Jump to content

ЛГБТ скандал

Оцени ову тему


Recommended Posts

До сада невиђени скандал тресе ЛГБТ заједницу у Европи. Елита покрета у Шведској нашла се на удару законе и масовних акција хапшења због педофилије и подвођења деце.

Иако се Парада поноса у Стокхолму неометано одржава и ове године, показало се да је неколико водећих особа у тој организацији осуђено за сексуалне злочине. Силовања, дечија порнографија и подвођење малолетних дечака и девојчица само су неки од злочина које су починили предводници ЛГБТ покрета у Шведској.

Портал Вäрлден идаг истражио је случајеве злостављања деце унутар шведске ЛГБТ заједнице. Служба за односе са јавношћу организације Прајда није жељела да одговара на питања са обзиром на то да сматра да су питања о пресуди за педофилију њихових најистакнутијих чланова била „погрешно постављена“.

Идентитет већине осуђених педофила није јавно објављен, изузев неколико особа.

СПИСАK ПРЕСТУПНИKА И ЊИХОВИХ ЗЛОЧИНА:

39-годишњи мушкарац – силовање, злостављање и дечија порнографија

Ради се о ЛГБТ активисти који је неколико година суделовао на семинарима и изложбама на Стокхолм Прајду. Осуђен на три године и девет месеци затвора због силовања детета, грубог злостављања детета у циљу сексуалног позирања, сексуалног узнемиравања и тешких злочина по питању дечије порнографије.

Други мушкарац, који је био укључен у Шведско здравствено удружење и жалио се на наводне хомофобне ставове у свету медицине, на интернетском порталу за упознавања Цруисер упознао је дечака којег је малтретирао. Такођер је осуђен да својој жртви исплати 165.000 шведскох круна.

40-годишња жена – дечија порнографија

Жена је сликала дечије гениталије у свом кућном окружењу и слике делила педофилској мрежи. Била је једна од чланова скупине злостављача који су заједно са њом осуђени, а она је осуђена на осам месеци затвора због израде, поседовања и ширења дечије порнографије.

Раније је била једна од главних фигура у промоцији идеје женских права на оплодњу и тврдила је шведским новинама да намерава да оде у Данску ради оплодње.

40-годишњи мушкарац – силовање деце

Пре прошлогодишњег Прајд фестивала, два виша менаџера у организацији Приде дала су оставке. Показало се да је један од њих осуђен на 2,5 године затвора због силовања малолетника, пре неколико година. Други је мушкарац оптужен за куповину сексуалних услуга од малолетног лица.

Стокхолм Прајд је био упознат са оба случаја, али менаџери нису отпуштени све док шведске новине Дагенс Нyхетер нису писале о томе крајем 2017.

Откривено је да су запослени у Стокхолм Прајду знали за пресуду 40-годишњака, али нису реагирали. Оптужбе за купњу сексуалних услуга са којом се суочава други менаџер одбачене су јер жртва није жељела да сарађује у истрази.

42-годишњи мушкарац – дечија порнографија

Године 2016. једна од главних фигура Параде поноса у граду Лулеå по имену Петер Гравел Марк осуђен је на условну казну са дефинисаним планом лечења за тешка казнена дела поседовања дечије порнографије, пронађене у мушкарчевом рачунару. Мушкарац је пре тога био запослен у регији Норрботтен и радио је као водитељ пројеката за једнакост и различитост.

44-годишњи мушкарац – злостављање деце

Мушкарац, школски вођа повезан са шведском владином организацијом за сексуално просветљење (РФСУ) пре три недеље осуђен је Окружном суду у Стокхолму на две године и шест месеци због 21 сексуалног злостављања деце.

30-годишњи мушкарац – дечија порнографија

Трансродни мушкарац, који је представљао шведске снаге обране на паради поноса у граду Лулеå 2016. године. Три недеље касније полиција је на његовом рачунару пронашла 13.656 порнографских слика и 302 филма дечије порнографије. Мушкарац, који је током истраге „променио пол“ у жену и дао себи име Емелие Бyлунд, осуђен на посебно лечење због тешких казнених дела поседовања дечје порнографије.

https://srbin.info/svet/skandal-trese-eu-lideri-lgbt-zajednica-osudjeni-za-pedofiliju-i-podvodjenje-dece/

 

  • Љут 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

  

пре 31 минута, Родољуб Лазић рече

До сада невиђени скандал тресе ЛГБТ заједницу у Европи. Елита покрета у Шведској нашла се на удару законе и масовних акција хапшења због педофилије и подвођења деце.

Иако се Парада поноса у Стокхолму неометано одржава и ове године, показало се да је неколико водећих особа у тој организацији осуђено за сексуалне злочине. Силовања, дечија порнографија и подвођење малолетних дечака и девојчица само су неки од злочина које су починили предводници ЛГБТ покрета у Шведској.

Портал Вäрлден идаг истражио је случајеве злостављања деце унутар шведске ЛГБТ заједнице. Служба за односе са јавношћу организације Прајда није жељела да одговара на питања са обзиром на то да сматра да су питања о пресуди за педофилију њихових најистакнутијих чланова била „погрешно постављена“.

Идентитет већине осуђених педофила није јавно објављен, изузев неколико особа.

СПИСАK ПРЕСТУПНИKА И ЊИХОВИХ ЗЛОЧИНА:

39-годишњи мушкарац – силовање, злостављање и дечија порнографија

Ради се о ЛГБТ активисти који је неколико година суделовао на семинарима и изложбама на Стокхолм Прајду. Осуђен на три године и девет месеци затвора због силовања детета, грубог злостављања детета у циљу сексуалног позирања, сексуалног узнемиравања и тешких злочина по питању дечије порнографије.

Други мушкарац, који је био укључен у Шведско здравствено удружење и жалио се на наводне хомофобне ставове у свету медицине, на интернетском порталу за упознавања Цруисер упознао је дечака којег је малтретирао. Такођер је осуђен да својој жртви исплати 165.000 шведскох круна.

40-годишња жена – дечија порнографија

Жена је сликала дечије гениталије у свом кућном окружењу и слике делила педофилској мрежи. Била је једна од чланова скупине злостављача који су заједно са њом осуђени, а она је осуђена на осам месеци затвора због израде, поседовања и ширења дечије порнографије.

Раније је била једна од главних фигура у промоцији идеје женских права на оплодњу и тврдила је шведским новинама да намерава да оде у Данску ради оплодње.

40-годишњи мушкарац – силовање деце

Пре прошлогодишњег Прајд фестивала, два виша менаџера у организацији Приде дала су оставке. Показало се да је један од њих осуђен на 2,5 године затвора због силовања малолетника, пре неколико година. Други је мушкарац оптужен за куповину сексуалних услуга од малолетног лица.

Стокхолм Прајд је био упознат са оба случаја, али менаџери нису отпуштени све док шведске новине Дагенс Нyхетер нису писале о томе крајем 2017.

Откривено је да су запослени у Стокхолм Прајду знали за пресуду 40-годишњака, али нису реагирали. Оптужбе за купњу сексуалних услуга са којом се суочава други менаџер одбачене су јер жртва није жељела да сарађује у истрази.

42-годишњи мушкарац – дечија порнографија

Године 2016. једна од главних фигура Параде поноса у граду Лулеå по имену Петер Гравел Марк осуђен је на условну казну са дефинисаним планом лечења за тешка казнена дела поседовања дечије порнографије, пронађене у мушкарчевом рачунару. Мушкарац је пре тога био запослен у регији Норрботтен и радио је као водитељ пројеката за једнакост и различитост.

44-годишњи мушкарац – злостављање деце

Мушкарац, школски вођа повезан са шведском владином организацијом за сексуално просветљење (РФСУ) пре три недеље осуђен је Окружном суду у Стокхолму на две године и шест месеци због 21 сексуалног злостављања деце.

30-годишњи мушкарац – дечија порнографија

Трансродни мушкарац, који је представљао шведске снаге обране на паради поноса у граду Лулеå 2016. године. Три недеље касније полиција је на његовом рачунару пронашла 13.656 порнографских слика и 302 филма дечије порнографије. Мушкарац, који је током истраге „променио пол“ у жену и дао себи име Емелие Бyлунд, осуђен на посебно лечење због тешких казнених дела поседовања дечје порнографије.

https://srbin.info/svet/skandal-trese-eu-lideri-lgbt-zajednica-osudjeni-za-pedofiliju-i-podvodjenje-dece/

 

Posto je to greh kako ti ljudi da se izlece od pederluka i postanu normalni?

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Није немогуће излечити се. Постоје занимљиви текстови на руском у којима се показује, на основу озбиљних научних истраживања, да је мит како је хомосексуалност урођена, генетски или хормонски. Занимљив је податак, на основу обимног научног истраживања у Аустралији,  да код једнојајчаних близанаца (значи идентични гени)  ако је један близанац хомосексуалац, у мање од 20% случајева други близанац је такође хомосексуалац. Да је хомосексуалност генетски "предодређена", тај проценат би код једнојајчаних близанаца морао бити много, много већи, да не кажемо да би морао бити 100%. Наравно, утицај генетике и хормонског статуса је апсолутно присутан, али је закључак новијих студија да је присутан и огроман утицај социјалног фактора - породични односи, односи са вршњацима, конкретни животни догађаји...То значи да се хомосексуалци не рађају као такви, већ да постају. 

https://pro-lgbt.ru/580/

https://pro-lgbt.ru/5155/

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Evo bas danas :

 

Ključno istraživanje o seksualnom ponašanju i sklonosti ka suprotnom polu

Geni utiču na seksualno ponašanje, ali ne postoje specifični geni koji bi nekoga učinili homoseksualnom osobom, pokazuje novo istraživanje rađeno u SAD i Evropi.

https://www.b92.net/zdravlje/vesti.php?yyyy=2019&mm=08&dd=30&nav_id=1584379

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Али у овој почетној вести је важно запазити да постоје и значајне девијације и злоупотребе  које се крију и увијају у обланду борбе за људска права. 

Што се мене тиче, и ЛГБТ и хетероисексуалне особе које врше овакав криминал су исте. Али није ни паметно ни исправно борбу за права ЛГБТ особа посматрати једнозначно, кроз ружичасте наочаре.

 

   

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 2 weeks later...

,,Педофилија и хомосексуализам увек уско повезани“

Београд – Овде можете прочитати интервју са некадашњим доцентом, а сада професором хомосексуализма / лезбејства на амстердамском универзитету, одељење социологија и антропологија, Хертом Хекмом. Он је творац многобројну радова и књига на тему хомосексуализам / лезбејство. Он је докторирао на факултетима у Амстердаму, Холандија и Колумбији, Америка.

Повод за интервју је књига Херта Хекме о историји хомосексуализма у Холандији од 1730 године до сада. У тој књизи пише и да су педофилија и хомосексуализам увек уско повезани.

Интервју са Хертом Хекмом је урадио члан холандске педофилске Странке за љубав ближњих, слободу и разноликост и члан од недавно забрањеног холандског педофилског удружења Мартхајн Аутенбохард.

Проф. др. Херт Хекма је његовим потписом подржао петицију против забране педофилског удружења Мартајн, а Европски суд за људска права у Стразбуру је, након што је, ради притиска народа у Холандији холандски Високи суд донео одлуку о забрани рада тог удружења, формалистички одбио да се  изјасни о тој забрани.

М. А.: Ти си одлучио да напишеш књигу о историји хомосексуализма од 1730 године до сада. Да ли сматраш да је таква књига недостајала?

Х .Х. : Сигурно. Видиш да у Холандији постоји велика дискусија о хомосексуализму. Приметио сам да не постоји ни једна књига која се бави сажетом историјом хомосексуализма у Холандији. Постоји Тилманова књига која се бави историјом хомосексуалног покрета у двадесетом веку. И све остале књиге се баве само деловима историје хомосексуализма. Добро ми је деловало да постоји књига о томе за ширу публику.

М. А.: Ти започињеш књигу са кратким описом твог детињства у Гронингену. Како гледаш на то време?

Х .Х. : Био сам срећно дете, без сумње. Али, природно, то је био живот без секса. Много сам мастурбирао и доста сам се играо са дечацима на тавану. То је било еротски, али не сексуално. То је била репресивна околина и на то сада не гледам позитивно. Мислим да је то ужасно да ако гледаш на дечаке а не знаш да си хомосексуалац и шта је то хомосексуализам.

М. А.: Да ли мислиш да би другачије било у Амстердаму или да то не би било другачије?

