Jump to content
Zoran Đurović

Коментар на Беговићев текст, који је дневни лист "Данас" на крају ипак објавио

Оцени ову тему

Recommended Posts

пре 15 минута, Avocado рече

Takođe, čudno je što se ovde najčešće navodi član 59. Ustava SPC ....

Ispravka: član 70. stav 1. tačka 6)

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

@Avocado @Avocado

пре 2 часа, Desiderius Erasmus рече

Čak i da se odnosi, pitanje je da li je to u skladu sa pravilima Univerziteta

Ма шта ви знате, поготово правник Авокадо. :) Римски доктор зна, јер му тако тренутно треба. Зато и говори много тога што не мисли и хвали нешто што би у редовним околностима, када му не би требало, жестоко критиковао. Тако му треба. Нека га само Бог сачува да му се то "тако му треба" не претвори у оно "тако му и треба". Јер све је ово постало срамотни јад - на срамоту свих нас.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Просто важе оба права, дилеме типа како да платим порез кад сам се сад исповедио су глупе.

Пошто видим да има неупућених који покушавају да упаре чланове из црквеног и државног права мораћу да укратко објасним оба.

 

Државно право се бави заштитом личности. ( Права на живот- кретање- имовину- одлучивање- образовање...)

Спроводи се силом ( закона или примереном употребом ...војска полиција)...

 

Црквено право се бави искључиво литургијом ( ко може да служи, ко да се причести, ко да суди епископу , ко да поучава...)

 

Држава може да кажњава, а Црква само да ускрати благослов, одлучи=анатемише, рашчини, да епитимију искључиво као мјеру за повратак у заједницу не као казну...

 

Тако да су оба права на снази свако у свом домену.

 

Случај предавача на ПБф такав да он има литургијску функцију: изградњу Цркве образовање чланова, свештеника, владика... Али има државну службу једнако као и сваки други факултет.

 

 

 

Када богослови литургије нису свјесни или траже да уреде ствари тако да буду лишени благослова и службе Цркви у академском свијету плашим се да ће приморати Цркву да поступи по њиховој вољи.

 

Овде на снази учење о цару- предсједнику - министарству- као спољњем епископу или учење да благодат дјелује кроз институције државе због којег сам одбацио Перишића.

 

Послато са 5026D користећи Pouke.org мобилну апликацију

 

 

 

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 2 минута, Александар Милојков рече

Тако му треба. Нега само Бог сачува да му се то "тако му треба" не претвори у оно "тако му и треба". Јер све је ово постао срамотно јад - на срамоту свих нас.

Хвала, друже. Дакле, одлука Синода је на вашу срамоту. Узмеш лепо и испишеш се из СПЦ. Или, што не узмеш и напишеш протесно писмо Синоду који те тера да се стидиш што си у СПЦ? Где су били Макса и Беговић кад су кажњени дарвинисти?  

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 10 минута, Zoran Đurović рече

Хвала, друже. Дакле, одлука Синода је на вашу срамоту. Узмеш лепо и испишеш се из СПЦ. Или, што не узмеш и напишеш протесно писмо Синоду који те тера да се стидиш што си у СПЦ? Где су били Макса и Беговић кад су кажњени дарвинисти?  

Ја рекох да је срамота и јад ова наша умдурма и свађа, а ти изврћи да ме је срамота што сам у СПЦ. Изврћи речено. Увежбсп си се добро томе у последње време. А Беговића питај сам. Ја га ме познајем нити сам знао да постоји до пре неки дан. Ти га сад познајеш па га питај.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 2 минута, Александар Милојков рече

Ја рекох да је срамота и јад ова наша умдурма и свађа, а ти изврћи да ме је срамота што сам у СПЦ.

Добро је да Максим и Периша не учествују у овоме. Макс се заковао за фотељу и организује ове протесте, а Периша је оперативац. Да је Макс прихватио: Како ме је Синод поставио, тако ме сада и склања, не би било ове фрке. Као и у случају Артемија. Неће да прихвате одлуке Цркве, последице ће сносити. Није вас (тебе, Беговића, херцеговце...) осрамотио поп Ђуровић (римски дотур), него ови. Мислили сте да ако напишете за некога да нема ОШ да ће вам то проћи. Е, па неће. Једно слово ниси рекао протеста кад сам ја био у питању него си се још и спрдао са мном и писао како с радошћу треба да прихватим неправду. Још да вам певам Интернационалу... Мазохизам је психички поремећај.   

