Jump to content
Zoran Đurović

Коментар на Беговићев текст, који је дневни лист "Данас" на крају ипак објавио

Оцени ову тему

Recommended Posts

@Zoran Đurović Аво, Александар има рацио који колидира жестоко са мојим (мада ј емного обаразованији, али неискуснији) али му веријем! Добар је АМ! Дакле, Александре теби чојство а другима катдра :))

Ионако то, изгледа, не иде једно са другим :)) 

Шалим се за све, осим за оне комплименте (ђе ти ударих на смирење сад).

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 минут, Ćiriličar рече

Дакле, Александре теби чојство а другима катдра

Није ме мајка родила са катедром, па да не могу без ње. Сећам се првог предавања на ПБФ-у, код покојног оца Радована Биговића, кад рече да не очекујемо да ће нас теологија учинити поштованим у друштву и да ћемо се превише хлеба од ње најести.

Ја сам се давно смирио по тим каријерним питањима. Оно, није да не бих прихватио друго и боље радно место, али и ако га не буде - радим оно што ми је поверено и сматрам то за Божју вољу. Веронаука у школи до краја - ако тако мора, нека буде. Једном ме једна старија госпођа у Цркви на Врачару, која ме иначе познаје, питала (у вези са мојим напредовањем у образовању), шта сада радим? Реко, предајем веронауку. Кад она - само то !? :) Да, то. Али није то "само". И то је служба.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Свратих мало на ову тему и запазих да  је  Синод  добио  новог  портпарола  који  уредно  извештава и све  будуће  потезе "као"износи..., а такође  видех  да  су оставили упражњену  парохију у  главном граду и седишту  Високог  члана  Синода, па ко вели чека га поред  функције  портпарола , катедра  и  парохија....Свака  част!  Заслужено!      АЛИ!!!           АЛИ!!!            АЛИ!!!

Познавајући екипу, класична навлакуша! Па ко се прими , прими се! Пазите се, портпаролу оче!

 

 Хтели  неки да ураме Канонски пријем у ту Епархију па им је присело! Мало запажање...небитно:D, онако успут!

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 52 минута, Александар Милојков рече

Да ли одбијени има право жалбе вишој инстанци, то јесте Светом архијерејском сабору?

Мајке Цркве (у Стамболу на Босфору)?

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 минута, Istopljeni kamen рече

Свратих мало на ову тему и запазих да  је  Синод  добио  новог  портпарола  који  уредно  извештава и све  будуће  потезе "као"износи..., а такође  видех  да  су оставили упражњену  парохију у  главном граду и седишту  Високог  члана  Синода, па ко вели чека га поред  функције  портпарола , катедра  и  парохија....Свака  част!  Заслужено!      АЛИ!!!           АЛИ!!!            АЛИ!!!

Познавајући екипу, класична навлакуша! Па ко се прими , прими се! Пазите се, портпаролу оче!

 

 Хтели  неки да ураме Канонски пријем у ту Епархију па им је присело! Мало запажање...небитно:D, онако успут!

Њихова парола је А П П....ако прође прође...ајмо.....:D после пустиш низ воду и ником ништа!  Мирна Бачка!  Битно је замутити чорбу, ал добро...са доста зачина и црвене паприке...и још ако има љуте! Их!   Ма прсте да полижеш!

Share this post


Link to post
Share on other sites

@Zoran Đurović Аво, јеси читао текст нови владике Давида? Има тамо "дијалог" са оцем Перишићем о Цркви...а има још потешких изјава. Биће приче на Сабору о образовању и те како...

Coat_of_arms_of_Serbian_Orthodox_Church-
WWW.EPARHIJAKRUSEVACKA.COM

Прилози за Ново Добротољубље (наставак) Господе Исусе Христе помилуј ме и свет Твој   Коме дојади живот, тај се...

Лепо они треба да се затворе једно 2-3 недење, на јесен, па к'о браћа да неке ствари ставе на место.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Управо сада, Ćiriličar рече

@Zoran Đurović Аво, јеси читао текст нови владике Давида? Има тамо "дијалог" са оцем Перишићем о Цркви...а има још потешких изјава. Биће приче на Сабору о образовању и те како...