Х. Х.: Мислим да ту нема много разлике. То село одакле ја долазим је веома побожно – такозвани ,,реформисани хришћани“. Важно је из какве средине долазиш. Таква средина је веома непријатељска против секса. Али то даје и простор. Једном сам разговарао са неким човеком који је ,,падао“ на дечаке који је рекао да је највише успеха имао код католичких и реформисаних дечака који су били најрепресивније васпитани, говорим о шездесетим годинама двадесетог века, а они либерални дечаци су знали како да се понашају и њима је било теже прићи јер су имали доста знања и били су упозорени за маторе перверзњаке.

М. А.: Да ли ти недостаје Гронинген?

Х. Х.: Не.

М. А.: Ти сада живиш изнад места где се налазила књижара за хомосексуалце Фролик – Геј (у Амстердаму). Да ли то има специјално значење за тебе?

Х. Х.: Књижара Фролик је настала захваљујући нама, станарима те зграде. Када би неко тражио неку књигу ми би рекли :,,Свратите код нас.“ То је било идеално за мене. Ја сам велики купац књига. Тада сам могао да се спустим у подрум књижаре и тамо су лежале разне књиге за мене.

М. А.: Да ли је књижара Фролик ту започела или на неком другом месту?

Х. Х.: Та књижара је ту започела, 1984. године.

М. А.: У тој истој улици је убијен Јус Клопенбурх ради ,,бесмисленог насиља“. Да ли ти сматраш да постоји веза између насиља и слободног или неслободног сексуалног васпитања?

Х. Х.: Наш став поводом тог убиства је да је проблем са хетеросексуалним момцима који у четири часова после поноћи буду избачени из дискотеке, они иду у дискотеке да би имали секс. Они излазе да би се забављали и у њиховој подсвести мисле на сексуалне контакте. И већина тих момака изађе на улицу без да су имали секс. Они иду са, да се тако изразим, са дигнутом количином хормона. У хомосексуалном друштву се никада не изговори неприкладна реч. Ако то упоредиш, хомосексуалце и хетеросексуалце, онда имам утисак да хомосексуалци који имају секс на лицу места – у дискотекама, да то делује превентивно против насиља на улици. Значи било би добро да се сексуално задовољство охрабрује да би имали мање насиља.

М. А.: У твојој књизи пише да не идеш често на секс журке јер много читаш књиге. (Гертов стан све више личи на библиотеку.) Да ли су ти књиге узбудљивије од секса?
Х. Х.: Другачије бих то хтео да кажем. Ја сам постао стари хомосексуалац, а хомосексуална сцена је сцена за младе хомосексуалце. И у једном тренутку боље знаш шта желиш. У мојој књизи пише да волим и сатен и садо мазохизам. Те ствари не иду заједно. У тој хомосексуалној сцени ако волиш садо мазохизам, онда мораш да облачиш кожну одећу, а не у сатен. Сатен није био тако омиљен у време када су хомосексуалци постајали мачо – мушкобањасти. Због таквих ствари које ми се нису допадале нисам могао да се задовољим у тој сцени.

М. А.: Твој животни партнер, Матиас Дауфес, који је такође активан по питању хомосексуалне еманципације, не живи са тобом, него у твом суседству. Да ли ти одговара таква веза на одстојању?

Х. Х.: Сада размишљамо да почнемо да живимо заједно иако нам је таква веза увек одговарала. Не идеш једно другом на нерве и то је добра страна такве везе на одстојању. Али сада када постајемо старији је све досадније да се све време шеткамо са одећом од једног стана до другог.

М. А.: У твојој књизи можемо да прочитамо да је неки Гајгел појам филопедија променио у педофилија. И ја мислим да је немачки психолог Ричард Фрајхер Фон Крафт – Ебинг измислио појам педофилија. 1886. године је Фон Крафт – Ебинг написао књигу Педофилија еротика. О чему се ту ради?

Х. Х.: Тај Крафт – Ебинг је написао књигу Психопатија сексуалис. Он је несумњиво употребио речи Педофилија еротика у тој књизи. Не знам да ли је то у првом тиражу написано, јер доста од тих речи се налазе у следећим тиражима те књиге. Садомазохизме се појављује после 1891. године. И тај човек Гајгел је први које употребио реч педофилија. И господин Мишеа, француски психијатар, је први пут реч филопедија употребио за хомосексуализам.

М. А.: Да ли мислиш да данашња омладина зна доста о историји хомосексуализма? Да ли олако мисле о постојећим достигнућима?

Х. Х.: По мени хомосексуални младићи не знају ништа о хомосексуалној историји. Недавно сам разговарао са председником холандског хомосексуалног удружења ЦОЦ, Хенком Бејртеном, и приметио сам да ни он не зна много о томе. Мислим да то није проблем само младих хомосексуалаца, да они имају велики недостатак знања о томе, него и старијих. Целокупно холандско законодавство у времену од 1911. до 1971. у којем су постојала ограничења када је у питању животно доба за ступање у сексуалне односе, са разликом за хомосексуалце и хетеросексуалце, то Бејртен није знао. Примећујем да када ја мојим студентима кажем да је мастурбирање до шездесетих година двадесетог века било скроз погрешно, проклето, они то не знају. И да је до 1969. године кастрација хомосексуалаца била могућа, ни то не знају.    

М. А.: Да ли твоју књигу треба пре свих да читају хетеросексуалци и омладинци? Погодна је за школске радове.

Х. Х.: Сасвим сигурно сам књигу написао за професоре и ученике у средњим школама. Али се не може утицати на то ко ће читати књигу. Било би ми добро да млади хомосексуалци који тек почињу добро прочитају ту моју књигу.

М. А.: Али и хетеросексуалци?

Х. Х.: Да, и хетеросексуалци.

М. А.: На више места у твојој књизи се може прочитати да су педофилија и хомосексуализам уско испреплетани. Такође се прогон хомосексуалаца у оно пређашње време може упоредити са садашњим прогоном педофила. Сада су то ,,болесни“ педофили које треба лечити и прогонити. Шта ти мислиш о ставу хомосексуалног покрета у вези педофилије?

Х. Х.: Сматрам да је то поприлично катастрофално. Проблем са хомосексуалцима је да они увек имају посла са стигмама: то су ј.бачи у д.пе, они су промискуитетни, имају секс на јавним местима и силују дечаке. И такве јаке идеје постоје и дан данас. Тако нешто су говорили и хомосексуалци у деветнаесто веку: ми нисмо ј.бачи у д.пе. стигме не треба негирати, треба их загрлити. Шта је погрешно са аналним сексом?

М. А.: Али сада су скинули стигму да силују дечаке. То сада важи за педофиле.

Х. Х.: Ако би сада по мени питао људе: размишљао сам о томе да то урадим. Ако сада говоримо о афери Дутру (примедба преводиоца: Дутру је белгијски педофил који је у тајној просторији у кући у периоду од 1995. до 1996. где је живео силовао, мучио и убио шест девојчица), то се сада види као права педофилска афера. Онда онај други човек, монструм из Ардена, већина људи сматра да су та двојица педофили. Мислим да већина људи мисли о томе да, иако су та двојица силовали и убили девојчице, да, када се ради о педофилима, да се ту ипак ради о хомосексуалцима. Они још увек сматрају да се ту ради о мушкарцу који је са дечаком. Преко неке странпутице се ту опет ради о стигми за хомосексуалце.

М. А.: Да ли се надаш да ће поново доћи до сарадње између (педофилског удружења) Мартајн и (хомосексуалне организације) ЦОЦ и за који заједнички циљ би могли да раде?

Х. Х.: Веома добар елемент у тој дискусији су млади хомосексуалци. ЦОЦ и многе друге хомосексуалне организације кажу да је законом одређено старосно доба за ступање у хомосексуалне односе шеснаест година и да онда не би требали да у кафиће и удружења за хомосексуалце пуштају особе испод шеснаест година, баш као некада када је то старосно доба било 21 година. ЦОЦ се супротстављао  том закону о већој годишњој старости. Један од њихових аргумената је да и млади хомосексуалци морају да иду негде. Значи на том нивоу би Мартајн са ЦОЦ могао да сарађује.

М. А.: Али ЦОЦ се није баш јавно супротстављао?

Х. Х.: Они се веома боје стигме за педофилију. Ти питаш шта је сада заједнички циљ ЦОЦ и Мартајна; ту има доста заједничког. Значи ако ЦОЦ то неће; ЦОЦ је једноставно организација за кукавице. Они стално имају организационе проблеме и проблеме са њиховим председницима.

М. А.: ЦОЦ има проблем са њиховим идентитетом. У различитим одељењима ЦОЦ има проблема. НФСХ (Холандско Удружење за Сексуалне Реформе) је последњих неколико година има сличне проблеме. Различита одељења НФСХ су се или одвојила или су нестала. Како ти видиш блиску будућност ЦОЦ?

Х. Х.: Они се тако клацкају већ двадесет, тридесет година. Од седамдесетих година двадесетог века је хаотично у ЦОЦ. Они тако могу још тридесет година. Они увек имају верне чланове.

М. А.: Али сада ЦОЦ имају одељења која можда хоће да се отцепе.

Х. Х.: То су и раније имали, проблеме. Било би добро да настане нека нова организација за сексуалну еманципацију. Сличан проблем има и НФСХ, њиховим часописом Нови Секстант за који сам радио, то је клуб хетеросексуалних људи који су у шездесетим годинама, па им је тај клуб начин да се друже са млађим људима. Било би добро када би нови сексуални покрет настао.

М. А.: Или да се НСФХ обнови?

Х. Х.: Питам се да ли је то могуће. Интересантно је да ЦОЦ и НСФХ имају доста новца који ће бити бачен ако те организације нису активне.

М. А.: Да ли би било боље да се удруже у нову организацију са новом управом?

Х. Х.: То би било добро када би могло, али сви они имају велики его и стављају њихово мишљење испред других и тешко могу да сарађују са осталим људима. Недавно сам радио за часопис Секстант и писао сам чланке за њих и уместо да кажу лепо што си написао чланак, они кажу да се не слажу са тим чланком и не желим да га објавим у часопису. Часопис постоји да би се објављивала различита мишљења, а не да објављујеш нечије мишљење у десет копија. Јачина неког доброг покрета је да у њему могу постојати многа мишљења.

М. А.: Добар покрет може да истрпи критику.

Х. Х.: Да, тачно. Она могу да истрпе критику, али ови не могу. Мислим да је ситуација веома лоша. И они имају оне компликоване демократске процедуре којима се дуже баве него са садржином.

М. А.: Они грађански хомосексуалци, то се односи на оне из ЦОЦ и Геј Часописа, су прихваћени у холандском друштву, а остали који нису могли да се прилагоде су били бојкотовани и нестали су. Како ти то видиш?

Х. Х.: То ја видим другачије. У једном тренутку се хомосексуални покрет, и лезбејке и педери, радикализовао. Они су утрли пут свему и конзервативним хомосексуалцима. Тада су ти радикални педери рекли да су поносни јер су педери и излазимо у јавност са тим да смо педери. И тада су сви они мушкарци који живе у стандардним холандским насељима са тим изашли у јавност. И то су они који читају Геј Часопис.

М. А.: А шта ти мислиш о следећој теорији. У ствари већ си дао одговор. Након што су се појавили хомосексуални активисти, дошли су и хомосексуалци који су се стидели њиховог сексуалног избора. Због тога је хомосексуални покрет постао малограђански и постао је група нетолерантних особа које не гледају даље од њиховог носа.

Х. Х.: У потпуности се слажем; односно не слажем се скроз јер у хомосексуалном покрету увек има радикалних елемената. Када сам у једном тренутку припадао Црвеним Педерима и када смо престали да постојимо питали смо се када ће доћи нова генерација. И сада видимо Квирапшон и Квир иницијатива. То се углавном догађа унутар кућа, али се види нова енергија у међу хомосексуалцима. Гледај, настао је проблем после 1980. године; тада се ширила СИДА, то је била огромна драма са којом је хомосексуални покрет био конфронтиран. То је било добро решено ради свих оних грађанских хомосексуалаца, то не треба да се оспорава. Деведесетих година двадесетог века је био повратак задовољства. Тада су се појавили травестити – Дрег Квинс, све оне хомосексуалце који су носили кожну одећу и имали уврнути секс. На неки други начин су се догађале многе ствари. Са знатижељом очекујем нови импулс за хомосексуални свет, а моја књига је и због тога настала да би се дао импулс у том правцу.

М. А.: Да ли можеш да опишеш сексуални рај за Херта Хекму? Како би онда другачије требало да изгледа друштво?

Х. Х.: То помало кажем на крају моје књиге. Гледај, скоро сви људи у Холандији су опседнути сексом. Недавно сам читао да већина мушкараца сматра да је секс веома важан. По мени већина људи тешко има секс. Значи ја се залажем да се много више инвестира у образовање. Да сексуалност буде тема, не као специјална тема, него да се кроз литературу, историју, географију, учење језика, спорт, то учи, да се кроз то учи о сексу и хомосексуалном сексу. И даље би било добро да постоје сексуалне институције као што постоје спортске институције. Са лекцијама, судијама и спортским теренима. То је начин да се креира друштвена кохезија. Где би људи могли стално да учествују у томе. Ти добијаш обавезне лекције о сексу, али након што си добио ту лекцију можеш да видиш шта ти желиш да радиш.

