Jump to content
Zoran Đurović

Коментар на Беговићев текст, који је дневни лист "Данас" на крају ипак објавио

Оцени ову тему

Recommended Posts

пре 23 минута, Hadzi Vladimir Petrovic рече

Проблем је у томе што су одређена лица разумела да је БФ њихово власништво и нашла у овом двојном законадавству простора, располагали са намјештењима, мешетерала у складу са фамилијарним или клановским интересима, а државно и црквено право су само средства...

и ту имаш обиље примјера и рјететке изузетке.

Tacno tako! Svi znamo na koga se odnosi ova recenica! Siva eminencija koja je suddenly promenila tok reke: od jelinske diplomatije do slovenofilske ideje tj. prava jacega…! Mnogo su nam hramovi lepi I bogati! Licno bih prihvatila jedino bratski predlog da se u tim, nasim hramovima sluzi Liturgija svakodnevno! 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Цркве могу у смислу власништва да буду корпорације и невладине организације (дијаспора), државно власништво или као код нас у Босни - сва имовина је уписана мислим на епископа.
И наравно из строго правне перспективе ко њега може да омета.

Митрополиту је свакако бескрајно важнија послушност Цркви него правно формално уписаност имовине на његово име.
И не сматра је својом власништвом него дјелује у складу са службом Цркви, али ниједна држава не би прихватила Исуса Христа као власника, него само облике организовања које је она одредила.


Послато са 5026D користећи Pouke.org мобилну апликацију

Share this post


Link to post
Share on other sites

Св. Павле је био главни противник жрвоприношења и обрезања, након Сабора, када ратио са путивања замољен је да принесе жртве у Храму, ради мира међу браћом. Није одбио, умало није изгубио главу. То је пример послушња Цкрви; пример снисхођења онога ко је у праву; пример смирења невероватног од стране онога на коме се темељи учење Цркве. А шта ми имамо овде? Једну фарсу и претресање неких статутарних параграфа, који су у контесту послушања смијурија...

Шта ћемо, дакле, сада? Свакако ће се народ сабрати, јер ће чути да си дошао.Ово, дакле, учини што ти  кажемо: Имамо четири човјека који су на себе узели завјет; Узми њих и очисти се с њима, и потроши на њих да обрију главе своје, и сви ће дознати да оно што су чули за тебе није ништа, него да и сам држиш Закон и живиш по њему. А за незнабошце који су повјеровали ми написасмо одлучивши да они ништа од тога не држе, осим да се чувају од идолских жртава, и од крви, и од удављенога, и од блуда. Тада Павле узе оне људе, и сутрадан очистивши се с њима, уђе у храм, најављујући кад ће се испунити дан очишћења да би се принијела жртва за свакога од њих (Дап 21, 22-26).

 

 

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 9 минута, Hadzi Vladimir Petrovic рече

Цркве могу у смислу власништва да буду корпорације и невладине организације (дијаспора), државно власништво или као код нас у Босни - сва имовина је уписана мислим на епископа.
И наравно из строго правне перспективе ко њега може да омета.

Митрополиту је свакако бескрајно важнија послушност Цркви него правно формално уписаност имовине на његово име.
И не сматра је својом власништвом него дјелује у складу са службом Цркви, али ниједна држава не би прихватила Исуса Христа као власника, него само облике организовања које је она одредила.


Послато са 5026D користећи Pouke.org мобилну апликацију
 

Пријатељу, упоран си, али ниси у праву. Просто ниси у праву. Црква је могла да не тражи да БФ уђе на БУ и тада би могла да своје аутономно право, у највећој мери, а свакако у оном делу који се тиче наставног особља, да примењује на БФ. У тренутку када БФ улази у склоп БУ, на БФ се (осим ако није, понављам, направљен неки посебан споразум којим је резервисано право Цркве у одређеним аспектима) примењује позитивно (важеће) право које се односи и на друге факултете у оквиру БУ. Зато сматрам да је генерално грешка што је БФ ушао на БУ, јер није логично да Црква не држи под контролом, у сваком смислу, своје најважније училиште. Немамо довољно података на који начин је регулисан статус БФ у оквиру БУ, а од тога све зависи.

Share this post


Link to post
Share on other sites

@Родољуб Лазић Moгао си прочити интервју вл. Иринеја.

* Da li biste zbog specifičnosti Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta BU pojasnili u kojim segmentima njegovog rada i na koji način utiče SPC – njen Sveti arhijerejski sabor i Sinod?

