Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Оцени ову тему

Recommended Posts

Помаже Бог!

Молио бих за помоћ од неког теолошки образованијег брата или сестре.

Наиме, савремени расколници воле да говоре како клирици Цркве (епископи, митрополити, патријарси) аутоматски губе свој чин након што свесно (дакле, након упозорења и покушаја исправљања од остале браће хришћана) и упорно остану у некој јереси. Дакле, и без саборског рашчињења. Те се, наводно, од таквих „псеудоепископа" треба одвраћати. 

Занима да ли је то тачно, да ли то може да се деси у неким случајевима ИЛИ свештени чин (и са њим могућност обављања валидних Светих Тајни) може да одузме само Сабор? И да ли има неких доказа из историје Цркве за такву тврдњу расколника?

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 6 часа, Никола Кнежевић рече

Помаже Бог!

Молио бих за помоћ од неког теолошки образованијег брата или сестре.

Наиме, савремени расколници воле да говоре како клирици Цркве (епископи, митрополити, патријарси) аутоматски губе свој чин након што свесно (дакле, након упозорења и покушаја исправљања од остале браће хришћана) и упорно остану у некој јереси. Дакле, и без саборског рашчињења. Те се, наводно, од таквих „псеудоепископа" треба одвраћати. 

Занима да ли је то тачно, да ли то може да се деси у неким случајевима ИЛИ свештени чин (и са њим могућност обављања валидних Светих Тајни) може да одузме само Сабор? И да ли има неких доказа из историје Цркве за такву тврдњу расколника?

Да ли је неко из црквеног клира склизнуо у јерес не утврђују појединци већ Црква - то значи саборно. Данас има паметњаковића који се одважују да епископе, свештенике, теологе квалификују као јеретике по неком свом суду. То, наравно, тако у Цркви не бива. Докле год нечију службу у Цркви потврђује сма Црква (у својој саборној пројави), служба је валидна и представља службу у Цркви. Нема појединац никакво право да неког, по неком свом личном убеђењу, лишава било којег чина/службе у Цркви, односно да одриче валидност и благодат те службе.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Свети владика Николај: О ПОШТОВАЊУ СВЕШТЕНИКА

 

Поштујте браћо, свештенике своје. Они су слуге Христове и представници апостола Христових. Њихова је служба тешка, њихова одговорност пред Богом огромна. Они се моле Богу за све нас. Они својим рукама и молитвама припремају св. причешће, којим се ви са Богом сједињујете. Они вас дочекују кад се рађате, они вас испраћају кад умирете. Они за вас Богу одговарају.

Свети Сава је рекао: „Ако је поп грешан, молитва његова није грешна“. Не осуђујте свога свештеника, не ружите га, не гоните га. За своје грехе он ће одговарати Богу више него ли ви за своје, јер је свештеник Бога живога. Ако је свештеник грешан, поштуј га и поштовањем ћеш га застидети и он ће се поправити. Ако ли га осуђујеш и ружиш, он ће постати још гори. Поштујте браћо, свештенике своје.

Немојте се правити паметнији у духовним стварима од свештеника. И ако све не твори што треба творити, по слабости својој, он зна шта треба говорити. Питајте га о путу спасења и слушајте речи његове. Молите га, да вам објасни и он ће вам објаснити. Ја сам исповедио неке, који су се кајали што су осуђивали свога свештеника.

Свештеник има свој суд и свога судију. И ако греши, знајте, да га казна неће обићи. Но, немојте му ви бити судија. Он велико бреме носи и велику одговорност има. Отуда је и његово спасење теже него ваше. Зато вас молим, браћо, поштујте свештенике своје.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 7 часа, Никола Кнежевић рече

Занима да ли је то тачно, да ли то може да се деси у неким случајевима ИЛИ свештени чин (и са њим могућност обављања валидних Светих Тајни) може да одузме само Сабор? И да ли има неких доказа из историје Цркве за такву тврдњу расколника?

