, а ако Руси могу да седе кући, могу ваљда и Срби. У Московским црквама могу да се причесте 2-3, али претходно да се телефоном најаве свештенику. Да не помињем и неке од источних земаља, али и западних које су у потпуности забраниле службе. Код нас се оне редовно врше, али само са свештеником и појцем.
      Ваљда ће после ове кризе пи-ар Вучићев добити отказ, јер се председник понашао крајње непријатно, иако га симпатија и природно не краси. Тако да смо добили право за псе да могу да се шетају за време литургије, док људи не могу у храмове! Не верујем да је то случајно пало предлагачу на памет, јер смо ми земља која је са Коштуницом пропустила да изврши лустрацију, илити што би рекли Николај и Јустин: Срби се не покајаше! Шта год да буде у наредном периоду, то ваља прихватити са смирењем, јер Бог није задужио неког ађела који би лупао рецке онима који долазе у цркве. Колико се чује из обавештених кругова, Буловић је тражио да се цркве отворе за три дана Васкршњег празника. Остаје да се види шта ће од тога бити, јер се томе лако може удовољити без обзира на критике
       
      2) левичара. Ови наши модернисти, хуманисти, просветитељи итд., отишли су толико далеко да Синод оптужују за ширење заразе и убијање људи. Иако сам образложио колико сам могао, да је теоријски могуће да се неко и преко причешћа зарази, таква могућност је минимална. Да ли може или не да се вирус пренесе и овим путем ми не можемо децидирано одговорити, јер се то никада научним опсервацијама није утврдило и остало је у области вере. Но, да постоји ризик то је сасвим јасно, јер овде у Италији имамо већ 100 свештеника који су умрли од Короне (ако они немају кашичицу!). Да не помињем број заражених, нарочито међу часним сестрама. Свесни да се вирус преноси капљичним путем, у Синоду су донели упутство епископима да се причешће сипа у уста верника без да се кашичицом додирне иједан део причасниковог тела. Но, то левичарски и либерални медији нису пренели.
      Ова суманута прозивања за намерно убијање верника су у равни са зилотским фантазијама како папе кољу новорођенчад и пију им крв! Друго, прогресисти би морали да знају да би за исти злочин били оптужени и наша Влада, као и све пермисивне владе у свету. Ствари ни најмање нису црно-беле како би ови желели то да представе. Наиме, мој стари пријатељ, о. Ненад Илић, који је бескомпромисни бранилац права Кашичице, сведочи (имам потврде и од других пријатеља из Холандије) да у Амстердаму на литургији може да буде до 30 људи, и сви се класично причешћују. Питам: Да ли то Холандска Влада не жели уствари да поубија православце?
      Други пример: „Председник Владе Аустралије Скот Морисон говорио је у свом званичном обраћању јавности о Православној цркви Аустралије и о Светим службама у наступајућој Великој седмици, наглашавајући да се ради о посебном богослужењу, које захтева присуство више од две и три особе и завршио је назначавајући да ће Влада Аустралије у овом периоду показати разумевање за храмове Православне цркве. Председник Савета православних канонских епископа Аустралије Архиепископ Макарије из Васељенске патријаршије срдачно се захвалио г. Морисону у име свих православних заједница на разумевању и добром расположењу власти што схватају да је Велика седмица посебан догађај за православне хришћане“. Нико благоразуман неће помислити да Председник Морисон жели да помори православце. Овај његов став добија на тежини када се зна да у самој Аустралији су затворене границе између држава чланица.
      Зато се помолимо Господу да уразуми ове клеветнике Синода, а да дâ и добар савет нашим властима, да се угледа на ове светле примере из туђих православљу земаља и да управо у светлости дочекамо Васкрсење Господа нашег Исуса Христа!
