Jump to content

Егзарх Западноевропског руског егзархата разрешен дужности

Оцени ову тему


Препоручена порука

sinodos-oikoumeniko-1140x570.jpg

Заседање Светог и Свештеног Синода Васељенске Патријаршије одржано је у четвртак и петак, 29. и 30. августа 2019, у манастиру Свете Тројице на Халки.

На заседању је одлучено да се архиепископ хариупољски Јован разреши припадности клиру апостолског  и патријаршијског васељенског трона и тиме ослободи управљања Патријаршијским егзархатом за православне парохије руског предања у Западној Европи.

 

С обзиром на ово, митрополит галски Емануил сада је надлежан за парохије бившег Егзархата.

Исто се односи и на остале парохије бившег Егзархата у другим западноевропским земљама, за које су на овим просторима надлежни тамошњи архијереји Васељенске Патријаршије.

Поред тога, Васељенска Патријаршија је одлучила да постави протојереја Алексија Струвеа, универзитетског професора, за старешину цркве Светог Александра Невског у Паризу.

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије свима из Отаџбине и са разних страна света, који су се јуче, као и данас већ од раних јутарњих сати, јављали у Патријаршијски двор у Београду изражавајући молитвом прожету бригу за његово здравље, овим путем очински захваљује и са љубављу их обавештава да он без прекида, држећи се стриктно свих обавезујућих епидемиолошких препорука и мера, редовно и несметано обавља све патријарашке административне послове и дужности.

       
      Из Кабинета Патријарха српског
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Почасни Патријаршијски егзарх све Бјелорусије Митрополит Филарет (Вахромејев) прeставио се у Господу 12. јануара 2021. године, у 86. години живота. Владика Филарет је претходно био хоспитализован у једној од клиника у Минску. Вријеме и мјесто испраћаја покојника биће накнадно објављени.

