Jump to content
  1. geronymo

    geronymo

  2. obi-wan

    obi-wan

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од JESSY,
      У име Оца и Сина и Светог Духа "Ко претрпи до краја, тај ће се спасти". (Мт.24:13) Ове ријечи заузимају веома значајно мјесто у историји спасења рода људског. Ријечи кратке, али много значајне за нас људе овдје на земљи. На првом мјесту то је трпљење, на које Бог позива нас, који смо створени по слици и прилици Његовој, нас које је призвао из небића у биће, нас које је украсио многбројним даровима и разним врлинама, једном ријечју, нас које је призвао у живот вјечни. Образац трпљења дао нам је Он сам, који нас је и призвао на спасење, Господ наш, Исус Христос, који је сва страдања и унижења претрпио до краја, а притом не зароптавши ни у једном тренутку. За вријеме Часног Поста, у страсној седмици, ми пјевамо: ,,Слава долготерпјенију твојему Господи, то јест ,,Слава дуготрпљењу твоме Господе“, и заиста не само што је Господ као човјек претрпио сва страдања, него је Он и као Бог трпељив. Непрекидно чека и очекује човјека да се врати к Њему и да се врати на прави пут истинитог Богопознања. Без обзира колико се човјек удаљио од лица Божијег и колико је упоран у своме гријеху, Бог је онај који непрекидно чека човјеков повратак. Тако и ми, драга браћо свештеници, будући да смо рукоположењем директно добили благодат свештенства од светих Апостола, а за образац и критеријум живота имамо Христа, треба да будемо образац трпљења својој пастви, и то не само трпљења него и свих других врлина. Ви то знате, али ја још једном да поновим, да је свештеничка служба веома узвишена, али са друге стране и врло одговорна, јер, између осталог, и поред бриге за своје лично спасење, свештеник је дужан да се стара за своју паству и да је својим трпљењем и љубављу усмјери на пут ка Царству Божијем. Треба стално да се опомињемо, браћо, ове свештеничке одговорности, утолико прије, уколико знамо да ће се и на страшном суду од нас много више тражити него од наших парохијана. Наш патријарх Павле, када говори о свештенству, каже: ,,Онако како се свештеник брине о својој парохији и пастви, тако ће се и Христос старати о њему и његовој породици“. У току је и Часни Пост, вријеме када вјерници посебно испуњују храмове, исповиједају се, и траже од свештеника духовну помоћ и савјете како да побиједе гријех и одоле разним искушењима које вребају у ово смутно вријеме, да би што достојније приступили Светој Чаши и што спремније дочекали Празник који слиједи, Празник над Празницима, Васкрсење Христово. Прије свега, пастир ће најприје помоћи помоћи вјерницима својим личним примјером, молитвом и духовним савјетом, али не треба се зауставити на овоме, него као што милост и љубав Божија прате човјека у све дане живота његовог, како каже Свети Пророк: ,,Милост твоја Господе, пратиће ме у све дане живота мојега“, тако и свештеник треба непрестано по својој могућности да прати и надгледа животе вјерника и непрекидно им буде на услузи, и да својим примјером трпљења и љубави, научи вјернике да ове врлине постану њихове врлине. Без стрпљења нема спасења. Било у радости, било у жалости, или у болести или у било каквим опасностима које сналазе човјека, човјек је позван изнад свега да трпи, да до краја претрпи, да носи свој крст. Да га понесе, не у очајању или безнађу, него у дубокој нади да ће се Господ постарати. Колико је трпио праведни Јов, колико је само требало трпљења Праоцу Авраму, када је повео сина свог јединца да га принесе на жртву. Колико је требало вјере и љубави према Богу да на синовљево питање, гдје је жртва, одговори: ,,Господ ће се постарати за жртву“.И заиста, када је Аврам већ подигао нож, спреман да иде до краја, Господ је послао Анђела свог и спасао је дјечака, Аврам је угледао овна запетљаног у жбуње, узео га је и принио на жртву. Велика и света тајна жртве Аврамове, и најсветија тајна Христове жртве кроз коју је и откривена та тајна дуготрпељивости Божије и Божанске љубави и Божанског човјекољубља. Зато размишљајмо о свим тегобама свога живота и сјећајмо се тих ријечи Аврама праоца ,,Господ ће се постарати“, и никада немојмо посумњати да ће се Бог побринути за нас, јер брине се Бог и за траву пољску и за птице небеске, а да неће за људе који су дјеца Његова, и нека су нам увјек на памети Јеванђелске ријечи ,,ко претрпи до краја, тај ће се спасити“ љубављу Божијом, силом Христовом, коме нека је слава и хвала у вијекове. АМИН. Проповијед на свешеничкој исповијести,
      Цирих, 06. априла 2009.год.