– Odgovor na ovo pitanje automatski proističe iz definicije Fakulteta u njegovom Statutu kao najviše prosvetne ustanove SPC i kao ravnopravnog člana beogradskog Univerziteta i akademske zajednice uopšte. Konkretni „segmenti“ koji iz toga slede jesu sledeći: niko se ne može upisati na osnovne studije bez blagoslova nadležnog episkopa; niko ne može konkurisati na bilo koju službu na fakultetu bez blagoslova nadležnog episkopa; niko ne može postati nastavnik Fakulteta i napredovati u službi bez blagoslova i odobrenja Svetog sinoda, a izbor dekana postaje validan tek posle potvrde od strane Sinoda. Sve ovo kao normativ i način funkcionisanja regulisano je ne samo važećim Ustavom SPC i Statutom Bogoslovskog fakulteta, koji Univerzitet automatski prihvata poštujući identitet i autonomiju svakog fakulteta, pa i Bogoslovskog.

 

0702foto-FoNet-Nenad-Djordjevic.jpg
WWW.DANAS.RS

Sveti arhijerejski sinod, svakako, nije ni olako, ni rado, ni bez odgovarajućeg obrazloženja razrešio preosvećenog vladiku...

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
Пре сат времена, Zoran Đurović рече

...Ја начелно познајем причу, јер је улазак ПБФ био са посебним ставкама.

Pa, to je valjda nesto sasvim logicno,.... nece valjda neko na Univerzitetu da sad ispituje da li je neko sa PBF ispravan sto se tice kanonske ispravnosti  i ispovedanja vere.... :D (iako mnogi ovde nisu obratili paznju da je ovaj profa Begovic nesto kao iznalizirao da e.Maksim eto nije zastupao TE i da mu je vera okey,.... mozda moze i da proveri kako e.Maksim veruje na primer po Halkidonskom orosu, pa kako profa kaze onda i Sinod da se povinuje....:smeh1:).... nego ako Sinod koji po Ustavu SPC ima vlast na svojim PBF i moze da ispituje kanonske i verske stavove svojih predavaca i ako oceni da neko ne ispunjava uslove za predavanje na PBF , onda valjda i sam Univerzitet treba to da prihvati kao validnu cinjenicu i da se saglasi sa odlukom Sinoda.... ili valjda i sam dekan ili neko Vece na PBF imaju takodje neku vlast i obaveze prema svojoj Crkvi i svoj neki statut koji regulise njihovu autonomiju u odnosu na Univerzitet i odredjenu zavisnost na svoju maticnu Crkvu... inace, kazem :buba:.... evo neka se profa Begovic odmah baci na izucavanje crkvenih kanona i vere i neka kadrira... mozda i u sinod da udje....:smeh1:

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 минута, Ćiriličar рече

niko ne može postati nastavnik Fakulteta i napredovati u službi bez blagoslova i odobrenja Svetog sinoda, a izbor dekana postaje validan tek posle potvrde od strane Sinoda.

:-) idealna situacija za "dozivotne sinodalce" ;-) imamo li spisak clanova Sinoda u zadnjih 10tak godina, da vidimo ko je tamo "dozivotni baja"…??

пре 4 минута, Ćiriličar рече

Sve ovo kao normativ i način funkcionisanja regulisano je ne samo važećim Ustavom SPC i Statutom Bogoslovskog fakulteta, koji Univerzitet automatski prihvata poštujući identitet i autonomiju svakog fakulteta, pa i Bogoslovskog.

Dakle nema reci o prevazi zakonskih pravila BU u odnosu na PBF, vec se radi o ljubavi vlasti I sinodalaca; pa to tako I treba da bude zar ne.... oops zaboravih da medju hriscanima ne treba da ima sarkazma I sl...  

...nepomjanik se poigrava sa svima nama…. samo tako…. a oci crkve bas mu nesto pomazu… 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 15 минута, Ćiriličar рече

@Родољуб Лазић Moгао си прочити интервју вл. Иринеја.

* Da li biste zbog specifičnosti Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta BU pojasnili u kojim segmentima njegovog rada i na koji način utiče SPC – njen Sveti arhijerejski sabor i Sinod?

– Odgovor na ovo pitanje automatski proističe iz definicije Fakulteta u njegovom Statutu kao najviše prosvetne ustanove SPC i kao ravnopravnog člana beogradskog Univerziteta i akademske zajednice uopšte. Konkretni „segmenti“ koji iz toga slede jesu sledeći: niko se ne može upisati na osnovne studije bez blagoslova nadležnog episkopa; niko ne može konkurisati na bilo koju službu na fakultetu bez blagoslova nadležnog episkopa; niko ne može postati nastavnik Fakulteta i napredovati u službi bez blagoslova i odobrenja Svetog sinoda, a izbor dekana postaje validan tek posle potvrde od strane Sinoda. Sve ovo kao normativ i način funkcionisanja regulisano je ne samo važećim Ustavom SPC i Statutom Bogoslovskog fakulteta, koji Univerzitet automatski prihvata poštujući identitet i autonomiju svakog fakulteta, pa i Bogoslovskog.