М. А.: Мој утисак да су жене много негативније о слободном сексу него мушкарци. То је последица дугогодишњег сексуалног угњетавања којем је дошао крај ради феминизма. Девојке од двадесет година гледају на секс много слободније него мало старије генерације. Да ли се слажеш са тим?

Х. Х.: Верујем да се девојке заиста много мењају. То примећујем и код мојих женских студената. Један од проблема је да и за секс мораш да имаш просторију. И где ће те девојке? Као прво морају да нађу младиће. Оне могу да иду у диско, али где ће да иду са младићима после диска? А ти младићи који заводе девојке имају лошу репутацију јер често заводе девојке. Ми још дуго нећемо имати мекану сексуалну културу, а девојке имају проблеме ради тога. И постоје различити проблеми измећу девојака и младића. Ако је нека девојка слободнија, онда ће младићи да кажу да је курва. У исто време младићи који слободније имају секс они нису курве, него јаки момци. И они морају да одржавају њихову репутацију. А девојке које се усуде да имају такву репутацију, да су курве, су врло ретке.

М. А.: Да ли је свако полиморфно перверзан? (Тај израз је смислио Аустријанац Фројд, много више паметних ствари од тога фројд није смислио ☺)

Х. Х.: У мојој књизи кажем да постоји љубав и секс. То су две раздвојене ствари. Љубав је једна страна, ту се ради о релацијама и таквим стварима и ту се ради од поверењу и дуготрајности. А секс; људи имају одређене опсесије на пољу сексуалности, одређене интересе, да се тако изразим. Неки људи воле дечаке, а неки други људи воле дечачку младост, а неки воле велике сексуалне органе. Постоји широки спектрум разних ствари. Имам пријатеље који су били заинтересовани за секс у војсци, значи секс у униформи, или људи који су заинтересовани за ципеле, Најки, и друго. У хомосексуалној сцени имају шансу да то искусе; али већина хетеро и лезбејских људи нема такву шансу; они остају везани за њихов избор. Ја сам остао затворен у мом сатинизму јер нисам мога другачије да искусим. Али они који то искусе, њима досади та нека тема, секс у униформи или ципеле, и онда раде нешто друго. Мислим да увек има нешто блиско томе. Оне које занима секс у војној униформи, почне да занима полицијски секс или спортски секс или везивање. Мислим да људи на крају имају мали репертоар за секс. Значи да уопште нису полиморфни.

 М. А.: Ти обожаваш Маркиза де Сада. Де Сад је био велики мазохиста, то пишеш у твојој књизи. Он је волео да га бичују. Шта тебе толико привлачи садомазохизму? (Садомазохизам је (спојен) појам од стране Фон Крафт – Ебинга: садо долази од де Сада, а мазохизам од аустријског писца Леополда Фон Сахера Мазоха. Он је написао књигу Венус им Фелц.)

Х. Х.: На првом месту лични интерес и задовољство. И де Сад је фантастичан писац. Он је као први у осамнаестом веку то радикално радио, писао о сексуалним варијацијама. На један врло компликован начин као литератор и то ми је веома интересантно. Једном сам написао чланак о де Саду, о мушкости и понижавању. Код де Сада имаш утисак да људе мораш да принудиш да би имали сексуално задовољство. Књижица де Сада Филозофи де ла Будвар (1795) има врло интересантну структуру. То је лезбејски роман који никада није признат као лезбејски роман, ради се о жени која се заљубила у неку девојчицу. Та жена позове ту девојчицу код ње кући и онда та девојчица добија лекције секса од неколико господина и од те жене. И онда једног дана та девојчица схвати да је католичка вера за коју је била веома везана, а њена мајка још више, да је то све бесмислица. И да тачно мораш да радиш обрнуто од онога што ју је католичка вера научила. Та сексуална иницијација се и код католика и код де Сада догађа под принудом. Постоји идеја да када се о сексу ради да не сме доћи до принуде. Управо то је велики проблем са педофилијом јер су то велике разлике у односима моћи и мушкарци који принуде дечаке да имају секс са њима иако то дечаци не желе. Код де Сада је то тако да мораш да будеш мало принуђен да би знао шта ти се допада. То ми прихватамо у различитим сферама живота. Принуђен си да идеш у школу. Као дете си принуђен да поједеш све што је у тањиру. Принуђен си да у одређено време уредно п.шаш и с.реш. Дете стално на нешто принуде, али када је у питању секс онда то одједном не може. Де Сад показује како то треба: са мало принуде се научи како је секс леп.

М. А.: Могло би се рећи да мало принуде може, али би се могло рећи и да принуда у неким другим сферама живота може да буде мања.
Х. Х.: О томе може да се дискутује. Сматрам да децу треба да можеш да принудиш. Деца су иритантна створења, њих у одређеном тренутку мораш да ставиш на одређени пут. И то важи и за секс. Али у садашње време се људи тога плаше као смрти. И због тога би де Сада требало још једном прочитати.

 М. А.: Да ли икада гледаш са еротским интересовањем девојчице и дечаке који још нису напунили шеснаест година?

Х. Х.: Па то је неизбежно. Ако то не радиш онда си луд.

М. А.: Ти сматраш да то важи за свакога?
Х. Х.: Већина људи добро зна шта је лепа девојчица или леп дечко, да су секси, да имају лепа уста за с.сање. Ако то не видиш онда си слеп. И људи се радо праве слепи и то ја могу да схватим. Али то није мој омиљени еротски објекат. Нећу да кажем да сам хетеросексуалан као крава, али, како је то оно рекао (холандски) католички свештеник Фисер?

М. А.: Као зец.
Х. Х.: Краве су заиста лезбејске, али ја заиста понекад стварно видим лепе малолетне дечаке.

М. А.: Шорцеви фудбалера су у садашње време веома широки и дугачки за разлику од оних седамдесетих година двадесетог века. Да ли ти мислиш да је то директна последица  такозваног прихватања хомосексуализма?

Х. Х.: Не мислим да је то тако. Почетком седамдесетих година су шорцеви постали супер кратки. Код тих малих шорцева се све види, а код тих великих шорцева се види како се помера. Оба имају своју привлачност. Да будем искрен, мени се више допадају они кратки шорцеви.

М. А.: Да ли је сексуална будућност отаџбине у добрим рукама са обзиром на наше садашње политичаре?

Х. Х.: Не, сада је то ужасно. Балкененде (доскорашњи холандски премијер из странке хришћанских демократа) је у потпуности асексуално створење. Ако се погледа целокупан спектрум, Радничка странка је несексуална странка, либерали су либерални али у сексуалном смислу не очекујем нешто од њих. Социјалистичка странка је ужасна странка када је у питању секс, они причају о пропадању, а то по мени значи и сексуално пропадање. Кортхалс се држао усправно када су посланици у скупштини захтевали да се уведе кастрација за сексуалне преступнике. И Кортхалс Алтес се добро држао када се радило о афери Ауде Пејкела, а Донер када је у питању отета девојчица у Ајберхену. У једном тренутку ће све политичке странке захтевати да се такви преступници доживотно стрпају у затвор.

М. А.: Постоји неколико веома опасних људи, али зато што их све баце на исту гомилу, онда више никога не пуштају из затвора. И оне људе који уопште нису опасни.
Х. Х.: И који уопште ништа нису урадили. Политичари реагују глупо и лоше и опасно. А десничарски политичари могу понекад да буду светли пример за оне ужасне посланике скупштине које ми имамо.

М. А.: Да ли имаш политичке амбиције?

Х. Х.: Не, никакве. Мој пријатељ је посланик у скупштини и он каже да политичари имају следећи проблем: ујутро морају да разговарају о платама ватрогасаца, у подне о безбедносним захтевима за кафиће, а увече о кастрацији сексуалних преступника. И причају о неким другим темама у току једног дана. Клацкају се од једног инцидента до другог или друге теме. Нико појма нема, то је тај проблем.

М. А.: Да ли си за то да старосно доба за ступање у сексуалне односе буде законом одређено или да треба гледати на квалитет релације?
Х. Х.: Ја сам наравно много више за то друго. То је руски систем из двадесетих година двадесетог века (примедба преводиоца: то је време комунизма када су у Русији на власти били Уљанов, Џугашвилиј, Берија). Али то ништа није значило јер је била диктатура. Значи ипак си био прогоњен ако би се јавно декларисао. Али је ипак функционисало у том правцу. Католички свештеник Фисер је рекао да је одређивање старосног доба за ступање у сексуалне контакте веома произвољно. Можеш да кажеш дванаест година, али има и оне деце која су спремна да ступе у секс са десет или шест година.

М. А.: Да ли ти сматраш да би порнографија са децом требала да буде кривично кажњива и да ли сматраш да деца могу да имају духовну штету када би гледала порнографију (са децом)?
Х. Х.: Мислим да деца немају оштећења када гледају порнографију. Види, питање је када дете треба да ступи у радни однос када се ради о порнографији. О томе немам јасно мишљење. Порнографија је за свакога другачија. Неко воли да гледа фудбалера у шорцу, а неко сматра да је ужасно видети и тај шорц.

М. А.: За неке је порнографија баш када је шорц обучен?

Х. Х.: Да.

М. А.: Да ли ти сматраш да децу силују на местима за окупљање хомосексуалаца, радњама где се продају сексуални предмети, рекламама у којима има еротике и тако даље и да треба бити против тога јер ,,деца то могу да виде и то може да им смета“, а у ствари су родитељи којима то смета?
Х. Х.: У Црвеној четврти (примедба преводиоца: делови холандских градова где проститутке стоје у излозима и продају сексуалне услуге); гледај децу која тамо живе, сваки дан пролазе поред тих излога и по мени нема последица када виде гола тела тих дама. По мени је то веома поучно искуство да деца виде Хомосексуалну параду или радње где се продају сексуални предмети или сличне ствари.

М. А.: Сваки пут када је негде место за окупљање хомосексуалаца они који су у околини кажу да то могу да виде деца?
Х. Х.: Ја кажем да је то поучно искуство за децу. Нека то деца виде. Зашто деца не би могла да виде сексуалне радње? Деца виде и краве које то раде и патке које једна другу силују. И деца заиста нису ментално заостала. Не, ја заиста мислим да то није лоше да то деца виде.

М. А.: Да ли тебе већ годинама виде као некога који има губу  јер си прилично за педофилију?
Х. Х.: Не. Моји студенти мене виде као радикала, активисту и слично. И то има негативне консеквенције за моју каријеру. Али ме не виде као губавца.

М. А.: А у медијима?

Х. Х.: О томе немам јасну идеју. Једноставно не знаш шта се тамо иза завеса догађа. Имао сам дискусије са људима из холандских новина и са мојим колегама. Они сматрају да је веома интересантно разговарати са мном о педофилским темама, али они сматрају да увек негде треба повући границу. Неки од мојих колега су хладно рекли да ја охрабрујем силовање и убијање деце. Мислим да неки то у позадини тако мисле, али ме не виде као губавца, не, још не. Више као неког чудака. Не као неког кога треба узбегавати.

М. А.: Са колико година си почео да фантазираш о сексу са младићима и мушкарцима?

Х. Х.: У мојој књизи пише да сам када сам имао шест година имао моје прве еротске снове и не сећам се много пре тога. Када сам имао шест година хтео сам да идем у Шпанију са момцима у врећи Црног Пита (примедба преводиоца: расистички обичај који се слави у Холандији). Зато што ми је то веома узбудљиво изгледало да будем неваљао дечак, иако то ја нисам био.

М. А.: Да ли се ту само радило о неваљалости или је било и нечега сексуално?

Х. Х.: То не знам. И сасвим сигурно не у средини у којој сам био. Било је еротично и сада када размишљам било је веома еротично. Тада још увек нисам знао шта је то дигнути к.рац. Као што је питање шта је то педофилија, исто је питање шта је то сексуалност. Да ли мора да постоји и свесност пре него што настане сексуално. Онда није било сексуално, али би у неком другом смислу могло бити названо сексуално.

М. А.: Пре двадесет година је било књижара где је било доста књига о сексу. Сада можеш да будеш срећан ако и једну књигу о сексу пронађеш, осим у романима. Како то објашњаваш?

Х. Х.: У деловима познатих књижара где се продају књиге на попусту има доста књига о сексу. Углавном психолошке ,,уради сам“ књиге о сексу или Кама Сутра, или о таквим стварима. Оне хомосексуалне књиге не могу више да се нађу.