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 41 минута, Hadzi Vladimir Petrovic рече

Просто важе оба права, дилеме типа како да платим порез кад сам се сад исповедио су глупе.

 Ta dilema jeste izuzetno glupa... srećom pa niko tu dilemu, niti dilemu sličnu njoj, nije ni izneo... pa je glupo pominjati je kao da je odgovor na onu dilemu koja jeste izneta...

Naravno da važe oba prava (to takođe niko nije doveo u pitanje), samo što Ustav SPC ne može da obavezuje pravna lica koja nisu u vlasništvu SPC... a dilema je da li PBF tu spada ili ne spada danas (iako je u vreme pisanja Ustava SPC tu nesporno spadao)... nažalost, registar obrazovnih ustanova nije dostupan na netu, kao i Statut PBF, pa nije lako saznati ko je u registru upisan kao osnivač PBF, niti znamo koja ovlašćenja ima osnivač u odnosu na otpuštanje profesora sa PBF... pa ne znamo da li je nalog Sinoda upućen dekanu da otpusti nekog profesora u skladu sa aktima PBF.

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 2 минута, Avocado рече

pa ne znamo da li je nalog Sinoda upućen dekanu da otpusti nekog profesora u skladu sa aktima PBF.

Милојков и Беговић одмах знају да није:))) Ја начелно познајем причу, јер је улазак ПБФ био са посебним ставкама.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

 

 

 

 Ta dilema jeste izuzetno glupa... srećom pa niko tu dilemu, niti dilemu sličnu njoj, nije ni izneo... pa je glupo pominjati je kao da je odgovor na onu dilemu koja jeste izneta...

Naravno da važe oba prava (to takođe niko nije doveo u pitanje), samo što Ustav SPC ne može da obavezuje pravna lica koja nisu u vlasništvu SPC... a dilema je da li PBF tu spada ili ne spada danas (iako je u vreme pisanja Ustava SPC tu nesporno spadao)... nažalost, registar obrazovnih ustanova nije dostupan na netu, kao i Statut PBF, pa nije lako saznati ko je u registru upisan kao osnivač PBF, niti znamo koja ovlašćenja ima osnivač u odnosu na otpuštanje profesora sa PBF... pa ne znamo da li je nalog Sinoda upućen dekanu da otpusti nekog profesora u skladu sa aktima PBF.

 

 

Сваки пут када просто по слову поредиш одредбе си у тој ситуацији, можда се из горњих одредби не види сва баналност, па сам тога ради навео примјер.

Ти просто настављаш у своме правном ракурсу сводећи проблем на питање власништва, али и да је све 100% у власништву државе, појединца или да смо у комунизму па да власништва и нема, за Цркву то ништа не мијења, она одлучује у своме домену, а поучавање је за њу и из ње, академски контекст је само једно пољје дјеловања.

 

Проблем је у томе што су одређена лица разумела да је БФ њихово власништво и нашла у овом двојном законадавству простора, располагали са намјештењима, мешетерала у складу са фамилијарним или клановским интересима, а државно и црквено право су само средства...

и ту имаш обиље примјера и рјететке изузетке.

 

Дакле можда је тешко али мораш да престанеш да се крећеш само кроз парафе и прихватиш и ову литургијску перспективу и право које изражава.

 

Ако је неко добио неку службу од Цркве, па је рецимо Апостол, Црква може да му у сваком тренутку то одузме по својој вољи, чак и да нема никакве уредбе...

 

Ко хоће да служи Цркви њему је то јасно и кад је чтец. Овде је мислим у питању да се као воља Цркве не признаје одлука Синода...

 

Послато са 5026D користећи Pouke.org мобилну апликацију

 

 

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 30 минута, Hadzi Vladimir Petrovic рече

Сваки пут када просто по слову поредиш одредбе си у тој ситуацији, можда се из горњих одредби не види сва баналност, па сам тога ради навео примјер.

Jedini koji pokušava da pomeša ta dva si ti... tako da zapravo taj primer možeš da uputiš sebi... ne kao dilemu "kako da platim porez kad sam se ispovedio" već kao tvoj lucidan odgovor "nisi u pravu da porez treba da se plati po državnom pravu, jer sam se po crkvenom pravu ispovedio, i moraš tu liturgijsku perspektivu da primeniš..."

 

Цитат

Ти просто настављаш у своме правном ракурсу сводећи проблем на питање власништва, али и да је све 100% у власништву државе, појединца или да смо у комунизму па да власништва и нема, за Цркву то ништа не мијења, она одлучује у своме домену, а поучавање је за њу и из ње, академски контекст је само једно пољје дјеловања.