Нисам, сутра ћу. Иначе, моја смиреност је за Синод написала текст о чудесној еклисиологији о. Владана. Тај човек нема појма о еклисиологији и његово незнање је вапијуће. Био би у старој Цркви одмах осуђен за јерес. Такви ликови се овде провлаче због превише благог приступа Цркве и зато што имамо доста слабо образованог кадра. Лупетања Перишићева не постоје ни у једној од традиционалних Цркава. Зато није ни чудо да их беговићи бране. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 12 минута, Ćiriličar рече

@Istopljeni kamen Јеси се консултовала са духовником о својим изјавама? :)

 

Нисам, јел проблем да имам своје запажање и мишљење? Имам ли право на слободу? Или морам бити под нечијом шапом, папучом или чизмом? 

Овај мој закључак је дошао као када добијете кичицу и празан папир у руке, а испред себе имате распршено сунчево зрачење али у заласку па изливено у најлепшим бојама од јарко жуте, наранџасте до јарке црвене...и само излијете на папир оно што сте запазили, и у оку и у души.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 5 минута, Zoran Đurović рече

Нисам, сутра ћу. Иначе, моја смиреност је за Синод написала текст о чудесној еклисиологији о. Владана. Тај човек нема појма о еклисиологији и његово незнање је вапијуће. Био би у старој Цркви одмах осуђен за јерес. Такви ликови се овде провлаче због превише благог приступа Цркве и зато што имамо доста слабо образованог кадра. Лупетања Перишићева не постоје ни у једној од традиционалних Цркава. Зато није ни чудо да их беговићи бране. 

Daj dokaze da si ti pisao za Sinod evo pred širokim auditorijumom obećavam padam na koljena i ljubim ti stope. Čuješ li ti sebe čovječe?

Share this post


Link to post
Share on other sites

@Zoran Đurović Ево кратко, еклисолошка тематика (није поштедио ни Зизјуласа, Максима, Игнатија, Јанариса по другим темама), овде је о. Перишић на тапету - еклисиологија:

Господе Исусе Христе

помилуј ме и свет Твој

        

Цитат

Протестантско-секташки, нецрквено-непредањски, и атеистичко-пропагандистички опис Православне Цркве од стране свештеника Владана Перишића, гласи:

Цитат

 

Она је превозно средство које је некуда усмјерено…

Коментар еп. Давида: Куда је усмерено?

Владан Перишић: Црква није циљ за себе…

К. еп. Д: За кога је циљ?  

Сама по себи није циљ, Црква је средство којим сви људи треба да сазнају Бога…

По чему је другоме циљ, и на који конкретан начин сви људи треба да Га спознају?

У срједишту хришћанске поруке није Црква, него Бог…

У којем је то другом, нецрквеном средишту Бог?  

За хришћанство није и не смије бити централна Црква него спасење цијелога свјета. Хришћани не смеју бити усмјерени на саме себе, него на свијет у којем су. Црква је ту само инструмент, додуше она је инструмент који свира Бог, попут лире коју свира Орфеј…

Шта друго осим Цркве треба да буде централно, или, где се то врши спасење света? Како то хришћани мимо себе, и опет не на себе смеју да буду усмерени на свет у којем се налазе?

Да ли је Црква само свирачки инструмент, попут Орфејеве лире по којој добује Бог?

Црква, дакле није Царство Божије, па чак ни Царство Божије на Земљи, јер Царство Божије на Земљи не постоји...

Да ли је Христос Царство које нам је дошло, и које је већ са нама и међу нама? Зар Христос не борави на Небесима и зар се Духом Светим непрестано не враћа у историју на Земљи?

Никаква еклисиологија не може створити Царство Божије на Земљи, али може створити илузију како је она уствари Црква, што црквени идеолози и чине...

Да ли црквена проповед омогућује да прилазимо ближе Царству које је међу нама и међу нама, и да ли су црквени благовесници идеолози?

Највише што једна еклисиологија може јесте да помогне да Црква не поприми форму супротну Царству Божијем, чиме би Исусову поруку учинила невјеродостојном, и то је већ велика ствар...

Да ли је Исус само Исус или је Он и Господ Христос, и да ли нам Он само шаље поруке, или је са нама и ми са Њим, и у Њему?  

