Jump to content
  1. Ромејац

    Ромејац

  2. Ђовани Гагић

    Ђовани Гагић

  3. Предраг М

    Предраг М

  4. Trifke

    Trifke

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Његово преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије служио је вечерње у Саборном спомен-храму Рођења Пресвете Богородице у Добоју којим је отпочела свечаност прославе крсне славе овог храма – Мале Госпојине и осам вијекова аутокефалности Српске православне цркве.       Владика Фотије је током обраћања рекао да је личност Пресвете Богородице неодвојива од Богочовјека Христа и да има велику мисију за спасење свијета.   – Нама Србима ништа друго није потребно него да идемо у духу својих светитеља, цркава и манастира, у духу Светога Саве – поручио је Епископ зворничко-тузлански.   Владика Фотије позвао је на духовни мир, спремност за праштање и на чување тековина Српске православне цркве.   Након вечерњег, директор Архива Српске православне цркве Радован Пилиповић одржао је предавање о 800 година аутокефалности Српске православне цркве.   Пилиповић је истакао да аутокефалију имају само велики, одговорни историјски народи.   – Ми смо свједоци да се у 20. и 21 вијеку нације поново могу стварати, али на лабавим темељима, а српски народ се већ у средњем вијеку формирао као нација – рекао је Пилиповић.   Он је истакао да су Срби у средњем вијеку са аутокефалношћу добили велики дар и то богослужење на народном језику.   – Наш српски језик је био један медиј комуникације душе српског народа са својим творцима – навео је Пилиповић.   Он каже да су Срби у средњем вијеку стекли и књижевност, наводећи историјска дјела Доментијана и Теодосија, Архиепископа Данила Другог, Душанов законик, Закон о рудницима, те многа друга писана дјела која и данас свједоче о историјским моментима Срба.   – Када погледамо наше фреске из средњег вијека, Сопоћане, Дечане, Студеницу, као и сва каснија умјетничка остварења у 15, 16. и 17. вијеку само подржавају те светиње и каноне које су део светосавске епохе – рекао је Пилиповић.   Он је навео да је Светосавска црква била продужетак и наставак свијести народа након пада српске државе у средњем вијеку.   – Оно што повезује генерацију Срба са смислом њихове историје је Света литургија, односно усмерење ка Царству небеском – наводи Пилиповић.   Он је упозорио да је историја Српске цркве данас пред два искушења – с једне стране су непријатељски либерални теоретичари који пласирају лаж да је Српска црква настала 1918. и 1920. године, с друге је покушај неких центара моћи да репаганизацију поновно врате у мрак незнања заговарањем и инсистирањем на периоду историје Срба која није крштена.   – Нова ера или хришћанска ера траје два миленијума. У та да два милијенијума ако изразимо у процентима једну половину заузима и Српска православна црква и то је велика част – навео је Пилиповић.   Он поручује да само са вјечношћу и учествовањем у Цркви српска историја и народ имају смисао.   Пилиповић је истакао да с тога не чуди што су бројни окупатори и нападачи током историје нарочита звјерства чинили над свештеницима Српске правослане цркве, и навео податак да је током Првог свјетског рата погубљено око 250 свештеника, а да је током Другог свјетског рата само на простору Независне Државе Хрватске до децембра 1941. године погубљен 181 свештеник.   – Само учествујући у богослужбеном животу Српске православне цркве ми можемо да сачувамо нашу националну посебност и национали идентитет – поручио је Пилиповић.   Он је подсјетио да је у досијеу Патријарха Гаврила Дожића који је водио официр њемачке армије остало записано „Српска православна црква одувек је била кичма српске нације“.   Након предавања одржан је концерт духовне музике бањалучког Хора „Свети Платон Бањалучки“.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Вашој пажњи нудимо беседу игуманије Домнике (Коробејникове), настојатељице Александро-Невског Ново-Тихвинског манастира у Јекатеринбургу.     