Jump to content
  1. Haralampije

    Haralampije

  2. Istopljeni kamen

    Istopljeni kamen

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Иван Ивковић,
      Поштована господо, позвани смо да, пред овим уваженим скупом, изнесемо, у најкраћим цртама, својеврсни увод у хришћанско схватање града и грађанства у Византији, и то у оквиру теме коју смо изабрали – „Небоземно грађанство Града Божијег“.
      Тема града и грађанства је, као што је то свима добро познато, тема врло актуелна у цивилизацији и времену у коме живимо. Оно што, сматрам, може да представља значајан допринос хришћанског сведочења о овој теми јесте указивање на изворно хришћанске и, уз то, превасходно, богословске аспекте ове теме, који у научним, философским, антрополошким, социолошким и, уопште узевши, културолошким приступима често остају ван видокруга разматрања или, чак, потпуно пренебрегнути.
      Хришћанство је, од самих својих почетака, вера Града или, да се изразимо мало слободније, градска, урбана вера. Хришћанство, прва Црква се, почевши од Јерусалима, кроз апостолску проповед шири, у прво време, искључиво по градовима Римске империје, све до царскога Рима. То је историјски сасвим разумљиво, јер су градови, у Римској империји, били добро повезани мрежом путева, што земних што поморских. Уз то, градови су на Медитерану били средишта политичког, економског и културног живота тадашњег античког света.
      Градови као административна средишта постају и црквена средишта – седишта првих епископских столица Апостола и њихових ученикапрејемника, рукоположених епископа. Тако је, условно говорећи, „административна структура“ прве и ране Цркве, пратећи административну структуру Римске империје, превасходно градска. У Римској империји, Хришћанство се јавља, пре свега, као градски феномен и покрет.
      Први Хришћани су, у великом броју, пуноправни грађани Рима, попут Св. ап. Павла, који се тог римског грађанства не само да није одрицао, већ се на њега и позивао, сматрајући га привилегијом: И кад га притегоше каишима, рече Павле капетану који онде стајаше: Човека Римљанина, и неосуђена, зар вам је дозвољено да бијете? А када то чу капетан, приступи заповеднику и јави, говорећи: Пази шта ћеш чинити, јер овај човек је римски грађанин. А заповедник приступивши рече му: Кажи ми јеси ли ти Римљанин? А он рече: Да. А заповедник одговори: Ја сам за велику цену ово грађанство добио. А Павле рече: А ја сам се и родио у њему (Дап. 22, 25-28).
      Хришћанство је, дакле, од самог свог настанка нераздвојно од историјског града и његовог постојања, оно природно и органски расте и развија се у његовом „ткиву“ – културолошком, социолошком, цивилизацијском. То би био тај историјски аспект хришћанског искуства града и он је веома значајан и незаобилазан, али, премда нужан и чињеничан, није, рекли бисмо, у једном дубљем смислу, и превасходан.
      Постоји и други аспект хришћанског искуства града који је превасходан и претежан, а то је оно што се у хришћанском богословљу назива есхатолошким, тј. оним што се односи на метаисторијску стварност Царства Божијег и вечности Бога Живога. Штавише, Град као Град Бога Живога (Јевр. 12, 22) јесте сама тајна Хришћанства као Цркве.
      Св. ап. Павле директно поистовећује Цркву са Градом Бога Живога и Јерусалимом Небеским, па говори Хришћанима: Приступили сте Гори Сионској и Граду Бога Живога, Јерусалиму Небескоме, миријадама анђела, Свечаномсабору и Цркви првородних, записаних на Небесима, и Богу Судији свију, идуховима савршених праведника, и Исусу, Посреднику Новог Завјета, и крвиочишћења (Јевр. 12, 22-24). Овде, дакле, видимо апостолску дефиницију хришћанскога Града. Тај Град је сабран око Бога Живога, и Исуса Посредника Новога Завета. Тај Град је свечани сабор и Црква првородних око Бога Живога и, сасвим очигледно, он је превасходно небески, метаисторијски, есхатолошки. То је живи Град око Бога Живога и сачињавају га миријаде Анђела и духови савршених праведника, тј. сви Свети од памтивека.
      Необично је важно што Св. ап. Павле о том Граду говори у презенту, у садашњем времену, а не у футуру, у будућем времену. То значи да тај Град, по благодатном искуству Цркве, јесте, постоји већ сада. Али, не на начин историјског, већ метаисторијског постојања, са тим да ми, људи, у историји можемо не само да га познамо, већ и да можемо да постанемо његови грађани, већ овде на земљи, разуме се по благодати Божијој, по дсару Божијем. То је стварни, благодатно већ присутни у историји метаисторијски, есхатолошки Град, а не утопијски Град некакве магловите и недостижне, идеалне будућности која заправо неће наступити никад.
      Црква, као саборно Тело Христа Богочовека, јесте тај живи Град, јер је Христос, по богопознањском искуству Цркве, Земља Живих. Зато за Цркву говоримо да је и Небеска и земаљска, тј. Небоземна, јер као Тело Христа Богочовека обухвата и Небо и земљу, и есхатон и историју, и време и вечност. Постајући члан Цркве, човек постаје и грађанин тог небоземног Града историјско-есхатолошког Тела Христовог. И грађанство које произлази из припадања том небоземном Граду је, такође, небоземно. Хришћани стога живе небоземно: Небом на земљи, приносећи и узносећи све што је земаљско ка Небесима.
      Према томе, Хришћанин је као члан Цркве, као лични уд саборног Тела Христовог, грађанин Неба и земље истовремено. Његово грађанство није ограничено само на овај свет, није само историјско, већ превасходно произлази из његове учлањености у Тело Христово које саборни небоземни Град, те је оно и есхатолошко. Човек, у хришћанској антропологији, управо због те двострукости идентитета – јер је створен од праха земаљског, али по образу и подобију Бога Живога (1. Мојс. 1, 27) – никада не може бити сведен само на овај свет и његове категорије. Исто тако, и човеково грађанство не може бити сведено само на град овога света, јер је човек – Хришћанин, увек, истовремено и суграђанин Светих(Еф. 2, 19), тј. Неба, Царства Божијег, Града Божијег.