Надаље Црква није првенствено институција и хијерархија, и не треба да функционише на темељу детаљно разрађеног Црквеног права и свеобухватног овлашћења епископске службе; насупрот томе Црква је духовна стварност…

Зар Христос није конституисао Цркву, зар Дух Свети не институише Цркву, зар ју Он није устројио и у њој дао разноврсне службе да би се изграђивало Његово Тело? Зар у њој није све устројено по реду и поретку да би сви равномерно узрастали до пуноће раста Тела Христовога? Шта се подразумева под духовном стварношћу Цркве?

Институција и хијерархија може да постоји, можда чак у људском свјету и мора да постоји, али све интезивнијим наглашавањем институције и хијерархије кроз вијекове, духовни вид Цркве постепено је маргинализован. У таквим случајевима теологија мора реаговати, а то су они случајеви када је Исусова порука заклоњена црквенима формама којима се даје готово божанско порјекло, као и разноразним уредбама вишега клира, које се снагом и свеобухватношћу своје примјене не ријетко уздижу изнад самога Јеванђеља…

Црква је Тело Христово, не апстракција. Дух Свети не институише Цркву докетистички, несторијански, замагљено. У сваком тренутку ми видимо Цркву јер се у њој крећемо и у њој јесмо. Зар ми нисмо њени чланови, и њено избрање, њена клирономија?

Зар целокупна црквена установа није божанско смотреније или Домострој, непрестано конституисање и задахњивање Јеванђељем свега живљења нашег, које се по њему онда и равна? Зар Господ није дао једне да буду Апостоли, друге учитељи, па пророци, презвитери и ђакони, надзиратељи, еда би сви бринули о Телу и узимали благодатнога учешћа у изворним, идентитетским службама Христовим у Цркви?

Тачно је да Црква баца свијетлост на живот свијета или би барем то требало да чини, али та свјетлост није њена него Христова; она је попут Мјесеца који само рефлектује свјетлост Сунца…

Зар Христос давши себе за Цркву, није са собом и сву своју славу дао њој, но која се свакоме открива према његовој моћи и ревности да заједничи са Њим?  

У тој аналогији Бог је Сунце, а Црква је само Мјесец, зато Црква није свјетлост народима, него она народима само одражава свјетлост која је једино Христос. Према томе задатак Цркве је да ухвати нешто од Христовог свјетла и да га рефлектује у свјет, а не да се самозадовољно затвара у своја стварна или самоумишљена постигнућа...

Сва слава њена, и ње као Христове невесте, пресветло сија тројичном светлошћу.

Како се то Црква затвара у самоумишљена достигнућа када знамо да је она отворена заједница у непрестаном ширењу према свим људима. И опет, да је она безгрешна, без мане и мрље, света и пречиста Невеста Христова? Док се њени чланови лече од плегме Адамове.

Молимо Васкрслог Господа да нам не дозволи да се уљуљкамо у погрешној представи о Цркви као Царству Божијем; као да је довољно само то што идемо у Цркву или што смо монаси, презвитери или епископи, патријарси или папе, па да будемо спасени...

Црква није погрешна представа Царства Божјега него је она заруке Царства које је већ наступило, но не у пуноћи, јер се још није сасвим испунило време њенога боравка на земљи као Божје Скиније која ће се у своје време преобразити у Божје Царство и Нову Земљу.

Господ од нас тражи више, много више, а то је да будемо људи. За наше спасење су пресудна само конкретна дјела љубави, која долазе из човјековог срца, без рачунице, а то се своди на дјела милосрђа: напојити жедног, нахранити гладног, одјенути голог, посјетити болесног и утамниченог, покопати мртвог, не оставити пријатеља у невољи, не мрзети непријатеља, бити члан Цркве, а поготово онај који управља Црквом значи да се односи према људима на Исусов начин; …

Зар Господ не тражи од нас да се непрестано кајемо, исправљамо и преображавамо у обожене људе, крећући се од добра ка наддобру – јединоме Доброме Господу, Који жели да ми будемо тамо где је Он?

И служити им, а не подјармљивати их демагогијом како би они нама служили ...

Сигурно да је величина у служењу људима, а не у подјармљивању њих самих чак не ни својим ценовницима и корванама и умреженим новцима.

Онима који истинкси воле, а то значи воле на дјелу, онако како смо управо набројали, на скривен начин дат је Дух Свети, зато је истинска Црква духовна стварност. Из свега произилази да Црква није крај и циљ нашег путовања; она је, као нека стабилна лађа, чија стабилност потиче од Исуса Христа, који је у њој...