М. А.: Твоје књиге се не могу наћи на полици сексуалност.

Х. Х.: Већ сам се питао где треба да ставе моју књигу. Већ стоји на одељењу о историји.

М. А.:  Да ли сматраш да ће доћи сексуална револуција у којој неће заборавити децу?
Х. Х.: Не знам. Примећујем да има више догађања око секса. Надам се томе. Око секса постоји јак анти покрет. То су они ортодоксни типови који добијају све више простора да изразе њихово мишљење које подржавају исламисти у Холандији. Заинтересован сам како ће се исламисти у Холандији даље развијати. Да ли ће се заложити за сексуалне слободе које им нису биле познате и које ће можда прихватити. Заиста сам заинтересован шта ће бити. Због 9/11 и афере са имамом Ел Мумнијем имаш осећај да Мароканци и Турци (у Холандији) хоће да бране своје корене и порекло и да су због тога још више хоће да буду бољи од Папе. Постоји и тенденција да аутохтони хетеросексуалци иду на места где се хомосексуалци срећу и да тамо имају секс. Ми живимо у друштву које је све више сексуализовано. Де од шест година већ знају шта је то секс. Паул де Леув (популаран холандски глумац, тв водитељ, певач, хомосексуалац, ,,пријатељ деце“) је недавно имао тв програм у којем је бина била уређена као кухиња и тамо су била два дечака од осам, девет година који су свирали и хор старијих дама, а Паул д Леув је гледао само дечаке. И он се једном мазио са једним момком који је био мало старији, осамнаест година, али је он та два дечачића перверзно гледао и то у ударном термину на телевизији. Значи то мене занима у ком ће то правцу даље ићи. Имамо децу која врло рано буду конфронтирана са сексом, која раније откривају шта су њихове сексуалне склоности и тако даље, и поводом тога ми као друштво морамо нешто да урадимо, али ми ништа не радимо. Учитељи се не усуђују тако лако да причају о сексу јер у разреду имају више различитих култура.

М. А.: Да ли сматраш да је то убедљив аргумент или само извињење?

Х. Х.: То је извињење. Холанђани не причају лако о сексу, само у техничким изразима. А тај технички начин, деца немају ништа од тога. Људи треба да иду даље, али тај корак даље се не усуђују да направе. Постоји генерацијски проблем и културне разлике.

М. А.: Хоћу да ти захвалим за интервју.

Х. Х.: Ох, то је брзо протекло.

———————————————————————–

Интервју са Хертом Хекмом:

http://www.seksencyclopedie.nl/columns/gf/200411_Hekma.html

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 11 минута, Србољуб+ рече

,,Педофилија и хомосексуализам увек уско повезани“

Београд – Овде можете прочитати интервју са некадашњим доцентом, а сада професором хомосексуализма / лезбејства на амстердамском универзитету, одељење социологија и антропологија, Хертом Хекмом. Он је творац многобројну радова и књига на тему хомосексуализам / лезбејство. Он је докторирао на факултетима у Амстердаму, Холандија и Колумбији, Америка.

Повод за интервју је књига Херта Хекме о историји хомосексуализма у Холандији од 1730 године до сада. У тој књизи пише и да су педофилија и хомосексуализам увек уско повезани.

Интервју са Хертом Хекмом је урадио члан холандске педофилске Странке за љубав ближњих, слободу и разноликост и члан од недавно забрањеног холандског педофилског удружења Мартхајн Аутенбохард.

Проф. др. Херт Хекма је његовим потписом подржао петицију против забране педофилског удружења Мартајн, а Европски суд за људска права у Стразбуру је, након што је, ради притиска народа у Холандији холандски Високи суд донео одлуку о забрани рада тог удружења, формалистички одбио да се  изјасни о тој забрани.

М. А.: Ти си одлучио да напишеш књигу о историји хомосексуализма од 1730 године до сада. Да ли сматраш да је таква књига недостајала?

Х .Х. : Сигурно. Видиш да у Холандији постоји велика дискусија о хомосексуализму. Приметио сам да не постоји ни једна књига која се бави сажетом историјом хомосексуализма у Холандији. Постоји Тилманова књига која се бави историјом хомосексуалног покрета у двадесетом веку. И све остале књиге се баве само деловима историје хомосексуализма. Добро ми је деловало да постоји књига о томе за ширу публику.

М. А.: Ти започињеш књигу са кратким описом твог детињства у Гронингену. Како гледаш на то време?

Х .Х. : Био сам срећно дете, без сумње. Али, природно, то је био живот без секса. Много сам мастурбирао и доста сам се играо са дечацима на тавану. То је било еротски, али не сексуално. То је била репресивна околина и на то сада не гледам позитивно. Мислим да је то ужасно да ако гледаш на дечаке а не знаш да си хомосексуалац и шта је то хомосексуализам.

М. А.: Да ли мислиш да би другачије било у Амстердаму или да то не би било другачије?

Х. Х.: Мислим да ту нема много разлике. То село одакле ја долазим је веома побожно – такозвани ,,реформисани хришћани“. Важно је из какве средине долазиш. Таква средина је веома непријатељска против секса. Али то даје и простор. Једном сам разговарао са неким човеком који је ,,падао“ на дечаке који је рекао да је највише успеха имао код католичких и реформисаних дечака који су били најрепресивније васпитани, говорим о шездесетим годинама двадесетог века, а они либерални дечаци су знали како да се понашају и њима је било теже прићи јер су имали доста знања и били су упозорени за маторе перверзњаке.

М. А.: Да ли ти недостаје Гронинген?

Х. Х.: Не.

М. А.: Ти сада живиш изнад места где се налазила књижара за хомосексуалце Фролик – Геј (у Амстердаму). Да ли то има специјално значење за тебе?

Х. Х.: Књижара Фролик је настала захваљујући нама, станарима те зграде. Када би неко тражио неку књигу ми би рекли :,,Свратите код нас.“ То је било идеално за мене. Ја сам велики купац књига. Тада сам могао да се спустим у подрум књижаре и тамо су лежале разне књиге за мене.

М. А.: Да ли је књижара Фролик ту започела или на неком другом месту?

Х. Х.: Та књижара је ту започела, 1984. године.

М. А.: У тој истој улици је убијен Јус Клопенбурх ради ,,бесмисленог насиља“. Да ли ти сматраш да постоји веза између насиља и слободног или неслободног сексуалног васпитања?

Х. Х.: Наш став поводом тог убиства је да је проблем са хетеросексуалним момцима који у четири часова после поноћи буду избачени из дискотеке, они иду у дискотеке да би имали секс. Они излазе да би се забављали и у њиховој подсвести мисле на сексуалне контакте. И већина тих момака изађе на улицу без да су имали секс. Они иду са, да се тако изразим, са дигнутом количином хормона. У хомосексуалном друштву се никада не изговори неприкладна реч. Ако то упоредиш, хомосексуалце и хетеросексуалце, онда имам утисак да хомосексуалци који имају секс на лицу места – у дискотекама, да то делује превентивно против насиља на улици. Значи било би добро да се сексуално задовољство охрабрује да би имали мање насиља.

М. А.: У твојој књизи пише да не идеш често на секс журке јер много читаш књиге. (Гертов стан све више личи на библиотеку.) Да ли су ти књиге узбудљивије од секса?
Х. Х.: Другачије бих то хтео да кажем. Ја сам постао стари хомосексуалац, а хомосексуална сцена је сцена за младе хомосексуалце. И у једном тренутку боље знаш шта желиш. У мојој књизи пише да волим и сатен и садо мазохизам. Те ствари не иду заједно. У тој хомосексуалној сцени ако волиш садо мазохизам, онда мораш да облачиш кожну одећу, а не у сатен. Сатен није био тако омиљен у време када су хомосексуалци постајали мачо – мушкобањасти. Због таквих ствари које ми се нису допадале нисам могао да се задовољим у тој сцени.

М. А.: Твој животни партнер, Матиас Дауфес, који је такође активан по питању хомосексуалне еманципације, не живи са тобом, него у твом суседству. Да ли ти одговара таква веза на одстојању?

Х. Х.: Сада размишљамо да почнемо да живимо заједно иако нам је таква веза увек одговарала. Не идеш једно другом на нерве и то је добра страна такве везе на одстојању. Али сада када постајемо старији је све досадније да се све време шеткамо са одећом од једног стана до другог.

М. А.: У твојој књизи можемо да прочитамо да је неки Гајгел појам филопедија променио у педофилија. И ја мислим да је немачки психолог Ричард Фрајхер Фон Крафт – Ебинг измислио појам педофилија. 1886. године је Фон Крафт – Ебинг написао књигу Педофилија еротика. О чему се ту ради?

Х. Х.: Тај Крафт – Ебинг је написао књигу Психопатија сексуалис. Он је несумњиво употребио речи Педофилија еротика у тој књизи. Не знам да ли је то у првом тиражу написано, јер доста од тих речи се налазе у следећим тиражима те књиге. Садомазохизме се појављује после 1891. године. И тај човек Гајгел је први које употребио реч педофилија. И господин Мишеа, француски психијатар, је први пут реч филопедија употребио за хомосексуализам.

М. А.: Да ли мислиш да данашња омладина зна доста о историји хомосексуализма? Да ли олако мисле о постојећим достигнућима?

Х. Х.: По мени хомосексуални младићи не знају ништа о хомосексуалној историји. Недавно сам разговарао са председником холандског хомосексуалног удружења ЦОЦ, Хенком Бејртеном, и приметио сам да ни он не зна много о томе. Мислим да то није проблем само младих хомосексуалаца, да они имају велики недостатак знања о томе, него и старијих. Целокупно холандско законодавство у времену од 1911. до 1971. у којем су постојала ограничења када је у питању животно доба за ступање у сексуалне односе, са разликом за хомосексуалце и хетеросексуалце, то Бејртен није знао. Примећујем да када ја мојим студентима кажем да је мастурбирање до шездесетих година двадесетог века било скроз погрешно, проклето, они то не знају. И да је до 1969. године кастрација хомосексуалаца била могућа, ни то не знају.    

М. А.: Да ли твоју књигу треба пре свих да читају хетеросексуалци и омладинци? Погодна је за школске радове.

Х. Х.: Сасвим сигурно сам књигу написао за професоре и ученике у средњим школама. Али се не може утицати на то ко ће читати књигу. Било би ми добро да млади хомосексуалци који тек почињу добро прочитају ту моју књигу.

М. А.: Али и хетеросексуалци?

Х. Х.: Да, и хетеросексуалци.

М. А.: На више места у твојој књизи се може прочитати да су педофилија и хомосексуализам уско испреплетани. Такође се прогон хомосексуалаца у оно пређашње време може упоредити са садашњим прогоном педофила. Сада су то ,,болесни“ педофили које треба лечити и прогонити. Шта ти мислиш о ставу хомосексуалног покрета у вези педофилије?

Х. Х.: Сматрам да је то поприлично катастрофално. Проблем са хомосексуалцима је да они увек имају посла са стигмама: то су ј.бачи у д.пе, они су промискуитетни, имају секс на јавним местима и силују дечаке. И такве јаке идеје постоје и дан данас. Тако нешто су говорили и хомосексуалци у деветнаесто веку: ми нисмо ј.бачи у д.пе. стигме не треба негирати, треба их загрлити. Шта је погрешно са аналним сексом?

М. А.: Али сада су скинули стигму да силују дечаке. То сада важи за педофиле.

Х. Х.: Ако би сада по мени питао људе: размишљао сам о томе да то урадим. Ако сада говоримо о афери Дутру (примедба преводиоца: Дутру је белгијски педофил који је у тајној просторији у кући у периоду од 1995. до 1996. где је живео силовао, мучио и убио шест девојчица), то се сада види као права педофилска афера. Онда онај други човек, монструм из Ардена, већина људи сматра да су та двојица педофили. Мислим да већина људи мисли о томе да, иако су та двојица силовали и убили девојчице, да, када се ради о педофилима, да се ту ипак ради о хомосексуалцима. Они још увек сматрају да се ту ради о мушкарцу који је са дечаком. Преко неке странпутице се ту опет ради о стигми за хомосексуалце.

М. А.: Да ли се надаш да ће поново доћи до сарадње између (педофилског удружења) Мартајн и (хомосексуалне организације) ЦОЦ и за који заједнички циљ би могли да раде?

Х. Х.: Веома добар елемент у тој дискусији су млади хомосексуалци. ЦОЦ и многе друге хомосексуалне организације кажу да је законом одређено старосно доба за ступање у хомосексуалне односе шеснаест година и да онда не би требали да у кафиће и удружења за хомосексуалце пуштају особе испод шеснаест година, баш као некада када је то старосно доба било 21 година. ЦОЦ се супротстављао  том закону о већој годишњој старости. Један од њихових аргумената је да и млади хомосексуалци морају да иду негде. Значи на том нивоу би Мартајн са ЦОЦ могао да сарађује.