      Ове темељне антрополошке претпоставке имају суштинске импликације и на хришћанско схватање и искуство друштва, односно друштвеног живота у историји. Небоземна, историјско – есхатолошка антропологија Хришћанства даје природно небоземну, историјско – есхатолошку социологију. Ако је циљ живота боголиког човека – преображење, обожење и спасење кроз благодатно – подвижнички живот у Цркви – Телу Христовом, онда такав мора бити и циљ људскога друштва које је сачињено од боголиких људи – личности, јер је човек по своме најдубљем боголиком идентитету биће заједнице. Дакле, у хришћанском искуству историје и људско друштво, сви људи и народи су призвани да постану чланови и удови космичко – историјског и есхатолошког Тела Христовог.
      То је смисао заповести о оцрквењењу света, коју Господ Исус Христос, пред Своје Вазнесење, упућује Апостолима: Идите, дакле, и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа (Мт. 28, 19), да би сви народи и људи који их сачињавају постали суграђани Града Бога Живога, Небескога Јерусалима. Управо ради овога је на предвечном Савету наумљено стварање света и човека, ради овога је Света Тројица ство-рила свет: да би свет постао Црква Божија, Дом Очев, Град Бога Живога.
      Према томе, Црква као Град Бога Живога, њен богослужбени литургијски Култ – Божанска Евхаристија је извор Хришћанства као историјске културе и цивилизације, тј. хришћанског преображавања историјског земаљског града у икону Небескога Града, колико је то у историји могуће (услед ограничености тварношћу и палошћу), уз трезвено чување од упадања у хилијастичко – утопијско искушење пуко спољашње, пуко историјске изградње „Града Божијег на земљи“.
      Као што је Божанска Литургија – Евхаристија, као Света Тајне саме Цркве, „средиште“ живота Цркве, њене културе и њеног историјског стваралаштва, тако је и храм Божији у коме се служи Божанска Евхаристија – средиште хришћанског града. Око храма Божијег се зида, развија и шири хришћански град у историји, извирући својом градском културом и цивилизацијом суштински из литургијског Култа Цркве, из Божанске Евхаристије као Свете Тајне Цркве и Царства Божијег, Свете Тајне небоземног Града Бога Живога.
      О овом логосном (словесном) концепту архитектуре у Хришћанству и његовој цивилизацији, најбоље сведочи архитектонска структура хришћанског манастира, од првих општежитељних манастира у Египатској пустињи 4. и 5. века све до средњовековне Свете Горе или нововековне Оптине пустиње у царској Русији 18. и 19. века.
      У средишту манастира, манастирског комплекса налази се храм Божији, а око њега се граде, развијају и умножавају манастирске зграде са конацима и помоћним здањима, који су, са спољашње стране, ограђени бедемима. Општежитељни манастир је у маломе икона Небескога Града на земљи: манастирски „град“ иконизује и предображава есхатолошки Нови Јерусалим.
      У Хришћанству и његовом иконичком виђењу света и историје, сваки земаљски град, саткан око храма Божијег, око Евхаристије и Цркве, јесте икона Небескога Града – Небескога Јерусалима, Града Бога Живога, почевши наравно од Константиновог града – Константинопоља, као „града цара и Сената“, престонице Ромејскога (Византијскога) царства, истоветног са хришћанском икуменом (васељеном). И сваки земаљски град је, преко своје помесне Цркве, заснован у тајни Небескога Града, и призван да историјски узраста ка њему и његовим есхатолошким висинама. Та новојерусалимска, небиземна вертикала формативна је за хришћанску идеју и искуство Града у историји. Све што се у историји видиво гради уграђује се у невидиви Град Божији Есхатона. Хришћански град је живо сведочанство дејства преображујуће Божанске благодати у историји.
      Ко су, онда, у црквеном искуству, истински грађани Града Божијег, Небеског Јерусалима? Светитељи су житељи и грађани Неба, Царства Божијег, Града Бога Живога, не само после свога упокојења, већ и за време свога историјскога земаљскога живота, јер је њихов живот и њихово биће прожето нестореним енергијама Божијим. Светитељство је у том смислу једино истинско и узорно небоземно грађанство достојно човека: дакле, светитељско грађанство, а не секуларистичко грађанство постхришћанске цивилности које свој идентитет заснива, у основи, на негирању хришћанског откривења и опитно потврђене истине о човеку као небоземном грађанину Града Божијег.
      Светитељи, као истински грађани Царства Божијег, већ овде и сада у историји, живо су сведочанство нераздвојне везе подвижништва, мистике (тј. благодатног виђења и богопознања) и истинског грађанства Града Божијег, које је исто што и благодатно обожење и спасење у Христу.
      Хришћани су призвани да, у Цркви, постану грађани Неба које се, у оваплоћеном Логосу, спустило к нама и населило међу нама; да већ сада и овде, у Светој Литургији и светим врлинама Цркве, живе на небески начин. Промена начина постојања (тропос ипарксеос) од билошког у еклисиолошки и есхатолошки јесте сама суштина преображења и обожења тварног оним што је нестворено, тј. Божанским енергијама, што, по Оцима Цркве, и јесте спасење.
      То је, дакле, онај афирмативни, катафатички аспект хришћанске идеје историјског Града, заснованог на Небеском Граду и узрастању ка Небеском Граду. Али у Хришћанству постоји и онај други аспект односа према историјском граду који бисмо назвали подвижничким или, чак, апофатичким. А то је искуство несводивости човека, управо због горе поменуте историјско-есхатолошке двострукости његовог идентитета само на историјски град, на град овога света чије обличје пролази (1. Кор. 7, 31).
      Св. ап. Павле о томе богословствује на наглашен начин: Јер овде немамо постојана града, него тражимо онај (Град) који ће доћи (Јевр. 13, 14). Дакле, човеков боравак на овој земљи је, услед смртности човекове, привремен и пролазан, као што је, само по себи и само за себе, привремено и пролазно све што је у овоме свету. То важи и за историјски град овога света, и све што му припада. Човек се не може и не сме свести на овај свет, не може и не сме се свести на овосветовни град, не може и не сме се свести на дела руку својих, било да се ради о науци, философији, уметности, култури, економији, технологији… ма колико да је свако од ових многих људских благословених стваралаштава вредно по себи и ма колико да су сва она вредна узета заједно.