      Свештеник Ђорђе Лукић,парох у Лугану
       
      http://kandilovere.blogspot.com/2011/10/blog-post_22.html
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У недјељу, седме седмице по Педесетници, на празник када прослављамо Сабор Светог архангела Гаврила, у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици одслужена је Света литургија, уз поштовање мјера НКТ-а. Светом литургијом началствовао је протојереј-ставрофор Далибор Милаковић, саслуживали су му протојереј-ставрофор: Драган Митровић, протојереј Мирчета Шљиванчанин, као и протођакон Владимир Јарамаз. Сабраном вјерном народу се пастирским словом обратио началствујући протојереј-ставрофор Далибор Милаковић који је казао да се наша вјера непрестано преиспитује, провјерава још од чина крштења па све до упокојења.     ,,Непрестано је наша вјера на испиту и суду Божијем. А са тврдом, постојаном вјером могуће је све побиједити. Све недостатке, људске слабости, мржњу, злобу, све своје гријехове побјеђујемо и превазилазимо вјером.”   Отац Далибор је такође нагласио да Господ непрестано чудотвори кроз сва времена и епохе исцјељујући нас од слабости и гријеха:   ,,Слушајући света јеванђеља сваке недјеље на служби ви чујете и видите да је Господ непрестано чинио чудеса, чинећи их тако да људи исповиједе вјеру, праву и постојану. А тако Господ чини и дан данас, и у ово наше вријеме Господ чудотвори и исцјељује нас од наших слабости, гријеха и сваког зла својом неисказаном силом и човјекољубљем испитујући и нашу вјеру. Заиста силом Божијом и љубављу можемо задобити Царство Божије. Господ који је силан у слави својој, оваплотио се од Свете Дјеве, родио се у Витлејему, живио међу људима, проповиједао, страдао и васкрсао ради нас и нашега спасења.”   У пастирском слову отац Далибор се дотакао благовјештења архангела Гаврила, који се у Старом, али и у Новом завјету јављао светим Божијим људима откривајући им неизрециве Божанске тајне:   ,,Архангел Гаврило чији сабор данас прослављамо јављао се пророку Мојсију који је записао то што му је Архангел Гаврило рекао о Божијем стварању човјека, стварању свијета, свега видљивога и невидљивога, описао је велики потоп, Нојеву барку. Јављао се још и пророцима, патријарсима, свима у Старом завјету, а затим и пророку Захарији, рекавши му да ће добити сина – Светог Јована Крститеља. Архангел Гаврило је такође објавио и новозавјетне домостроје спасења – Благовијести Господње, јављајући се непрестано Пресветој Богородици”.   На крају прота Далибор је још једном подвукао битност исповиједања и имања праве, постојане, тврде Божије вјере, пожеливши и помоливши се да такву вјеру, вјеру Светих отаца завлада у срцима свих људи:   ,,Вјеру тврду, праву и постојану, имали су у Свети оци које данас такође прослављамо. А то су Свети оци свих васељенских сабора који су ипсовиједили праву вјеру у Васкрслога Христа, који су донијели каноне и утврдили Цркву Божију овдје на земљи по промислу Божијем. Они су били Свети Божији људи, крштени, проповиједајући и свједочећи цијелог свог живота Христа Васкрслога. Такву вјеру, вјеру Светих отаца, требамо и ми да исповиједамо и да та вјера завлада у срцима нашим”, закључио је на крају свог обраћања протојереј-ставрофор Далибор Милаковић.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Свештеницима Митрополије црногорско-приморске од стране полиције на Ивањдан 7. јула није дозвољен пролаз до Цркве Светог Јована Крститеља у цуцким Бјелилима, гдје се сваке године на овај празник служи Света литургија и одржава Ивањдански сабор.   Звучни запис разговора