Opet nepotrebno objašnjenje (da ne kažem straw-men) jer niko Crkvi nije osporio pravo da odlučuje u svom domenu... sporno je da li je odlučivanje o otpuštanju nekog profesora sa PBF njen domen... to je pravno pitanje i naravno da ću nastaviti "u svom pravnom rakursu"... jer pričanje o pravnim pitanjima van "pravnog rakursa" je baljezganje...

 

Цитат

Проблем је у томе што су одређена лица разумела да је БФ њихово власништво и нашла у овом двојном законадавству простора, располагали са намјештењима, мешетерала у складу са фамилијарним или клановским интересима, а државно и црквено право су само средства...

и ту имаш обиље примјера и рјететке изузетке.

Nisam upoznat i mogu da poverujem, samo to opet nema nikakve veze sa onim o čemu sam pričao.

 

Цитат

Дакле можда је тешко али мораш да престанеш да се крећеш само кроз парафе и прихватиш и ову литургијску перспективу и право које изражава.

Ne mogu da je prihvatim kada pričamo o pravnim pitanjima... a ja o liturgijskim nisam ni pričao... jer plaćanje poreza nema veze sa tim da li si se ispovedio... kao što neko reče... pa se gleda "kroz parafe", a ne iz liturgijske perspektive...

 

Цитат

Ако је неко добио неку службу од Цркве, па је рецимо Апостол, Црква може да му у сваком тренутку то одузме по својој вољи, чак и да нема никакве уредбе...

Naravno, a ako nije dobio službu od Crkve, nego od države, onda Crkva ne može da mu oduzme... čime se vraćamo na moju dilemu...

 

Цитат

Ко хоће да служи Цркви њему је то јасно и кад је чтец. Овде је мислим у питању да се као воља Цркве не признаје одлука Синода...

To si potpuno u pravu i to bi bila savršena rečenica za odbranu naloga Sinoda nekom čoveku da se povinuje volji Crkve i da svojom voljom da ostavku i napusti svoje radno mesto ili da u suprotnom trpi crkveno-pravne i liturgijske posledice...

Međutim, za odbranu naloga Crkve dekanu fakulteta da zaposlenom fakulteta da otkaz mimo njegove volje, ovo što si napisao je samo kolosalni promašaj... što bi rekle učiteljice u moje vreme: promašena tema, sedi, 1.

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

@Hadzi Vladimir Petrovic

Промашујеш. Причаш о стварима у које ниси упућен, одн. мешаш бабе и жабе. Чак и у самој Цркви није све литургија и литургијски аспект, да не говоримо о односу Цркве и света - државе.И Црква, да би могла да ужива одређена права (и да има обавезе) мора да делује у складу са правом. Мора, нпр. да се у катастру упише као титулар одређене непокретности. И тако даље и тако даље.Овде се ради о факултету, који је правно лице и мора да  функционише на основу права. Свако правно лице у држави мора да делује на основу прописа те државе. Управо у томе и јесте овде проблем - ако је неко увео БФ на БУ, а да притом није " резервисао" одређена права за Цркву некаквим посебним споразумом, онда се на БФ примењује закон који важи и за друге факултете у БУ. Мени је то нелогично и сулудо, али не искључујем ту могућност, не искључујем да се то десило.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 23 минута, Hadzi Vladimir Petrovic рече

Проблем је у томе што су одређена лица разумела да је БФ њихово власништво и нашла у овом двојном законадавству простора, располагали са намјештењима, мешетерала у складу са фамилијарним или клановским интересима, а државно и црквено право су само средства...

и ту имаш обиље примјера и рјететке изузетке.

Tacno tako! Svi znamo na koga se odnosi ova recenica! Siva eminencija koja je suddenly promenila tok reke: od jelinske diplomatije do slovenofilske ideje tj. prava jacega…! Mnogo su nam hramovi lepi I bogati! Licno bih prihvatila jedino bratski predlog da se u tim, nasim hramovima sluzi Liturgija svakodnevno! 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Цркве могу у смислу власништва да буду корпорације и невладине организације (дијаспора), државно власништво или као код нас у Босни - сва имовина је уписана мислим на епископа.
И наравно из строго правне перспективе ко њега може да омета.

Митрополиту је свакако бескрајно важнија послушност Цркви него правно формално уписаност имовине на његово име.
И не сматра је својом власништвом него дјелује у складу са службом Цркви, али ниједна држава не би прихватила Исуса Христа као власника, него само облике организовања које је она одредила.