Зар истинска Црква није оваплоћени Логос и њен Кормилар, небоземна стварност коју устројава Свети Дух ради пријемчивости за спасење? Истовремено и лука спасења, и оних који се спасавају …?  

Добро средство за достизање тог циља, мирне луке, Царства, Бога…

из своје превелике човекољубивости Бог је подарио такво средство…“

Зар Црква није живот и животи, сада и овде претакање нашега живота и живота Христовога по моћи наше вере, наде и љубави? Искање могућности још приснијег причешћивања Христом у незалазноме дану Царства Божјега. Чијих смо зарука ми реални причесници, и то у границама богопричастија у благодатним Тајнама, по сили делатне љубави према Богу и ближњима. Ревносном стицању врлина, које су такође христолике све до једне…

Бесједа о. Владана Перишића – Црква као лађа (Матеј 14,22-34).

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 минута, Haralampije рече

Daj dokaze da si ti pisao za Sinod evo pred širokim auditorijumom obećavam padam na koljena i ljubim ti stope. Čuješ li ti sebe čovječe?

Друже, ја ти рекох да смо ми различити светови. Ис није давао демонима да га разглашавају. Имало је то свог разлога. Зато и ја не могу јавно да причам шта све радим, а ово је само једна безазлена ствар, и зато сам је поменуо. О другоме не могу да говорим. Тек постхумно ће бити објављено. А ти можеш унапред стопе да љубиш. Ништа ти неће фалити. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 минута, Zoran Đurović рече

А ти можеш унапред стопе да љубиш. Ништа ти неће фалити. 

:)):))

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 9 минута, Ćiriličar рече

@Zoran Đurović Ево кратко, еклисолошка тематика (није поштедио ни Зизјуласа, Максима, Игнатија, Јанариса по другим темама), овде је о. Перишић на тапету - еклисиологија:

Знам, бацио сам поглед и драго ми је да се нисмо преклопили по наводима. Али то је то. Ја сам јако близак Давиду. Ова тема ће се ускоро развити. 