На почетку беседе хтела бих да поменем једну занимљиву проповед светитеља Николаја Српског; њен назив је врло интригантан – „Жена као праобраз Христа“. Шта мислите: шта то значи? Жена представља Христа – чудно, зар не? Али ипак, то није нечија оригинална и дрска измишљотина. Сам Господ у Јеванђељу два пута говори о Себи помињући лик жене. У две приче Спаситељ говори о жени имајући притом у виду Самог Себе. Једна од ових прича је прича о жени која је ставила квасац у тесто. И смисао ове приче се, као што знамо из тумачења, састоји у томе да сам Господ ставља небески квасац у људску природу и тако човека чини новим.   И постоји друга прича у којој Господ такође Себе приказује у лику жене. Желела бих да посебно обратимо пажњу на ову причу. То је прича о изгубљеној драхми. Жена која усрдно мете кућу тражећи драхму је управо Христос. Христос нас тражи. А шта је изгубљена драхма? То је човек. Свако од нас је управо ова драхма. Христос тражи баш нас. И као што каже светитељ Николај Српски:   „Ова прича од нас захтева брзу одлуку, јер наш век брзо пролази: да ли ћемо дозволити Христу Који нас тражи да нас пронађе или ћемо се сакрити од Њега док нас смрт не сакрије и од Њега, и од овог света, ишчупавши нас из овог живота. Судбоносно питање гласи: хоћемо ли дозволити или не?“   Заиста, ово је судбоносно питање за сваког човека. И оно није упућено само људима који живе ван Цркве. Сваки човек може лако да се изгуби попут драхме која је пала у смеће или је нестала кроз рупу на поду. На пример, човек може превише да урони у овоземаљске бриге, може нешто да га заокупи, може да се ода страстима – и због тога постаје изгубљена драхма. Духовни свет је близу као и пре, Христос иде поред овог човека, свеци су око њега, благодат се излива. Али сам човек губи осећај блискости духовног света, почиње да живи тако да му свакодневица буде главна. Притом може да настави да обавља своје духовне обавезе, али то више ради по навици: чита зато што тако треба, моли се по бројаницама, али је његова молитва чисто спољашња. Свети оци често говоре о томе да монаси не треба да се задовољавају само спољашњим мољењем, односно читањем псалама и канона и да је њихово делање Исусова молитва, која представља унутрашње, истинско општење с Богом. На пример, преподобни Василије Пољаномеруљски каже да има монаха који се „по световном обичају држе само појања псалама, читања тропара и канона и задовољавају се само својим спољашњим молитвама. И не разумеју да су нам ове молитве у песмама оци дали на неко време, због наше немоћи и незрелости нашег ума како бисмо, обучавајући се помало, усходили ка истинском мољењу“, односно ка умној Исусовој молитви. Међутим, дешава се да чак и кад се моли Исусовом молитвом човек то чини само наизглед, односно умом изговара речи молитве, а његово срце не учествује у њој.   И тако човек живи као изгубљена драхма, у некој тами. А Христос га за то време тражи, пали светиљку и мете собу. Да ли ће Му човек дозволити да га пронађе? То није тешко. Подједнако лако као што отварамо врата можемо да се отворимо за Господа, и да поново откријемо духовни свет, тако да ћемо у срцу осећати присуство Бога и светаца и сетићемо се зашто живимо.   Господ има много путева. Он може да нам се открије кроз неке речи богослужења. Господ може да нам се открије и кроз сваку заповест коју испунимо, кроз смирење, покајање и самопожртвовање.   Постоји још једно делање у којем нам се Господ такође открива. Ово делање је као нека врата која су врло близу нас. О овом делању говори преподобни Никодим Светогорац:   „Кад читаш Божанско Писмо не гледај да само читаш лист за листом, већ са размишљањем проничи у сваку реч и кад те речи приморају да се удубиш или кад изазову скрушеност или духовну радост и кад испуне твоје срце љубављу, задржи се на њима. То ти се Бог приближава; смирено Га прими отворена срца, јер Сам жели да будеш Његов заједничар. [Тада остави читање и помоли се.]   И ако због тога не испуниш све што треба, односно ако не прочиташ до краја толико и толико страница, не брини се због тога. Јер циљ свих духовних вежбања, укључујући и читања, јесте да се човек удостоји да окуси Бога, и кад ти је то већ дато немаш разлога да се задржаваш на средствима.