 

0702foto-FoNet-Nenad-Djordjevic.jpg
WWW.DANAS.RS

Sveti arhijerejski sinod, svakako, nije ni olako, ni rado, ni bez odgovarajućeg obrazloženja razrešio preosvećenog vladiku...

 

Zar postoji sumnja da vl. Irinej nabrajajući prava SPC po Statutu PBF (koji očigledno dobro poznaje) u kontekstu ove priče ne bi naveo i "pravo Sinoda da naloži dekanu otpuštanje profesora"... da tako nešto piše u tom Statutu? Misliš da se setio da to sve nabroji, a zaboravio ključnu stvar za temu razgovora?

Do sad sam imao disclaimer jer nisam pročitao tekst Statuta... sad sam već ubeđen da to u Statutu ne piše.

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Служба проучавања је дар цркве изражен благословом, Црква - не спорите- може повући благослов као што је мислим и урадила.

Универзитет не мора да препозна црквени поредак.

Предавач може да настави да ради у служби државе и да без благослова Цркве предаје рецимо Тријадологију.

 

Сад Родољубу треба да завири у неке парафе факултета да види може ли то или не.

Са личног аспекта предавача све је јасно.

 

Родољуб пошто се прославио правним учењем о светости мора да схвати да се може десити ако Господ дође у старозаветно расположење мене моја савест упути да га истрјебим и да посље признам да сам учинио кривично дјело и службу Богу, теже пак од смрти би му ипак пало то што сво његово служење праву у оквиру државе није било служба Богу.

 

Са позиције ПВФ као државне институције и истовремено органа цркве је ствар за који степен компликованија, али се своди на исто.

 

Чак и сваки државни служвеник, па и војник је одговоран прво Цркви кроз савест, па потом држави кроз извршавање команде.

Команда не може да укида савест, а да остане правно регуларна.

А савјест може команду...

 

Етатизам

 

Послато са 5026D користећи Pouke.org мобилну апликацију

 

 

 

 

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 8 минута, Avocado рече

Zar postoji sumnja da vl. Irinej nabrajajući prava SPC po Statutu PBF (koji očigledno dobro poznaje) u kontekstu ove priče ne bi naveo i "pravo Sinoda da naloži dekanu otpuštanje profesora"... da tako nešto piše u tom Statutu? Misliš da se setio da to sve nabroji, a zaboravio ključnu stvar za temu razgovora? Do sad sam imao disclaimer jer nisam pročitao tekst Statuta... sad sam već ubeđen da to u Statutu ne piše.

Напротив - онај ко ти даје nihil obstat за посао, може и да га повуче. Као кад изгубиш лиценцу за психотерапеута и сл. Они који дају лиценцу, они је и могу уклонити, јер би то било кљакаво право које нико никад не би прихватио. Могуће је да ово Иринеј није поменуо само зато што је СПЦ у Данасу представљена као Инквизиција.  

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 41 минута, Hadzi Vladimir Petrovic рече

као код нас у Босни - сва имовина је уписана мислим на епископа.

Апсолутно нетачно. Црквена имовина је власништво правних лица у оквиру Епархија, која су регистрована по важећем Закону о слободи вјере и правном положају цркава и вјерских заједница, тј. Епархије, манастира, црквене општине... 

Share this post


Link to post
Share on other sites

@Avocado  @"Tamo daleko" Па ја колико знам Синод се бира од Сабора...сад што је то за некога "самопроглашени"...то је друга ствар...ко не воли послушање увек нађе изговор за самовољу. Синод не подпада под "демкратске" мандате, већ се бира од Сабора.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 10 минута, Zoran Đurović рече

Напротив - онај ко ти даје nihil obstat за посао, може и да га повуче. Као кад изгубиш лиценцу за психотерапеута и сл. Они који дају лиценцу, они је и могу уклонити, јер би то било кљакаво право које нико никад не би прихватио. Могуће је да ово Иринеј није поменуо само зато што је СПЦ у Данасу представљена као Инквизиција.  