      Апостол јасно каже: овде немамо непролазни град, већ ишчекујемо и крећемо се, подвизавамо се ка оном једином непролазном Граду – Граду Бога Живога, Царству Божијем, чекајући Други долазак Христов и испуњење смисла историје. То је оно о чему нам говори и Откривење Јованово и његово благодатно сведочење о Вечном Граду Бога Живога, Новога Јерусалима, који силази са Неба од Бога (Откр. 3, 12).
      Да не говоримо о томе да може да се деси, као што се то много пута до сада у људској историји и дешавало, да град људски, ма колико по својој историјској спољашњости био напредан и раскошан, може да, услед греха и непокајаности његових становника, постане место страсти, порока и свакоје нечистоте, место гнусобе опустошења, као што су то, како видимо из библијске историје, постали градови Содом и Гомор. И да, онда, као такав буде препуштен неповратном уништењу, тако да му се ни трага у историји не познаје.
      Страшне библијски повести о пропасти и уништењу Вавилонске куле, којом су људи покушали да досегну до Неба помоћу дела руку својих, као и о пропасти Содома и Гомора опомињу нас да земаљски град, његова култура и цивилизација, нису никаква вредност по себи, а још мање да сме да постане идол коме људи треба да се клањају или приносе жртве ради његовог све већег напретка, богаћења или моћи, као што видимо да се, и у наше време, дешава са моћним земаљским градом цивилизације која себе назива „глобалистичком“, „једином универзалном“ или цивилизацијом „без алтерантиве“.
      Да се, за тренутак, вратимо на хришћанско апофатичко искуство непостојаности земаљскога града. Хришћанство се врло убрзо, пошто је у време првог хришћанског цара Константина I Великог постало званична вера Источног римског, Ромејског царства, Новог Рима, суочило са новим искушењем везаним управо за чињеницу престанка прогона Цркве и масовног прилажења Цркви доскорашњих многобожаца и незнабожаца широм царства. Било је то искушење унутрашње секуларизације самог Хришћанства, чије су средишта опет били градови царства, услед склоности аристократије и богатијег градског становништва да се Хришћанство прихвати на спољашњи и номиналан, формалистички начин, без унутарњег преображења чиатвог начина умовања и живљења.
      Већ у другој половини 4. века у саборној свести Цркве долази до освешћења проблема духовне опустошености градова, и то сада градова хришћанске цивилизације. У Цркви се јавља, како је богословствовао о. Георгије Флоровски, „есхатолошки покрет отпора“ – монаштво, које духовној пустињи секуларизованог градског Хришћанства претпоставља стварну географску пустињу у којој се, изнова, опет, око храма Божијег и Евхаристије која се у њему служи, граде монашки градови као иконе и предображења Небескога Јерусалима. Монашки градови постају духовни мотор хришћанског царства и његових градова. Градови, тј. градски Хришћани почињу да долазе по духовни савет, помоћ и руковођење у монашке пустињске градове, код пустиножитељних грађана Неба, монаха – подвижника Цркве. С друге стране, и монашки градови – општежитељни манастири из пустиње долазе у само средиште градова, чак и у престоницу Константинопољ, у коме ниче знаменити Студитски манастир који ће кроз историју дати велики број подвижника и Светих, попут Св. Теодора Студита, урбаног Свеца par excellence.
      Монаштво и монашки пустињски град јесу апофатичко ревнитељско одрицање од овога света и његовог земаљског града, не зато што је овај свет и његов град нешто што треба да буде уништено, него, напротив, ради духовног исцељења, обновљења и спасења света и града, јер, како вели Св. ап. Јован Богослов, Бог је толико заволео свет да је Сина Свога Јединороднога дао за живот света (Јн. 3, 16; 6, 51) и његовога града. Ово монашко есхатолошко против палога света, за свет обновљени и спасени у Христу постало је сама суштина истинског хришћанског односа према свету и историји, сами етос хришћанске саборне вере православне, не само за монахе већ за све истинске Хришћане православне.
      Ова катафатичко – апофатичка динамика Града и пустиње, царства и монаштва, одрицања од света палог и потврђивања света обновљеног и спасеног у Христу Богочовеку је била суштинска за развој хришћанске цивилизације, и на Истоку, и, на свој начин, на Западу, где ће се, пак, на основу богословске теорије Блаженог Августина „О Граду Божијем“ (De civitate Dei, око 420. године), после Раскола из 1054. године, развити специфична црквено – политичка концепција која ће, у облику „римске идеје“, одступити од ромејско – византијске идеје града и грађанства, заквашене библијско – пустињским Предањем, тј. од источно – хришћанског искуства симфоније Цркве и државе, каква је практикована, са успонима и падовима, постигнућим и неуспесима, током једанаест векова историје Ромејскога царства. Римска идеја Града, тј. „државе Божије“ на земљи ће, после хуманизма и ренесансе, у разноликости својих дехристијанизованих форми, током нововековне историје дати у западнохришћанској цивилизације разноврсне хуманистичко – секуларистичке утопије, све до комунизма у 20. веку и глобализма у 21. веку.
      Хришћанство је, због ове динамичке напетости између стваралачког живљења у непостојаном граду на земљи и подвижничког ишчекивања постојаног Града на Небесима, непрестано у стражењу, непрестано у стваралачком и критичком преиспитивању свега што је од овога света, непрестано у кретању и расту ка Небу, ка Царству Божијем, ка Христу Парусије, јер по речима Св. Ап. Павла, ми живимо Христом у историји, али је наше истинско живљење, истинска заједница, истински Град на Небесима (Филипљ. 3, 20).