       
      Зоран Ђуровић
      www.vidovdan.org
    • By Поуке.орг - инфо
      На северу живописног залива Мирабела крије се старо рибарско село Плака, са чије обале нам поглед у плаветнило Критског мора зауставља острво Спиналонга. Попут напуштене галије, окружене тиркизним бојама Егеја, ово острво-тврђава вековима стражари на бранику древне минојске цивилизације, остављајући без даха многобројне посетиоце.     Историја Спиналонге, коју још зову и Острво проклетих, крије тужну причу о последњој колонији оболелих од лепре у најближој историји, која је постојала од 1903–1957. године. На почетку су то били само пацијенти са Крита, а након неколико година и стотине других оболелих, сакупљених на једном месту, из целе Грчке. Надахнута причом о граду духова, чувена књижевница Викторија Хислоп написала је дирљиву књигу Острво, по којој је касније снимљена истоимена грчка серија. Моје сећање на острво Спиналонга је из периода студија на Богословском факултету, када смо као апсолвенти, на екскурзији, посетили острво Крит вођени архимандритом Макаријем, садашњим Митрополитом катарским. Беседећи испред храма Светог Пантелејмона на Спиналонги, о. Макарије нам је указао на необичну повест о оцу Хрисанту Куцулујанакису из Јерапетре, духовнику јединствене црквене заједнице уједињене страшном болешћу и изгнањем из друштва. Чувајући од заборава дело и подвиг свога свештеника, преживели становници Спиналонге су једном приликом подсетили на први сусрет са старцем:   „До доласка оца Хрисанта – сведочи један од бивших пацијената – свештеници су се кратко задржавали на острву. Обично су долазили суботом и предвече се, заједно са лекарима, враћали у Плаку. Чезнули смо за духовном храном, толико нам је требала утеха коју никако нисмо могли да нађемо“. Приликом прве посете острву, служећи Литургију у напуштеном храму, отац је приметио једног болесника да је ушао у Цркву и обратио му се речима: „Оче, остаћу на Литургији под условом да ме причестиш, а ако је Господ тако моћан као што кажеш, ти ћеш, како то обично бива, употребити дарове без бојазни од моје лепре.“ Отац је задовољно климнуо главом и на очиглед осталих болесника, који су из прикрајка пратили шта се дешава, употребио свете дарове преостале у путиру. Прошло је месец дана и болесници су чекали свештеника да се врати, уверени да ће овај пут доћи као пацијент. На њихово огромно изненађење, он се вратио потпуно здрав. Од тада је, у наредних десет година, отац Хрисант редовно служио Литургију, као што су се и чуда редовно догађала. Сваки пут када би црквена звона позвала на службу, на стотине болесника би се окупило у храму и око храма, сузама заливајући порту. Храм Светог Пантелејмона, кога су затекли као рушевину, обновили су ови лепрозни болесници; са храмом су обновили и своју веру коју су некада у очају, због тешке болести,  изгубили.   Када бих, за више од две деценије служења Светом олтару, у рукама држао Свети путир и кашичицу, често бих се сетио оца Хрисанта, пастира и духовника, који је сведочећи Божију Љубав, вером и надом гасио страх својој духовној деци. Ако некога пут нанесе на Крит, овај чудесни бисер Медитерана, нека издвоји мало времена и посети манастир Топлу где од 1972. године почива овај Божији угодник.   Да су нека мирнија времена, на овом месту би вероватно ставили тачку и закључили овај сажети животопис оца Хрисанта Куцулујанакиса, али случај је хтео, да чувени мит о христолошким расправама на пијацама средњовековног Константинопоља, коначно добије своју потврду и у нашој збиљи. Полемика на тему црквене праксе причешћивања, искрала се из мистагошких одаја и  винула у таблоиде, интернет портале и на друштвене мреже. Виртуелна агора постала је поприште на коме сабље оштре не само експерти са титулама, него и сви они који данас сачињавају српску медијску маглу: аналитичари, ботови, блогери, звезде ријалитија  и борци за политичку коректност, који се у осудама Цркве, по устаљеном правилу, служе урбаним цинизмом и руралним хумором, омаловажавајући и вређајући најдубља осећања верујућих људи. Свака реч која је изговорена, пренета или записана је мерена и осуђивана, већ према томе ко је унапред заузео какву позицију. Велики Шекспир би у бесмртном Хамлету рекао: „Опростите ми моју проповед, јер у ово време гнојаво од греха, врлина мора порок молити за опроштај; треба пред њим да се савија, молећи да му учини доброчинство“.   Подсетимо на крају да је Црква предукус и икона Царства Божијег, али да то Царство објављује свету и да у свету делује као мистични Богочовечански организам. Зато се Црква увек трудила да изађе у сусрет свету али увек са намером да изнесе пред свет Истину а не да Истину релативизује. Тај посао никада није био лак. Сетимо се само Светих Отаца који су у зноју лица свога тумачили језичке недоумице, попут чувеног  разликовања термина омоусион и омиусион. Данашњи изазов није мањи у односу на древна времена; зато треба следовати Оцима који нису одступали ни за јоту од своје вере и Предања, иако су пред собом имали  чиновничка лица царског двора која нису увек разумевала суштину њиховог труда и истрајности. Знали су да од ових људи зависи јединство Цркве, па су јединствујући у вери, храбро и мудро наступали, уложивши сву снагу и знање које им је Бог дао.     Зато морамо бити свесни, да је свако одступање пред притиском јавности одступање од светоотачког пута које се, како видимо у неким помесним Црквама, завршава затвореним храмовима. Оно што отац Никола Лудовикос назива плишаним тоталитаризмом прети да Цркву, која је некада у оваквим околностима била највећа па и једина нада, сведе у оквире приватног, а чији ће modus vivendi креирати свет ограничен у својој датости, створености и смртности.        Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...