Nije dobra paralela. Licenca je kontinuirani uslov za bavljenje psihoterapijom (tamo gde to postoji kao uslov). SPC u ovom slučaju daje blagoslov da se učestvuje na konkursu (ako sam dobro razumeo!) i to je onda konkursni uslov, a ne licenca... tj. u pitanju je uslov koji moraš da ispunjavaš da bi dobio posao, a ne uslov koji moraš (stalno) da ispunjavaš da bi obavljao posao. Rutinski se dešava da ljudi obavljaju posao, a više ne ispunjavaju uslove iz konkursa (najtipičnije: kad poslodavac traži kandidate bez radnog iskustva)... Tako da ne može da se podrazumeva da neko gubi posao povlačenjem tog blagoslova osim ako to nije eksplicitno navedeno...

Ili ako hoćeš drugi primer iz druge oblasti prava: starijim maloletnicima je potrebna saglasnost roditelja da stupe u brak, ali to ne znači da roditelj posle ima pravo da povuče tu saglasnost i da tako automatski nastupi razvod.

Nema tu automatizma... ako Sinod ima prava da povuče blagoslov sa posledicom automatskog otkaza profesoru, to mora tako i da piše.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

@"Tamo daleko" Ма каква паралеле, све је то завођење за Голеш....послушање и тачка! И међу говедима се зна старији, камоли у Цркви. Остало је шупља прича. Овде се удара на утицај Синода и СПЦ преко Синода на ПБФ и ништа друго. Макисм је споредна ствар у причи, добар изговор...мада мислим да се он не буни много.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Једна породица се суочавала са проблемима због сина који је водио ноћни живот. Његова мајка је била веома узнемирена јер није знала где он одлази и шта ради сву ноћ. Једна комшиница, која је познавала Старца, рекла јој је да се молитвено обрати Старцу Порфирију Кавсокаливиту, нашта јој је она одговорила: Иако га не познајем, обратићу му се.     Када је увече њен син отишао, она је клекнула и почела да се моли Богу говорећи:  Боже мој, заступништвом Старца Порфирија просветли  моје дете да промени начин живота. Тако се молила, топло, сво вече.   Око три после поноћи зазвонило је звонце. Уплашила се, пошто је знала да њен син има кључеве. Потрчала је да отвори врата и угледа једног старца који држи за руку њено дете.   „Ево ти, море, узми своје дете, јер си ми пробила уши целу ноћ“.  Затим се Старац повукао уназад и отишао је.   Тада мајка рече детету: Ко је старац који те је довео? Зашто си позвонио када имаш  кључеве? Дете јој одговори: Није ме довео никакав старац, нити сам притисао звонце. Ноћ је, па бунцаш.   - Како си се онда вратио?   - Тамо где сам седао и забављао се помислио сам: Доста више са овим развратним животом, веома је заморан, без смисла је. Вратићу се кући и од сада ћу живети као прави човек. Следећег дана, када је отишла код комшинице да јој исприча шта се догодило, комшиница јој је показала фотографију Старчеву. Жена га је препознала: Он је тај који ми је синоћ довео дете.     Извор: Епархија зворничко-тузланска
    • Од Логос,
      У петак, 18. октобра 2019. године, када наша Црква прославља свету мученицу Харитину и светог свештеномученика Дионисија, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету Литургију у храму Свете Петке у крагујевачком насељу Виногради. Епископу су саслуживали протојереј Драган Брашанац и ђакон Урош Костић, за певницом су појали протојереј Драгослав Милован и протонамесник Мирољуб Миладиновић, а чтецирао је г. Владан Степовић.   Звучни запис беседе   Епсикоп Јован се верницима обратио надахнутом и садржајном беседом којом је протумачио поуке светог апостола Павла које се тичу молитвеног живота нас хришћана. “У име Оца и Сина и Светога Духа. Данас бих се, браћо и сестре, осврнуо на ове дивне речи светог апостола Павла које смо чули из овог прочитаног Апостола. Речи апостола Павла: “Молите се у Духу”, значе да наше молитве ако нису у Духу Божијем, оне онда нису плодотворне. Оне молитве које су у Духу, оне су и плодотворне и чудотворне.    У молитви човек мора истрајавати. У истрајности и присиљавању себе човек треба да се моли, јер као што знамо молити се није лако. Чим се човек омлитави он се предаје и пада. Апостол Павле даље каже да се молимо за свете. Шта то значи? Овде апостол Павле мисли на све хришћане јер су се хришћани у почетку називали светима. Сваки је хришћанин намењен за светост, јер је намењен за вечност. Али не за некуз нашу измишљену светост, већ за ону светост која долази од Христа, која освећује и просвећује сваког човека који долази на свет. Да ли ми живимо у том просветљењу, то је до тебе и до мене брате и сестро. Зато се на Литургији каже: “Светиње светима”. А човек ако не тежи светости, он ће себе затворити у свој мрак. Зато се помолимо да нас Бог просвети. “Узмите мач Духа који је Реч Божија”, ове речи апостола Павла значе да мач одсеца све оно што није свето у свакоме човеку.    