      Хришћанско искуство града је засновано, дакле, на историјском и есхатолошком схватању и искуству, теорији и пракси јединства Града Небеског и Града земаљског. И то не на дуализму историјског и есхатолошког, који би се превладавало тек пуко символички, већ на динамичкој синтези историјског и есхатолошког, земаљског и небеског. Јер нити земаљско може да постоји без небеског као своје чврсте есхатолошке основе, нити небеско за човека има своју заснованост ако нема земље, јер би онда било разоваплоћено, нестварно, без свог историјског „тела“. У православном схватању Града, за разлику од западнохришћанског, нема дихотомије између сакралног и профаног: град историјски расте из храма Божијег, који је постављен у средиште града као есхатолошки извор Воде живе и вечнога живота грађана земаљскога града у историји.
      Ту небоземну синтезу Хришћанство, Црква изводи директно из речи Господњих, из Оченаша: „Да буде воља Твоја и на земљи као што је на Небу„. Зато Свети Сава у прологу свог „Законоправила“ – „Номоканона“ наводи управо Молитву Господњу – Оченаш, да би нагласио да се земаљско уређење заснива на вољи Божијој, а не на људској; да се историја заснива на Царству Божијем и ономе што је вечно, потврђујући тиме јединство Неба и земље у Цркви као Телу Христовом.
      Свети Сава овде не измишља ништа ново већ само, у условима посебности српске историје, усваја и примењује византијско искуство симфоније Цркве и државе у преображењу света и историје.
      Академик Димитрије Богдановић је, у својим медиевистичким студијама, убедљиво показао да је Свети Сава, прихватајући веру православну заједно са њом прихватио и читав византијски црквено – политички и култно – културни модел и концепцију историје, која преко цара Јустинијана има свој континуитет са царем Константином Великим, а преко њега као „тринаестога Апостола Цркве“, како су га називали Оци Цркве, са апостолским Предањем јеванђелског преображавања света и историје.
      Свети Сава је делатни и стваралачки прејемник византијског предања земаљскога града и грађанства заснованог на Небеском Граду и небеском грађанству. Код Светога Саве и код оца му Св. Симеона Мироточивог – Стефана Немање очигледно је исто монашко, апофатичко одрицање од земаљскога царства и града, али не ради његовог одбацивања него ради његовог заснивања на Небу и Царству Божијем, и његовог преображења и уподобљења, у мери у којој је то у историји могуће, Небу и Царству Божијем. То је сама основа светосимеоновско – светосавског црквеног завета који представља духовну осу и вертикалу српске хришћанске историје.
      Тај светосимеоновско – светосавски завет ће у 14. веку Св. кнез Лазар, заједно са косовским Мученицима, саборно развити и употпунити у Косовском боју и свом косовскозаветном опредељењу за Царство Божије и Небески Град, Вечни Јерусалим. Косовски црквени завет није био, нити јесте одрицање од богодане земаљске Отаџбине, већ постављање земаљске Отаџбине у контекст Небеске Отаџбине кроз одбрану земаљске Отаџбине до мученичке смрти, а ради задобијања Царства Божијега, по речима Господњим: „Иштите најпре Царство Божије и правду његову, а остало ће вам се сви прододати“ (Мт. 6, 33). После Св. кнеза Лазара и косовских Мученика за Крст Часни и Слободу Златну, Косовски црквени завет заснивања земаљске Отаџбине, земаљског Града, на Небеској Отаџбини, на Царству Божијем, на Небеском Граду, постаје основни покретачки и смислодавни чинилац српске хришћанске историје. Есхатолошко – историјски завет Св. кнеза Лазара је исти, у Новоме Завету заснован и Новим Заветом прожет, црквени завет као и завет Св. Стефана Немање – Симеона Мироточивог, и као завет Св. цара Константина Великог.
      Научна византологија, и источна и западна, свака на свој начин, дале су огроман допринос проучавању, познавању и разумевању византијске историје, културе и цивилизације. Оно што се, ипак, мора приметити јесте да у свим тим истраживања, са ретким изузецима, као да недостаје онај богословски увид о самој суштини хришћанско – византијског поимања и искуства Града као историјског тела оваплоћеног Логоса – Свете Премудрости Божије, о тајни те библијске вертикале: Град Небески – град земаљски, Град Горњи – град доњи, Град Божији – град човечији.
      Међутим, реч хришћанског православног богословља је незаобилазна у разматрању &l
    • Од Иван Ивковић,
      Предавање Епископа нишког, г. Јована (Пурића), одржано на Међународном научном скупу византолога у Нишу јануара 2015. годне
      Поштована господо, позвани смо да, пред овим уваженим скупом, изнесемо, у најкраћим цртама, својеврсни увод у хришћанско схватање града и грађанства у Византији, и то у оквиру теме коју смо изабрали – „Небоземно грађанство Града Божијег“.
      Тема града и грађанства је, као што је то свима добро познато, тема врло актуелна у цивилизацији и времену у коме живимо. Оно што, сматрам, може да представља значајан допринос хришћанског сведочења о овој теми јесте указивање на изворно хришћанске и, уз то, превасходно, богословске аспекте ове теме, који у научним, философским, антрополошким, социолошким и, уопште узевши, културолошким приступима често остају ван видокруга разматрања или, чак, потпуно пренебрегнути.
      Хришћанство је, од самих својих почетака, вера Града или, да се изразимо мало слободније, градска, урбана вера. Хришћанство, прва Црква се, почевши од Јерусалима, кроз апостолску проповед шири, у прво време, искључиво по градовима Римске империје, све до царскога Рима. То је историјски сасвим разумљиво, јер су градови, у Римској империји, били добро повезани мрежом путева, што земних што поморских. Уз то, градови су на Медитерану били средишта политичког, економског и културног живота тадашњег античког света.
      Градови као административна средишта постају и црквена средишта – седишта првих епископских столица Апостола и њихових ученикапрејемника, рукоположених епископа. Тако је, условно говорећи, „административна структура“ прве и ране Цркве, пратећи административну структуру Римске империје, превасходно градска. У Римској империји, Хришћанство се јавља, пре свега, као градски феномен и покрет.