        „Ми смо већ десет година уназад прослављали Ивањдан у Цуцама, у цркви на Бјелила. То је црква посвећена Светом Јовану Крститељу. По предању саграђена је пар година послије Косовске битке, када су наши преци бјежали са Косова па су побјегли овамо у ове наше крше и ту саградили ову цркву. Она је касније обнављана у вријеме Митрополита Гаврила Дожића 1934, а онда је опет послије Другог свјетског рата запустјела, пао је и звоник, е онда је трудом оца Мома, али и свих нас заједно наново обновљена“, рекао је у разговору за Радио „Светигора“ парох которски, отац Немања Кривокапић.   Уз образложење да је због епидемилошке ситуације са короном договорено да се вјерници ове године не позивају на литургијско и црквено-народно сабрање у Цуцка Бјелила, али да је свакако договорено да свештеници тога дана служе Свету литургију у Цркви Светог Јована Крститеља и не прекидају Ивањдански сабор у Бјелилима, он је додао да није било никаквог наговјештаја од стране полиције да свештеници неће моћи да прођу до цркве и служе Литургију.   „Ја сам кренуо у Цуце преко Његуша. Код Мирца ме је зауставила патрола и речено ми је да заустављен саобраћај, да се поправља пут и да не могу да прођем. Ја сам рекао добро, ако се заиста поправља пут, али ако се не поправља, реците ми па ћу ићи около јер сам пошао ту и ту. Рекли су ми да немају информацију. Онда сам кренуо преко Цетиња и ту су ме зауставили. Није било никаквог ни разговора ни договора, једноставно рекли су ми не може се проћи и то је то“, казао је отац Немања.   Појашњавајући колико процес обнове храма у овом тешко доступном крају није био нимало лак и колико је братствима у Цуце овај сабор једном годишње значи, он закључује да су ипак плодови тог труда кроз дивне саборе на Ивањдан итекако били видљиви.   „Није било лако обнављати цркву, с обзиром на то да до тамо нема ни пута. Митрополит је 2009. године освештао ту цркву и од тада се сваке године ту на Ивањдан окупљамо. Стварно нам је било дивно, прије свега што се служи Литургија у цркви коју су наши преци подигли и гдје се налазе гробови наших предака. Заиста је било лијепо да се Кривокапићи и остале Цуце окупе у том храму. Ту се могло чути јако лијепих говора, имало је шта да се чује и научи. Организује се увијек неко послужење, неко донесе и гусле и све скупа је то било прелијепо. У том смислу је штета што ове године тог сабора није било. Да не упиремо прстом у било кога, али мислим да је ипак ова власт потпуно изгубила компас у многим стварима тако да им све смета, па смо сазнали да им је и ово засметало“, закључио је протојереј Немања Кривокапић.   Оливера Балабан     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Прослава Духова у храму Свете Тројице у Источном Бранзвику, и поред посебних услова, изазваних корона вирусом, прошла је величанствено. Свештенство Мелбурнског намесништва уз присуство одређеног броја верних парохијана овога храма, сачекало је свога Владику у 9:45ч испред храма.     Владика је, после церемонијалног дела, свечано уведен у храм, уз певање тропара „Благословен јеси Христе Боже наш…“, од стране нашег хора.   Света Aрхијерејска Литургија, коју је служио Епископ Силуан уз саслужење пет свештеника и два ђакона, заиста је била духовно освежење за све присутне. Већ месецима смо у ситуацији да немамо свечаних литургија, тако да је, поред чињенице да славимо један од највећих празника Цркве, овако свечана Литургија, предвођена нашим првојерархом, изазвала посебне емоције.   Техничка служба наше парохије, на челу са Небојшом Стефановићем и Николом Јошевским, организовала је директно преношење Литургије, тако да је мањи број верника могао да прати Литургију и из сале. Данас је наш хор, под диригентском палицом Саве Ђукића, изузетно лепо певао и на тај начин значајно допринео лепоти Литургије.   После читања Јеванђеља, веома надахнуто је проповедао Преосвећени Владика Силуан на тему празника. Истакао је чињеницу да нам Тројични Бог, Отац Син и Свети Дух, стално помаже, а нарочито да нам је та помоћ потребна у времену када се боримо са разним искушењима, као што је искушење наметнуто са корона вирусом. Порука проповеди укратко би могла да се сажме у идеју: са Богом све можемо, са Њим који носи наше бреме и који нам увек помаже, када Му се обратимо за помоћ. Такође, Владика је истакао погубност неживљења са Богом, са извором „воде живе“, која нам помаже да стигнемо до Вечности.   