Мачем духовним ступимо у рат, духовни рат у нама самима, јер се у нама стално води рат између добра и зла, између светлости и таме. Да се вратим на то питање, шта ће нама браћо и сестре мач духовни? Треба нам да одсечемо сваку нечистоту и неистину у себи, сваку лаж, свако искушење. Људска реч ако није оплемењена Речју Божијом, она је празна реч. Молитва о којој говори свети апостол Павле, потребна је јер она држи у будном стању наш ум и све врлине наше душе.    Молитва нам не да да се олењимо, и помаже нам да напредујемо, да се усавршавамо, до краја живота. Наш живот је школа у којој треба да учимо како треба да живимо. Браћо и сестре, имајмо на уму да нас молитва држи будним. Кад молитвом разговарамо са Богом, онда све оплемењујемо. Молитва је стражар.    Свети оци уче да је молитва хоровођа у хору врлина. Има ли човек молитву у срцу, он никад у искушењу неће бити савладан. Молитва је васпитач ума и стабилизатор, да тако кажемо. Кроз непрекидну и чисту молитву ум се узноси и пребива у Богу. Молитва нам помаже да саберемо свој расејани ум. Човек често сабира свој ум, али не у Духу Божијем. Молитва је пола Јеванђеља, а пост је друга половина, како кажу свети оци. Ако хоћемо да имамо цело Јеванђеље у себи, онда имајмо пост и молитву”, пожелео је Епископ Јован свим окупљеним верницима у виноградском храму.     Извор: Епархија шумадијска
    • Од Логос,
      У храму Светог Николе у Баошићима литургијски и свечано је прослављен исповједник православља бокељски и далматински Кирил Цвјетковић. Свету архијерејску литургију на празник Светог Кирила, уз саслужење херцегновског и свештенства епархије будимљанско-никшићке, данас је служио викарни Епископ диоклијски г. Методије.   Звучни запис беседе   У литургијској бесједи Владика је рекао да се само онај који узме крст свој на плећа своја и крене за Господом може назвати сином Његовим и братом Христовим и правим и истинским хришћанином. „То је циљ нашега живота. То спомињемо и опомињући се оних дивних угодника Божјих и ми се укрепљујемо и утврђујемо вјеру своју“, казао је Владика диоклијски.   Додао је да су такви угодници Божји, међу којима је и Свети Кирил Бокељски, у свим временима били благослов за све генерације хришћана. „За све оне који иду тим путем до данашњега дана, међу којима смо и ми, они су примјер како треба ходити за Христом Господом“, казао је Владика Методије.   По завршетку Свете Литургије епископ Методије је благословио о пререзао славски колач у славу и част Св. Кирила, а затум освјештао и новоурађену гостопримницу гдје је потом припремљено послужење за све присутне вјернике.   Кирил Цвјетковић је један од најзнаменитијих бокеља који је у вријеме владавине Аустрије на овим просторима, спријечио да се поунијате Бока Которска и Далмација и због тога је тешко пострадао провевши 24. год. у тешким оковима. Упокојио се у манастиру Бездин у Румунији са неоствареном жељом да још једном види своје родне Баошиће. Од стране аустријских власти му је био забрањен повратак у Боку Которску.   Великим трудом и залагањем вјероучитеља из Београда г. Будимира Кокотовића, уз благослов епископа будимског и администратора темишварског г.г. Лукијана,а уз Божију помоћ његове Свете мошти пронађене су 27. јула 2011.год. на три и по метра дубине у манастирској порти, а потом умивене, обучене миропамазане стављене у кивот у коме и данас почивају чекајући тренутак када ће бити донесене у његову родну Боку.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      „На Косову смо сви на испиту, једном тешком испиту, и они који сада живе тамо – Срби, Албанци, Горанци и сви други, држава Србија и цела међународна заједница. Велики песник и зове Косово ‘судилиште’. Полажемо испит пред собом, пред Богом, пред својим прецима, пред историјом, садашњошћу, прошлошћу и будућношћу. Желимо да овај испит положимо“.     Овако у ексклузивном разговору за „Блиц недеље“ говори владика милешевски Атанасије (Ракита) о најљућој рани српске државе, цркве и народа. Дотакли смо се других тема, али чини се да су све оне у вези са судбином Косова и Метохије.   