“   Погледајте како су то дубоке речи! Преподобни Никодим нас доводи пред Бога, као да нам каже: ево, Господ је пред тобом. Он те тражи кроз књигу коју читаш, куца на твоје срце. И немој да читаш тако да само прочиташ све што треба. Нека учествује твоје срце, нека оно чека Господа. И Господ Који је увек с тобом дотаћи ће се твог срца, отвориће ти духовне очи.   И то су једна од оних врата која воде у духовни свет и која су увек отворена за нас. Ако се десило тако да смо због нерада, страсти или непажње изгубили осећај за духовни живот, да смо све почели да чинимо по навици, формално, пред нама је отворен пут ка препороду, ка нашем личном васкрсењу. Почнимо с читања, дубоког и пажљивог. Читајмо као што саветује преподобни Исак Сирин:   „Нека се твој ум удуби у изучавање речи Духа, док твоја душа дивљењем ка Домостроју не буде подстакнута на узвишено разумевање и док се на тај начин не покрене на славословље или душекорисну жалост.“   Наше срце није камен. Није могуће да се не одазива на живе и снажне речи светих отаца у којима дише Свети Дух! Ако читамо с таквим циљем – да ранимо и да пробудимо своје срце, сигурно ћемо то постићи.   Читање заправо није тако једноставна ствар. Наизглед, шта има посебно у томе што отварамо књигу и читамо, добијамо задовољство? Али ако читамо улажући срце, очекујући речи од Бога, читање за нас постаје прави духовни подвиг. Јер да бисмо тако читали књигу позвани смо, као што каже старац Емилијан, да оставимо вољу свог срца и да будемо спремни да испуњавамо вољу Божију. За то је потребан херојски начин размишљања, духовна одважност. Ево шта старац каже:   „Читамо духовне књиге остављајући вољу свог срца, читамо с поверењем, с херојским начином размишљања, као да на известан начин кажемо: ‘Господе, читам Твоју књигу и испунићу све што ми кажеш’.“   Читање је истинско општење с Богом у току којег дајемо Богу своје срце да Он учини с њим оно што хоће. И кад читамо књигу с таквим расположењем Господ у наше срце усађује ревност, жељу за духовним животом и љубав. И читамо управо зато да бисмо стекли такав плод. Читамо зато што не желимо да живимо у дремежу, у тами, већ желимо да наше срце буде живо, да се свом силом обраћа Господу, светлости и животу. И такво читање нас преображава, тако да у нашем срцу може да се запали изузетна љубав према Христу. Код старца Емилијана постоје следеће речи:   „Као што су мученици стремили ка Христу и желели да пронађу неку ватру да уђу у њу и да што пре оду код Господа, тако и ти [читајући духовну књигу] осећаш како се у теби распаљује љубав према Христу.“   Заиста, кад наше срце учествује у читању, очекује речи од Господа, од читања се у нама распламсава мученички дух, храброст, извесно радосно стремљење ка Господу, жеља да све учинимо ради Њега.   И такво темељно и дубоко читање нам помаже да поново пронађемо оно главно што нам је потребно за духовни живот, или да тачније кажемо, за спасење. Односно, помаже да стекнемо жив и срдачан осећај присуства Божијег, стајања пред Богом. Преподобни Јован Лествичник каже да је монах позван да све чини с осећајем срца. Ево шта он пише:   „Монашки живот у погледу дела и речи, помисли и кретања, треба да се проводи с осећајем срца. Ако није тако, неће бити монашки.“   Прави монах ништа не чини без учествовања срца. Он и размишља, и говори, и ради, и чита, и моли се – све с осећајем срца, односно с извесним страхом, осећајем срца да је Велики Бог овде, поред њега, да га гледа. Овај осећај Божијег присуства свуда треба да буде са монахом: у келији, на послушању, у току разговора.   С таквим осећајем су живели свети оци и они су га уткали у своја дела. И ја бих пожелела да нам свети оци постану блиски, да кроз читање примамо од њих овај осећај срца. И да се касније трудимо да сачувамо овај осећај корачања пред Богом и у току свих наших послова, а посебно за време молитве.   