      Први Хришћани су, у великом броју, пуноправни грађани Рима, попут Св. ап. Павла, који се тог римског грађанства не само да није одрицао, већ се на њега и позивао, сматрајући га привилегијом: И кад га притегоше каишима, рече Павле капетану који онде стајаше: Човека Римљанина, и неосуђена, зар вам је дозвољено да бијете? А када то чу капетан, приступи заповеднику и јави, говорећи: Пази шта ћеш чинити, јер овај човек је римски грађанин. А заповедник приступивши рече му: Кажи ми јеси ли ти Римљанин? А он рече: Да. А заповедник одговори: Ја сам за велику цену ово грађанство добио. А Павле рече: А ја сам се и родио у њему (Дап. 22, 25-28).
      Хришћанство је, дакле, од самог свог настанка нераздвојно од историјског града и његовог постојања, оно природно и органски расте и развија се у његовом „ткиву“ – културолошком, социолошком, цивилизацијском. То би био тај историјски аспект хришћанског искуства града и он је веома значајан и незаобилазан, али, премда нужан и чињеничан, није, рекли бисмо, у једном дубљем смислу, и превасходан.
      Постоји и други аспект хришћанског искуства града који је превасходан и претежан, а то је оно што се у хришћанском богословљу назива есхатолошким, тј. оним што се односи на метаисторијску стварност Царства Божијег и вечности Бога Живога. Штавише, Град као Град Бога Живога (Јевр. 12, 22) јесте сама тајна Хришћанства као Цркве.
      Св. ап. Павле директно поистовећује Цркву са Градом Бога Живога и Јерусалимом Небеским, па говори Хришћанима: Приступили сте Гори Сионској и Граду Бога Живога, Јерусалиму Небескоме, миријадама анђела, Свечаномсабору и Цркви првородних, записаних на Небесима, и Богу Судији свију, идуховима савршених праведника, и Исусу, Посреднику Новог Завјета, и крвиочишћења (Јевр. 12, 22-24). Овде, дакле, видимо апостолску дефиницију хришћанскога Града. Тај Град је сабран око Бога Живога, и Исуса Посредника Новога Завета. Тај Град је свечани сабор и Црква првородних око Бога Живога и, сасвим очигледно, он је превасходно небески, метаисторијски, есхатолошки. То је живи Град око Бога Живога и сачињавају га миријаде Анђела и духови савршених праведника, тј. сви Свети од памтивека.
      Необично је важно што Св. ап. Павле о том Граду говори у презенту, у садашњем времену, а не у футуру, у будућем времену. То значи да тај Град, по благодатном искуству Цркве, јесте, постоји већ сада. Али, не на начин историјског, већ метаисторијског постојања, са тим да ми, људи, у историји можемо не само да га познамо, већ и да можемо да постанемо његови грађани, већ овде на земљи, разуме се по благодати Божијој, по дсару Божијем. То је стварни, благодатно већ присутни у историји метаисторијски, есхатолошки Град, а не утопијски Град некакве магловите и недостижне, идеалне будућности која заправо неће наступити никад.
      Црква, као саборно Тело Христа Богочовека, јесте тај живи Град, јер је Христос, по богопознањском искуству Цркве, Земља Живих. Зато за Цркву говоримо да је и Небеска и земаљска, тј. Небоземна, јер као Тело Христа Богочовека обухвата и Небо и земљу, и есхатон и историју, и време и вечност. Постајући члан Цркве, човек постаје и грађанин тог небоземног Града историјско-есхатолошког Тела Христовог. И грађанство које произлази из припадања том небоземном Граду је, такође, небоземно. Хришћани стога живе небоземно: Небом на земљи, приносећи и узносећи све што је земаљско ка Небесима.
      Према томе, Хришћанин је као члан Цркве, као лични уд саборног Тела Христовог, грађанин Неба и земље истовремено. Његово грађанство није ограничено само на овај свет, није само историјско, већ превасходно произлази из његове учлањености у Тело Христово које саборни небоземни Град, те је оно и есхатолошко. Човек, у хришћанској антропологији, управо због те двострукости идентитета – јер је створен од праха земаљског, али по образу и подобију Бога Живога (1. Мојс. 1, 27) – никада не може бити сведен само на овај свет и његове категорије. Исто тако, и човеково грађанство не може бити сведено само на град овога света, јер је човек – Хришћанин, увек, истовремено и суграђанин Светих(Еф. 2, 19), тј. Неба, Царства Божијег, Града Божијег.
      Ове темељне антрополошке претпоставке имају суштинске импликације и на хришћанско схватање и искуство друштва, односно друштвеног живота у историји. Небоземна, историјско – есхатолошка антропологија Хришћанства даје природно небоземну, историјско – есхатолошку социологију. Ако је циљ живота боголиког човека – преображење, обожење и спасење кроз благодатно – подвижнички живот у Цркви – Телу Христовом, онда такав мора бити и циљ људскога друштва које је сачињено од боголиких људи – личности, јер је човек по своме најдубљем боголиком идентитету биће заједнице. Дакле, у хришћанском искуству историје и људско друштво, сви људи и народи су призвани да постану чланови и удови космичко – историјског и есхатолошког Тела Христовог.
      То је смисао заповести о оцрквењењу света, коју Господ Исус Христос, пред Своје Вазнесење, упућује Апостолима: Идите, дакле, и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа (Мт. 28, 19), да би сви народи и људи који их сачињавају постали суграђани Града Бога Живога, Небескога Јерусалима. Управо ради овога је на предвечном Савету наумљено стварање света и човека, ради овога је Света Тројица ство-рила свет: да би свет постао Црква Божија, Дом Очев, Град Бога Живога.
      Према томе, Црква као Град Бога Живога, њен богослужбени литургијски Култ – Божанска Евхаристија је извор Хришћанства као историјске културе и цивилизације, тј. хришћанског преображавања историјског земаљског града у икону Небескога Града, колико је то у историји могуће (услед ограничености тварношћу и палошћу), уз трезвено чување од упадања у хилијастичко – утопијско искушење пуко спољашње, пуко историјске изградње „Града Божијег на земљи“.