       
      Митрополит Филарет (у свијету Кирил Вартоломејевич Вахромејев) рођен је 21. марта 1935. године у Москви у породици државних службеника. Дјед, Александар Иванович, познати јарославски трговац, од 1913. године био је наследни племић. Отац, Вартоломеј Александрович (1904-1984), био је наставник музичке школе Гнесинског на Московском конзерваторијуму, аутор уџбеника „Основна теорија музике“. За састављање уџбеника црквеног пјевања за богословске школе одликован је Орденом Св. Књаза Владимира II степена. Мајка Александра Феодоровна Вахромејева (1903-1981) и старија сестра Олга Вартоломеевна Вахромејева (1925-1997) такође су биле наставнице московских музичких школа. Године 1953. завршио је средњу школу бр. 557, а истовремено музичку школу у класи хорског пјевања и контрабаса. Дипломирао је 1957. године у Московској богословији и уписао  Московску духовну академију. На другој години Академије, 3. априла 1959. године, намјесник Тројицке-Сергијеве лавре архимандрит Пимен (Хмелевски), постригао га је у монаштво са именом Филарет у част праведног Филарета Милостивог. У току Божанствене литургије у Богојављенском саборном храму у Москви, 26. априла 1959. године, Његова светост Патријарх московски Алексеј I рукоположио га је за јерођакона. Дипломирао је 1961. године на Московској духовној академији и одбранио кандидатску дисертацију на тему „Пастирско старање о душама Митрополита московског Филарета, према његовим писмима“. Задржан је као професор стипендиста на Московској духовној академији. У новембру исте године постављен је за наставника Московске духовне академије, а 14. децембра на Божанственој литургији у  храму праведног Филарета Милостивог у Патријаршијским одајама Тројицке-Сергијеве лавре, Његова светост Патријарх Алексеј га је рукоположио у чин јеромонаха. У септембру 1962. године постављен је за првог помоћника главног васпитача Московске духовне академије; од јуна 1963. главни је васпитач Московске духовне академије.
      У Успенском храму Тројицке-Сергијеве лавре, 4. августа 1963. године Епископ Волоколамски Питирим (Нечаев) одликовао га је чином игумана са правом ношења крста са украсима и надбедреника. Исте године, 8. октобра, Патријарх Алексеј га је уздигао у чин архимандрита. Од септембра 1963. године био је задужен за постдипломске студије на Московској духовној академији. Одлуком Светог синода од 8. октобра 1965. године изабран је за Епископа тихвинског, викара Лењинградске епархије.
      За епископа је наречен 23. октобра 1965. године у  цркви Лењинградске духовне академије. Хиротонисан је 24. октобра на Божанственој литургији у храму Свете Тројице Александро-невске лавре. Богослужење су извршили Митрополит лењинградски и ладошки Никодим (Ротов), Архиепископ пермски и соликамски Леонид (Пољаков), Архиепископ херсонски и одески Сергије (Петров), Архиепископ мински и белоруски Антоније (Мелников), Епископ кировски и слободски Јован (Иванов), Епископ вологодски и великоустјужски Мелхиседек (Лебедев).
      Од 1961-1965. био је секретар комисије Светог синода за јединство хришћана. Одлуком Светог синода од 14. маја 1966, постављен је за Епископа дмитровског, викара Московске епархије и ректора Московске духовне академије. 7. октобра исте године именован је за члана уредништва часописа „Теолошки радови“. 28. новембра 1968. именован је за другог замјеника предсједника Одјељења за спољне црквене односе Московске патријаршије. 20. марта 1969. године укључен је у Комисију Светог синода за јединство хришћана. 16. децембра исте године укључен је у Комисију за проучавање питања канонизације јапанског Архиепископа Николаја. Посјетио је Јапан. Од 6. септембра 1971. до 25. августа 1972. привремено је управљао Калининском епархијом.
      Његова светост Патријарх Пимен је 9. септембра 1971. године Епископа Филарета одликовао чином архиепископа. Исте године, 19. октобра, разријешен је дужности замјеника предсједавајућег ОВЦС-а према сопственом захтјеву. Одлуком Светог синода од 18. априла 1973. године именован је за архиепископа берлинског и средњеевропског, Патријаршијског егзарха Средње Европе. 7. маја 1974, изабран је за почасног члана Московске духовне академије. 15. априла 1975. године одликован је чином митрополита. 3. марта 1976. године изабран је у Комисију Светог синода за хришћанско јединство и међу црквене односе. 2. септембра 1977. године добио је право ношења друге панагије. Одлуком Светог синода од 10. октобра 1978. године постављен је за митрополита минског и бјелоруског; од 12. октобра – Патријаршијски егзарх Западне Европе. Више пута је посјећивао парохије егзархата. 16. новембра 1979, повјерена му је привремена управа Корсунске епархије (у вези са преласком епископа корсунског Петра (Лјулие) у надлежност Православне цркве у Америци). 23. децембра 1980. именован је за члана комисије Светог синода за организацију прославе 1000-годишњице крштења Русије.Одлуком Светог синода од 14. априла 1981. године постављен је за предсједавајућег Одјељења за спољне црквене односе и сталног члана Светог синода. 22. јула исте године именован је за замјеника предсједника комисије Светог синода за припрему прославе 1000-годишњице Крштења Русије. 19. децембра 1983. године изабран је за предсједника Јавне комисије за односе са вјерским круговима који су иступали за мир.1. фебруара 1984. године, разријешен је дужности егзарха Западне Европе, сагласно сопственој молби. 19. априла 1985. повјерена му је брига о православним парохијама у Финској. 24. марта 1985. године награђен је пригодном панагијом на којој је приказана Жировичка икона Богородице. 4. јула 1988, награђен је Панагијом за активно учешће у припреми и одржавању јубиларних прослава посвећених 1000-годишњици Крштења Русије. 1988. године, на оснивачкој конференцији Удружења креативне интелигенције „Свијет културе“, изабран је за њеног потпредсједника. 15. децембра 1988. ушао је у изборну комисију за избор народних посланика СССР-а из мировног покрета уједињеног од Совјетског мировног комитета и из Удружења за сарадњу Уједињених нација у СССР-у.
      За егзарха Бјелорусије са титулом „митрополит мински и гроднински, патријаршијски егзарх бјелоруски“ постављен је 16. октобра 1989. године. Одлуком Светог синода од 13. новембра 1989. године, ослобођен је, према молби, дужности предсједавајућег ОВЦС-а уз очување сталног чланства у Светом синоду све док ово питање не буде ријешено на Архијерејском сабору. Одлуком Архијерејског сабора од 30. до 31. јануара 1990. постао је митрополит мински и гродински, патријаршијски егзарх све Белорусије.1990-1995. био је посланик Врховног совјета Бјелорусије, члан Комисије за образовање, културу и очување историјског наслеђа. 1990. године изабран је за члана Савјета бјелоруског огранка Међународног фонда за словенске писмености и словенске културе, предсједавајућег Комисије Врховног савјета БССР-а за парламентарну етику. 16. јула 1990. именован је за предсједника комисије Светог синода за помоћ у напорима у превазилажењу последица чернобилске несреће. Од јануара до децембра 1991. године – народни посланик СССР-а. Од 18. фебруара 1992. године – митрополит мински и слутски, патријаршијски егзарх све Бјелорусије, свештеноархимандрит Успенског Жировитског манастира.28. децембра 1993. именован је за предсједника Синодалне богословске комисије, формиране од Комисије за јединство хришћана. Од 3. фебруара 1994. – свештеноархимандрит Благовештењског Љаденског манастира. Од 28. децембра 1996. до 17. јула 1997. привремено је управљао Полотском епархијом, од 28. фебруара до 4. јула 2002. привремено је управаљао Могиљевском епархијом. Од 27. јула 2009. године – члан Међусаборног присуства Руске православне цркве. 21. марта 2010. године добио је право коришћења Предностног крста током богослужења на територији Бјелоруског егзархата.Одлуком Светог синода од 5. до 6. октобра 2011. године (бр. 100) разријешен је мјеста предсједавајућег Синодске библијско-теолошке комисије на основу сопствене молбе. Синод је одлучио да изрази дубоку захвалност митрополиту Филарету на дуготрајном  предсједавању Синодском комисијом, „захваљујући којој су се унутарцрквене и међународне теолошке расправе развиле на високом нивоу, организован је озбиљан дијалог између црквеног научног свијета и свијета свјетовне науке, на теолошка питања која су архијереји слали комисији благовремено је одговарано  “.
      Одлуком Светог синода од 25. децембра 2013. године (бр. 125), умировљен је у вези са сопственом молбом. Синод је именовао Његово високопреосвештенство митрополита Филарета за почасног патријаршијског егзарха све Бјелорусије, задржавајући му право да учествује у раду Светог синода и почасно мјесто на богослужењима и званичним церемонијама.
      Превод: Протопрезвитер Остоја Кнежевић
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У недељу 01. новембра 2020. године, на празник Светог пророка Јоила и Преподобног Прохора Пчињског, свету Литургију у храму Светих апостола Петра и Павла на Подворју СПЦ у Москви, служио је Преосвећени Епископ моравички г. Антоније. Након Литургије, Владика је одслужио помен блаженопочившем Митрополиту Амфилохију.