У молитви је срдачан осећај стајања пред живим Богом – главна ствар. Чак и ако човек ништа не осећа, ако нема искуства у молитви, ако још нешто недостаје, једно увек може да чини: да се сећа присуства Божијег и да приморава себе да се срцем обраћа Богу као живој личности. Као што је, на пример, то чинио преподобни Нил Калабријски, о којем говори старац Емилијан:   „Преподобни Нил није тражио никакву чулну утеху. Био је чврсто уверен у љубав Божију према њему, веровао је живом вером и познавао је невидљивог Бога као видљивог. Могло се десити да осети да га је Бог оставио, могло му се чинити да га Бог не чује и не види, да не слуша његову молитву, али је свеједно настављао да се моли, зато што је веровао да је Бог овде, поред њега, да је сав вид и слух. Благо ономе ко не види Бога, већ гледа на невидљиво као на видљиво. Тако и ми треба да верујемо у то да нам је Бог близак и да свако време, без обзира да ли спавамо или смо будни, да ли изговарамо молитву или ћутимо, осећамо да је пред нама.   Речи ‘созерцавајући Бога’ значе: знам да је Бог овде. Бог је испред мене, Он је жив. Ако Невидљиви за мене постаје видљив, ако своје послове обављам тако као да Га видим пред собом, ако живим тако као да Га знам, доказујем да заиста волим Бога.“   Ако човек све обавља у таквом духу пред Богом Који је невидљиво присутан, он заиста живи духовним животом. Духовни свет му је близак.   Господ нас тражи као што је жена у причи тражила изгубљену драхму. И као што је она, нашавши изгубљено, позвала све другарице и сусетке да се радују с њом – тако се и Господ радује с анђелима и свецима кад нас нађе, кад види да смо поново окренули своје срце према Њему.   И хајде да дозволимо Господу да нас пронађе – кроз читање дубоких књига светих отаца обнављајмо у својој души осећај Његове блискости и чувајмо овај осећај у својој молитви и у свему што радимо.     Извор: Православие.ру
    • Од Логос,
      У уторак, 17. септембра 2019. године, на празник свештеномученика Вавиле, пророка Мојсеја Боговидца, Светог Петра Дабробосанског и преподобног Петра Троношког, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету Литургију у храму Светог Пантелејмона у Станову. Епископу су саслуживали протојереј-ставрофор Синиша Марковић, протојереј Сретко Петковић и ђакон Недељко Дикић. Чтецирао је г. Марко Гаљак, а за певницом су појали протојереј Драгослав Милован и г. Владан Степовић.   Your browser does not support the HTML5 audio tag.
        Епископ Јован је у беседи између осталог рекао: “Браћо и сестре, потребније и важније, утешније за човека који је уплашен, збуњен, који се налази над провалијом свога живота, није ништа друго него да му дође онај који има моћ и силу да том човеку каже: “Не бој се!”. И ето данашње ово Јеванђеље данас нам је утешно, где нам Господ кроз одељак данашњег Јеванђеља говори или боље речено, Господ нас храбри да не малаксамо у својим искушењима, својим падовима у овоземаљским недаћама.    Зато и каже Господ: “Не бој се мало стадо јер би воља Оца вашега да вам даде Царство Небеско”. Даље нам Господ саветује како да задобијемо Царство Небеско. Јер Он Христос често пута у Јеванђељу говори: “Иштите најпре Царства Божијега и правде његове а све ће вам се друго додати”. И Господ нам данас показује како можемо да задобијемо то Царство Небеско.    Каже: „Продајте све што имате и дајте милостињу”. Овде је реч о блаженству оних који имају милосрђе. Укратко речено, милосрђе је провера вере наше, љубави наше, наде наше и ако хоћете мудрости наше. Шта значи провера мудрости наше? Па да знамо шта можемо дати а шта тиме што дајемо, шта задобијамо. Другим речима ми људи исувише мало можемо да дајемо. Шта је то у односу на Царство Небеско? Ништа. Али зато што ми мало дајемо и то је оно што је важно, да од нас Бог не тражи много. Него тражи мало, да би нам Он за то мало дао исувише много. А нама браћо и сестре, Бог даје исувише много него што ми то заслужујемо”.     Извор: Епархија шумадијска
    • Од Логос,
      Слава храма Саборa српских светитеља на Карабурми прослављена је 15. септембра 2019. године светом Литургијом којом је началствовао Преосвећени Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског.     Саслуживали су архимандрит Филимон из манастира Каоне, протонамесник Милутин Илић,  јереји Драган Кирић и  Љубиша Јовановић, протођакони Стеван Рапајић и Младен Ковачевић, ђакони Драган Танасијевић и Немања Ристић, као и чтечеви Милош Шарић и Милош Стаменковић у молитвеном присуству старешине храма протојереја-ставрофора Живадина Протића, братства храма и благочестивог народа престонице.     Извор: Инфо-служба СПЦ

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...