Не може за архијереје нико сем Сабора, и то после спроведеног судског поступка (Епархиског архијереја може Свети архијерејски сабор са управе уклонити само по канонској осуди, или га разрешити по доказаној немоћи, или по установљеном престанку једног од услова из члана 97, као и на основу оправдане молбе за пензију. - чл. 105 Устава СПЦ)

Свештеницима казну изриче надлежни Епископ, након поступка пред црквеним судом епархије (чл. 164. Устава СПЦ), и имају право жалбе Великом црквеном суду.

Share this post


Link to post
Share on other sites

@RYLAH И о јереси (осуда јереси) одлучује Сабор. Црква саборно просуђује (увек је тако чинила) да ли је неко учење црквено или је јерес. То не може да ради појединац или нека група. Нажалост данас многи себе сматрају врховним судијом па часте титулом јеретика кога год стигну. Погледајте само ове несрећнике са сајта "Бомба за вечеру". То је хула на Духа Светога.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ehhh, da je samo jeres u pitanju...ima i popova pedera koji osim toga sto su muzeloznici, trose parohijske pare na placanje detektiva da prati njegovog ljubavnika, svetu tajnu ispovesti(koja treba da ostane tajna) parohijana, siri dalje i ogovara i ismeva parohijane...ima toga jos...i uz sve prilozene dokaze vladika nece da reaguje...sta reci..nije bas sve tako bajno kao sto je Sveti Vladika Nikolaj opisao..svakako da treba postovati svestenike, ali one koji to zaista zasluzuju, one koji to ne zasluzuju, po kratkom postupku rasciniti.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 15 часа, Kafanski amater рече

"Символ вере" нашег народа преточене у две речи - има нешто.

Ima nešto je relikt, ostatak u narodu od onog što se prije nazivalo "vjera u Boga" poslije pedesetak godina komunističke mozgoperestrojke i indoktrinacije te izbjeljivanja mozgova do providnosti komunističkom marskističko-ateističkom ideološkom varikinom. Inače dobro da je ostalo barem i to - kod većine nije ostalo više od toga. Koliko bi vi htjeli da je ostalo poslije toliko dugo vremena mentalnog silovanja i  cijelih nekoliko generacija tako mentalno oštećenih i umno invalidiziranih pojedinaca koji ne mogu shvatiti bilo šta duhovno, transcedentno i spiritualno što zahtijeva osim vizualne, materijalne i osjetilne percepcije takodjer uključivanje viših moždanih procesa i  faza predstavljivosti tj. paravizualne i nadmaterijalne imaginacije koja se ne oslanja isključivo na fiziološke čulne i materijalne porive, podražaje i poticaje. Odnosi se to podjednako na sve bratstvojedinstvujuće narode i narodnosti čiji pripadnici su imali tu "sreću" da žive tada u tim "naprednim" bezbožnim vremenima gradnje ljepše budućnosti i crvenih svitanja bez "nazadnih i reakcionarnih, nenaučnih i zatucanih" religija, crkvi, popova i zvonjenja ("opijuma za narod"). Toliko je medju nama takvih potpuno operisanih od bilo kakvog osjećaja za bilo kakvu duhovnost, naročito medju starijim generacijama, tako da su ti koji kažu "ima nešto" na tom još super, nisu tako beznadežan slučaj kao oni prvi spomenuti, oganj duhovnosti iako zgažen i razmeten je još živ i tinja kao ugarak skriven u njima u tom postkomunističkom pepelu. Samo ga treba razgoriti i zapaliti njim sljedeće naraštaje.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 5 часа, Kafanski amater рече

Нажалост "има нешто" је такође хула на Духа Светога, с тим што народ користи израз из незнања.

Slažem se, ustvari sav komunistički režim koji je više od 1000 godina hrišćanskog  duhovnog života kod Slovena i nekoliko posljednjih generacija  sveo na to "ima nešto" je velika hula na Duha Svetoga. No, to "ima nešto" je istovremeno dokazom da im nije uspjelo iskorijeniti vjeru kod svih ljudi do kraja. S tim "ima nešto" smo se mi Sloveni vratili otprilike u doba Velike Morave i svetih Ćirila i Metodija koji su tamo došli da Slovenima to "ima nešto" Jevandjeljski detaljno rastumače i objasne. Dakle zavisi u kojem kontekstu se o tom govori. U kontekstu marksističke pogubne ateističke ideologije je "ima nešto" hulom na Duha Svetoga a u postkomunističkom kontekstu je to priča o pobjedi dobra nad zlom i povratku vjeri u Boga.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 39 минута, Zayron рече