На Косову су остали најхрабрији   „Када разматрамо питање Косова и Метохије, обично се осврћемо на мишљења и намере оних великих и моћних у свету. Али, ја бих подсетио да је најбитније знати Божије мишљење, Божије планове и намере, шта је Божији став по питању Косова и Метохије, јер Бог промишља о свету, а то значи – и о нама и нашим просторима. Сматрам да смо ми православни Срби, а нарочито наши преци, добро послужили Богу на косовском простору и прилично добро се уклапали у Божије племените намере и планове за спасење целог света, о чему сведоче нарочито свети храмови тамо подигнути. Зато мислим да смо ми Богу као такви још потребни – као слуге његове и његовим плановима.   Нека Божија промишљања и намере о нама и о свету су нам лако схватљиви, а неке Божије намере стигнемо да разумемо тек пошто се оне испуне, док неке не стигнемо да разумемо никада. Има и сада ствари које поуздано знамо по питању Косова и Метохије. Знамо да ни по коју цену не смемо издати Бога и његове заповести, не смемо изневерити завете наших предака. Морамо им остати верни. А када имамо у виду наш однос са Богом, треба да се подсетимо на речи апостола Павла који упозорава да нама хришћанима није дато да само верујемо у Христа, него и да страдамо са њиме. Знамо да је Господ наш Христос пострадао на крсту. Црква Христова, дакле, сви они који верују у Христа – има и да проходе целим путем Христовим, а не само једним делом тога пута, и то оним делом који они сами изаберу. Ако је Христос био мучен и распет на крсту, не можемо ни ми заобилазити тешкоће и страдања. Посебно, истрајност у таквом опредељењу и на таквом путу даје нам сазнање да је Христос на том путу победио и васкрсао, и да у свему помаже онима који по узору на њега тим путем иду. Према томе, за сваку похвалу су сви они који сада са таквим подвигом живе на Косову и Метохији. Остали су тамо они најхрабрији. Остале су тамо задужбине наших светих предака, њихове свете мошти и земља натопљена и освећена њиховом крвљу.“   Будућност у честитости   „Сви који желе да се часно и правилно баве Косовом и Метохијом и да положе тај испит, треба претходно и да доживе Косово и Метохију. А то се не може постићи издалека. Треба ходати Косовом, целивати свете мошти, молити се у његовим храмовима и надахњивати се таквим светим и светлим примерима какав је био и остао свети епископ косовски и патријарх српски Павле. Ако будемо тако поступали, отвориће нам се ум и очи. Ево шта је, између осталог, у том смислу говорио патријарх Павле: „Будућност српског народа, не само на Косову и Метохији, него и свуда где се он налази – зависиће од тога да ли се он држи свега онога што је свето и честито, човечно и јеванђелско. И садашњост и будућност могу се изграђивати само на истини. А истина за нас хришћане не може бити само веза идеја или односа ствари. Истина је личност, жива личност Сина Божијег, који је уједно и прави Син Човечији. Буде ли са Христом, наш народ ће преживети и опстати свуда, па и на Косову и Метохији, а одбаци ли Христа, нестаће га из књиге живих и на небу и на земљи.“ И не заборавимо још једну његову поруку: „Ми у своме срцу и уму треба да достигнемо такво стање да не буде да меримо друге једним мерилима а себе другим мерилима.“   О епархији Милешевској   „Ваља подсетити да кроз целу историју простор Цркве и границе њених епархија нису одређивани нити условљавани државним границама, него је примарно било како да се нађе начин да Црква може најбоље и најуспешније да изрази себе. Свакако, томе су доприносили и конкретни земаљски фактори као што су, на пример, језик, култура, географија и слично. У том контексту, овде подсећамо да је Милешевску епархију, давне 1219. године (или 1220) основао Свети Сава, и да је она тада и све време кроз историју обухватала сав овај простор који сада њу сачињава, дакле, и онај њен простор који се данас налази у границама државе Црне Горе. Све је то простор светосавске Српске православне цркве.   Са задовољством говорим да је и данас Милешевска епархија једна веома компактна, хармонична и повезана целина. Веома су добри односи међу људима с обе стране државне границе. Сви имају знање и свест о томе да су припадници једне исте свете и светосавске Српске православне цркве. И односи између Милешевске епархије и локалних грађанских власти на њеном црногорском простору, простору Општине Пљевља, на високом су нивоу. Уверен сам да ће се тако наставити и у будућности.“   О сусрету са Вучићем   „Председник Вучић је у време заседања Светог архијерејског сабора прошлог маја учинио посету епископима Српске православне цркве у патријаршијском двору. Састанак је одржан у једној од патријаршијских сала, а изван саборске сале у којој епископи имају радна заседања, и било је то у једном међувремену, између редовних епископских седница.   