При крају Литургије прочитане су благодарне молитве са Вечерње службе на Духове, извршен опход око храма и освећен славски колач. На крају Литургије, Владика се поново обратио вернима са речима утехе и благодарности Богу за све. Старешина храма, прота Милорад Лончар, поздравио је Владику Силуана у име свих присутних и целе Парохије, захваливши му на доласку те његовим молитвама и благословима.   Коло српских сестара спремило је ручак за наше уважене госте. И, све је, могло би се рећи, овога дана било лепо и узвишено. Нажалост, ручак за наше верне парохијане нисмо могли спремити због државних прописа у вези са корона вирусом, али и то ће надамо се ускоро постати део прошлости. Сви са нестрпљењем очекујемо да се ствари нормализују у држави, па следствено и оне које се тичу редовног и слободног доласка наших верника у храм.     Извор: Митрополија аустралијско-новозеландска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Будва, 7.  јун 2020. Та језик ми се закле, али срце не. (Еурипид, Хиполит)  
        Оно што човјек ради или каже, готово увијек покаже оно што крије, а када је човјек тога свјестан онда покушава да искаже управо оно што је у његовој души најскривеније сачувано. Ово наше сабрање, ова духовна свечаност, свој смисао црпи из великог празника Силаска Светог Духа на апостоле. Ово је један од оних црквених догађаја у којем се нарочито обраћамо Свевишњем да очисти нашу палу природу и погледа на свијет огрезао у гријеху. Најдубљи смисао сваког празника је у скривеном присуству онога који се слави. И сада, када молитвено и торжествено, како приличи и колико нам је дато, прослављамо дан Свете Тројице, Рођендан Цркве, може ли бити ишта потребније и узвишеније од жеље да Небески Утјешитељ „благодатним“ силаском посјети оне који Га славе? И који Му се радују. Када би само и једном искром небеског огња обасјао наше главе, осјенио наше очи, дотакао се наших срдаца и у њима разгорио огањ вјечног присуства Божијег.   Тројични догмат, најдубљи и најтајанственији, суштински одваја Хришћанство од свих осталих религија и погледа на свијет и човјека у њему. Од вјечности постоји Бог у Тројици – Отац, Син и Дух Свети.Као што ум рађа мисао, тако Отац вјечно рађа Сина. Дух Свети исходи од Оца кроз Сина – као што племенита осјећања навиру из човјековог срца и преносе се на човјекову ријеч. Створен по слици и прилици Божијој (1. Мој. 1, 27) и човјек је тројично биће. Има ум из кога се рађа мисао – има и бистра осјећања која дају смјернице његовом уму и словесности. По узору на Творца и човјек постаје највећа Тајна створеног свијета. И остаје до краја времена.   „Душа ти је моја као земља безводна“ (Пс. 142, 6) исповиједа Свемогућем Богу псалмопјевац Давид. У човјековој души постоје добри принципи, животна начела – остаци истинског живота – божанска искра коју је Творац запретао стварањем човјека. Ти печати божанског присуства су дубоко утиснути у душу и похрањени у најдубље сфере човјековог унутарњег бића. То су она добра сјемена, али остају неплодна, зато што је душа наша као „земља безводна“ услед живота у греховном свијету. Без благодатне росе сјеме засуши и остаје неплодно. На ову истину усмјерен је данашњи кољенопреклони молитвослов да Господ освети, оснажи и духовно очисти наше душе. Без благодати Светог Духа, без Његове спасоносне силе – човјек остаје да живи у земљи сувој, безводној и неплодној.   Остало је забиљежено да када се Црква рађала, хришћанима нико није смио да приђе од паганских народа, а само они који су у њима препознавали Бога, увиђали хришћански живот – заиста су видјели како живи и слави Бога та прва Црква. Хришћани су се од тог свијета, који у злу лежи (Јн. 5, 19) разликовали тиме што су на дјелу живјели и испуњавали Христове заповијести, црквене законе и установљена правила – поштовали без остатка и поговора и са дубоком озареношћу свише. Хришћанство тражи човјека, а не слијепог послушника. Христос човјека ослобађа окова смрти и робовања гријеху. Отуда код хришћана отпор према ропству и неправди. Тешко је везати једном ослобођеног човјека. Слобода нема цијену, па се не може трговати са њом.   