Jump to content

Навршило се годину дана од упокојења академика Владете Јеротића (1924-2018)

Оцени ову тему


Recommended Posts

jerotic.jpg
 
Академик Владета Јеротић био је дугогодишњи професор на Православном богословском факултету Универзитета у Београду где је предавао Пастирску психологију. На данашњи дан, навршава се годину дана од његовог упокојења. 
 
Повезане вести:
 
 
 
 
 
 
 
 
Академик Владета Јеротић рођен је 2. августа 1924. године у Београду, где је завршио основно образовање и похађао Другу мушку гимназију и Медицински факултет, на којем је стекао диплому психијатра. Специјализовао је неуропсихијатрију и психотерапију у Швајцарској, Немачкој и Француској. Радио је најпре као асистент на Нервној клиници Универзитета у Београду а затим је био примаријус и начелник психотерапеутског одељења болнице Др Драгиша Мишовић (од 1963. до 1985. године). Преко две деценије (1984-2005) предавао је по позиву Пастирску психологију на Теолошком факултету у Београду.
 
Учествовао је на многим европским и светским конгресима психијатрије и психотерапије, а неколико месеци је провео у Јунговом институту у Цириху у својству лекара и практичара. Био је члан Удружења књижевника Србије и редовни члан Медицинске академије. За дописног члана САНУ изабран је 1994. године, а за редовног 2000. Академик Владета Јеротић  је створио обимно и сложено дело из области психоанализе, психотерапије, филозофије, религије и књижевности. Поред тога, одржао је и низ предавања и учествовао у више дискусионих трибина у земљи и иностранству.
 
Добитник је великог броја награда и јавних признања, поред осталих и Захвалнице Матице српске (1982); Повеље болнице „Др Драгиша Мишовић“ (1983); Повеље Српског лекарског друштва (1993); Награде „Ђорђе Јовановић“ (1994); Награде „Лаза Костић“ (1997); Ордена Светог Саве I степена (2001); Награде "Исидора Секулић" (2003); Награде Доситеј Обрадовић (2014); Велике повеље Бранковог кола (2017).
 
 
003.JPG

 

004.JPG

 

005.JPG

 

006.JPG

 

022.jpg

 

cetinje-006.jpg

 

ostrog.jpg

 

1117066065.jpg
 
 
 

View full Странице

  • Свиђа ми се 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

  