      Као што је Божанска Литургија – Евхаристија, као Света Тајне саме Цркве, „средиште“ живота Цркве, њене културе и њеног историјског стваралаштва, тако је и храм Божији у коме се служи Божанска Евхаристија – средиште хришћанског града. Око храма Божијег се зида, развија и шири хришћански град у историји, извирући својом градском културом и цивилизацијом суштински из литургијског Култа Цркве, из Божанске Евхаристије као Свете Тајне Цркве и Царства Божијег, Свете Тајне небоземног Града Бога Живога.
      О овом логосном (словесном) концепту архитектуре у Хришћанству и његовој цивилизацији, најбоље сведочи архитектонска структура хришћанског манастира, од првих општежитељних манастира у Египатској пустињи 4. и 5. века све до средњовековне Свете Горе или нововековне Оптине пустиње у царској Русији 18. и 19. века.
      У средишту манастира, манастирског комплекса налази се храм Божији, а око њега се граде, развијају и умножавају манастирске зграде са конацима и помоћним здањима, који су, са спољашње стране, ограђени бедемима. Општежитељни манастир је у маломе икона Небескога Града на земљи: манастирски „град“ иконизује и предображава есхатолошки Нови Јерусалим.
      У Хришћанству и његовом иконичком виђењу света и историје, сваки земаљски град, саткан око храма Божијег, око Евхаристије и Цркве, јесте икона Небескога Града – Небескога Јерусалима, Града Бога Живога, почевши наравно од Константиновог града – Константинопоља, као „града цара и Сената“, престонице Ромејскога (Византијскога) царства, истоветног са хришћанском икуменом (васељеном). И сваки земаљски град је, преко своје помесне Цркве, заснован у тајни Небескога Града, и призван да историјски узраста ка њему и његовим есхатолошким висинама. Та новојерусалимска, небиземна вертикала формативна је за хришћанску идеју и искуство Града у историји. Све што се у историји видиво гради уграђује се у невидиви Град Божији Есхатона. Хришћански град је живо сведочанство дејства преображујуће Божанске благодати у историји.
      Ко су, онда, у црквеном искуству, истински грађани Града Божијег, Небеског Јерусалима? Светитељи су житељи и грађани Неба, Царства Божијег, Града Бога Живога, не само после свога упокојења, већ и за време свога историјскога земаљскога живота, јер је њихов живот и њихово биће прожето нестореним енергијама Божијим. Светитељство је у том смислу једино истинско и узорно небоземно грађанство достојно човека: дакле, светитељско грађанство, а не секуларистичко грађанство постхришћанске цивилности које свој идентитет заснива, у основи, на негирању хришћанског откривења и опитно потврђене истине о човеку као небоземном грађанину Града Божијег.
      Светитељи, као истински грађани Царства Божијег, већ овде и сада у историји, живо су сведочанство нераздвојне везе подвижништва, мистике (тј. благодатног виђења и богопознања) и истинског грађанства Града Божијег, које је исто што и благодатно обожење и спасење у Христу.
      Хришћани су призвани да, у Цркви, постану грађани Неба које се, у оваплоћеном Логосу, спустило к нама и населило међу нама; да већ сада и овде, у Светој Литургији и светим врлинама Цркве, живе на небески начин. Промена начина постојања (тропос ипарксеос) од билошког у еклисиолошки и есхатолошки јесте сама суштина преображења и обожења тварног оним што је нестворено, тј. Божанским енергијама, што, по Оцима Цркве, и јесте спасење.
      То је, дакле, онај афирмативни, катафатички аспект хришћанске идеје историјског Града, заснованог на Небеском Граду и узрастању ка Небеском Граду. Али у Хришћанству постоји и онај други аспект односа према историјском граду који бисмо назвали подвижничким или, чак, апофатичким. А то је искуство несводивости човека, управо због горе поменуте историјско-есхатолошке двострукости његовог идентитета само на историјски град, на град овога света чије обличје пролази (1. Кор. 7, 31).
      Св. ап. Павле о томе богословствује на наглашен начин: Јер овде немамо постојана града, него тражимо онај (Град) који ће доћи (Јевр. 13, 14). Дакле, човеков боравак на овој земљи је, услед смртности човекове, привремен и пролазан, као што је, само по себи и само за себе, привремено и пролазно све што је у овоме свету. То важи и за историјски град овога света, и све што му припада. Човек се не може и не сме свести на овај свет, не може и не сме се свести на овосветовни град, не може и не сме се свести на дела руку својих, било да се ради о науци, философији, уметности, култури, економији, технологији… ма колико да је свако од ових многих људских благословених стваралаштава вредно по себи и ма колико да су сва она вредна узета заједно.
      Апостол јасно каже: овде немамо непролазни град, већ ишчекујемо и крећемо се, подвизавамо се ка оном једином непролазном Граду – Граду Бога Живога, Царству Божијем, чекајући Други долазак Христов и испуњење смисла историје. То је оно о чему нам говори и Откривење Јованово и његово благодатно сведочење о Вечном Граду Бога Живога, Новога Јерусалима, који силази са Неба од Бога (Откр. 3, 12).
      Да не говоримо о томе да може да се деси, као што се то много пута до сада у људској историји и дешавало, да град људски, ма колико по својој историјској спољашњости био напредан и раскошан, може да, услед греха и непокајаности његових становника, постане место страсти, порока и свакоје нечистоте, место гнусобе опустошења, као што су то, како видимо из библијске историје, постали градови Содом и Гомор. И да, онда, као такав буде препуштен неповратном уништењу, тако да му се ни трага у историји не познаје.
      Страшне библијски повести о пропасти и уништењу Вавилонске куле, којом су људи покушали да досегну до Неба помоћу дела руку својих, као и о пропасти Содома и Гомора опомињу нас да земаљски град, његова култура и цивилизација, нису никаква вредност по себи, а још мање да сме да постане идол коме људи треба да се клањају или приносе жртве ради његовог све већег напретка, богаћења или моћи, као што видимо да се, и у наше време, дешава са моћним земаљским градом цивилизације која себе назива „глобалистичком“, „једином универзалном“ или цивилизацијом „без алтерантиве“.