Приликом овог сусрета многи су говорили. И ја сам говорио. Искористио сам прилику да подсетим председника Вучића на Рашку област. Председник Вучић је казао да он има у виду и тај простор Србије. Ми бисмо волели, а и очекујемо од њега да буде активно укључен и у текућим припремама за прославу осамстогодишњице манастира Милешеве и Милешевске епархије, чије обележавање већ тече, а на предлог Његове светости патријарха српског господина Иринеја, врхунско своје остварење треба да има 2020. године.“   О замкама политике   „Највећа сметња политичкој сцени на простору Србије, па и целог света, јесте то што она има слабу, а ту и тамо и никакву небеску и вечну димензију. Због недостатка те небеске димензије човек је више подложан земаљским страстима и аспирацијама. То умањује, или чак уништава интересовање за другога, бригу и љубав о другом човеку. Отуда себичност, саможивост, грамзивост, завист, мржња и ратови. Човек откинут, одметнут од Бога способан је да од овога света направи пакао.   Ако би ми било допуштено да дајем савете, препоручио бих онима који нас предводе да пронађу више ствари које нас све обједињују. Било би добро да се објединимо око оног што је највредније, најплеменитије, најбоље и најлепше код нас и у нама. А управо сада обележавамо и прослављамо то најбоље које траје ево већ осам векова – служење Господу Христу, живот по Богу и све оно духовно и материјално благо које је тиме створено.“   Изазови цркве данас   „Основни изазов за Цркву данас и у сваком другом времену јесте како да она нађе начина да остане верна самој себи, да остане увек то што она јесте по својој природи. Она мора остати слободна од земаљских искушења: властољубља, среброљубља и од сваке друге страсти, а за то је потребна и велика мудрост и велика борба јер она се налази и живи у овоме свету за који је речено да „у злу лежи“, дакле у свету који нуди све ово што поменусмо и настоји да поробљава тиме. А Црква, с друге стране, има задатак да ослобађа човека од робовања свему томе. Црква се у овом времену добро држи и одупире искушењима времена. Друго су појединци, али њих не можете узети за мерило. Свуда тога има. Имате војника који нису добри војници, имате лекара који не испуњавају критеријуме, али то су појединци. Трудим се да своје свештенике и монахе упутим на прави пут, а колико у томе успевам, не знам. Често нисам увек задовољан, али нисам ни собом задовољан. Увек треба и може више.“   Нема подела   „У цркви могу постојати различита мишљења по питањима практичне организације живота, али не може да се прихвати никакво одступање од православне вере, која је откривена у личности и науци Господа Исуса Христа, записана у Јеванђељу, разјашњена и дефинисана од стране апостола Христових, светих Отаца и Васељенских сабора. Цркву кроз историју води Дух свети. Све нас повезује љубав Христова. Дакле, нема подела у Цркви. Али од Цркве се може отпасти. Уверен сам да ће нас ово обележавање осамстогодишњице самосталности Српске православне цркве и подсећање на личност Светога Саве и других из рода нашег још више објединити и усагласити.“   О „модерном“ и „савременом“   „Треба правити разлику у схватању појмова „модерно“ и „савремено“. Од Цркве се захтева да увек познаје садашњост и да може предвидети будућност, а то даље значи да увек може испуњавати своју мисију у свету. А њена мисија јесте спасење света. С друге стране, оно што се обично сматра за „модерно“ може да буде израз попуштања слабостима и аспирацијама овога света.“   Туга остављених стараца   „Шолохов у „Тихом Дону“ у једној слици описује степу коју у неко доба године захвате пожари и направи се згариште да тај простор и птице заобилазе, ништа се живо ту не задржава и тај простор остаје пуст засвагда. И Шолохов каже да је такав постао и живот тог његовог главног јунака Григорија Мелехова. Нажалост, управо тој слици се приближава овај простор. Сви који се овде роде и одрасту иду даље и не знам да ли се ико враћа. То је за младе. А кад говоримо о старима, скоро сваке недеље добијам молбу од неког свештеника за накнадно опело самоубице. Пошто је самоубиство смртни грех, црквени канони не дозвољавају да се самоубице сахрањују са молитвом. Међутим, ми смо овде у тешкој ситуацији јер тих самоубистава има много и најчешће се убијају старци и старице који су остављени сами. Убијају се из поразног осећања да више никоме нису потребни. То ме највише боли.