Послато са 5026D користећи Pouke.org мобилну апликацију

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Св. Павле је био главни противник жрвоприношења и обрезања, након Сабора, када ратио са путивања замољен је да принесе жртве у Храму, ради мира међу браћом. Није одбио, умало није изгубио главу. То је пример послушња Цкрви; пример снисхођења онога ко је у праву; пример смирења невероватног од стране онога на коме се темељи учење Цркве. А шта ми имамо овде? Једну фарсу и претресање неких статутарних параграфа, који су у контесту послушања смијурија...

Шта ћемо, дакле, сада? Свакако ће се народ сабрати, јер ће чути да си дошао.Ово, дакле, учини што ти  кажемо: Имамо четири човјека који су на себе узели завјет; Узми њих и очисти се с њима, и потроши на њих да обрију главе своје, и сви ће дознати да оно што су чули за тебе није ништа, него да и сам држиш Закон и живиш по њему. А за незнабошце који су повјеровали ми написасмо одлучивши да они ништа од тога не држе, осим да се чувају од идолских жртава, и од крви, и од удављенога, и од блуда. Тада Павле узе оне људе, и сутрадан очистивши се с њима, уђе у храм, најављујући кад ће се испунити дан очишћења да би се принијела жртва за свакога од њих (Дап 21, 22-26).

 

 

 

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 9 минута, Hadzi Vladimir Petrovic рече

Цркве могу у смислу власништва да буду корпорације и невладине организације (дијаспора), државно власништво или као код нас у Босни - сва имовина је уписана мислим на епископа.
И наравно из строго правне перспективе ко њега може да омета.

Митрополиту је свакако бескрајно важнија послушност Цркви него правно формално уписаност имовине на његово име.
И не сматра је својом власништвом него дјелује у складу са службом Цркви, али ниједна држава не би прихватила Исуса Христа као власника, него само облике организовања које је она одредила.