М. А.: Али ЦОЦ се није баш јавно супротстављао?

Х. Х.: Они се веома боје стигме за педофилију. Ти питаш шта је сада заједнички циљ ЦОЦ и Мартајна; ту има доста заједничког. Значи ако ЦОЦ то неће; ЦОЦ је једноставно организација за кукавице. Они стално имају организационе проблеме и проблеме са њиховим председницима.

М. А.: ЦОЦ има проблем са њиховим идентитетом. У различитим одељењима ЦОЦ има проблема. НФСХ (Холандско Удружење за Сексуалне Реформе) је последњих неколико година има сличне проблеме. Различита одељења НФСХ су се или одвојила или су нестала. Како ти видиш блиску будућност ЦОЦ?

Х. Х.: Они се тако клацкају већ двадесет, тридесет година. Од седамдесетих година двадесетог века је хаотично у ЦОЦ. Они тако могу још тридесет година. Они увек имају верне чланове.

М. А.: Али сада ЦОЦ имају одељења која можда хоће да се отцепе.

Х. Х.: То су и раније имали, проблеме. Било би добро да настане нека нова организација за сексуалну еманципацију. Сличан проблем има и НФСХ, њиховим часописом Нови Секстант за који сам радио, то је клуб хетеросексуалних људи који су у шездесетим годинама, па им је тај клуб начин да се друже са млађим људима. Било би добро када би нови сексуални покрет настао.

М. А.: Или да се НСФХ обнови?

Х. Х.: Питам се да ли је то могуће. Интересантно је да ЦОЦ и НСФХ имају доста новца који ће бити бачен ако те организације нису активне.

М. А.: Да ли би било боље да се удруже у нову организацију са новом управом?

Х. Х.: То би било добро када би могло, али сви они имају велики его и стављају њихово мишљење испред других и тешко могу да сарађују са осталим људима. Недавно сам радио за часопис Секстант и писао сам чланке за њих и уместо да кажу лепо што си написао чланак, они кажу да се не слажу са тим чланком и не желим да га објавим у часопису. Часопис постоји да би се објављивала различита мишљења, а не да објављујеш нечије мишљење у десет копија. Јачина неког доброг покрета је да у њему могу постојати многа мишљења.

М. А.: Добар покрет може да истрпи критику.

Х. Х.: Да, тачно. Она могу да истрпе критику, али ови не могу. Мислим да је ситуација веома лоша. И они имају оне компликоване демократске процедуре којима се дуже баве него са садржином.

М. А.: Они грађански хомосексуалци, то се односи на оне из ЦОЦ и Геј Часописа, су прихваћени у холандском друштву, а остали који нису могли да се прилагоде су били бојкотовани и нестали су. Како ти то видиш?

Х. Х.: То ја видим другачије. У једном тренутку се хомосексуални покрет, и лезбејке и педери, радикализовао. Они су утрли пут свему и конзервативним хомосексуалцима. Тада су ти радикални педери рекли да су поносни јер су педери и излазимо у јавност са тим да смо педери. И тада су сви они мушкарци који живе у стандардним холандским насељима са тим изашли у јавност. И то су они који читају Геј Часопис.

М. А.: А шта ти мислиш о следећој теорији. У ствари већ си дао одговор. Након што су се појавили хомосексуални активисти, дошли су и хомосексуалци који су се стидели њиховог сексуалног избора. Због тога је хомосексуални покрет постао малограђански и постао је група нетолерантних особа које не гледају даље од њиховог носа.

Х. Х.: У потпуности се слажем; односно не слажем се скроз јер у хомосексуалном покрету увек има радикалних елемената. Када сам у једном тренутку припадао Црвеним Педерима и када смо престали да постојимо питали смо се када ће доћи нова генерација. И сада видимо Квирапшон и Квир иницијатива. То се углавном догађа унутар кућа, али се види нова енергија у међу хомосексуалцима. Гледај, настао је проблем после 1980. године; тада се ширила СИДА, то је била огромна драма са којом је хомосексуални покрет био конфронтиран. То је било добро решено ради свих оних грађанских хомосексуалаца, то не треба да се оспорава. Деведесетих година двадесетог века је био повратак задовољства. Тада су се појавили травестити – Дрег Квинс, све оне хомосексуалце који су носили кожну одећу и имали уврнути секс. На неки други начин су се догађале многе ствари. Са знатижељом очекујем нови импулс за хомосексуални свет, а моја књига је и због тога настала да би се дао импулс у том правцу.

М. А.: Да ли можеш да опишеш сексуални рај за Херта Хекму? Како би онда другачије требало да изгледа друштво?

Х. Х.: То помало кажем на крају моје књиге. Гледај, скоро сви људи у Холандији су опседнути сексом. Недавно сам читао да већина мушкараца сматра да је секс веома важан. По мени већина људи тешко има секс. Значи ја се залажем да се много више инвестира у образовање. Да сексуалност буде тема, не као специјална тема, него да се кроз литературу, историју, географију, учење језика, спорт, то учи, да се кроз то учи о сексу и хомосексуалном сексу. И даље би било добро да постоје сексуалне институције као што постоје спортске институције. Са лекцијама, судијама и спортским теренима. То је начин да се креира друштвена кохезија. Где би људи могли стално да учествују у томе. Ти добијаш обавезне лекције о сексу, али након што си добио ту лекцију можеш да видиш шта ти желиш да радиш.

М. А.: Мој утисак да су жене много негативније о слободном сексу него мушкарци. То је последица дугогодишњег сексуалног угњетавања којем је дошао крај ради феминизма. Девојке од двадесет година гледају на секс много слободније него мало старије генерације. Да ли се слажеш са тим?

Х. Х.: Верујем да се девојке заиста много мењају. То примећујем и код мојих женских студената. Један од проблема је да и за секс мораш да имаш просторију. И где ће те девојке? Као прво морају да нађу младиће. Оне могу да иду у диско, али где ће да иду са младићима после диска? А ти младићи који заводе девојке имају лошу репутацију јер често заводе девојке. Ми још дуго нећемо имати мекану сексуалну културу, а девојке имају проблеме ради тога. И постоје различити проблеми измећу девојака и младића. Ако је нека девојка слободнија, онда ће младићи да кажу да је курва. У исто време младићи који слободније имају секс они нису курве, него јаки момци. И они морају да одржавају њихову репутацију. А девојке које се усуде да имају такву репутацију, да су курве, су врло ретке.

М. А.: Да ли је свако полиморфно перверзан? (Тај израз је смислио Аустријанац Фројд, много више паметних ствари од тога фројд није смислио ☺)

Х. Х.: У мојој књизи кажем да постоји љубав и секс. То су две раздвојене ствари. Љубав је једна страна, ту се ради о релацијама и таквим стварима и ту се ради од поверењу и дуготрајности. А секс; људи имају одређене опсесије на пољу сексуалности, одређене интересе, да се тако изразим. Неки људи воле дечаке, а неки други људи воле дечачку младост, а неки воле велике сексуалне органе. Постоји широки спектрум разних ствари. Имам пријатеље који су били заинтересовани за секс у војсци, значи секс у униформи, или људи који су заинтересовани за ципеле, Најки, и друго. У хомосексуалној сцени имају шансу да то искусе; али већина хетеро и лезбејских људи нема такву шансу; они остају везани за њихов избор. Ја сам остао затворен у мом сатинизму јер нисам мога другачије да искусим. Али они који то искусе, њима досади та нека тема, секс у униформи или ципеле, и онда раде нешто друго. Мислим да увек има нешто блиско томе. Оне које занима секс у војној униформи, почне да занима полицијски секс или спортски секс или везивање. Мислим да људи на крају имају мали репертоар за секс. Значи да уопште нису полиморфни.

 М. А.: Ти обожаваш Маркиза де Сада. Де Сад је био велики мазохиста, то пишеш у твојој књизи. Он је волео да га бичују. Шта тебе толико привлачи садомазохизму? (Садомазохизам је (спојен) појам од стране Фон Крафт – Ебинга: садо долази од де Сада, а мазохизам од аустријског писца Леополда Фон Сахера Мазоха. Он је написао књигу Венус им Фелц.)

Х. Х.: На првом месту лични интерес и задовољство. И де Сад је фантастичан писац. Он је као први у осамнаестом веку то радикално радио, писао о сексуалним варијацијама. На један врло компликован начин као литератор и то ми је веома интересантно. Једном сам написао чланак о де Саду, о мушкости и понижавању. Код де Сада имаш утисак да људе мораш да принудиш да би имали сексуално задовољство. Књижица де Сада Филозофи де ла Будвар (1795) има врло интересантну структуру. То је лезбејски роман који никада није признат као лезбејски роман, ради се о жени која се заљубила у неку девојчицу. Та жена позове ту девојчицу код ње кући и онда та девојчица добија лекције секса од неколико господина и од те жене. И онда једног дана та девојчица схвати да је католичка вера за коју је била веома везана, а њена мајка још више, да је то све бесмислица. И да тачно мораш да радиш обрнуто од онога што ју је католичка вера научила. Та сексуална иницијација се и код католика и код де Сада догађа под принудом. Постоји идеја да када се о сексу ради да не сме доћи до принуде. Управо то је велики проблем са педофилијом јер су то велике разлике у односима моћи и мушкарци који принуде дечаке да имају секс са њима иако то дечаци не желе. Код де Сада је то тако да мораш да будеш мало принуђен да би знао шта ти се допада. То ми прихватамо у различитим сферама живота. Принуђен си да идеш у школу. Као дете си принуђен да поједеш све што је у тањиру. Принуђен си да у одређено време уредно п.шаш и с.реш. Дете стално на нешто принуде, али када је у питању секс онда то одједном не може. Де Сад показује како то треба: са мало принуде се научи како је секс леп.

М. А.: Могло би се рећи да мало принуде може, али би се могло рећи и да принуда у неким другим сферама живота може да буде мања.
Х. Х.: О томе може да се дискутује. Сматрам да децу треба да можеш да принудиш. Деца су иритантна створења, њих у одређеном тренутку мораш да ставиш на одређени пут. И то важи и за секс. Али у садашње време се људи тога плаше као смрти. И због тога би де Сада требало још једном прочитати.

 М. А.: Да ли икада гледаш са еротским интересовањем девојчице и дечаке који још нису напунили шеснаест година?

Х. Х.: Па то је неизбежно. Ако то не радиш онда си луд.

М. А.: Ти сматраш да то важи за свакога?
Х. Х.: Већина људи добро зна шта је лепа девојчица или леп дечко, да су секси, да имају лепа уста за с.сање. Ако то не видиш онда си слеп. И људи се радо праве слепи и то ја могу да схватим. Али то није мој омиљени еротски објекат. Нећу да кажем да сам хетеросексуалан као крава, али, како је то оно рекао (холандски) католички свештеник Фисер?

М. А.: Као зец.
Х. Х.: Краве су заиста лезбејске, али ја заиста понекад стварно видим лепе малолетне дечаке.

М. А.: Шорцеви фудбалера су у садашње време веома широки и дугачки за разлику од оних седамдесетих година двадесетог века. Да ли ти мислиш да је то директна последица  такозваног прихватања хомосексуализма?

Х. Х.: Не мислим да је то тако. Почетком седамдесетих година су шорцеви постали супер кратки. Код тих малих шорцева се све види, а код тих великих шорцева се види како се помера. Оба имају своју привлачност. Да будем искрен, мени се више допадају они кратки шорцеви.

М. А.: Да ли је сексуална будућност отаџбине у добрим рукама са обзиром на наше садашње политичаре?

Х. Х.: Не, сада је то ужасно. Балкененде (доскорашњи холандски премијер из странке хришћанских демократа) је у потпуности асексуално створење. Ако се погледа целокупан спектрум, Радничка странка је несексуална странка, либерали су либерални али у сексуалном смислу не очекујем нешто од њих. Социјалистичка странка је ужасна странка када је у питању секс, они причају о пропадању, а то по мени значи и сексуално пропадање. Кортхалс се држао усправно када су посланици у скупштини захтевали да се уведе кастрација за сексуалне преступнике. И Кортхалс Алтес се добро држао када се радило о афери Ауде Пејкела, а Донер када је у питању отета девојчица у Ајберхену. У једном тренутку ће све политичке странке захтевати да се такви преступници доживотно стрпају у затвор.

М. А.: Постоји неколико веома опасних људи, али зато што их све баце на исту гомилу, онда више никога не пуштају из затвора. И оне људе који уопште нису опасни.
Х. Х.: И који уопште ништа нису урадили. Политичари реагују глупо и лоше и опасно. А десничарски политичари могу понекад да буду светли пример за оне ужасне посланике скупштине које ми имамо.

