Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Оцени ову тему

Recommended Posts

On 3.9.2019. at 20:03, Александар Милојков рече

Сабор се потврђује као Сабор након што уследи његова рецепција - пријем, потврда од оних који се, као појединачни предстојатељи Цркава сабирају. Ово подразумева рецепцију не само епископа одређених епархија, већ и њихових сабрања, њихових помесних Цркава. Једном речју, Сабор бива Сабор када проструји у литургијском животу Цркве. Када се то деси, онда се за Сабор каже - Изволе се Духу Светоме и нама... Дух Истине се пројављује као Дух Заједнице. Зато и кажем за оне који имају помисли да вриште, да нападну, да напусте демоснтративно литургијско сабрање - да раде против заједнице, дакле и против истине и да им то шапуће Непомјаник.

Сложио сам се са тобом о томе ко и како одузим Чин, али са овим се не слажем по 2 тачке:

  1. Нигде нема, код тебе, оних који говоре - "Амин"! Дакле, народ. Ако неко, због недоумица, не може д;а Амин-ује ("Амин" је једно од "имена" Божијих, шта ћемо сад?; и изговара га, у првом реду, народ), то не значи да осуђује чак и самог човека, а камоли Чин, Службу којуи врши, камоли Цркву. То није устајање уда на Тело, него је јаук уда јер га други уд "жуља";
  2. Имати помисли не значи деловати како помисли "шапућу". Помисли ми не можемо да спречимо да нам "шапућу", то јест онај којега помиљеш, или? Дакле, помисао је понуда, а до нас да ли је прихватамо и шта ћемо са њом ако је прихватимо. Осим тога, шта ако нису помисли, него мисли као резултат нашег расуђивања, те још ако је расућивање исправно? То јесте "танак лед", али не значи да ћемо пропасти у ледену воду, јер ако смо са Христом - Он хода по води, 'ладно. Па ако се и уплашимо, пружиће руку као и Петру, јер Петар иђаше Њему у сусрет! Поред ове две пларизоване могућности (дакле много си уопштио на јако битној ствари, сручио све у једно) има још нешто: не слагати се са неким ставовима епископа, не значи хулити на Чин, Цркву, Саборност. Ако је још у срцу онога који има такве "помисли"(?) добра намера, брига и љубав ка Цркви, народу свом - Господ ће гледати дубину срца, а не слабости ума и расуђивања, ако би и било погрешно. Ако су "помисли" (стављам наводнике, окуд ми знамо јесу мисли или помисли, мада ти изгледа знаш) и погрешне, ако се и прихвате, ако чак, не дао Бог, и неко дејство накардно стимулишу - опет ће, сматрам, Господ гледати дубину срца човековог.

Квалификацие "хула на Духа Светог" су ужасне, отписивање човеку могућности спасења. У овом примеру изједначавање грешног (као и сви нас) епископа са самом Црквом. Напоменуо бих ти да опет погледаш контекст где Господ у Јеванђељу корити тај израз и опомиње. Тамо се ради о чуду исцељења, па очивидци упркос томе што су посведочили чудо одгоњења демона, одричу моћ Духу Којим се то чини! Хоћеш да кажеш да је нека беседица или изјавица епископа проказивање силе Духа?

Ти лепо сагледаваш ствари по површини, објасниш их са ноштвом информација које имаш, али зеза те вазда дубина и суштина.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 часа, Ćiriličar рече

Нигде нема, код тебе, оних који говоре - "Амин"!

Како нема:

Цитат

Ово подразумева рецепцију не само епископа одређених епархија, већ и њихових сабрања, њихових помесних Цркава.

По овом другом питању улазиш у разраду нечега што нисам имао на уму, нити сам имао намеру да тако нешто кажем. Рекао сам да су помисли које човека изводе из Цркве - шаптање Непомјаника. Разарање јединства Цркве јесте хула на Духа Светога. Онај ко у томе истраје, неће му бити опроштено ни у овом, ни у будућем веку. Нема спасења ако се истраје у расколу. Зато сам рекао - треба се чувати помисли (биле оне шаптање или лично расуђивање) које нас наводе да напустимо Цркву, да прекидамо службу, да уносимо немир и раздор. То је суштина реченог.