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово вископреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски и игуман острошки г. Амфилохије са Високопреосвећеним Митрополитом запорошким г. Луком из Украјинске православне цркве, уз саслужење свештенства и монаштва, служио је данас, на празник Усековање главе Светог Јована Крститеља, Свету архијерејску литургију у цркви посвећеној овом светитељу у острошком скитуЈован Долу код Никшића.   Звучни запис беседе   У литургијској проповиједи Митрополит је рекао да се данас сјећамо једног од најстрашнијих дана у историји рода људског, уз подсјећање да је најстрашнији дан распеће Господа нашега Исуса Христа, “а иза њега исто тако страшан дан јесте управо усековање главе Светог Јована Крститеља”.   “Свети Јован Крститељ је највећи међу пророцима, највећи рођени од жене, како је рекао сам Господ за њега, био је претеча Христов, Његов свједок прије Његовог доласка, он је крстио Господа у ријеци Јордану и прорекао Његово страдање и распеће.”   Владика је подсјетио да је управо на данашњи дан, по наредби ондашњег владара Ирода, овом великом Божјем угоднику и страдалнику глава била посјечена. Иако је Ирод имао поштовање према Светом Јовану, чак и волио да разговара са њим, осјећајући да је он праведан човјек, као што га је и читав народ прихватио као таквога, он је на једном пиру у пијанству обећао Саломији, Иродијадиној кћерки, због њеног играња, да ће јој дати све што заиште, а она, по мајчином наговору, затражи главу Јована Крститеља и он заповиједи да Јовану одсеку главу и да је донесе на тањиру.   “Можете замисли какав је то страшан догађај. Посјекли су главу Светог Јована Крститеља. Послије тога ученици Јованови су га сахранили, а његова глава се у времену појављивала на разним мјестима. Рука Светог Јована, која је крстила Господа у Јордану, и то је чудо Божије, која је ишла од Јерусалима, Палестине до Цариграда, стизала и до царскога двора рускога, на крају је предата од Марије Фјодоровне, потоње руске царице, преко Митрополит кијевског Антонија Храповицког, краљу Александру Карађорђевићу, такође мученику”, бесједио је владика.   Подсјетивши да су послије бомбардовања Београда, 6. априла 1941. године, Петар Други Карађорђевић и Патријарх српски Гаврило пренијели и тајно похранили у манастиру Острог светиње: руку Светога Јована Крститеља, заједно са дјелом Часног крста, које се данас налазе у Цетињском манастиру, и иконом Мајке Божје Филеримске, која се налази у Музеју Црне Горе на Цетињу, Високопреосвећени је изразио наду да ће се и икона вратити Цркви и да ће те три свехришћанске светиње бити похрањене у Саборни храм Свете Тројице, који је предвиђен да се гради изнад Цетињског манастира.   “Храм Свете Тројице је започет да се гради приликом крунисања краља Николе 1910. године и камен темељац се чува код мене у кабинету на Цетињу. На том камену темељцу пише: Овај храм се подиже у вријеме краља Николе, подиже га цар Николај Други, августа 1910, године. Ја се у Бога надам да ћемо идуће године почети да градимо храм, да ћемо положити тај камен темељац у славу Божију – Свете Тројице, и у част Царских страстотерпаца Романових, који су такође мученички, као и Св. Јован Крститељ, пострадали 1918. године.”   Архиепископ цетињски Амфилохије је поздрављајући драгог госта Митрополита запорошког Луку, који је донио благослов дивне благословене кијевске Руси и Митрополита Онуфрија, казао да је Украјинска православна црква страдална, као што је наша Митрополија:   “Та Црква страда од сличнога безумља, нажалост у томе учествује и Васељенски патријарх по својим немоћима људским, притиснут од сила овога свијета. Даће Бог да се то поново поправи, а Митрополит Онуфрије је сачувао са својим митрополитима, епископима, јединство Православне цркве свесловенске кијевске Русије. Ево благослов тога јединства, те јединствене Цркве, дошао је и овдје код нас, да заједнички прославимо овај страшни догађај у историји Цркве – мученичко страдање Светог Јована Крститеља Христовога.”   На крају Свете службе Божије Митрополит црногорско-приморски Амфилохије је владику Луку даривао у знак јединства и љубави панагијом Мајке Божије, иконом Светога Василија и књигама, истичући да је његово присуство велики Божји благослов и потврда да је Црква Божја једна света саборна апостолска:   “То јединство се темељи на Христу Господу, на Светој литургији и Светом причешћу Тијелом и Крвљу Његовом, на Тајни крштења у име Оца и Сина и Духа Светога, на Тајни Духа Светога животворнога којим се запечећујемо, на Тајни живота у Христу и у времену и у вјечности.”   