Slažem se, ustvari sav komunistički režim koji je više od 1000 godina hrišćanskog  duhovnog života kod Slovena i nekoliko posljednjih generacija  sveo na to "ima nešto" je velika hula na Duha Svetoga. No, to "ima nešto" je istovremeno dokazom da im nije uspjelo iskorijeniti vjeru kod svih ljudi do kraja. S tim "ima nešto" smo se mi Sloveni otprilike vratili u doba Velike Morave i svetih Ćirila i Metodija koji su tamo došli da Slovenima to "ima nešto" Jevandjeljski detaljno rastumače i objasne. Dakle zavisi u kojem kontekstu se o tom govori. U kontekstu marksističke pogubne ateističke ideologije je "ima nešto" hulom na Duha Svetoga a u postkomunističkom kontekstu je to priča o pobjedi dobra nad zlom i povratku vjeri u Boga.

 

Христос је ћутао кад су га питали 'шта је истина' а одговорио би да су га питали 'Ко је истина'. Проћи ће доста времена да народ поново дође од "има нешто" до "има Неко".

Шта-Ко, нешто-Неко

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 57 минута, Kafanski amater рече

Христос је ћутао кад су га питали 'шта је истина' а одговорио би да су га питали 'Ко је истина'. Проћи ће доста времена да народ поново дође од "има нешто" до "има Неко".

Шта-Ко, нешто-Неко

Ima nešto je ta prirodna vjera, imaju je i imali su je svi narodi na svijetu, uključujući i Izraelce koji su takodjer vjerovali u "ima nešto" dok im se nije objavio Jahve u gorućem grmu. Dakle samo po sebi "ima nešto" ne može biti ništa loše dok se ne nadodje na to da ima NEKO, Bog objave, Isus Krist, Presveta Trojica. Loše to počinje biti kada umjesto da od "ima nešto" stignemo do spoznanja objavljenog Boga - tu već dobivenu spoznaju odbacimo i zamjenimo sa "ima nešto", vratimo se tamo gdje smo bili prije nego što smo postali hrišćani - k paganizmu istorijskom i izvornom (takvih slučajeva je vrlo malo s obzirom na praktičnu nemogućnost i anahronost rekonstrukcije izvornog istorijskog paganizma) ili do njegove turbo-sinkretističke verzije - postmodernog reciklovanog new age paganizma što je u većini slučajeva 99% danas uobičajeno. Opet zavisi od konteksta u kojem se govori, kad je riječ o nekakvom urodjeničkom plemenu, etniku, narodu do danas još nehristijaniziranom onda je to "ima nešto" dobrom osnovom za evangelizaciju. No, kada je riječ o narodu koji se od poznanja Hrista vratio k "ima nešto" onda je riječ o padu, duhovnom i moralnom upadku i apostaziji, otpadništvu.

Moses_sinai_law.jpg
HR.WIKIPEDIA.ORG

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 1.9.2019. at 18:52, Александар Милојков рече

не утврђују појединци већ Црква - то значи саборно

А као да утврде саборно, ако нису већ макар под сумљу ставили појединачно?

Моје је мишљење да из неког личног плана свако свакога може одлучити,и мирјанин Васељенског патријарха, наравно за кривицу, јер Бог не гледа ко је ко. Можда је процедура којом се правда извршава за сваки случај другачија, али се она достиже - вјерујем.

Испричаћу примјер из живота:

Прије 3-4 године епископ Максим је бесједио у саборном храму у Требињу - тако, да ми је дошло да га у пуној Цркви прекинем, да вриштим, да га набодем, да одем, не са литургије него из Цркве, међутим нисам - тражио сам погледом Атанасија и Григорија који су саслуживали, Григорије ме мислим скужио - али је окрено главу, а Атанасије ме гледао, говорио сам му очима и гестиулацијом- Шта је ово? Одмахно је у стилу- ма пусти...