Ава Јустин Ћелијски:

Цитат

Ако се деси да се рука одвоји од тела, дух који потиче из мозга тражећи руку, већ ако је не нађе на њеном месту, он јој и не даје себе; тако исто бива и овде, ако нисмо међу собом повезани љубављу. Љубав сазидава, сједињује, зближава и везује нас међу собом . Стога ако хоћемо да добијемо Духа од Главе, будимо међусобно повезани. Постоје две врсте одвајања од тела Цркве: једна - када хладнимо у љубави, а друга - када се усуђујемо учинити нешто недостојно према телу Цркве. И у једном и у другом случају ми одвајамо себе од целине. Макар учинили безбројна дела, ми ћемо бити осуђени не мање од оних који су мучили тело Господа Христа, ако будемо комадали целост Цркве.
 

Нема већег греха од цепања Тела (целости) Цркве. Одвајање од тог Тела јесте само једно - вечна смрт.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 часа, Ćiriličar рече

У овом примеру изједначавање грешног (као и сви нас) епископа са самом Црквом.

Нисам рекао да човек не може да се не сложи са нечијом беседом, да не може да критикује нечији став и сл. И ја сам се наслушао свакаквих. Нисам рекао да је јединство са Телом Цркве обавеза да ти се свиди све што неко у тој Цркви каже. Рекао сам само - не напуштати Тело, не уносити свађу, раздор, не прекидати службу...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од neca995,
      Послато са SM-A605FN користећи Pouke.org мобилну апликацију
       