Благодарећи на дару Његово вископреосвештенство Митрополит Лука је казао да му је част, коју је имао више пута још од 2006. године, да служи са владиком Амфилохијем и у сјећање на данашњи дан поклонио му крст, панагију и икону Св. Теодосија исповједника:   “Молим за ваше молитве за нашу отаџбину. Ми се саосјећамо са вама јер све што ви проживљавате и доживљавате у Црној Гори и ми доживљавамо од стране наших власти. Невјерујући човјек ће да сједне и плаче, а вјерујући ће увијек да се моли Богу и једни за друге. И заиста смо ми једно, и то што ми маштамо и сањамо је јединство у Духу и у времену и у вјечности. Данас смо једним устима и једним срцем са народом Божијим прослављали Бога.”   Високопреосвећени Митрополит запорошки г. Лука из Украјинске православне цркве је казао да се Свети Јован Крститељ није бојао никога и ничега и да је увијек говорио истину и борио се за правду, као и да се Митрополит Амфилохије не боји никога и ничега, да и он увијек говори истину и бори се за правду:   “Ви сте прије избора у Црној Гори рекли да за своје 82 године нисте излазили на изборе, али да сада излазите и позвали све да изађу. И ваш глас је био одлучујући јер га је чуо народ Божији. Ви као добар пастир можете рећи Господу: Ево ја и моја паства; а паства са своје стране може рећи: То је наш пастир за којим ми ходимо, који нас води у Царство Божије својим примјером, животом и молитвама.”     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Ведран,
      http://www.mkd.mk/wp-content/uploads/2012/10/Helix.jpg
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Поводом две године од упокојења академика, истакнутог српског лекара и писца Владете Јеротића, у Храму Светог Марка овога јутра су парастос служили старешина цркве на Ташмајдану протојереј-ставрофор Трајан Којић, протојереј-ставрофор Сретен Младеновић, парох почившег професора Јеротића, и ђакон Славко Аничић.    Повезане вести:   Епископ крушевачки др Давид (Перовић): Добри човек у Срба, бесребреник Владета!    Живео, све видео, и никога није осудио!    Радио Светигора: Сјећања на Владету Јеротића - Вероучитељица Јелена Петровић    Александар Гајшек за Радио "Глас": Професор је најзначајнији Сусрет у мом животу!      Опело и сахрана академика Владете Јеротића    Навршило се годину дана од упокојења академика Владете Јеротића (1924-2018)   Академик Владета Јеротић био је дугогодишњи професор на Православном богословском факултету Универзитета у Београду где је предавао Пастирску психологију. На данашњи дан, навршава се две године од његовог упокојења.    Академик Владета Јеротић рођен је 2. августа 1924. године у Београду, где је завршио основно образовање и похађао Другу мушку гимназију и Медицински факултет, на којем је стекао диплому психијатра. Специјализовао је неуропсихијатрију и психотерапију у Швајцарској, Немачкој и Француској. Радио је најпре као асистент на Нервној клиници Универзитета у Београду а затим је био примаријус и начелник психотерапеутског одељења болнице Др Драгиша Мишовић (од 1963. до 1985. године). Преко две деценије (1984-2005) предавао је по позиву Пастирску психологију на Теолошком факултету у Београду.   Учествовао је на многим европским и светским конгресима психијатрије и психотерапије, а неколико месеци је провео у Јунговом институту у Цириху у својству лекара и практичара. Био је члан Удружења књижевника Србије и редовни члан Медицинске академије. За дописног члана САНУ изабран је 1994. године, а за редовног 2000. Академик Владета Јеротић  је створио обимно и сложено дело из области психоанализе, психотерапије, филозофије, религије и књижевности. Поред тога, одржао је и низ предавања и учествовао у више дискусионих трибина у земљи и иностранству.     Добитник је великог броја награда и јавних признања, поред осталих и Захвалнице Матице српске (1982); Повеље болнице „Др Драгиша Мишовић“ (1983); Повеље Српског лекарског друштва (1993); Награде „Ђорђе Јовановић“ (1994); Награде „Лаза Костић“ (1997); Ордена Светог Саве I степена (2001); Награде "Исидора Секулић" (2003); Награде Доситеј Обрадовић (2014); Велике повеље Бранковог кола (2017).
    • Од Поуке.орг - инфо,