У Сарајеву у гостима ми био мој друг Бране из основне, пита за Требиње, пита како епископ Максим? Кажем: Бране не знамо да ли је то епископ? - Како? Одговарам; Видићемо. (наравно - пошто је канонски епископ љубим руку)

Сад прође 3-4 године добар дио Цркве је у сличној позицији у коју сам ја истини за вољу - мислим увео само Брану, и сад се случај разматра на саборном нивоу.

Убјеђен сам да је и Давиду причао слична сроченија и да му је најприје хтјео помоћи, и да је због тога усљедила потоња праведна жестина.

Чин покајања мора да се изводи и пред оштећеном страном -  е сад, лако ће се сад од мене направити "будала", бацити двије три димне, нешто малао премазати маскирном бојом, преправити стварност....али не иде то тако.

Немам ја као пријатељ неке дужности ни обавезе да га будим, али нисам ни непријатељ и до данас ми га није било ни жао, али Ви што му се називате пријатељи.....

 

(формално правно и литургијски: Никад на ту бесједу нисам рекао Амин, а гестикулација двојици епископа је изречено негодовање - жалба) и ствар иде својим током,,,,

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од neca995,
      Послато са SM-A605FN користећи Pouke.org мобилну апликацију
       
       
    • Од Hadzi Vladimir Petrovic,
      Поменуо је скоро владика Давид, да нас је непослушање избацило из раја, а владика Атанасије је говорио о испраним мозговима. Послушање Господу, Цркви, владици, свештенику, ближњем (који је такође Христос) је неопходно, са друге стране Црква није само заједница слободних него и у слободи прекаљених и освећених.
      Дешава се да се послушање које ослобађа извргне у поробљавање, у повлашћивање, у утицај. Дешава се да духовници говоре за кога гласати.
      Често хришћанин не смоје да свједочи оно чему га учи савјест, или оно што мисли из страха да би могао да претрпи санкције, дође у немилост и слично, па је и то један од разлога са псеудониме.
      Утицај не мора да буде лош, он је често и природан, професори, ментори, старци, али се понекад окрене у групашење, фратријашење, парацрквене организације у којима се не очувава увјек канонска кичма цркве. Мјешају се инославни утицаји и људи смо грешни.
      Тако умјесто вјерности Господу ми бивамо вјерни групи и једина заповјест је вјерност групи, а једини грјех грјех против заједнице, а што се успут читав контекст изгубио то нема везе.
      То некад дође до тога да се у интересу групе лаже.... дакле у интересу "Цркве" заборављамо Господа, а добијају се и нови "чинови":
      По милости Божијој бот
    • Од Логос,
      Благословом Његовог Високопреосвештенства, Архиепископа Цетињског, Митрополита Црногорско-приморског г. Амфилохија, и ове године одржавају се суботом духовне вечери у Горњем Манастиру Острогу. У суботу 17. августа у 19:00 часова предавање је одржао јеромонах Макарије, игуман манастира Савине, на тему: ”Божји промисао или судбина”.       Извор: Манастир Острог
    • Од Логос,
      Бесмислено је говорити „о формирању православне цркве у Црној Гори“, казао је у интервјуу „Побједи“ Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије коментаришући идеју предсједника Црне Горе Мила Ђукановића да је пут за рјешавање такозваног црквеног питања код нас „обједињавање православних вјерника у једну цркву“. „О томе могу говорити само некрштени и људи за које је Црква исто што и партија или невладина организација поручио је господин Митрополит и додао да они који знају шта је Црква, знају да православна Христова црква постоји на просторима данашње Црне Горе још од 4. вијека.     “ Са тог разлога живог црквеног континуитета, наш викарни Епископ Методије, Дурмиторац, носи титулу диоклијског Епископа. Као таква, она је постојала као јединствена црква Истока и Запада све до 11. вијека. Послије 1054. године на нашим просторима постоје двије латинске, западне бискупије (Которска и Барска), а већ од 9. вијека огромна већина вјерника древне Дукље-Зете и Рашке опредијелила се за кирилометодијевску традицију Истока и црквенословенски језик, то јест за цркву новога Рима Цариграда и Јерусалима. То клименто-наумовско опредјељење наставио је, рукоположењем од цариградског Патријарха, први Архиепископ српски Свети Сава (1219. године), који је прије 800 година, послије оснивања самосталне (аутокефалне) Жичке архиепископије, основао и Зетску епископију на Михољској превлаци (данашњу православну Митрополију црногорско-приморску), као и епископије Хумску (данашњу Захумско-херцеговачку), Будимљанску (данашњу Будимљанско-никшићку) и Дабарску (данашњу Милешевску и Дабробосанску). То су православне епископије (митрополије=цркве) које овдје до данас постоје кроз вјекове, органски везане за Жичку-Пећку патријаршију, без обзира на све мијене назива и промјене“ истиче Митрополитцрногорско-приморски.   