Послато са 5026D користећи Pouke.org мобилну апликацију
 

Пријатељу, упоран си, али ниси у праву. Просто ниси у праву. Црква је могла да не тражи да БФ уђе на БУ и тада би могла да своје аутономно право, у највећој мери, а свакако у оном делу који се тиче наставног особља, да примењује на БФ. У тренутку када БФ улази у склоп БУ, на БФ се (осим ако није, понављам, направљен неки посебан споразум којим је резервисано право Цркве у одређеним аспектима) примењује позитивно (важеће) право које се односи и на друге факултете у оквиру БУ. Зато сматрам да је генерално грешка што је БФ ушао на БУ, јер није логично да Црква не држи под контролом, у сваком смислу, своје најважније училиште. Немамо довољно података на који начин је регулисан статус БФ у оквиру БУ, а од тога све зависи.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Интервју Владике Антонија, доктора теологије, викарног Епископа моравичког и старешине Подворја српске патријаршије у Москви за часопис "Вести" у Ваљеву - штампано издање за 06. август 2020. године.   1. У години када обележавате 50. рођендан и 14-годишњицу архијерејске хиротоније, Патријарх Московски целе Русије Вас је одликовао орденом Светитеља Алексија Митрополита Московског (III степена), Митрополит волоколамски Иларион Вам је уручио највише одликовање Одељења спољних црквених послова Московске патријаршије, председник Руске Федерације Владимир Путин потписао је указ којим сте удостојени ордена Пријатељства „за велики допринос у развоју духовних и културних веза, као и за активну просветитељску делатност“. Шта за Ваш досадашњи рад на овом пољу значе ова признања?   - Пре свега, хвала вашим новинама за исказано интересовање да кажемо нешто више о животу и раду представништва наше Цркве – Српског Подворја у Москви. Као што сте већ поменули, ова 2020. година – иако обележена великом епидемијом корона вируса, за мене лично је ипак имала и посебан значај. Бог је тако удесио да сам у истом дану обележио два догађаја: најпре мој 50. рођендан, а затим – што је за мене итекако важније – 14. годишњицу хиротоније за епископа Српске православне цркве.   Неких десет дана раније, на празник Светих апостола Петра и Павла – Петровдан, у чију част је и подигнут наш храм у Москви, служена је Света Литургија којом је началствовао Митрополит волоколамски Иларион (Алфејев). Том приликом, Његово Високопреосвештенство ми је уручио медаљу Светог Марка Ефеског – највише одликовање Оделења спољних послова Московске Патријаршије, којим председава управо Митрополит Иларион.   Сваке године, на празник Обретења иконе Пресвете Богородице „Казанске“ (21. јула) – што је уједно и велики дан за град Москву јер је захваљујући заступништву Пресвете Богородице, а посредством њеног чудотворног образа, дошло до ослобођења Москве од пољско-литванских окупатора 1612. године – руски председник потписује посебан акт којим се награђују одређена лица из свих сфера руског друштва. Орден Пријатељства – који су од Срба добили бивши председник Томислав Николић, затим министри: Ивица Дачић и Ненад Поповић, као и наш прослављени уметник Емир Кустурица, и поред све скромности, ипак морам рећи да је за мене било велико и пријатно изненађење.   Напосе, на велики црквено-државни празник Крштења Русије (28. јула), Његова Светост Патријарх московски и све Русије Кирило ми је уручио одликовање Руске православне цркве – орден Светог Алексија Митрополита Кијевског и Московског. Истога дана, мој велики пријатељ још из студентских дана у Московској духовној академији – Архиепископ верејски Амвросије, намесник извесног Сретењског манастира у Москви, наградио ме је Медаљом ове древне московске обитељи.   Налазећи се, ево већ пуних осамнаест година на челу обновљеног Подворја Српске православне цркве у Москви, све горе поменуте награде су сведочанство да се много тога урадило – прво на обнови нашег храма у Москви, а затим и на унапређењу односа између наша два братска словенска народа и наше две сестринске православне Цркве. Уједно, ово ми је подстрек да и даље наставим у истом духу, а све у славу наше Свете Цркве и нашег отачаства.   2. Како, након непуне две деценије, откако сте старешина Подворја Српске православне цркве у Москви и својеврсни амбасадор Српске православне цркве у Москви, оцењујете тренутну сарадњу Руске и Српске православне цркве и руско-српске односе?   - Верујем да ћете се сложити са мном да не постоје, не само два словенска, већ два народа било где на свету која негују тако присна и искрена осећања, као што су то наш српски и братски руски народ. Наши језици, култура и историја су толико испреплетани да је понекад тешко рећи да ли је нешто изворно српско или руско. Почевши од Светог Саве, па све до данас, једни друге смо помагали и штитили, на световном, економском, културном и духовном нивоу. И поред свих искушења, пре свега оних у годинама комунистичке власти у тадашњој Југославији и Совјетском Савезу, успели смо очувати, али и унапредити наше односе. Најсветлији пример који бих издвојио јесте спомен-храм Светог Саве на Врачару који се данас благоукрашава предивним мозаицима, управо захваљујући новчаној помоћи из Русије.   3. Ви сте и духовник Србима који живе и раде у Русији. Какав је статус српске дијаспоре у Русији и духовни живот Срба у Русији? Колико Срба долази на богослужења?   - Ако поредимо број Срба који су деведесетих година живели и радили у Русији, са оним колико их је данас овде у Москви, приметићемо да је он знатно мањи. Разлога има више и сви они се тичу економске ситуације или боље речено кризе, која влада свуда у свету. Многе српске фирме су затворене или су пребачене у друге европске земље. Срби су се у Русији углавном бавили грађевином, тако да слободно можемо рећи да су и српске грађевинске фирме учествовале у формирању данашњег изгледа Москве, Санкт Петербурга, Сочија...   Наши Срби долазе на богослужења у нашем храму, и то углавном на веће празнике и породичне славе како би освештали жито и преломили славски колач. Такође, постоји и одређени број мешовитих бракова, тако да сви они породично посећују наш храм. Будући да је храм Светих апостола Петра и Павла један од ретких који се никада није затварао, па чак ни у годинама совјетске власти, велики број Руса је генерацијски везан за светиње у нашем храму. Тако се многобројне чудотворне иконе и честице моштију светих Божијих угодника вековима чувају под сводовима Петропавловског храма.   