       
      Преосвећеном владици су саслуживали: архимандрит Александар (Котов), архимандрит Модест (Володкин), протојереј Дмитриј Калашников, јереј Олег Вишински и ђакон Владислав Соколов.
      На богослужењу је одговарао хор Петропавловског храма под руководством диригентице Људмиле Черкасове.
      Након свете Литургије владика је одржао и пригодну беседу, у којој је говорио о лику и делу блажене успомене Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, осведоченог пријатеља руског народа.
       
      Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Ćiriličar,
      Срамни гаф Политике
      Слободан Самарџић   Шта је Политици требало да у наслов интервјуа стави овај фалсификат? Њој то ништа није требало, али јесте Александру Вучићу, коме је Политика само послужила, или му се наместила на услугу. Данашња Политика (9. мај 2020) појавила се са насловним текстом „Резолуција 1244 треба да буде замењена новом“ (стр. 1 и 6). Под тим насловом објављен је интервју са амбасадором Руске Федерације Александром Боцан-Харшченком поводом Дана победе над фашизмом. Највећи део интерјуа тиче се самог повода, да би у његовом последњем, мањем делу амбасадору била постављена и три питања поводом Косова и Метохије. Наслов под којим је интервју објављен нема везе са главном темом разговора, али нема везе ни са садржајем амбасадоровог одговора на питања о ситуацији поводом Косова и Метохије. Наиме, насловом се читаоцу сугерише да званична Русија мисли да „Резолуција 1244 треба да буде замењена новом“, што је у суштој супротности са одговорима на постављена питања.
          Најпре, на питање о будућим преговорима и могућим учешћем руског предствника, амбасадор јасно каже да је за тако нешто „потребан пре свега позив Београда“ и наставља: „При томе, сам преговарачки процес треба да се води у разумљивом, за нас прихватљивом међународном оквиру, на основу Резолуције СБ УН 1244 и треба да има прихватљиву форму и садржај“. На питање о „подели Косова“ амбасадор даје прави дипломатски одговор, који води рачуна и о претходном темељном ставу и о данашњем шеврдању српске званичне политике: „Одржив расплет косовског питања остварив је само као резултат узимања у обзир избалансираних узајамних интереса, компромиса – на основу међународног права, без наметања спољних шема и временских оквира.“ Најзад, ко стигне до последњег питања и последњег одговора запрепастиће се степеном кривотворења који је садржан у наслову интервјуа. На питање о улози Савета безбедности УН у остваривању „правног решења“, амбасадор је, поред подвлачења значаја овог форума УН, рекао: „Дефинитивно решење косовског питања треба да буде утврђено у СБ УН доношењем нове резолуције која би заменила важећу Резолуцију 1244“. Значи, за разлику од наговора Политикиног наслова „Резолуција 1244 треба да буде замењена новом“, амбасадор јасно говори о „дефинитивном решењу“ утврђеном у СБ, које би се по природи ствари формално заокружило „новом резолуцијом“ као заменом за важећу Резолуцију 1244.