М. А.: Да ли имаш политичке амбиције?

Х. Х.: Не, никакве. Мој пријатељ је посланик у скупштини и он каже да политичари имају следећи проблем: ујутро морају да разговарају о платама ватрогасаца, у подне о безбедносним захтевима за кафиће, а увече о кастрацији сексуалних преступника. И причају о неким другим темама у току једног дана. Клацкају се од једног инцидента до другог или друге теме. Нико појма нема, то је тај проблем.

М. А.: Да ли си за то да старосно доба за ступање у сексуалне односе буде законом одређено или да треба гледати на квалитет релације?
Х. Х.: Ја сам наравно много више за то друго. То је руски систем из двадесетих година двадесетог века (примедба преводиоца: то је време комунизма када су у Русији на власти били Уљанов, Џугашвилиј, Берија). Али то ништа није значило јер је била диктатура. Значи ипак си био прогоњен ако би се јавно декларисао. Али је ипак функционисало у том правцу. Католички свештеник Фисер је рекао да је одређивање старосног доба за ступање у сексуалне контакте веома произвољно. Можеш да кажеш дванаест година, али има и оне деце која су спремна да ступе у секс са десет или шест година.

М. А.: Да ли ти сматраш да би порнографија са децом требала да буде кривично кажњива и да ли сматраш да деца могу да имају духовну штету када би гледала порнографију (са децом)?
Х. Х.: Мислим да деца немају оштећења када гледају порнографију. Види, питање је када дете треба да ступи у радни однос када се ради о порнографији. О томе немам јасно мишљење. Порнографија је за свакога другачија. Неко воли да гледа фудбалера у шорцу, а неко сматра да је ужасно видети и тај шорц.

М. А.: За неке је порнографија баш када је шорц обучен?

Х. Х.: Да.

М. А.: Да ли ти сматраш да децу силују на местима за окупљање хомосексуалаца, радњама где се продају сексуални предмети, рекламама у којима има еротике и тако даље и да треба бити против тога јер ,,деца то могу да виде и то може да им смета“, а у ствари су родитељи којима то смета?
Х. Х.: У Црвеној четврти (примедба преводиоца: делови холандских градова где проститутке стоје у излозима и продају сексуалне услуге); гледај децу која тамо живе, сваки дан пролазе поред тих излога и по мени нема последица када виде гола тела тих дама. По мени је то веома поучно искуство да деца виде Хомосексуалну параду или радње где се продају сексуални предмети или сличне ствари.

М. А.: Сваки пут када је негде место за окупљање хомосексуалаца они који су у околини кажу да то могу да виде деца?
Х. Х.: Ја кажем да је то поучно искуство за децу. Нека то деца виде. Зашто деца не би могла да виде сексуалне радње? Деца виде и краве које то раде и патке које једна другу силују. И деца заиста нису ментално заостала. Не, ја заиста мислим да то није лоше да то деца виде.

М. А.: Да ли тебе већ годинама виде као некога који има губу  јер си прилично за педофилију?
Х. Х.: Не. Моји студенти мене виде као радикала, активисту и слично. И то има негативне консеквенције за моју каријеру. Али ме не виде као губавца.

М. А.: А у медијима?

Х. Х.: О томе немам јасну идеју. Једноставно не знаш шта се тамо иза завеса догађа. Имао сам дискусије са људима из холандских новина и са мојим колегама. Они сматрају да је веома интересантно разговарати са мном о педофилским темама, али они сматрају да увек негде треба повући границу. Неки од мојих колега су хладно рекли да ја охрабрујем силовање и убијање деце. Мислим да неки то у позадини тако мисле, али ме не виде као губавца, не, још не. Више као неког чудака. Не као неког кога треба узбегавати.

М. А.: Са колико година си почео да фантазираш о сексу са младићима и мушкарцима?

Х. Х.: У мојој књизи пише да сам када сам имао шест година имао моје прве еротске снове и не сећам се много пре тога. Када сам имао шест година хтео сам да идем у Шпанију са момцима у врећи Црног Пита (примедба преводиоца: расистички обичај који се слави у Холандији). Зато што ми је то веома узбудљиво изгледало да будем неваљао дечак, иако то ја нисам био.

М. А.: Да ли се ту само радило о неваљалости или је било и нечега сексуално?

Х. Х.: То не знам. И сасвим сигурно не у средини у којој сам био. Било је еротично и сада када размишљам било је веома еротично. Тада још увек нисам знао шта је то дигнути к.рац. Као што је питање шта је то педофилија, исто је питање шта је то сексуалност. Да ли мора да постоји и свесност пре него што настане сексуално. Онда није било сексуално, али би у неком другом смислу могло бити названо сексуално.

М. А.: Пре двадесет година је било књижара где је било доста књига о сексу. Сада можеш да будеш срећан ако и једну књигу о сексу пронађеш, осим у романима. Како то објашњаваш?

Х. Х.: У деловима познатих књижара где се продају књиге на попусту има доста књига о сексу. Углавном психолошке ,,уради сам“ књиге о сексу или Кама Сутра, или о таквим стварима. Оне хомосексуалне књиге не могу више да се нађу.

М. А.: Твоје књиге се не могу наћи на полици сексуалност.

Х. Х.: Већ сам се питао где треба да ставе моју књигу. Већ стоји на одељењу о историји.

М. А.:  Да ли сматраш да ће доћи сексуална револуција у којој неће заборавити децу?
Х. Х.: Не знам. Примећујем да има више догађања око секса. Надам се томе. Око секса постоји јак анти покрет. То су они ортодоксни типови који добијају све више простора да изразе њихово мишљење које подржавају исламисти у Холандији. Заинтересован сам како ће се исламисти у Холандији даље развијати. Да ли ће се заложити за сексуалне слободе које им нису биле познате и које ће можда прихватити. Заиста сам заинтересован шта ће бити. Због 9/11 и афере са имамом Ел Мумнијем имаш осећај да Мароканци и Турци (у Холандији) хоће да бране своје корене и порекло и да су због тога још више хоће да буду бољи од Папе. Постоји и тенденција да аутохтони хетеросексуалци иду на места где се хомосексуалци срећу и да тамо имају секс. Ми живимо у друштву које је све више сексуализовано. Де од шест година већ знају шта је то секс. Паул де Леув (популаран холандски глумац, тв водитељ, певач, хомосексуалац, ,,пријатељ деце“) је недавно имао тв програм у којем је бина била уређена као кухиња и тамо су била два дечака од осам, девет година који су свирали и хор старијих дама, а Паул д Леув је гледао само дечаке. И он се једном мазио са једним момком који је био мало старији, осамнаест година, али је он та два дечачића перверзно гледао и то у ударном термину на телевизији. Значи то мене занима у ком ће то правцу даље ићи. Имамо децу која врло рано буду конфронтирана са сексом, која раније откривају шта су њихове сексуалне склоности и тако даље, и поводом тога ми као друштво морамо нешто да урадимо, али ми ништа не радимо. Учитељи се не усуђују тако лако да причају о сексу јер у разреду имају више различитих култура.

М. А.: Да ли сматраш да је то убедљив аргумент или само извињење?

Х. Х.: То је извињење. Холанђани не причају лако о сексу, само у техничким изразима. А тај технички начин, деца немају ништа од тога. Људи треба да иду даље, али тај корак даље се не усуђују да направе. Постоји генерацијски проблем и културне разлике.

М. А.: Хоћу да ти захвалим за интервју.

Х. Х.: Ох, то је брзо протекло.

———————————————————————–

Интервју са Хертом Хекмом:

http://www.seksencyclopedie.nl/columns/gf/200411_Hekma.html

`ел има неки нормалан линк ка овом извору.

Прво, у натпису "агенцијски пише Београд, а Београда ниђе видело. Друго, ок-постоји проф. Хекмо, но му титуле "дођу" к`о за џирло народ! Цитирам "... професором хомосексуализма / лезбејства на амстердамском универзитету, одељење социологија и антропологија, Хертом Хекмом"

Мсм., свестан сам свега, нопросто, за овакве облапорности би требали нормалне линкове и изворе.

Хвала унапред

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 38 минута, Милан Ракић рече

џирло народ

За млађе форумаше, скроман покушај (од ономад) "приближавања" феномена "џирло" који беше популаран пре 30 лета... Која година више-мање :)))

 

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Интервју са Хертом Хекмом  Gert Hekma:

Превод: Васељенска ТВ
http://www.vaseljenska.com/vesti/pedofilija-i-homoseksualizam-uvek-usko-povezani/

Васељенске нема више. Нисам успео да нађем на www.arhive.org

Радови, каријера и универзитетске титуле Херта Хекме:
http://uva.academia.edu/GertHekma
http://www.uva.nl/over-de-uva/organisatie/medewerkers/content/h/e/g.hekma/g.hekma.html
https://www.linkedin.com/pub/gert-hekma/b/240/b2


О Маркизу де Саду, француском мрачњаку:
https://sr.wikipedia.org/wiki/Маркиз_де_Сад
sr.wikipedia.org/wiki/Маркиз_де_Сад

О белгијском педофилу и убици деце Марку Дутруу:
https://en.wikipedia.org/wiki/Marc_Dutroux

О холандском педофилском удружењу Мартајн које је забрањено:
https://en.wikipedia.org/wiki/Vereniging_Martijn

О холандској педофилској странци ,,Странка за љубав ближњих, слободу и разноликост“
https://en.wikipedia.org/wiki/Party_for_Neighbourly_Love,_Freedom,_and_Diversity
 

Паул д Леув популаран холандски глумац, тв водитељ, певач, хомосексуалац и ,,пријатељ деце“ показује ,,љубав“ према дечку Кејсу на холандској државној телевизији:
https://www.youtube.com/watch?v=wFCa_ip1lWg

Паул д Леув као травестит:
https://www.youtube.com/watch?v=y_N1nQtnJbg

Превод: Васељенска ТВ
http://www.vaseljenska.com/vesti/pedofilija-i-homoseksualizam-uvek-usko-povezani/

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
On 30.8.2019. at 13:06, Bokisd рече

Evo bas danas :

 

Ključno istraživanje o seksualnom ponašanju i sklonosti ka suprotnom polu

Geni utiču na seksualno ponašanje, ali ne postoje specifični geni koji bi nekoga učinili homoseksualnom osobom, pokazuje novo istraživanje rađeno u SAD i Evropi.

https://www.b92.net/zdravlje/vesti.php?yyyy=2019&mm=08&dd=30&nav_id=1584379

Ово истраживање није код нас баш правилно приказано.

Више о њему видети на:

sex-thumb-l.png
WWW.THE-SCIENTIST.COM

The largest study of its kind to date estimates that genetics accounts for at most 8-25 percent of variation in whether or not...

Кључан налаз истраживања: 8-25% хомосексалности је узроковано генетиком, остало културом.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 4 минута, Србољуб+ рече

Интервју са Хертом Хекмом  Gert Hekma:

Превод: Васељенска ТВ
http://www.vaseljenska.com/vesti/pedofilija-i-homoseksualizam-uvek-usko-povezani/

Васељенске нема више. Нисам успео да нађем на www.arhive.org

Радови, каријера и универзитетске титуле Херта Хекме:
http://uva.academia.edu/GertHekma
http://www.uva.nl/over-de-uva/organisatie/medewerkers/content/h/e/g.hekma/g.hekma.html
https://www.linkedin.com/pub/gert-hekma/b/240/b2


О Маркизу де Саду, француском мрачњаку:
https://sr.wikipedia.org/wiki/Маркиз_де_Сад
sr.wikipedia.org/wiki/Маркиз_де_Сад

О белгијском педофилу и убици деце Марку Дутруу:
https://en.wikipedia.org/wiki/Marc_Dutroux

О холандском педофилском удружењу Мартајн које је забрањено:
https://en.wikipedia.org/wiki/Vereniging_Martijn

О холандској педофилској странци ,,Странка за љубав ближњих, слободу и разноликост“
https://en.wikipedia.org/wiki/Party_for_Neighbourly_Love,_Freedom,_and_Diversity
 

Паул д Леув популаран холандски глумац, тв водитељ, певач, хомосексуалац и ,,пријатељ деце“ показује ,,љубав“ према дечку Кејсу на холандској државној телевизији:
https://www.youtube.com/watch?v=wFCa_ip1lWg

Паул д Леув као травестит:
https://www.youtube.com/watch?v=y_N1nQtnJbg

Превод: Васељенска ТВ
http://www.vaseljenska.com/vesti/pedofilija-i-homoseksualizam-uvek-usko-povezani/

Ok. Lične Linkedin i academia.edu stranice, "priznajem" postoje. Vaseljenska sajt je bio dok je postojao u razini Borbe za veru otprilike, a ovi video uradci se ne mogu otvoriti.