4. Колико је подворје и Храм Петра и Павла значајан за Србе и Русе с'обзиром да је Вашим доласком у Моску 2002. године обновљено Подворје СПЦ у Москви?   - Као што сам већ поменуо, Петропавловски храм је један од ретких у којем се молитва никада није прекидала. На тај начин, многи Руси су – будући ускраћени за велики број храмова и манастира, у тајности посећивали богослужења и вршили требе у овом храму. Светиње из околних порушених храмова, међу којима је и чудотворна икона Пресвете Богородице Богољубске, биле су пренете у храм Светих апостола и заувек ту остале. Иста трагична судбина је задесила и првобитно Подворје Српске Цркве, које се до избијања револуције 1918. године налазило у оближњем Киро-Јовановском храму, порушеном 1933. године.   Иако је било више покушаја да се обнови рад Подворја, оно је отворено 2002. године, када сам и постављен за старешину од стране Сабора Српске православне цркве и Синода Руске православне цркве. Од тада, па до данас, Подворје су у више наврата посетили, како блаженопочивши Патријарх Павле, тако и Његова Светост Патријарх српски Иринеј. Велики број пројеката и донаторских вечери, издавачка делатност и поклоништво, најбољи су сведок успешног рада свих запослених при нашем Подворју.   5. У Русији сте завршили Духовну академију, затим магистарске и докторске студије. Први сте Србин којем је припала част да обавља функцију декана на Руском православном факултету а годинама сте и предавач. Какво је интересовање студената за ваш факултет и каква су им интересовања за историју Српске цркве?   - На моје велико изненађење, интересовање руских студената за нашу националну и историју Српске Цркве, али и за развој литургијског богословља, филозофије и других наука код Срба је за сваку похвалу. О томе сведочи и велики број дипломских радова студената Руског православног универзитета, а које имају директну везу са нашом Српском православном црквом. Већ сам помињао да су историјске везе наша два народа толико повезане, због чега и свако озбиљније историјско истраживање на тему историје Русије и Руске Цркве, подразумева и директно бављење историјом Срба. У ту сврху се на руси језик преводе и многи наши домаћи аутори, како би њихова дела постала доступна и руској читалачкој публици. Са друге стране, и дела савремених руских теолога се преводе и објављују у Србији.   6. Како успевате да ускладите обавезе на факултету и подворју Српске православне цркве?   - Представништво наше Цркве у Москви има један широк опус послова који се свакодневно обављају, а који укључују и званичну коресподенцију између Руске и Српске православне цркве. Поред тога, ту су и парохијске обавезе јер се у склопу Подворја налази и храм Светих апостола Петра и Павла, који редовно посећује велики број парохијана. Затим, ту је и издавачка делатност као и поклоничка агенција чије услуге подједнако користе и српски и руски верници. И пре избора на место декана Филозофско-богословског факултета, обављао сам дужност професора и шефа катедре за литургијско богословље. Иако се због новонастале ситуације са пандемијом корона вируса настава одвија путем интернета, послови око администрације су заправо увећани.   Протекло време изолације и појачаних мера од стране државе и градских власти сам искористио да довршим започете послове око писања и превођења, тако да је у припреми неколико књига у издању нашег Подворја. Издвојио бих ауторско дело, књигу „Православна Москва – водич кроз православне светиње руске престонице“, као и преводе: „Запитајмо се о будућности човечанства“ Његове Светости Патријарха московског и све Русије Кирила, и „Тајна предивних ствари“, већ поменутог Архиепископа верејског Амвросија (Јермакова).   7. Како оцењујете тренутно стање у православљу с'обзиром на дешавања у Украјини, али и догађаје у Црној Гори?   - Пре две године, у ово време, присуствовао сам централној прослави Крштења Русије у Кијеву у Украјини, као званични представник Српске православне цркве. Оно што сам тада видео и сазнао од Његовог Блаженства Митрополита кијевског и све Украјине Онуфрија, јесте да су православни верници, као и свештенство и Црква у Украјини, подвргнути страшном прогону од стране државне власти. Инциденти се бележе на дневном нивоу широм Украјине, а тичу се отимања црквене имовине и хапшења свештеника и верника, што је противно свим конвенцијама и људским правима.   Исти сценарио се протеклих месеци – ако не и година, примењује и у Црној Гори. Тежња државних власти у Црној Гори да по сваку цену избришу епитет „српски“ је јача него било када у новијој историји. Са друге стране, наше владике, свештенство, монаштво и верници отворено бране своје светиње, организујући литије и молебне у скоро сваком граду у Црној Гори. Као што је и током протеклих две хиљаде година Црква изашла као победник, верујем да ће и сада изнаћи право решење и очувати опстанак наше Српске православне цркве и њених светиња на тлу Црне Горе.   8. Који је по Вама пут изласка из кризе?   - Недавно сам приликом интервјуа за франфуртске “Вести“, а поводом ситуације са корона вирусом и ставова одређених „теолога“ о (не)причешћивању верника, поменуо да су изјаве Синода – како наше, тако и других православних Цркава, увек јасне, а самим тим и обавезни за све вернике. Ставови Руске православне цркве по питању ситуације у Украјини, као и ставови наше Српске православне цркве о догађајима у Црног Гори – а о чему смо могли читати из многобројних извештаја на званичном сајту Српске Цркве, подразумевају позив државним властима на поштовање вековног реда и поретка, а у складу са законима о верским слободама. Црква не може нити сме да се користи за неке личне политичке потезе и рекламе, а свако ко би то покушао – како нас историја учи, завршио би на неславан начин. Због тога чврсто верујем да ће Бог заштитити Своју Цркву, те да ће време које је пред нама то и показати. По речима Светог писма, „Ко претрпи до краја, тај ће се спасти (Мт 10, 22)“.   9. Рођени сте у селу Причевић код Ваљева. Какве Вас успомене вежу за родни крај и Епархију ваљевску?   - Ја сам итекако поносан што потичем из места, које је – иако мало, ипак дало преко тридесет свештеника, монаха и монахиња. Будући да је моја породица богомољачка, она је изнедрила велики број свештеника, монаха и монахиња Српске Цркве.   