      Да се, за тренутак, вратимо на хришћанско апофатичко искуство непостојаности земаљскога града. Хришћанство се врло убрзо, пошто је у време првог хришћанског цара Константина I Великог постало званична вера Источног римског, Ромејског царства, Новог Рима, суочило са новим искушењем везаним управо за чињеницу престанка прогона Цркве и масовног прилажења Цркви доскорашњих многобожаца и незнабожаца широм царства. Било је то искушење унутрашње секуларизације самог Хришћанства, чије су средишта опет били градови царства, услед склоности аристократије и богатијег градског становништва да се Хришћанство прихвати на спољашњи и номиналан, формалистички начин, без унутарњег преображења чиатвог начина умовања и живљења.
      Већ у другој половини 4. века у саборној свести Цркве долази до освешћења проблема духовне опустошености градова, и то сада градова хришћанске цивилизације. У Цркви се јавља, како је богословствовао о. Георгије Флоровски, „есхатолошки покрет отпора“ – монаштво, које духовној пустињи секуларизованог градског Хришћанства претпоставља стварну географску пустињу у којој се, изнова, опет, око храма Божијег и Евхаристије која се у њему служи, граде монашки градови као иконе и предображења Небескога Јерусалима. Монашки градови постају духовни мотор хришћанског царства и његових градова. Градови, тј. градски Хришћани почињу да долазе по духовни савет, помоћ и руковођење у монашке пустињске градове, код пустиножитељних грађана Неба, монаха – подвижника Цркве. С друге стране, и монашки градови – општежитељни манастири из пустиње долазе у само средиште градова, чак и у престоницу Константинопољ, у коме ниче знаменити Студитски манастир који ће кроз историју дати велики број подвижника и Светих, попут Св. Теодора Студита, урбаног Свеца par excellence.
      Монаштво и монашки пустињски град јесу апофатичко ревнитељско одрицање од овога света и његовог земаљског града, не зато што је овај свет и његов град нешто што треба да буде уништено, него, напротив, ради духовног исцељења, обновљења и спасења света и града, јер, како вели Св. ап. Јован Богослов, Бог је толико заволео свет да је Сина Свога Јединороднога дао за живот света (Јн. 3, 16; 6, 51) и његовога града. Ово монашко есхатолошко против палога света, за свет обновљени и спасени у Христу постало је сама суштина истинског хришћанског односа према свету и историји, сами етос хришћанске саборне вере православне, не само за монахе већ за све истинске Хришћане православне.
      Ова катафатичко – апофатичка динамика Града и пустиње, царства и монаштва, одрицања од света палог и потврђивања света обновљеног и спасеног у Христу Богочовеку је била суштинска за развој хришћанске цивилизације, и на Истоку, и, на свој начин, на Западу, где ће се, пак, на основу богословске теорије Блаженог Августина „О Граду Божијем“ (De civitate Dei, око 420. године), после Раскола из 1054. године, развити специфична црквено – политичка концепција која ће, у облику „римске идеје“, одступити од ромејско – византијске идеје града и грађанства, заквашене библијско – пустињским Предањем, тј. од источно – хришћанског искуства симфоније Цркве и државе, каква је практикована, са успонима и падовима, постигнућим и неуспесима, током једанаест векова историје Ромејскога царства. Римска идеја Града, тј. „државе Божије“ на земљи ће, после хуманизма и ренесансе, у разноликости својих дехристијанизованих форми, током нововековне историје дати у западнохришћанској цивилизације разноврсне хуманистичко – секуларистичке утопије, све до комунизма у 20. веку и глобализма у 21. веку.
      Хришћанство је, због ове динамичке напетости између стваралачког живљења у непостојаном граду на земљи и подвижничког ишчекивања постојаног Града на Небесима, непрестано у стражењу, непрестано у стваралачком и критичком преиспитивању свега што је од овога света, непрестано у кретању и расту ка Небу, ка Царству Божијем, ка Христу Парусије, јер по речима Св. Ап. Павла, ми живимо Христом у историји, али је наше истинско живљење, истинска заједница, истински Град на Небесима (Филипљ. 3, 20).
      Хришћанско искуство града је засновано, дакле, на историјском и есхатолошком схватању и искуству, теорији и пракси јединства Града Небеског и Града земаљског. И то не на дуализму историјског и есхатолошког, који би се превладавало тек пуко символички, већ на динамичкој синтези историјског и есхатолошког, земаљског и небеског. Јер нити земаљско може да постоји без небеског као своје чврсте есхатолошке основе, нити небеско за човека има своју заснованост ако нема земље, јер би онда било разоваплоћено, нестварно, без свог историјског „тела“. У православном схватању Града, за разлику од западнохришћанског, нема дихотомије између сакралног и профаног: град историјски расте из храма Божијег, који је постављен у средиште града као есхатолошки извор Воде живе и вечнога живота грађана земаљскога града у историји.
      Ту небоземну синтезу Хришћанство, Црква изводи директно из речи Господњих, из Оченаша: „Да буде воља Твоја и на земљи као што је на Небу„. Зато Свети Сава у прологу свог „Законоправила“ – „Номоканона“ наводи управо Молитву Господњу – Оченаш, да би нагласио да се земаљско уређење заснива на вољи Божијој, а не на људској; да се историја заснива на Царству Божијем и ономе што је вечно, потврђујући тиме јединство Неба и земље у Цркви као Телу Христовом.
      Свети Сава овде не измишља ништа ново већ само, у условима посебности српске историје, усваја и примењује византијско искуство симфоније Цркве и државе у преображењу света и историје.
      Академик Димитрије Богдановић је, у својим медиевистичким студијама, убедљиво показао да је Свети Сава, прихватајући веру православну заједно са њом прихватио и читав византијски црквено – политички и култно – културни модел и концепцију историје, која преко цара Јустинијана има свој континуитет са царем Константином Великим, а преко њега као „тринаестога Апостола Цркве“, како су га називали Оци Цркве, са апостолским Предањем јеванђелског преображавања света и историје.