      „Како су величанствена дела Твоја, Господе! Све си премудрошћу створио!“ (Пс. 103, 24)   Од 1989. године, 1. септембар се, на предлог Његове Свесветости Васељенског Патријарха, обележава као Дан твари Божје, односно свега од Бога створеног. Сав православни и хришћански свет је позван да се у овај дан - 1. септембра – моли Саздатељу света, узносећи благодарне молитве на великом дару створеног света, као и молитве за његову заштиту и очување. Овај дан пре свега подсећа људе на бригу о животној средини и природи уопште која је немарним, неодговорним и крајње нехришћанским деловањем човековим болно рањена и насилнички угрожена. Човек није постављен да врши насиље над природом као да је он њен поседник, већ му је као благослов поверено да поступа као њен управитељ, да је с љубављу обделава и Богу с благодарношћу приноси.   Евхаристија чини да људи учествујући у Телу Христовом могу учествовати у животу Свете Тројице, а у Светом Духу она може с Христом принети творевину њеном Творцу: Твоје од Твојих, Теби приносећи ради свих и за све, како се каже у тексту Анафоре. Дакле, васколика твар се приноси као хлеб и вино, који се човеку на тајанствени начин враћају као Тело и Крв Христова – као божанска благодат за истински, целовити и вечни живот.   У наставку доносимо извод из предавања грчког архиепископа Димитрија, на конференцији Православног удружења Преображења Господњег (Orthodox Fellowship of theT ransfiguration) које је са енглеског превео протођакон Радомир Ракић:   Хармонија између неба и земље, каква треба да буде и између човека и творевине, заувек је једна од значајних тема у јудео-хришћанским светим списима и предањима, као што је и у православном богослужењу и духовном животу, сходно речима псалмопојца које понавља ап. Павле: „Господња је земља и све што је на њој“ (Пс 24,1; 1 Кор 10,26).   Прво, како смо већ приметили, неколико студија исцрпно износе мноштво далекосежних последица проузрокованих климатским променама. Услед тога ће људи који већ живе у топлим пределима, у приморским крајевима, а животно веома много зависе од пољопривреде и риболова, бити веома погођени, и сматра да ће поднети највећи ударац од последица климатске промене. Исто тако, и људи с малим приходима, који се буквално боре за животну егзистенцију, такође ће бити најмање спремни и способни да предузму одговарајуће мере и заштите се од штетних последица. Из овог разлога, еколошки проблем загађивања природе неизбежно је повезан с друштвеним проблемом сиромаштва; и стварно, сва еколошка настојања на крају крајева процењују се и ваљано просуђују сходно њиховом одразу и упливу на сиромашне. Ово меће посебан терет и изискује огромну одговорност свих нас људи вере, само уколико озбиљно прихватамо хришћанско учење о старању за сиромашне и маргинализоване међу нама.   Друго, наша је обавеза да се бринемо о међугенерацијској расподели оних добрих и лоших страна произашлих из еколошке ситуације. Како и на који начин ће наши поступци данас имати уплива на будуће нараштаје – на нашу децу и унучад? Имамо ли право да израбљујемо земљине ресурсе себично и раскалашно док иза себе остављамо последице наших поступака, које, према прогонозама о климатској промени, могу бити озбиљне и разорне? Изучавања јасно упозоравају на дугорочно лоше последице данашње емисије угљендиоксида; многе промене чији смо сведоци данас, у суштини су неопозиве. Сада ћу навести из извештаја Панела о климатској промени: „Већина аспеката климатске промене устрајаће многа столећа и након обустављања емисија угљендиоксида“. Није касно да на овај изазов одговоримо – као људи, као парохије и као планета. У стању смо да усмеримо земљу према будућности наше деце. Међутим, не можемо више чекати; не можемо себи више дозволити да чекамо скрштених руку.   Треће, као људи вере, а нарочито као православни хришћани, ми смо, пре свега и изнад свега, позвани да „уредимо свој дом“ (2 Сам 17,23). Морамо сагледати шта су еколошки приоритети и потребе у нашим парохијама и међу нашим верницима. Морамо почети с молитвом, призивајући благодат Божју на наше подухвате и молити се за очување Божје творевине, што и чинимо 1. септембра сваке године. Но, поред молитве, можемо отпочети са образовним програмима на свим нивоима, почев од недељне школе до катихетске наставе (веронауке), као и од проповеди у црквама све до припремања и растурања штампаног или другачијег материјала. Стављање нагласка на ову проблематику нарочито је плодно кад дође до међупарохијске и међуправославне сарадње на локалном, епархијском и, чак, на националном нивоу, тако да свака парохија – мала или велика – барем разрађује она основна питања и бави се рециклирањем употребљених предмета, уштедом енергије и воде, као и провером приоритета и могућношћу њиховог спровођења у живот.   