Дух Свети је показао јеретичност еклисиологије ових ликова у доктриналном смислу, као и исту накарадну јеретичност у прављењу раскола американаца и Амфилохија. Ми смо пред великим искушењима и морамо стати на реп овој змији. Посреди је озбиљна духовна борба, а имамо шарлатане који ништа не капирају и бацају прашину у очи. Господ да нам буде на помоћи! 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Свете Тајне изображавају Цркву, али не као символи; оне су за Цркву оно што су удови за срце, или што је корен биљке за њене гране, или што су винове лозе за чокот, као што је то Господ рекао. Јер, овде није у питању само заједничко име или сличност својстава, него истинска истоветност.     2. Наиме, Тело и Крв Христова представљају свете Тајне; за Цркву, они су, међутим, истинско јело и пиће. Кад се Црква њима причешћује, не претвара их у човечанско тело, као што то бива са другом храном, него се и сама претвара у њих, јер оно што је узвишеније, то надјачава. Уосталом, кад дође у додир са ватром, и само гвожђе постаје ватра, а не претвара ватру у гвожђе; па као што ужарено гвожђе не посматрамо као гвожђе него само као ватру, јер су његове особине у ватри потпуно ишчезле, тако је и са Црквом Христовом: кад би неко могао да је види онако како је сједињена са Христом и како се причешћује Телом Његовим, он ништа друго не би видео него само Тело Господње.    Из тог разлога апостол Павле пише: „Ви сте Тело Христово, и удови понаособ“. Назвао је Христа Главом, а нас телом не да би тиме показао Његово промишљање, педагогију и поучавање, уз помоћ којих се о нама стара, нити да би показао наше потчињавање Њему – као што и ми, претерујући, неке своје сроднике или пријатеље називамо својим удовима – него је имао на уму управо то што је и рекао, односно да верници, благодарећи тој Крви, већ живе животом у Христу, и да уистину зависе од Оне Главе и носе оно Тело.   3. Због тога никако није неприлично што се овде о Цркви говори кроз свете Тајне.   Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије"   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Логос,
      О свештенослужитељима наше Епархије који су пострадали у Првом светском рату и о онима који су својим деловањем, упркос тешком положају свештеника у то време, успели да допринесу ослобађању Ниша у Великом рату, говори нам ђакон Далибор Мидић, катихета и архивар Епархије нишке.   Звучни запис разговора     Извор: Радио Глас
    • Од Логос,
      Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служиo je на празник Светог великомученика Димитрија у Храму посвећеном овом Божјем угоднику на Новом Београду.         Звучни запис беседе   Његовој Светости су саслуживали протојереји – ставрофори Бранко Митровић, Јеремија Старовлах и Предраг Мићић, два нова протојереја Александар Баjић и Војислав Костић и јереји Марко Којић, Стефан Васиљевић и Андрија Вукчевић, архиђакон Марко Момчиловић и ђакони Дамјан Божић, Илија Томић, Зоран Недић и Драган Танасијевић.   У току Свете Литургије Његова Светост је одликовао јереје Александра Бабића и Војислава Костића у чин протојереја због њиховог доприноса у изградњи храма Св. Димитрија.   Кумови овогодишње славе су били запослени у колективу Југоимпорт СДБР, на челу са директором Југославом Петковићем. Колач је у име колектива са Његовом Светости пресекао финансијски директор предузећа Даниел Пантић.   Светој Литуригији су присуствовали директор владине Канцеларије за сарадњу са црквама и верским заједницама Милета Радојевић, министар културе у Влади Републике Србије Владан Вукосављевић и многобројни верни народ.   У беседи је Свјатјејши између осталог поучио да је велики угодник Свети Димитрије живео у тешко време и да се, иако је заузимао високи положај, није стидео хришћанског имена и није заборавио да је слуга Божји. Пред царем је не само признао да је хришћанин, већ је цара изобличио за многобоштво. Од верног слуге свог је пред смрт тражио да разда његово имање сиромашнима. Од дана страдања је слава и понос Солуна.     Извор: Радио Слово љубве
    • Од Логос,
      Поводом изјаве господина Мила Ђукановића, предсједника Црне Горе, о Цркви - Цетиње, 2. новембар 2019.     На празник Светог Петра Цетињског, рукоположеног за Митрополита у Сремским Карловцима од насљедника Пећких Патријараха (1784) по укидању Пећке Патријаршије (1766), господин Ђукановић ставља ”реално на дневни ред”, питање Православне Цркве у Црној Гори; оптужујући СПЦ и њену филијалу у Црној Гори да покушава да поништава, на уврједљив начин, ”све вриједности савремене Црне Горе”. Изјављује да не може даље затварати очи пред тим виталним проблемом са намјером да, на основу “историјских чињеница и логике утемељене у канонском праву” и вођен својим интересима, изграђује друштво и вјерских слобода да би се сваком грађанину обезбједило ”да своја вјерска права може остваривати у цркви у којој он жели а не у некој коју му неко прописује као монополску”.   