      Шта је Политици требало да у наслов интервјуа стави овај фалсификат? Њој то ништа није требало, али јесте Александру Вучићу, коме је Политика само послужила, или му се наместила на услугу. У својим разним званичним својствима од 2013. године, од Првог бриселског споразума, Вучић не помиње Резолуцију СБ УН 1244, јер је безочно крши, као и Устав Србије. Тим „споразумом“ он се одрекао ефективних функција Србије на Косову и Метохији и све их превео у правни поредак лажне државе „Косово“. Уз то, прихватио је и обавезу да на крају некаквог преговарачког процеса прихвати de jure признање тог “Косова“. Њему никада нису сметала упозорења и критике таквих чинова унутар земље, јер је завео личну страховладу. Али, сметњу му представља често понављани званични став Русије – од Путина преко Лаврова до данас Боцан-Харшченка – да ова утицајна чланица СБ УН инсистира на Резолуцији 1244 као једином легалном оквиру „политичког решења“ како дословце у њој и пише. Стога званични Београд избегава да у завршној фази преговора, која је на прагу, позове Русију да именује свог „специјалног представника“ како су то учиниле САД и ЕУ. Шта би тај неко радио на преговорима о предмету који Вучић третира као приватну ствар. Од њиховог исхода, наиме, директно зависи подршка САД и ЕУ његовој доживотној владавини.
      Уосталом, управо је Александар Боцан-Харшченко био члан међународне тројке (САД-Русија-ЕУ) у једној фази преговора (јесен 2007) када је делегација Србије водила државну а не приватну политику поводом Косова и Метохије.
      Ако је амбасадор Боцан-Харшченко у свом интервјуу навео две непријатне ствари за Вучића – подсећање на изостанак позива Русији за учешће на преговорима и Резолуцију 1244, и ако Политика није могла да цензурише његове јасне одговоре, онда јој је једино преостало да насловом фалсификује прави одговор. Послужила се триком nomen est omen (у имену је знак) сугеришући пожељно (а не дословно)) значење амбасадорових речи.
      Како време пролази, и како се ближи час голе истине Вучићевог брижно припреманог недела, може се очекивати још сијасет оваквих медијских финти чији је циљ стављање повеза преко очију српске јавности. Једини одговор који креатор сценарија и медијски извођачи заслужују јесте – иш бре, не лажи! Ако се овај сценарио не може спречити, бар ће за њега остати да важи изрека: није мени што ме лажеш, него што мислиш да ти верујем. Из таквог става може да се изроди и прави одговор на ову политику лажи и преваре.
       
      Извор: блог "Србија и свет"
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Поводом упокојења протојереја-ставрофора Момчила Кривокапића, Архијерејског намјесника бококоторског, секретар Кузбаске митрополије РПЦ, протојереј Димитрије Мошкин служио је помен у Кемерову. По одслуженом помену отац Димитрије се обратио породици, клиру и парохијанима упокојеног следећим ријечима:     Христос Васкресе! Драга браћо и сестре, драги оче Немања, сва наша црногорска православна браћо. Ми смо са тугом примили вијест да се данас упокојио у Господу велики старац Српске Цркве, велики пријатељ руског православног народа, протојереј Момчило Кривокапић. Мислим, да сама чињеница што је отац Момчило отишао у ове Пасхалне дане говори нам о томе да се он већ налази у Царству небеском и да нас све види и да се моли за све нас. Сви православни житељи Кузбаса, који су га  лично знали, почев од нашег Владике Митрополита шаљу изразе саучешћа, шаљу подршку. Ми ћемо у нашим храмовима свакодневно молитвено помињати оца Момчила. А вјерујемо да ће и он све нас ових дана помињати пред престолом Божијим.    Христос Васкрсе!   Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Креирај ново...