Tako da... Neozbiljno sve ovo.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 3 минута, александар живаљев рече

Ово истраживање није код нас баш правилно приказано.

Више о њему видети на:

sex-thumb-l.png
WWW.THE-SCIENTIST.COM

The largest study of its kind to date estimates that genetics accounts for at most 8-25 percent of variation in whether or not...

Кључан налаз истраживања: 8-25% хомосексалности је узроковано генетиком, остало културом.

Hvala dok! Tako se to radi

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од александар живаљев,
      На мети сорошевих ЛГБТ теолога и православна црква у Белорусији: Метод исти као у Србији-оцрнити вернике, причешће и литургију!
      10. маја 2020.     Сорошеви теолози користе исти метод којим су блатили Српску православну цркву, током епидемије коронавируса, за насртај и блаћење Руске православне цркве у Белорусији. Нама је одвећ познат начин деловања ових плаћеника, њихова “толеранција”, “објективност”, “побожност”, и остале сорошевске врлине, па се не трудимо да на учтив начин објаснимо дотичној “господи” где им је место. Руско и белоруско искуство, за разлику од српског, с овим неоколонијалним комесарима је танко, стога немојте док будете читали ово отворено писмо православца из Белорусије да му замерите што не користи “српску терминологију”, и што покушава да води дијалог са сорошевцима. Ми из личног искуства знамо да је то немогуће, а руски и белоруски народ ће то морати да научи изгледа на тежи начин.
      О чему се заправо ради?
      Против манастира свете Јелисавете у Минску покренута је прљава пропаганда од стране једна феминисткиње теолога која се залаже за ЛГБТ права. Њено име је Наталија Васиљевич. Као и код нас у медијима који су под утицајем или контролом Сороша агенда је иста: “Извор заразе је црква – литургија и причешће морају стати!”
       
      Писмо овог парохијанина у одбрану манастира можете прочитати у оригиналу и преведено на српски језик: 
      _____________________________________________________________
      У ОДБРАНУ СЕСТРИНСТВА МАНАСТИРА СВЕТЕ ЈЕЛИСАВЕТЕ У БЕЛОРУСИЈИ И ЊИХОВОГ ДУХОВНОГ ОЦА ПРОТОЈЕРЕЈА АНДРЕЈА ЛЕМЕШОНОКА
      О онима који нам суде – неке чињенице о нашим критичарима
      Недавно сам био сведок тока публикација које су резултирале свеобухватном кампањом против манастира Свете Јелисавете, где сам парохијан скоро десет година. Велики део ове кампање заснован је на фејсбук страници особе по имену Наталија Васиљевич. Сама себе описује као православну хришћанку са дипломом теологије и бившу запослену у Белоруској Православној Цркви. Недавно је скренула пажњу јавности према манастиру Свете Јелисавете, којем је током више месеци посветила скоро половину својих објава на фејсбуку.
         
        Питао сам се чиме смо заслужили толико пажње и бриге ове особе? Може ли бити да је она једна од парохијанки коју можда нисам препознао? Неко ко мрзи манастир или неко је праведан са жељом да се „заложи“ за сестре за које мисли да су на неки начин „потлачене“ или да „заштити“ парохијане који би могли бити „преварени“? Очигледно да ништа од тога није случај.
      У ствари, Наталија живи у Бону у Немачкој. Она ради за организацију са екуменском агендом, коју подржавају донатори из ЕУ и Института за Отворено Друштво(Сорошева фондација) и води невладину организацију у Белорусији која се бави црквеним темама (да ли је та организација самоодржива или се ослања на спољно финансирање остаје да се нагађа). Ово је неко ко ради оно што се ради као редован посао, за плату.

      Ево још неколико интересантних детаља, који се тичу дотичне особе.
      Којим су то питањима она (и/или њени спонзори) највише заокупљени? Легализација истополних бракова, интеграција ЛГБТ заједнице у Цркву, одвајање Белоруске Православне Цркве од Руске Православне Цркве и рукополагање жена су на врху листе. Тврдња је заснована на јавно доступним материјалима. Не треба пуно маште да бисте погодили какви би могли бити политички и лични погледи ове особе. Доделе стипендија увелико зависе од личних и политичких ставова подносиоца, који даваоци стипендија преферирају. У овом случају неки обични хришћанин са жељом да гради мостове између Цркве и било које државе, био би далеко мање конкурентан.

      Последица тога је портретисање оца Андреја Лемшонока и манастира Свете Јелисавете као проблематичних и иритантних од стране госпођице Васиљевич, због њиховог доследног залагања за духовно јединство белоруског, украјинског и руског народа и њиховог деловања против промоције ЛГБТ начина живота међу младима и њихова подршка одлуци председника Лукашенка да не затвори храмове за Васкрс.

      Али врло добро знајући да њени погледи на било коју од горе наведених тема неће наћи широку подршку међу Белорусима, она настоји да постигне своје циљеве представљајући манастир и оца Андреја као радикалне и ирационалне, тенденциозно игноришући и смањујући вредност и значај свих добрих дела које отац Андреј и сестринство манастира чине све ове године. Ово објашњава апокалиптичне појмове којима обилују њени текстови, попут „неподношљиве ситуације“ или „масовне хоспитализације“, а оштри коментари на рачун оца Андреја и председника Лукашенка граниче се са увредама. Нажалост,  увреде и отворено непоштовање заузимају место пристојности и интелектуалне искрености које би требало очекивати у сваком случају. Али то за Наталију можда није ништа необично – само посао и ништа лично.
         
      Наталија има право на слободно изражавање својих ставова (под условом заштите закона о клевети, коју спроводи суд). Нико је не спречава да то учини, нити има намеру да постави било какве препреке њеном слободном изражавању. Међутим као заговорнику објективности и слободног изражавања, тешко ми пада страх и противљење госпође Васиљевич да ми дозволи да оставим коментар на њене фејсбук објаве. То је најмање што би се очекивао од ње, према професионалним кодексима новинарског понашања (ако већ верује да се понаша као новинар). Давање могућности за изражавање различитог мишљења такође је норма за сваку пристојну јавност, цркву или политичког активисту.
      Да би се барем створио привид објективности, Наталија мора дозволити барем једном парохијану који је учествовао у барем једној божијој служби да говори на ову тему. Без тога, слобода и једнакост нису ништа друго до празне речи и мало се разликују од цензуре совјетског стила са којом смо толико добро упознати. Ако ово читате, Наталија, надам се да ћете допустити мени или другом члану манастира да одговоримо на Ваше постове додајући ме за пријатеља на Вашој фејсбук страници. Обећавам да ћу бити уљудан и чињеничан. Ја не тражим ништа друго.
      Добро је позната тактика уклањања добре установе (као што је установа Цркве) постати њен самозвани вођа или барем утицати на што више умова. Драга моја браћо и сестре, молим вас да не будете толико наивни да сматрате да су чланци или постови на фејсбуку случајни, посебно с обзиром на њихов велики број. Треба да се питамо зашто су се појавили и ко их је платио.
      Мир, добро здравље и бистар ум желим свима вама!
      Николай Стороженко
         
      Извор:  На мети сорошевих ЛГБТ теолога и православна црква у Белорусији: Метод исти као у Србији-оцрнити вернике, причешће и литургију! | Видовдан Магазин | Српска традиција и национални интерес
      VIDOVDAN.ORG Сорошеви теолози користе исти метод којим су блатили Српску православну цркву, током епидемије коронавируса, за насртај и блаћење Руске православне цркве у Белорусији. Нама је одвећ...
    • Од александар живаљев,
      Клирик секте анатемисаног распопа Мираша Дедеића, тзв. архимандрит Борис Бојовић, саслуживао је 25. маја 2019. године на Литургији у Кијеву у Златоверхом Манастиру са Митрополитом Француске Емануилом (Адамакисом), из Цариградске Патријаршије.
      Овај небивали скандал десио се дан после имендана расколничког тзв. Митрополита Кијевског Епифанија (Думенка) а на 19. годишњицу обнове Михајловског Златоверхог Манастира. Тако се догодило да клирик Цариградске Патријаршије саслужује са анатемисаним следбеником секте ЦПЦ тзв. архимандритом Борисом Бојовићем, који се налази под анатемом исте те Цариградске Патријаршије. За Бориса Бојовића се зна да је чак и вршилац дужности заменика анатемисаног распопа Мираша Дедеића, којег је као распопа и лажног црногорског митрополита 1997. године управо Цариградска Патријаршија лишила чина и анатемисала. Како самог Мираша тако и све оне који му следе, што у преводу значи и самог тзв. архимандрита Бориса Бојовића. Наравно, треба прво проверити да ли је Митрополит Галски Емануил уопште и знао са ким литургијски општи. Уколико то није знао па је направио груби превид, треба уследити јавно извињење од Цариградске Патријаршије нашој помесној СПЦ.
      Уколико до тог извињења од стране Константинопољске Патријаршије не дође, највероватније је да ће Синод СПЦ морати што пре да реагује, и донесе одлуку, да ли ће СПЦ убудуће уопште више саслуживати са Цариградском Патријаршијом. Свакако, онда би се очекивала одлука о престанку евхаристијског заједничарења са Цариградом, јер је немогуће служити са неким ко саслужује са анатемисаним секташима и не каје се због тога. Остаје да се види како ће у наредним данима реаговати Цариградска Патријаршија, посебно у призми долазећих догађаја у Црној Гори, чија је канонска Црква СПЦ, најдиректније угрожена деловањем режима Мила Ђукановића и секте распопа Мираша Дедеића. Нарочито све добија на оштрини ако се има у виду да ће расколник и анатемисани распоп Мираш Дедеић у недељу на Духовдан, можда баш са представницима тзв. Православне цркве Украјине, "хиротонисати" анатемисаног и тзв. архимандрита Бориса Бојовића у чин тзв. епископа секте ЦПЦ.
      За поуке орг. Игуман Петар (Драгојловић)
      Извори:
      https://spzh.news/ru/news/62829-pcu-i-ijerarkhi-fanara-sosluzhili-v-kijeve-s-chernogorskimi-raskolynikami?fbclid=IwAR1jBBVqNuFu4LzXYtfGB5s3FPueCTY6Oh4T93oyAuwWaa1ou2TmhqgeSQc
      https://portalanalitika.me/clanak/337035/cpc-dobija-cetvrtog-episkopa



      View full Странице
    • Од александар живаљев,
      Клирик секте анатемисаног распопа Мираша Дедеића, тзв. архимандрит Борис Бојовић, саслуживао је 25. маја 2019. године на Литургији у Кијеву у Златоверхом Манастиру са Митрополитом Француске Емануилом (Адамакисом), из Цариградске Патријаршије.
      Овај небивали скандал десио се дан после имендана расколничког тзв. Митрополита Кијевског Епифанија (Думенка) а на 19. годишњицу обнове Михајловског Златоверхог Манастира. Тако се догодило да клирик Цариградске Патријаршије саслужује са анатемисаним следбеником секте ЦПЦ тзв. архимандритом Борисом Бојовићем, који се налази под анатемом исте те Цариградске Патријаршије. За Бориса Бојовића се зна да је чак и вршилац дужности заменика анатемисаног распопа Мираша Дедеића, којег је као распопа и лажног црногорског митрополита 1997. године управо Цариградска Патријаршија лишила чина и анатемисала. Како самог Мираша тако и све оне који му следе, што у преводу значи и самог тзв. архимандрита Бориса Бојовића. Наравно, треба прво проверити да ли је Митрополит Галски Емануил уопште и знао са ким литургијски општи. Уколико то није знао па је направио груби превид, треба уследити јавно извињење од Цариградске Патријаршије нашој помесној СПЦ.
      Уколико до тог извињења од стране Константинопољске Патријаршије не дође, највероватније је да ће Синод СПЦ морати што пре да реагује, и донесе одлуку, да ли ће СПЦ убудуће уопште више саслуживати са Цариградском Патријаршијом. Свакако, онда би се очекивала одлука о престанку евхаристијског заједничарења са Цариградом, јер је немогуће служити са неким ко саслужује са анатемисаним секташима и не каје се због тога. Остаје да се види како ће у наредним данима реаговати Цариградска Патријаршија, посебно у призми долазећих догађаја у Црној Гори, чија је канонска Црква СПЦ, најдиректније угрожена деловањем режима Мила Ђукановића и секте распопа Мираша Дедеића. Нарочито све добија на оштрини ако се има у виду да ће расколник и анатемисани распоп Мираш Дедеић у недељу на Духовдан, можда баш са представницима тзв. Православне цркве Украјине, "хиротонисати" анатемисаног и тзв. архимандрита Бориса Бојовића у чин тзв. епископа секте ЦПЦ.
      За поуке орг. Игуман Петар (Драгојловић)
      Извори:
      https://spzh.news/ru/news/62829-pcu-i-ijerarkhi-fanara-sosluzhili-v-kijeve-s-chernogorskimi-raskolynikami?fbclid=IwAR1jBBVqNuFu4LzXYtfGB5s3FPueCTY6Oh4T93oyAuwWaa1ou2TmhqgeSQc
      https://portalanalitika.me/clanak/337035/cpc-dobija-cetvrtog-episkopa