Свако частан и разуман, у свој хришћанској васељени Истока и Запада, знаде и признаје да, у некадашњој Зети, данашњој Црној Гори, како историјски, тако и канонски, већ 800 година постоји јединствена  Православна Црква, основана Светим Савом, Архиепископом жичким (1219). И као што је Светог Петра и све његове претходнике рукополагао насљедник Пећког Патријарха, тако је било и са данашњим Митрополитом, који је устоличен децембра 1990. године уз присуство тадашње (и садашње) нове власти у Црној Гори (додуше, тада збачена власт била је ставила вето старом Митрополиту Данилу Дајковићу на долазак Амфилохија-Риста Радовића, Морачанина, за Митрополита). Сигурни смо да г. Ђукановић памти да је дуго времена сарађивао са овом Црквом (и овим Митрополитом), помагао градњу Храма Христовог Васкрсења, тражио и добио пријем код Српског Патријарха Павла… Понадали смо се да је то била његова потрага, као Титовог пионира, за Богом и дубљим смислом живота. На основу, пак, онога што сада тврди, види се да је то и тада, као и сада, био приватни властољубиви политичко-партијски интерес, проглашен за државни интерес Црне Горе и њених ”европских вриједности”.   Оптужбе за субверзивну и антидржавну дјелатност и за рушење културе Црне Горе против Православне Цркве, која је створила Црну Гору и сву њену културу, морал и духовност, дала јој писмо и књижевност, уродиле су послије рата (1945) убиством Митрополита црногорског, преко 120 свештеника, рушењем цркве Светог Петра на Ловћену, осудом на 11 година затвора Митрополита Арсенија и увођењем марксизма као једино важеће науке и религије. Да ли се ово кумровачки ђаци враћају том и таквом односу према Цркви? Бојати се и још горем, јер ондашњи властодршци макар нијесу стварали своје цркве, а иако су отимали имовину, нису и храмове (као што пријете садашњи).   Жао нам је да уважени господин Ђукановић, предсједник Црне Горе покушава да гради идентитет Црне Горе на лажним историчарима који пројицирају послијератну тоталитарну идеологију на претходних хиљаду година историје Дукље, Зете и Црне Горе, као и историју и устројство Православне Цркве на њима измаштаном лажном канонском поретку. Да је крштен и да иде у Цркву, он би знао да православни Хришћани на Литургији не исповиједају ни грчку, ни руску, ни српску ни црногорску ни било коју националну Цркву, него вјерују ”у једну, свету, саборну (католичанску) и апостолску Цркву” Христову и да је за Хришћане битно да припадају тој Цркви Божијој – Христовој, а не какав је њен спољашњи поредак условљен историјским збивањима. Већ је прије двије хиљаде година Апостол Павле записао да у Цркви Христовој ”Нема Јеврејина ни Грка, нема роба ни господара, нема мушкога рода ни женскога; јер сте ви сви једно у Христу Исусу.” (Гал. 3, 28) Таква Црква постоји на просторима данашње Црне Горе од апостолских времена, а са оваквим спољашњим устројством – 800 година!   Тако схваћена Митрополија црногорско-приморска, без обзира како се звала и како се зове, као епископија саборне Цркве Христове, није ничија ”филијала” (како је предсједник назива) него својом Литургијом представља пуноћу Цркве Христове, којој свака друга Православна Црква, Епископија дарује свепуноћу Љубави Оца и Сина и Духа Светога. Ту свепуноћу је она кроз вијекове остваривала у оквирима Пећке Патријаршије – Православне Цркве Српске. Када је укидана организација Пећке Патријаршије (1766), Митрополија црногорска је и даље живјела својом природном пуноћом. И не само то: писмо Митрополита Саве Петровића Синоду Руске Цркве, написано у име свих епископа некадашње Пећке Патријаршије, представља његов захтјев Руском Синоду да постави свог човјека и обнови од Грка укинуту Пећку Патријаршију (свакако на притисак отоманских власти). Ту вјерност Патријаршији је потврдио и Свети Петар рукоположењем не у Цариграду, коме је Митрополија формално припадала, већ у Карловцима. То је потврдио и Петар Други, рукоположен за јеромонаха од канонског Константинопољског Рашко-призренског митрополита Ананија, али за епископа у Петрограду, као и његови насљедници све до Митрофана Бана. У то вријеме је Митрополија називана и аутокефалном, као једина епископија Пећке Патријаршије која је сачувала своју (а тиме и Пећке Патријаршије) самосталност, а у исто вријеме и као Црквом чији су митрополити из тог разлога имали и титулу ”егзарх пећког трона” и који су створили независну Црну Гору. Као таква, Митрополија (=Црква) црногорска је 16. децембра 1918. године, и то прва, одлуком свог Синода, под предсједништвом Митрополита Митрофана Бана, васпоставила јединство свих епископија – епархија (=Цркава) некадашње Пећке Патријаршије.   