       
    • Од Hadzi Vladimir Petrovic,
      Поменуо је скоро владика Давид, да нас је непослушање избацило из раја, а владика Атанасије је говорио о испраним мозговима. Послушање Господу, Цркви, владици, свештенику, ближњем (који је такође Христос) је неопходно, са друге стране Црква није само заједница слободних него и у слободи прекаљених и освећених.
      Дешава се да се послушање које ослобађа извргне у поробљавање, у повлашћивање, у утицај. Дешава се да духовници говоре за кога гласати.
      Често хришћанин не смоје да свједочи оно чему га учи савјест, или оно што мисли из страха да би могао да претрпи санкције, дође у немилост и слично, па је и то један од разлога са псеудониме.
      Утицај не мора да буде лош, он је често и природан, професори, ментори, старци, али се понекад окрене у групашење, фратријашење, парацрквене организације у којима се не очувава увјек канонска кичма цркве. Мјешају се инославни утицаји и људи смо грешни.
      Тако умјесто вјерности Господу ми бивамо вјерни групи и једина заповјест је вјерност групи, а једини грјех грјех против заједнице, а што се успут читав контекст изгубио то нема везе.
      То некад дође до тога да се у интересу групе лаже.... дакле у интересу "Цркве" заборављамо Господа, а добијају се и нови "чинови":
      По милости Божијој бот
    • Од Логос,
      Благословом Његовог Високопреосвештенства, Архиепископа Цетињског, Митрополита Црногорско-приморског г. Амфилохија, и ове године одржавају се суботом духовне вечери у Горњем Манастиру Острогу. У суботу 17. августа у 19:00 часова предавање је одржао јеромонах Макарије, игуман манастира Савине, на тему: ”Божји промисао или судбина”.       Извор: Манастир Острог
    • Од Логос,
      Бесмислено је говорити „о формирању православне цркве у Црној Гори“, казао је у интервјуу „Побједи“ Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије коментаришући идеју предсједника Црне Горе Мила Ђукановића да је пут за рјешавање такозваног црквеног питања код нас „обједињавање православних вјерника у једну цркву“. „О томе могу говорити само некрштени и људи за које је Црква исто што и партија или невладина организација поручио је господин Митрополит и додао да они који знају шта је Црква, знају да православна Христова црква постоји на просторима данашње Црне Горе још од 4. вијека.     “ Са тог разлога живог црквеног континуитета, наш викарни Епископ Методије, Дурмиторац, носи титулу диоклијског Епископа. Као таква, она је постојала као јединствена црква Истока и Запада све до 11. вијека. Послије 1054. године на нашим просторима постоје двије латинске, западне бискупије (Которска и Барска), а већ од 9. вијека огромна већина вјерника древне Дукље-Зете и Рашке опредијелила се за кирилометодијевску традицију Истока и црквенословенски језик, то јест за цркву новога Рима Цариграда и Јерусалима. То клименто-наумовско опредјељење наставио је, рукоположењем од цариградског Патријарха, први Архиепископ српски Свети Сава (1219. године), који је прије 800 година, послије оснивања самосталне (аутокефалне) Жичке архиепископије, основао и Зетску епископију на Михољској превлаци (данашњу православну Митрополију црногорско-приморску), као и епископије Хумску (данашњу Захумско-херцеговачку), Будимљанску (данашњу Будимљанско-никшићку) и Дабарску (данашњу Милешевску и Дабробосанску). То су православне епископије (митрополије=цркве) које овдје до данас постоје кроз вјекове, органски везане за Жичку-Пећку патријаршију, без обзира на све мијене назива и промјене“ истиче Митрополитцрногорско-приморски.   Према његовим ријечима, „Митрополија (=Црква) зетска је од укидања Пећке патријаршије (1766. године), као чуварка њене аутокефалности (заједно са Карловачком митрополијом) постојала самостално. Заједно са осталим помјесним црквама, дјеловима некадашње Пећке патријаршије, она је била прва међу њима која је обновила јединствену Пећку патријаршију (1918-1922. године). Њен посебан значај је био у томе што је она благодарећи црногорским митрополитима и господарима Петровићима створила независну Црну Гору. Благодарећи тој њеној улози у стварању независне Црне Горе, она је (за вријеме књаза Николе) називана и аутокефална, иако није ни од кога тражила ни добила аутокефалност, нагласио је Владика Амфилохије.   Тражити оснивање „цркве православне“, како је казао, „могу само људи који не знају шта је црква“. „Кад би знали и кад би ишли у цркву, они би знали да се у њој не исповиједа у символу вјере ни Руска, ни Грчка, ни Српска, већ се исповиједа „Једна, Света, Саборна (Католичанска) и Апостолска Црква“ Христова. Само они који оснивају лажне, а тиме неправославне, нехришћанске и нецрквене заједнице, попут неких невладиних организација, могу рећи (као Мираш Дедеић) да „православна црква чије биће није национално не постоји у васељени“. Не смије се изгубити из вида да су Јевреји поистовјећујући своје национално биће са старозавјетном црквом, управо зато што је Христос позивао све људе и народе у своју цркву, разапели и убили Христа. Називи пак православних помјесних цркава по националном и државном префиксу представљају спољашње, географске и по већини вјерника називе условљене историјским и спољашњим промјенама, а никако природом, смислом и бићем саме цркве“, поручио је Митрополит Амфилохије.   Зато, према његовим ријечима, „тражење, од стране господина Ђукановића, оснивања православне цркве послије 1750. година њеног постојања на овим просторима, враћа му црква Божија као позив (као и свима некрштенима) да се крсти у име Оца и Сина и Духа светога, Бога љубави, да се обуче у Христа Богочовјека, у своје вјечно достојанство, како би схватио да је црква Христова и Божија црква по бићу изнад свега, а не црква просто било које државе или нације“.   „Као таква она је призвана да све народе учини једним Божијим народом, а државе Божијом васељенском вјечном државом, царством небеским казао је митрополит црногорско-приморски. Истакао је да је на основу свега што је саопштио јасно што он мисли о поруци „господина Ђукановића и њему сличним Црногорцима, сљедбеницима оних који су послије 1945. убили православног митрополита Јоаникија и преко 120 свештеника, осудили његовог насљедника Арсенија на 11 година затвора, срушили Његошев гроб и цркву Светог Петра Првог на Ловћену, васпитавали читава покољења на марксизму и у духу титоизма, то јест братоубиствене револуције која је убијала не само своје идеолошке противнике, него преко 55.000 својих комуниста, стрпала у логор смрти Голи оток (међу којима је највише било црногорских комуниста). Брозомора је најопакија болест од које се тешко лијечи народ, нарочито у Црној Гори“, казао је Митрополит црногорско-приморски.   „Са господином Мирашем Дедеићем, самопрозваним „митрополитом Михаилом“, увијек сам спреман да разговарам, уколико је он спреман на покајање пред Христом и црквом Христовом и да престане да заводи Црногорце у своју племенско-партијску секту, као искључен из Православне цркве и анатемисан, што потврђује недавно и Васељенски патријарх својим писмом господину Ђукановићу“ поручио је Митрополит Амфилохије.     Извор: Митрополија црногорско-приморска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...