      Свети Сава је делатни и стваралачки прејемник византијског предања земаљскога града и грађанства заснованог на Небеском Граду и небеском грађанству. Код Светога Саве и код оца му Св. Симеона Мироточивог – Стефана Немање очигледно је исто монашко, апофатичко одрицање од земаљскога царства и града, али не ради његовог одбацивања него ради његовог заснивања на Небу и Царству Божијем, и његовог преображења и уподобљења, у мери у којој је то у историји могуће, Небу и Царству Божијем. То је сама основа светосимеоновско – светосавског црквеног завета који представља духовну осу и вертикалу српске хришћанске историје.
      Тај светосимеоновско – светосавски завет ће у 14. веку Св. кнез Лазар, заједно са косовским Мученицима, саборно развити и употпунити у Косовском боју и свом косовскозаветном опредељењу за Царство Божије и Небески Град, Вечни Јерусалим. Косовски црквени завет није био, нити јесте одрицање од богодане земаљске Отаџбине, већ постављање земаљске Отаџбине у контекст Небеске Отаџбине кроз одбрану земаљске Отаџбине до мученичке смрти, а ради задобијања Царства Божијега, по речима Господњим: „Иштите најпре Царство Божије и правду његову, а остало ће вам се сви прододати“ (Мт. 6, 33). После Св. кнеза Лазара и косовских Мученика за Крст Часни и Слободу Златну, Косовски црквени завет заснивања земаљске Отаџбине, земаљског Града, на Небеској Отаџбини, на Царству Божијем, на Небеском Граду, постаје основни покретачки и смислодавни чинилац српске хришћанске историје. Есхатолошко – историјски завет Св. кнеза Лазара је исти, у Новоме Завету заснован и Новим Заветом прожет, црквени завет као и завет Св. Стефана Немање – Симеона Мироточивог, и као завет Св. цара Константина Великог.
      Научна византологија, и источна и западна, свака на свој начин, дале су огроман допринос проучавању, познавању и разумевању византијске историје, културе и цивилизације. Оно што се, ипак, мора приметити јесте да у свим тим истраживања, са ретким изузецима, као да недостаје онај богословски увид о самој суштини хришћанско – византијског поимања и искуства Града као историјског тела оваплоћеног Логоса – Свете Премудрости Божије, о тајни те библијске вертикале: Град Небески – град земаљски, Град Горњи – град доњи, Град Божији – град човечији.
      Међутим, реч хришћанског православног богословља је незаобилазна у разматрању </

      View full Странице
    • Од Поуке.орг - инфо,
      На празник Светог и богоносног оца нашег Стефана Пиперског. 2. јуна 2020. лета Господњег, навршило се четрдесет година од устоличења Његовог Преосвештенства Епископа бањалучког Г. Јефрема, у трон многострадалне, али увек васкрсавајуће Богом чуване Епархије бањалучке.      Његово Преосвештенство Епископ бањалучки Јефрем (Милутиновић) је рођен у селу Буснови код Приједора, 15. априла 1944. године. Шест разреда основне школе завршио је у месту рођења, а седми и осми разред у Санском Мосту, где потом похађа гимназију. Половином 1964. године, одлази за искушеника у манастир Рача (Епархија жичка). Замонашен је у манастиру Липље (Епархија бањалучка), 9. јула 1967. године.   Исте године, уписује се у Богословију у манастиру Крка коју завршава са одличним успехом 1971. године. У чин ђакона рукоположио га је Епископ бањалучки Андреј 14. јануара 1968. године, у Саборном храму у Бањој Луци. После завршеног четвртог разреда Богословије, јерођакон Јефрем је рукоположен на Духове, 14. јуна 1970. године у чин јеромонаха, у истом храму и од истог епископа. По завршетку богословије 1971. године, упућен је на даље школовање у Московску духовну академију, коју завршава са одличним успехом 1975. године, са звањем кандидата богословља за дипломски рад Учење Светог Василија Великог о монаштву. Звањем синђела одликован је 1975. године. Исте године прелази из Бањалучке епархије у свезу клира Епархије далматинске и причислен је у братство манастира Крка.    Одлуком Светог Архијерејског Синода СПЦ од 2. 1975. године, синђел Јефрем је постављен за суплента Богословије „Света Три Јерарха“ у манастиру Крка. Поред ове дужности у Богословији је обављао и дужност васпитача, а потом и главног васпитача. У манастиру је имао послушање в. д. пароха, манастирске парохије у Кистању и руководио делом манастирске економије.   За викарног епископа моравичког изабран је 1. јуна 1978. године. Хиротонију су обавили 17. септембра 1978. године, Патријарх српски Герман, Епископ жички Стефан и Епископ далматински Николај у Саборној цркви у Београду.    После две године изабран је за епископа бањалучког. Устоличење Епископа Јефрема обављено је у Бања Луци у Саборном храму Свете Тројице 1. јуна 1980. године, од стране Епископа сремског Андреја као изасланика Светог Архијерејског Синода, а у присуству Митрополита дабробосанског Владислава и преосвећене господе епископа: далматинског Николаја, нишког Иринеја, тимочког Милутина, лепавинског Јована, зворничко-тузланског Василија и аустралијско-новозеландског Василија, те већине свештеника Бањалучке епархије и великог броја верника како из Бање Луке тако и ширег подручја епархије.   За четрдесет година неуморног архипастирског служења Владика Јефрем као духовни отац и архипастир поверене му пастве неуморно ради на духовном препороду поверене му пастве, са друге стране, видна је и обнова порушених и градња нових храмова.   Долгоденствуј, Преосвештени Владико, на многа и блага лета!   Катихета Бранислав Илић   Извор: Православље
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У оквиру манифестације „У славу Видовданаˮ, коју већ традиционално организује Српски културни центар Свети Сава у Суботици и Црквена општина суботичка, у навечерје празника Видовдана, 27. јуна 2020. године, у Задужбини Душана Радића одржана је трибина.     Протонамесник Ђорђе Стојисављевић, војни свештеник, сабрат Светосавског храма у Новом Саду, надахнуто је беседио на тему ,,Видовдан – неприкидан испит српске зрелостиˮ. На почетку предавања, срдачну добродошлицу оцу Ђорђу пожелео је протопрезвитер Душан Ђукић, архијерејски намесник суботички.     Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...