“   У медије најбоље   „Руководим се са три патриотска начела: рађање, васпитавање и образовање. Апелујем и на наставнике и на васпитаче и на свештенике да младим људима усађују то патриотско осећање које ће одрастати заједно са њима. Веронаука је врло значајна у школама и апелујем да буде обавезан предмет јер у њој можете добити праву оријентацију свести која упућује младог човека на подвиг. И то треба да раде сви у оквиру својих ресора и области. И ви новинари имате ту обавезу. Оно што савесном човеку данас смета јесте чињеница да у медијима не доминирају најбољи. Потребно је да тамо буду најбољи из разних струка: најбољи научници, педагози, уметници… А они који нас предводе дужни су да стварају подстицајну перспективу живота свима на овом простору. Онда би се и млади задржавали и враћали и био би то простор на који се долази, а не простор са кога се бежи.“     Извор: Епархија милешевска
    • Од Логос,
      Прослава осам стотина Српске православне цркве у Пећкој патријаршији протекла је у знаку сусрета заборављених и расељених, у знаку оних који су успели да преживе, да се врате и да живе са својом децом и црквом као ослонцем.     Из Жиче у Пећ. То је био пут српске цркве у раном периоду Немањића, у доба када је стајала на своје ноге. Осам векова касније, чини се, исти је пут. Народ стиже у древну Патријаршију и историјски најважније седиште Српске православне цркве. Рани је јутро и први мраз у Метохији. Мало магле на пољима, са патријаршијских ораха опада лишће, односи га канал реке Бистрице који тече кроз овај комплекс.   У три цркве, повезане припратом, од владика први улази архиепископ Јован из Охридске архиепископије. Тешко хода и треба му помоћ, ожиљци робовања по македонским затворима виде се у сваком његовом покрету. Има нешто и симболично у том његовом раном уласку у Патријаршију и склањању од студени. Свети Сава је из Охридске архиепископије издвојио Српску цркву, а данас, осам векова касније, њен поглавар архиепископ Јован, улази у овај храм, скроман и тих. Он ће у Цркви Светих Апостола, између ћивота српских архиепископа и патријараха, дочекати двадесет епископа предвођених митрополитом Амфилохијем који у свечаној поворци, уз патријаршијска звона улазе у храм. Иако је било најављено, патријарх српски Иринеј није дошао у Пећ.   Древни зидови су сачували нешто од јучерашње топлоте. Деца из Гораждевца уносе жамор, док владика Атанасије покушава да им објасни како је он млађи од њих, и како је однедавно „има тли и по године” Гости су стигли са разних страна, епископи са свих континената, а митрополит црногорско-приморски Амфилохије говори о сведочењу вере и потреби да се савремени човек одазове позиву Бога и вере.   – И ова црква Христова црква, црква божја црква Светосавска, она ће наставити да свједочи Христа Бога нашега и спасења свему свијету. Да сведочи свему царству небеском свуда, а нарочито овдје на овом косовском простору, овдје где је склопљен код овога народа косовски завјет са Христом Господом. Шта је косовски зајвет? Неки кажу то је митологија. Митологија је помућена њихова савјест и свијест, а косовски завјет није ништа друго, него изданак светога Новога завјета, Христовога завјета, као што је Нови завјет сведочанство Христа распетога и васкрслога. Тако је и косовскометохијски завјет распетога Христа у бићу овога народа – рекао је митрополит и додао да „снага није у броју него у Господу”.   – Није снага у онима колико их има овим просторима него је снага у онима који су, нека их је и мало, живи свједоци истине и који својим свједочанством просвећују и оне који живе заједно са њима – закључио је митрополит Амфилохије.   У самој цркви, која је под заштитом Унеска, међу фрескама изузетне лепоте срећу се расељени, пријатељи, неке давне комшије и познаници. Бака Ката Грујић, из Петрича код Пећи, живи сама у свом селу, украли су јој до стотине кокошака, покућства и свега што се могло однети. Живих покрета и радосна због оволиког броја људи и донела дарове за Патријаршију.   Служба је завршена, напољу је топлије, епископ западноамерички Максим Васиљевић игра се са децом из Осојана. Из велике кесе баца слаткише, високо према крошњама столетног дрвећа. Готово да нема места на Косову и Метохији где овај човек није стигао и делио помоћ и поклоне деци. Тако је 68 малишана јуче добило новчану помоћ коју је прикупило Коло српских сестра из Сан Франциска.   Прослава осам стотина Српске православне цркве у Пећкој патријаршији протекла је у знаку сусрета заборављених и расељених, у знаку оних који су успели да преживе, да се врате и да живе са својом децом и црквом као најсигурнијим ослонцем. Од политичких представника и званичника нико није био присутан.     Извор: Политика

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...