    • Од александар живаљев,
      Празник Ваведења Пресвете Богородице увијек прослављамо свечано и торжествено у нашој Митрополији. Као своју славу прославља је пећинска Црква у којој се налазе мошти Светог Василија Острошког, слави је и манастир Добрска Ћелија, а Литургијски и остале Цркве и Манастири широм наше Митрополије.
      Оно што нас је растужило и бацило сјенку на овај велики празник је информација да се у Црној Гори, у 21. вијеку врши насиље над њеном чудотворном иконом Филермском која је већ деценијама утамничена у Народном Музеју Црне Горе на Цетињу и да се налази у катастрофалном стању.   
      У материјалу који је музејски техничар Александар Беркуљан доставио „Побједи“ види се да је Икона у веома лошем стању. Да су  Икону Богородице Филермске разваљивали шрафцигером а платно иконе сјекли скалпером.
      „Током експертизе прије неколико година видио сам да је Икона у ужасном стању. Тада сам направио серију снимака поларизованим свијетлом, што значи да сам користио одређене филтере и снимио макро и микро детаље. Они указују да је површина Иконе екстремно деградирана, да се ради о инкаустици, о слици која је рађена воштаном бојом, тј. тинтом отопљеном у воску“, наводи Беркуљан.
      Временом је, каже, та боја претрпјела тешка оштећена, а под увећањем види се да личи на крљушт и постоји опасност да отпадне. Не ради се о слици која је рађена техником уље на платну или темпером, како се раније мислило.
       
            
      „На грунду не постоји подлога, тај слој боје директно је нанесен на грубо јутино платно, које би могло да се анализира и да се утврди тачно вријеме када је настало“, казао је Беркуљан.
      Он је указао и на оштећење оквира Иконе, које је настало деведесетих година када је на Цетиње дошла Ђованела Ферарис Берте. За потребе њеног истраживања Икона је први пут растављена, а оквир је оштећен када су надлежни, нестручним руковањем, покушали да отворе Икону шрафцигером. Оштећење до данас није санирано.
      Према мишљењу Беркуљана, Црна Гора нема довољно техничких ни стручних капацитета да заустави пропадање Иконе и даје на неки начин обнови.
      „Колико ја знам, нико се код нас не бави инкаустиком, нити конзервацијом воштане боје. Ту је и проблем температурних отклона. Ако је већа температура, постоји опасност да се боја истопи или отпадне. Икона је већ у фази када изгледа као крљушт. Испуцала је читавом својом површином. У приложеним сликама виде се мјеста тих оштећења“, рекао је Беркуљан.
      Још раније је, како је јавности познато, неостао драгуљ са њене свете Иконе.
      Чудотворну икону Пресвете Богородице, која је покровитељ краљевског Цетиња, насликао је половином првог вијека својом руком Свети апостол Лука. Било је то у Ефесу у кући Светог апостола Јована Богослова. Ова светиња била је извесно вријеме на Родосу, у православном древном светилишту Филермос и отуда име. Зна се да је донијета у Јерусалим, а 430. године царица Источног ромејског царства Евдокија је преноси у Консантинопољ и похрањује је знаменитој Влахернској цркви. После пада Константинопоља од удара крсташа, многе светиње су опљачкане, међу њима и икона Богородице Филермосе. Завршила је у рукама римокатоличког монашко-витешког реда Јовановаца, који су је убрзо пренијели у Свету земљу. Јовановци је преносе на острво Кипар, потом 1310. године на острво Родос, где су саградили војна утврђења, болнице и своју резиденцију.
      Малтешки витезови су дошли и у посјед друге двије светиње, које се данас, такође, налазе на Цетињу – честице Часнога крста на којем је био разапет Исус Христос и десне руке Светога Јована Крститеља, која је у ријеци Јордан крстила Господа. Малтешки витезови су после пропасти Малте од напада моћног Наполеона, напустили земљу. Они су 3. августа 1799. године три велике светиње хришћанске поклонили руском императору Павлу II Романову.
       
            
      Светиње су благосиљале руску земљу сто двадесет година. Биле су спасене од насиља бољшевика након Октобарске револуције.Настојатељ манастира у Гатчину где су се налазиле, пренио их је у Естонију да би их царица Марија Фјодоровна, пренијела, потом, у Копенхаген. После њене смрти су ту неко време боравиле, а онда су пренијете у руски саборни храм у Берлину. Године 1932. светиње су поклоњене од стране митрополита кијевског Антонија Храповицког, југословенском краљу Александру Карађорђевићу, у знак захвалности за прихватање десетина хиљада руских избјеглица. И положене у Цркву Светог Андреја Првозваног на Дедињу.
      У манастир Острог стигле су првих априлских дана 1941. Донио их је млади краљ Петар II Карађорђевић, који је потом напустио земљу. Тајну је поверио патријарху српском Гаврилу Дожићу, а овај је „задужио“ тадашњег игумана Острога Леонтија Митровића да их чува. Тако је било. У својој келији, светиње је врли игуман сачувао и у јесен 1952. игуман Митровић је објаснио како су стигле и сачуване у Острогу. Реликвије су завршиле у сефу тајне полиције, да би после четврт века, 20. јануара 1978. Честица часнога крста и десна рука Светог Јована Крститеља биле враћене Митрополији црногорско-приморској, односно Цетињском манастиру, а икона Богородице Филермосе је отишла у музеј.
      Празник Ваведења, који прослављамо је прилика да се још једном помолимо Мајци Божјој, да јој приклонимо кољена и затражимо опроштај. Очигледно да ово скрнављење њене чудотворне Иконе, не може никоме донијети добро, зато се надамо да ће нас Господ удостојити скорог уношења иконе Филермске у Храм Божији, мјесто молитве, гдје јој је и мјесто.
      Убијеђени смо да би Мајка Божја богато својим даровима обдарила и град Цетиње и Црну Гору и све оне који настоје да се врати у Дом Господњи, да се вјерни поново око ње саберу и да јој приносе своје молитве, своју вјеру и своје срце.
      Пресвета Богородице спаси нас и опрости нам!
      Јован Маркуш
      протојереј Никола Пејовић
        Митрополије Црногорско-приморска
      05 / 12 / 2017

      View full Странице
    • Од александар живаљев,
      Празник Ваведења Пресвете Богородице увијек прослављамо свечано и торжествено у нашој Митрополији. Као своју славу прославља је пећинска Црква у којој се налазе мошти Светог Василија Острошког, слави је и манастир Добрска Ћелија, а Литургијски и остале Цркве и Манастири широм наше Митрополије.
      Оно што нас је растужило и бацило сјенку на овај велики празник је информација да се у Црној Гори, у 21. вијеку врши насиље над њеном чудотворном иконом Филермском која је већ деценијама утамничена у Народном Музеју Црне Горе на Цетињу и да се налази у катастрофалном стању.   
      У материјалу који је музејски техничар Александар Беркуљан доставио „Побједи“ види се да је Икона у веома лошем стању. Да су  Икону Богородице Филермске разваљивали шрафцигером а платно иконе сјекли скалпером.
      „Током експертизе прије неколико година видио сам да је Икона у ужасном стању. Тада сам направио серију снимака поларизованим свијетлом, што значи да сам користио одређене филтере и снимио макро и микро детаље. Они указују да је површина Иконе екстремно деградирана, да се ради о инкаустици, о слици која је рађена воштаном бојом, тј. тинтом отопљеном у воску“, наводи Беркуљан.
      Временом је, каже, та боја претрпјела тешка оштећена, а под увећањем види се да личи на крљушт и постоји опасност да отпадне. Не ради се о слици која је рађена техником уље на платну или темпером, како се раније мислило.
       
            
      „На грунду не постоји подлога, тај слој боје директно је нанесен на грубо јутино платно, које би могло да се анализира и да се утврди тачно вријеме када је настало“, казао је Беркуљан.
      Он је указао и на оштећење оквира Иконе, које је настало деведесетих година када је на Цетиње дошла Ђованела Ферарис Берте. За потребе њеног истраживања Икона је први пут растављена, а оквир је оштећен када су надлежни, нестручним руковањем, покушали да отворе Икону шрафцигером. Оштећење до данас није санирано.
      Према мишљењу Беркуљана, Црна Гора нема довољно техничких ни стручних капацитета да заустави пропадање Иконе и даје на неки начин обнови.
      „Колико ја знам, нико се код нас не бави инкаустиком, нити конзервацијом воштане боје. Ту је и проблем температурних отклона. Ако је већа температура, постоји опасност да се боја истопи или отпадне. Икона је већ у фази када изгледа као крљушт. Испуцала је читавом својом површином. У приложеним сликама виде се мјеста тих оштећења“, рекао је Беркуљан.
      Још раније је, како је јавности познато, неостао драгуљ са њене свете Иконе.
      Чудотворну икону Пресвете Богородице, која је покровитељ краљевског Цетиња, насликао је половином првог вијека својом руком Свети апостол Лука. Било је то у Ефесу у кући Светог апостола Јована Богослова. Ова светиња била је извесно вријеме на Родосу, у православном древном светилишту Филермос и отуда име. Зна се да је донијета у Јерусалим, а 430. године царица Источног ромејског царства Евдокија је преноси у Консантинопољ и похрањује је знаменитој Влахернској цркви. После пада Константинопоља од удара крсташа, многе светиње су опљачкане, међу њима и икона Богородице Филермосе. Завршила је у рукама римокатоличког монашко-витешког реда Јовановаца, који су је убрзо пренијели у Свету земљу. Јовановци је преносе на острво Кипар, потом 1310. године на острво Родос, где су саградили војна утврђења, болнице и своју резиденцију.
      Малтешки витезови су дошли и у посјед друге двије светиње, које се данас, такође, налазе на Цетињу – честице Часнога крста на којем је био разапет Исус Христос и десне руке Светога Јована Крститеља, која је у ријеци Јордан крстила Господа. Малтешки витезови су после пропасти Малте од напада моћног Наполеона, напустили земљу. Они су 3. августа 1799. године три велике светиње хришћанске поклонили руском императору Павлу II Романову.
       
            
      Светиње су благосиљале руску земљу сто двадесет година. Биле су спасене од насиља бољшевика након Октобарске револуције.Настојатељ манастира у Гатчину где су се налазиле, пренио их је у Естонију да би их царица Марија Фјодоровна, пренијела, потом, у Копенхаген. После њене смрти су ту неко време боравиле, а онда су пренијете у руски саборни храм у Берлину. Године 1932. светиње су поклоњене од стране митрополита кијевског Антонија Храповицког, југословенском краљу Александру Карађорђевићу, у знак захвалности за прихватање десетина хиљада руских избјеглица. И положене у Цркву Светог Андреја Првозваног на Дедињу.
      У манастир Острог стигле су првих априлских дана 1941. Донио их је млади краљ Петар II Карађорђевић, који је потом напустио земљу. Тајну је поверио патријарху српском Гаврилу Дожићу, а овај је „задужио“ тадашњег игумана Острога Леонтија Митровића да их чува. Тако је било. У својој келији, светиње је врли игуман сачувао и у јесен 1952. игуман Митровић је објаснио како су стигле и сачуване у Острогу. Реликвије су завршиле у сефу тајне полиције, да би после четврт века, 20. јануара 1978. Честица часнога крста и десна рука Светог Јована Крститеља биле враћене Митрополији црногорско-приморској, односно Цетињском манастиру, а икона Богородице Филермосе је отишла у музеј.
      Празник Ваведења, који прослављамо је прилика да се још једном помолимо Мајци Божјој, да јој приклонимо кољена и затражимо опроштај. Очигледно да ово скрнављење њене чудотворне Иконе, не може никоме донијети добро, зато се надамо да ће нас Господ удостојити скорог уношења иконе Филермске у Храм Божији, мјесто молитве, гдје јој је и мјесто.
      Убијеђени смо да би Мајка Божја богато својим даровима обдарила и град Цетиње и Црну Гору и све оне који настоје да се врати у Дом Господњи, да се вјерни поново око ње саберу и да јој приносе своје молитве, своју вјеру и своје срце.
      Пресвета Богородице спаси нас и опрости нам!
      Јован Маркуш
      протојереј Никола Пејовић
        Митрополије Црногорско-приморска
      05 / 12 / 2017
×
×
  • Креирај ново...