На данашњи дан, на Педесетницу, Духове, по први пут се видљивим знацима Дух Свети појављује свијету и у виду огњених језика силази на апостоле у Јерусалиму. Дух Свети у свему учествује – у стварању човјека, силази на Пресвету Дјеву када је зачела Сина Божијег. Присутан је на Јордану када Претеча крштава Господа Христа. Учествује у свим Христовим чудима. Као што је надахњивао старозавјетне пророке, надахњује и свете апостоле на проповијед мира и истине…   Дух Свети надахњује и покреће, снажи и оплемењује, сваког човјека жељног правде и истине, жедног љубави и слободе. Дух Свети је свуда гдје се ради и мисли о добру. У свакој души која тражи Бога. У сваком срцу отвореном за сусрет са Другим. У свакој руци испруженој да помогне. У свакој ријечи која држи до себе.   Духа Светог нема гдје је мржња и злоба, срџба и пакост. Духа Светог нема гдје је неправда и смутња. Ни тамо гдје се отима и краде, лаже и прогони. Гдје брат пружа руку да удари брата. Гдје је образ укаљан, нема Духа! Гдје човјек гледа испод ока – нема Светог Духа! Тамо гдје се неправда брани, а правди суди – нема Духа! Тамо гдје се закон гази, а безакоње слиједи – нема Духа! Тамо гдје се од врлине стиди, а гријехом поноси – нема и не може бити Духа Светог!   У тешким временима, као што је ово у којем живимо, сва се времена стапају у једно свеопште вријеме. Отуда се покрећу многа вјечна питања и као да доживљавамо историјско убрзање.   Свјетлост и таму, небо и земљу, добро и зло, увијек иста међа дијели. Човјек мудар препознаје међу, човјек правичан зна за границу, човјек поштен зна за правду, човјек добар носи Бога у себи. На њиви гријеха човјек жање само отровне плодове. Онај који уноси немир и раздор, у туђа срца и туђе животе, у своје ће унијети бол и страдање.   Ипак. Дух Свети у виду огњених језика сажиже у душама и срцима апостолâ сваку нечистоту, сваки страх и најмању бојазан и препорађа их. Њихова је душа наново рођена – враћа им се памћење свега што су чули од Господа Исуса Христа, с једне стране, и даје им се чудесни дар језика свих народâ – да им пренесу јеванђељску проповијед, с друге стране. Дар језика није случајно одабран. То је она Ријеч, која бјеше у почетку (Јн. 1, 1–3) и од Које је све кренуло. Без које смо сами на свијету. Која је све – у нама и изван нас. Човјек без Бога – Слова – Ријечи – најусамљеније је створење на свијету.   Ово није она ријеч до које се не држи, која се може продати и која има цијену. Колика год она била. У овом граду, и старом и новом, који данас слави и оном који се скрива, ријеч стоји тврда као град и она нас држи. На несрећу видимо да постоји и она ријеч, у истом овом граду, која је можда најјефтинија откад је града и управе у њему. Таква ријеч заслужује презир, а онај чија је била дубоко жаљење. Још дубље жаљење следује ономе који је купује, не знајући да тиме сије по оној њиви гријеха. Кад дођу жетеоци по своје, тешко и једнима и другима…   Овдје видимо, на сву срећу и оне који до ријечи држе и који је у свом срцу носе и животом свједоче. Оних других никад нема, на правом мјесту и у право вријеме. И неће ни бити на позорници истинског живота. Они, заједно са онима који им примјер дају иду слијепим историјским улицама.   Вријеме које је пред нама и у нама, мора да буде увертира за вјечност. Дух овог времена тражи човјека за велика дјела. Хришћанин није човјек који се боји, човјек од ината, него од правде и љубави, праштања и мира. Са собом и другима. Оно што смо дали то смо и имали. А оно што смо од Бога на дар добили, то не смијемо дати, ни изгубити. Слобода, коју нам даје Бог, у Тројици осунчан, бесцјен је благо човјековог живота. Правда, којом се она чува закон је људског дјелања. Вјера којом душа путује ка Царству небеском – темељ је наше наде. А нада у страх не смије никад прећи, ма како тешка била искушења, и како силни изгледали они који насрћу. У очајању човјека увијек најјаче вуче оно што је погубно за њега. Кад угледа макар и крајичак свога ништа живота – човјеку живот престаје, а оно што остаје није живот, него јад и биједа…   Радујмо се животу! Славимо једину Тројицу! Држимо се Ријечи! Чувајмо једни друге! Не дајмо на себе и своје! Живјела слобода!     Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Креирај ново...