О некаквом тадашњем укидању Црногорске Цркве говоре само људи који не знају шта је Црква. Тзв. обнављање ”аутокефалне Црногорске Цркве” (1993) представља авантуру групе црквених деликвената, која, као и друге невладине организације, нема никакве везе са изворном Црквом у Црној Гори, као ни са васељенском Православном Црквом. То што је Митрополија црногорска Уставом СПЦ из 1931. године добила (вратила) и назив ”приморска” (први писани траг о том називу имамо у Молитвослову из 1504, гдје се тадашњи Митрополит Роман потписује као црногорски и приморски), догодило се због тога што јој је тада присаједињена Епархија бококоторска, основана у некадашњој Аустроугарској.   Тражити, дакле, у Црној Гори, некакву ”аутокефалну Црногорску Цркву”, или нову Православну Цркву, могу само људи који не знају шта је и ко је Црква. А темељити идентитет секуларне Црне Горе, на нечему што је све друго само није Црква – значи темељити је на лажи и лажним идејама, на партијској антицрквеној идеологији.   Надамо се да европска Црна Гора, ако стварно хоће то да буде, неће озаконити, Предлогом закона о слободи вјероисповијести предвиђено, пљачкање храмова Цркве Христове, вјековне Митрополије црногорско-приморске и других епархија Српске Православне Цркве у Црној Гори, саграђених до 1918. године.   Посебно се надамо да господин Ђукановић неће као човјек, државник и изворни Црногорац, дозволити себи да изгуби образ оваквим безакоњем и нељудским антиевропским чином.     Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски +Амфилохије   Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Питање које чини наслов овог текста, иако носи парадоксални призвук, заслужује да буде размотрено, превасходно у циљу афирмације позитивног одговора.      Данас се често чује приговор да теологија треба да се суочи са савременим изазовима, да изиђе из конзервативне окамењености и приступи проблемима савременог човјека и свијета на нов и креативан начин. Контра-питање би било: да ли је теологија кадра да се суочи са савременим проблемима уколико она није аутентична, укоријењена у Предање, и у живот Цркве, ако није опитна, светотајинска и црквена? Гледано са стране, богослужење и теологија могу да изгледају анахроно и конзервативно и тако ће и изгледати све док се опитно не проникне у њихов смисао, док се не доживе.    Сљедствено томе, намеће се још једно питање: ко је и какав треба да буде (данашњи) теолог? Св. Григорије Богослов каже: „ако желиш да богословствујеш буди као Мојсије“, јер богословље није ученост, оно је боговиђење. Тројица светих богослова, Јован, Григорије и Симеон су понијели назив „богослов“ управо због харизматског, опитног и пророчког карактера њиховог богословља. Темељ богословља је Божије јављање и откривање човјеку. Богословље тумачи Откривење, каже Г. Флоровски. Управо у том моменту се најбоље уочава разлика између аутентичне и не-аутентичне, беживотне, суве академске теологије. То не значи да теолог не смије и не треба да буде образован и учен.    Знамо да су Св. Оци били једни од најученијх људи свога доба. Међутим, њихова ученост је била у служби свједочења Онога Кога су видјели и чули (1Јн. 1-3). Уколико се, међутим, остане на учености и академизму, онда се не долази до теологије, остаје се у изолацији од стварности и живота. Не постоји суштински антагонизам између учености и теологије (између Цркве и Академије) али теологија иде даље од Академије, теологија је „боговиђење“. Као што је Мојсије, као парадигма богослова, провео на гори 40 дана и ноћи, разговарао с Богом, сазнао од Бога истине које је објавио свијету, тако је „потребно да богослов најприје постане црквени, светопредањски, литургијско-подвижнички човјек, да би и његово богословље било истинско свједочење о виђеноме и доживљеноме.“[1]    Како примјећује Пол Рорем, Мојсијев узлазак на гору (богословља), његов пут ка Богу, када из себе оставља трубне гласове, огањ и сијање свјетлости (2Мој. 24,18), означава Мојсијев улазак у срце литургијске тајне. И само у литургијској тајни, тј. тајни сједињења са Богом теологија бива харизматска, просвећена и освећена. У супротном, она неће бити теологија него „брбљање“ (Св. Атанасије Велики).   Суштински гледано, Бог је онај Који говори кроз богослове, а не обратно, што потврђују ријечи Апостола: Бог који је из давнине много пута и разним начинима говорио оцима преко Пророка, у ове посљедње дане говорио је нама преко Сина, којега постави насљедником свега, кроз којега је и вијекове створио (Јевр. 1,1-2). Богословље упућује на Христа јер се у Његовој Личности све испуњује. Другим ријечима, бити богослов значи бити христоносан. Ако узмемо у обзир развој богословља код нас, сложићемо се да су два најистакнутија богослова прошлог вијека – Ава Јустин и Владика Николај Велимировић. И оно што чини срж њихове теологије јесте дубока укоријењеност у Предање, у литургијско-подвижнички живот Цркве. Остварени и освједочени духоносци, они богословствују у Цркви и кроз Цркву. Њихова тема је Богочовјек-Свечовјек, а њихово богословље је потврђено и освештано личним подвигом, недаћама, жртвом и страдањем и кроз све то познањем – Бога. На њиховом примјеру се потврђују ријечи да је “сваки богослов истовремено и светитељ“. (Ј. Мајендорф).   