Нагласио бих и то да сам ја одавно отишао из свог родног краја. Од момента када сам 1985. године уписао Богословију Света Три Јерарха у манастиру Крка у Далмацији, и када сам три године касније примио монашки чин од блаженопочившег Епископа жичког Стефана (Боце), слободно могу рећи да сам заувек напустио своје родно место. Па ипак, будући да ми мајка живи у нашој породичној кући у Причевићу, користим сваку слободну прилику да је посетим и обиђем. Као дечак и касније млад богослов, често сам обилазио многобројне светиње и манастире у околини Ваљева. У мом селу се налази и древни храм посвећен Преносу моштију Светог Николаја Чудотворца, под чијим сводовима сам примио Свету тајну крштења. Служити у овом храму за мене је увек једно ново искуство јер ме враћа у прошла времена...   Када ме неко пита где сам рођен и када чују да је то ваљевски крај, углавном ме питају за многа славна имена која су потекла, или су свој живот и рад посветили граду Ваљеву. У Русији су итекако цењени Свети Владика Николај и Преподобни Јустин Ћелијски, а скоро сва њихова дела су преведена на руски језик. Међутим, у Русији знају и за друге личности из ваљевског краја, као што је рецимо наша прослављена песникиња Десанка Максимовић.   10. Преводите пуно књига руских теолога. Које поруке они шаљу и како на њих реагује српска читалачка публика?   - До сада је објављено неколико мојих превода са руског језика. Од књиге о владарској породици Романових, преко дела „Померање граница срца“ Архиепископа верејског Амвросија (Јермакова), па све до чувеног катихизиса Митрополита волоколамског Илариона (Алфејева) „У шта верују православни хришћани“ – све оне су биле одлично прихваћене од стране српске читалачке публике. Превод књиге „У шта верују православни хришћани“ је у крипти Храма Светог Саве промовисао лично Митрополит Иларион, а многобројна публика која је присуствовала том догађају, најбоље нам сведочи о важности самог превода. Будући да су њихови аутори Руси, сам начин и стил писања је прихватљив за наше људе у Србији.   Верујем да ће и књиге које су у припреми, а међу којима је – као што сам то поменуо, и дело Свјатјејшег Патријарха Кирила, наићи на добар пријем код наших читалаца.   Разговор водио, Дејан Давидовић новинар   Извор: Подворје СПЦ у Москви
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки госпoдин Иринеј началствовао је на светој архијерејској Литургији 13/26. јула 2020. године, на празник Сабора светог архангела Гаврила, у Светогеоргијевском храму у Новом Саду, а саслуживали су свештеници и ђакони.     Беседећи по прочитаној јеванђелској перикопи, владика Иринеј је рекао да Бог слободу коју нам је дао не пориче и никада никоме себе не намеће. Зато је потребна вера. Када бисмо били поробљени и приморани да прихватамо Господа онда не би било вере, не би било нашег подвига, нашег учешћа на путу спасења. Господ нас спасава тако што Он врши Домострој спасења, Он је тај Који је Спаситељ, али не без нас, а поготову не против нас. И данас смо овде у празничном расположењу упркос свим искушењима нашега времена – наше душе и наша срца се радују због ове благодати и човекољубља које Господ штедро излива на све нас. Сви знате колики је страх и колика је опасност и невоља наших дана због вируса, али ни много веће опасности и демонске силе, ни сâм сатана, и ништа не може Цркви Божјој одолети, нити Господу. Христос, Који нам даје себе у светом Причешћу, сигурно да не може бити опасност по људе, као што смо слушали потпуно избезумљене речи и са малих екрана и из других медија. Треба пазити, треба се чувати, треба водити рачуна о себи и о своме здрављу, али знати да је један, први и последњи, Лекар душâ и телâ наших – то је Христос Господ, навео је Епископ бачки г. Иринеј.     Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Поуке.орг - инфо,
      “Ако нас је Отац Небески привукао Сину Своме Јединородном и Сабеспочетном, показавши нам, макар и у границама наших слабих способности, дубоку мудрост Свог Слова-Логоса и неприступачну висину Његове Љубави – онда ћемо увидети да у Богу нема трагедије. Она је присутна само у људским судбинама, када њихов идеал не прелази земаљске границе. Христос уопште није трагична личност.    Његовим свекосмичким страдањима је потпуно стран елеменат трагизма. Љубав Христова је за све време Његовог пребивања са нама на земљи била многострадална: O роде неверни и покварени! Докле ћу бити с вама? Докле ћу вас трпети? (Мт. 17,17). Плакао је због Лазара и његових сестара (Лк. 11,35); туговао је због бездушности Јевреја који су убијали пророке (Мт. 23,30 и даље); у Гетсиманском врту је Његова душа била жалосна до смрти и зној је његов био као капље крви које капљу на земљу (Мт. 26,38; Лк. 22,44).   Он је живео трагедију целог човечанства, али та трагедија није пребивала у Њему самоме. То се види из речи које је изговорио Својим ученицима можда на кратко време пре гетсиманске свето-искупитељске молитве: Мир свој дајем вам (Јн. 14,27). И још: нисам сам, јер је Отац са мном. Ово сам вам казао, да у мени мир имате. У свету ћете имати жалост; али не бојте се, ја сам победио свет (Јн. 16,32-33). А на неколико недеља пре Голготе: поче Исус казивати ученицима својим да њему ваља ићи у Јерусалим, и много пострадати … и убијен бити, и трећи дан … устати (Мт. 16,21). И опет: не плачите за мном, него плачите за собом и за децом својом (Лк. 23,28). Није у Њему трагизам, него у нама.   Слично томе и хришћанин који је добио дар љубави Христове, при свој свести о још недостигнутој пуноти, избегава трагизам свепрождируће смрти; у сапатничком болу и плачу молитве за свет он не постаје жртва безизлазног очајања коначне пропасти. То постаје још јасније када молитва, ма на који начин, уђе у вековну струју Гетсиманске молитве Христа: када су пробијене уске границе индивидуума, срушен зид времена и када је човеку дато искуство стања „Aзъ Есмь“. Осећајући у себи животвореће дисање Духа Светога, који се у њему моли овом молитвом, човек предосећа и коначну победу Светлости. “   Свети Софроније Нови Есекски,  О молитви   Извор: Епархија жичка
    • Од mario beloti,
      Овај Данас не бира средства у борби прптив СПЦ пошто су на списку Сороша.
       