На себе преузимамо обавезе не из разлога што су оне лаке, него због тога што нам је задато да „радимо и чувамо земљу“, да је обрађујемо и старамо се о њој (Пост 2,15). Свесно смо тога да је с наше стране са овим повезана извесна жртва, да морамо прихватати акетскији, подвижничкији начин живота, да смо позвани да се старамо о „најмањој нашој браћи“ и са њима делимо. Заиста знамо да оно што чинимо своме ближњем, чинимо, у ствари, самоме Христу (Мат 25,40). Ово значи да што год чинимо на земљи, чинимо самима себи.   И тако, враћамо се теми конференције „Православно богословље и екологија на делу“. Св. апостол Павле вели: „Знамо да сва твар заједно уздише и тугује сада“ и да „творевина жарко ишчекује да се јаве синови Божји“ (Рим 8,22.19). Морамо отпочети са овим „јављањем“ у локалној парохији, учећи се да живимо у скаду с Божјом творевином. Пре десет година казао сам: „Ангажовање наше Цркве на заштити околине мора спадати у програм локалне парохијске службе“. Наспрам претежно секуларној култури у нашој средини, наши верници морају учити како да примељују православно богословље и еколошка начела у својем животу. Епископи и свештеници морају их подучити евхаристијском и аскетском етосу нашег црквеног предања како би се наши верници учили да благодаре Богу на свим стварима док се према земљи понашају поштовано и трезвено. Штавише, у својим заједницама морамо изграђивати литургијски етос како би то суделовање у добрима било кључно у животима нас као хришћана.   Приредио катихета Бранислав Илић     Извор: Православље
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова светост патријарх српски Герман упокојио се у Господу 27. августа 1991. године и сахрањен је унутар цркве Светог Марка у Београду.       Патријарх Герман (световно име Хранислав Ђорић), 43. врховни поглавар Српске Православне Цркве, рођен је 19. августа 1899. године у Јошаничкој Бањи од оца Михаила, учитеља (који је касније рукоположен у чин ђакона и презвитера), и мајке Цвете. Основну школу је учио у Великој Дренови и Крушевцу, а деветоразредну богословију у Београду и Сремским Карловцима. Извесно време је студирао права у Паризу, а потом је завршио Православни богословски факултет у Београду (1942. године).   У чин ђакона рукоположио га је Епископ жички Јефрем поставивши га за писара Духовног суда у Чачку. Предавао је веронауку у чачанској гимназији. Рукоположен је у чин презвитера 1927. године и постављен за пароха у Миоковцима. На овој парохији је остао до 1931. године када је премештен у Врњачку Бању. После избора патријарха Гаврила 1938. године постављен је за референта Светог Архијерејског Синода. На тој дужности га је затекао избор за викарног Епископа моравичког. Као удовог свештеника, замонашио га је у манастиру Студеници Епископ шумадијски Валеријан давши му име Герман.   Чин архијерејске хиротоније извршио је, 15. јула 1951. године, Патријарх српски Викентије уз учешће Епископа шумадијског Валеријана, сремског Никанора и бањалучког Василија. Новоизабрани епископ Герман је, у исто време, примио и дужност главног секретара Светог Архијерејског Синода, коју је вршио све до избора за Епископа жичког 1956. године. У исто време уређивао је "Гласник", службени лист Српске Православне Цркве.   На заседању Светог Архијерејског Сабора 1952. године изабран је за Епископа будимског. После смрти Епископа жичког Николаја 1956. године епископ Герман је изабран за Епископа жичког.   На патријарашком трону наследио је патријарха Викентија, 13. септембра 1958. Био је 32 године Патријарх Српске Православне Цркве - од 1958. до 1990.   Док је био на челу Српске Православне Цркве иако у тешким околностима успео је много тога да спаси и сачува. За његово време манастир Жича, кога су Немци готово потпуно разорили за време рата, обновљен је у потпуности. Успео је да издејствује обнову (враћање у облик какав је имала у 12. веку када је подигнута) Студенице, Лазарице (крушевачке цркве из средњег века) и многих других. Сви важнији храмови Српске Православне Цркве у тадашњој Југославији стављени су под заштиту републичких и покрајинских Завода за заштиту споменика културе. У Београду је 80-тих дозидана припрата на малој цркви Светог Саве на Врачару. Потпуно је осликан храм Светог арханђела Гаврила у Београду.  Једна од његових највећих заслуга је тај што је успео да се избори да се настави изградња храма Светог Саве у Београду - после вишедеценијске борбе градња је одобрена 1984. године. Изградња храма на Врачару поново је почела 12. маја 1985. године и том приликом је одслужена архијерејска Литургија и постављена повеља.   Веома се трудио на отварању богословија и издавању црквених листова за верско просвећивање свог народа. Обновио је рад православне богословије у манастиру Крки.
×
×
  • Креирај ново...