Савремени теолошки дискурс у значајном свом дијелу је у раскораку са богословском традицијом из које су поникли великани попут Јустина и Николаја. Главна тачка у којој се то препознаје јесте недостатак подвижничке димензије у теологији. Молитва и пост су остављени манастирима, хришћанска етика је потпуно уступила своје мјесто “онтологији“, Христов позив да се нахране гладни, одјену наги и посјете болесни (Мт. 25,31-46) постаје непотребни изазов или у бољем случају нешто што није неопходно за спасење. Свето Писмо и Предање се тумаче “споља“, а заборавља се основна истина православне егзегезе да је Црква једини тумач Писма. Тражи се некакава “аутентичност“ у теологији која постаје ништа друго него протестантским духом напојен метод: “како ко хоће.“ Тако се многи данашњи теолози профилишу као “религијски философи“, теолошки “професионалци.“    Постоји пријетња да се православна теологија у својој транзицији од “вавилонског ропства“ ка “повратку Оцима“ контаминира протестантским духом либерализма и релативизма. Тако се светоотачки текстови често користе за афирмацију сопствених ставова. Геополитички моменат и политички коректан наратив који је доминантан у данашњем друштву рефлектује се и на теолошки дискурс. Постајемо „теолошки коректни“. Писмо и агиографска литература су демитологизовани и деконструисани, а управо то је оно што је протеклих деценија изражајно осликавало одступање западне теологије од Истине. Наглашава се потреба “осавремењења“ теологије при чему се ствара све већи јаз између теологије и живота. У чему је сврха дисертовања нпр. на тему исихазма а да се при томе не учини ни најмањи покушај да се опитно проникне у бескрајну тајну исихастичке молитве. Није без разлога Св. Григорије Богослов рекао: „ко су богослови-они који су прво очистили своју душу и тијело, или који су бар у процесу очишћења.“ Паламитско богословље је у 20. вијеку кроз дисертације поједних теолога враћено у средиште интересовања али је очито да се последњих година неки новији западни теолози показују као интересантнији и “животно“ важнији.   Вјероватно најсвјежији примјер како један тенденциозни приступ у теологији може довести до драматичних посљедица по цјелукупан живот и устројство Цркве јесте украјинска црквена драма.  Поједини теолози виде у еклисиологији Ј. Зизјуласа главно утемељење одлуке Фанара о признавању расколника у Украјини. Жан-Клод Ларше наводи примјер једног православног теолога у Америци који је у циљу оправдања свог противљења браку и оправдања хомосексуалности – смтрајући да свака личност треба да изрази слободу у односу на природни детерминизам – употријебио ни мање ни више него теолошки персонализам Ј. Зизијуласа.[2]  Ово наводим као још један примјер докле може да одведе не-црквено и ван-црквено богословствовање.   Потврђује се, дакле, да је теологија од суштинског значаја за живот Цркве. Теологија јесте критеријум распознавања онога што је истинито и спасоносно и што треба да буде предмет свједочења Цркве у свијету. Свијет коме свједочимо православну вјеру жели да чује од Цркве нешто што не може да чује од било које секуларистичке установе. Зато теологија као језик Цркве треба да буде освештана Црквом, да се не би утопила у секуларистички муљ релативизма и вриједности “овог свијета.“ Како примјећује Ј. Мајендорф, “у време Другог ватиканског концила (1965) Римокатоличка црква је била у илузији да ће се, секуларизацијом и утапањем у свет, најбоље приближити свету. То је, напротив, довело до дехришћанизације коју данас констатујемо, јер оно што људи очекују од Цркве, то је различитост и трансценденција, а не оно што срећу у свакодневном свету.“[3]   Теологија је свевремена, јер је Црква свевремена. Такође, теологија Цркве не претендује да буде “у моди“ јер је она ријеч о Богочовјеку који је увијек “авангарда.“ Зато основна одлика једног православног теолога јесте да буде способан да изрази непромјењиви садржај православног предања и учења, кроз лично духовно искуство, а у складу са теолошким и уопште духовним потребама савремене му епохе. Истинска теологија није плод људског умовања, она бива само унутар Цркве и једино ако има Цркву за своје исходиште и критеријум, она ће бити кадра да одговори на проблеме свијета и човјека.     Извор: Митрополија црногорско-приморска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...