      Човек који школује сина з иностранству јавно прозива Патријарха,, Чим ти пријатељу даш за те србомрсце интетвју ниси Србин.
      Marko Jakšić: Apsurdno je da patrijarh Irinej podržava Vučića
      WWW.DANAS.RS Apsurdno je da srpski patrijarh Irinej, koji govori da je Kosovo i Metohija Srbija, istovremeno podržava Aleksndra Vučića koji gura Kosovo od Srbije, rekao je danas Marko Jakšić, bivši poslanik i...  
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије говорио је у емисији Радио-телевизије Републике Српске “Актуелно” о ситуацији која је настала у Црној Гори усвајањем безаконог закона о слободи вјероисповијести.   ВИДЕО ЗАПИС РАЗГОВОРА   “Ово што се данас догађа у Црној Гори само је наставак онога што се у њој догађало у вријеме Светог Петра Цетињског, а и након њега. Црква кроз сву своју историју, па и данас позива на братску слогу, на љубав, на мир и помирење браће, а не на сукобе. Али, опет, с друге стране, Црква штити свој идентитет, с обзиром на тај закон, који није закон него безакоње”, казао је Митрополит црногорско-приморски.   У емисији су, поред Митрополита Амфилохија, на ову тему говорили: адвокат Велибор Марковић из Подгорице, проф. др Миливоје Радовић са подгоричког екониомског факултета, извршни директор НВО “Не дамо Црну Гору” проф. др Здравко Кривокапић, др Марко Митровић, специјалиста оториноларингологије из Никшића, Мато Уљаревић, студент ФЛУ Цетиње, предсједник ДНП Милан Кнежевић, посланик ДФ Милутин Ђукановић и новинар Марко Вешовић.     Извор: Митрополија црногорско-приморска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...