Према његовим ријечима, „Митрополија (=Црква) зетска је од укидања Пећке патријаршије (1766. године), као чуварка њене аутокефалности (заједно са Карловачком митрополијом) постојала самостално. Заједно са осталим помјесним црквама, дјеловима некадашње Пећке патријаршије, она је била прва међу њима која је обновила јединствену Пећку патријаршију (1918-1922. године). Њен посебан значај је био у томе што је она благодарећи црногорским митрополитима и господарима Петровићима створила независну Црну Гору. Благодарећи тој њеној улози у стварању независне Црне Горе, она је (за вријеме књаза Николе) називана и аутокефална, иако није ни од кога тражила ни добила аутокефалност, нагласио је Владика Амфилохије.   Тражити оснивање „цркве православне“, како је казао, „могу само људи који не знају шта је црква“. „Кад би знали и кад би ишли у цркву, они би знали да се у њој не исповиједа у символу вјере ни Руска, ни Грчка, ни Српска, већ се исповиједа „Једна, Света, Саборна (Католичанска) и Апостолска Црква“ Христова. Само они који оснивају лажне, а тиме неправославне, нехришћанске и нецрквене заједнице, попут неких невладиних организација, могу рећи (као Мираш Дедеић) да „православна црква чије биће није национално не постоји у васељени“. Не смије се изгубити из вида да су Јевреји поистовјећујући своје национално биће са старозавјетном црквом, управо зато што је Христос позивао све људе и народе у своју цркву, разапели и убили Христа. Називи пак православних помјесних цркава по националном и државном префиксу представљају спољашње, географске и по већини вјерника називе условљене историјским и спољашњим промјенама, а никако природом, смислом и бићем саме цркве“, поручио је Митрополит Амфилохије.   Зато, према његовим ријечима, „тражење, од стране господина Ђукановића, оснивања православне цркве послије 1750. година њеног постојања на овим просторима, враћа му црква Божија као позив (као и свима некрштенима) да се крсти у име Оца и Сина и Духа светога, Бога љубави, да се обуче у Христа Богочовјека, у своје вјечно достојанство, како би схватио да је црква Христова и Божија црква по бићу изнад свега, а не црква просто било које државе или нације“.   „Као таква она је призвана да све народе учини једним Божијим народом, а државе Божијом васељенском вјечном државом, царством небеским казао је митрополит црногорско-приморски. Истакао је да је на основу свега што је саопштио јасно што он мисли о поруци „господина Ђукановића и њему сличним Црногорцима, сљедбеницима оних који су послије 1945. убили православног митрополита Јоаникија и преко 120 свештеника, осудили његовог насљедника Арсенија на 11 година затвора, срушили Његошев гроб и цркву Светог Петра Првог на Ловћену, васпитавали читава покољења на марксизму и у духу титоизма, то јест братоубиствене револуције која је убијала не само своје идеолошке противнике, него преко 55.000 својих комуниста, стрпала у логор смрти Голи оток (међу којима је највише било црногорских комуниста). Брозомора је најопакија болест од које се тешко лијечи народ, нарочито у Црној Гори“, казао је Митрополит црногорско-приморски.   „Са господином Мирашем Дедеићем, самопрозваним „митрополитом Михаилом“, увијек сам спреман да разговарам, уколико је он спреман на покајање пред Христом и црквом Христовом и да престане да заводи Црногорце у своју племенско-партијску секту, као искључен из Православне цркве и анатемисан, што потврђује недавно и Васељенски патријарх својим писмом господину Ђукановићу“ поручио је Митрополит Амфилохије.     Извор: Митрополија црногорско-приморска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...