Jump to content
Zoran Đurović

Коментар на Беговићев текст, који је дневни лист "Данас" на крају ипак објавио

Оцени ову тему

Recommended Posts

пре 44 минута, Александар Милојков рече

Не знам да ли ово важи за факултет. Наставно особље се бира на конкурсу и бира га комисија коју оформи факултет. То је пракса, колико ја знам. Синод прима к знању.

Синод, с опроштењем, не прима к знању. Он поставља наставнике за директно црквене школе, али овде, за БФ, даје одобрење да ли неко може да предаје или не. Тако једнако може да повуче благослов некоме да предаје. Да није тако заштићено право Цркве, онда би могло да се деси да нам Зукорлић постане декан. Синод је проценио да Максим са даљине не може да предаје, ариведерћи. Други аргументи су задржани у дискрецији (како ти рече за мене). Зато кажи и Беговићу да нема право да се буни што Синод не износи и верске аргументе. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 минут, Desiderius Erasmus рече

Čak i da se odnosi, pitanje je da li je to u skladu sa pravilima Univerziteta.

Јесте, уређено је споразумом БФ и БУ.  

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 сат, Вукашин рече

Делокруг Светог Архијерејског Синода, члан 70: Свети Синод, по својој надлежности, која је обележена у члану 59 овог устава:

1. Одржава догматско и канонско јединство и сталну везу са осталим Православним Црквама;
2. Чува и брани чистоту учења Православне Цркве о вери и моралу, сузбија свако неправилно учење, верске и моралне предрасуде, празноверице и штетне обичаје.
3. стара се о ширењу православне вере и руководи пословима унутрашње и спољашње црквене мисије;
4. стара се о зближењу и уједињењу хришћанских Цркава;
5. оцењује, одобрава и према нахођењу награђује уџбенике веронауке и књиге верске садржине уопште;
6. бди над животом и радом богословских и монашких школа, установа и завода за спремање и васпитавање кандидата за све црквене службе; бира наставничко и васпитачко особље, и стара се за њихову спрему, поставља га и разрешава од дужности;

...

Statut Univerziteta u Beogradu:

Члан 2.

(1) Назив Универзитета је: Универзитет у Београду.

(2) Седиште Универзитета је у Београду, Студентски трг број 1.2

(3) Универзитет је правно лице са статусом самосталне високошколске установе и са правима, обавезама и одговорностима утврђеним законом и овим статутом.

(4) Оснивач Универзитета је Република Србија.

(5) У правном промету са трећим лицима Универзитет иступа самостално, а за своје обавезе одговара својом имовином (потпуна одговорност).

(6) Универзитет је регистрован код Привредног суда у Београду, под бројем регистарског улошка 5 –400 –00.

(7) Назив Универзитета на енглеском језику је: University of Belgrade.

-----

Bilo bi lepo kad bi neko postavio Statut PBF.

Problem ovde je što je Republika Srbija osnivač (za laike čitaj: vlasnik, jer to nema veze sa tim ko je istorijski šta osnovao) Univerziteta u  Beogradu.

Ne znam da li je uključivanjem PBF u BU Srbija postala (ponovo) i osnivač (vlasnik) PBF ali čini mi se da jeste, jer se to desilo Rešenjem kojim je poništeno Rešenje kojim je Bogoslovski fakultet Srpske pravoslavne crkve ukinut kao drzavna ustanova i iskljucen iz sastava Univerziteta u Beogradu.

Ako jeste, onda nema mesta primeni one odredbe Statuta SPC jer se ista može odnositi samo na prosvetne ustanove koje su u vlasništvu SPC.

Ako nije, onda imamo pravno izuzetno čudnu situaciju.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Takođe, čudno je što se ovde najčešće navodi član 59. Ustava SPC kada postoji drugi član koji direktnije reguliše datu situaciju.

Члан 229

Предавања на православном богословском факултету универзитета имају бити у сагласности са учењем православне хришћанске цркве. О томе се стара Свети архијерејски синод као и о верској подобности кандидата за наставника ове школе при њиховом постављењу.

 

Po ovom članu se Sinod stara o verskoj podobnosti kandidata pri postavljenju... a takođe je malo bizarno da neko bude verski podoban da bude episkop, ali je verski nepodoban da bude profesor na PBF...

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

@Avocado @Avocado

пре 2 часа, Desiderius Erasmus рече

Čak i da se odnosi, pitanje je da li je to u skladu sa pravilima Univerziteta

Ма шта ви знате, поготово правник Авокадо. :) Римски доктор зна, јер му тако тренутно треба. Зато и говори много тога што не мисли и хвали нешто што би у редовним околностима, када му не би требало, жестоко критиковао. Тако му треба. Нека га само Бог сачува да му се то "тако му треба" не претвори у оно "тако му и треба". Јер све је ово постало срамотни јад - на срамоту свих нас.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Просто важе оба права, дилеме типа како да платим порез кад сам се сад исповедио су глупе.

Пошто видим да има неупућених који покушавају да упаре чланове из црквеног и државног права мораћу да укратко објасним оба.

 

Државно право се бави заштитом личности. ( Права на живот- кретање- имовину- одлучивање- образовање...)

Спроводи се силом ( закона или примереном употребом ...војска полиција)...

 

Црквено право се бави искључиво литургијом ( ко може да служи, ко да се причести, ко да суди епископу , ко да поучава...)

 

Држава може да кажњава, а Црква само да ускрати благослов, одлучи=анатемише, рашчини, да епитимију искључиво као мјеру за повратак у заједницу не као казну...

 

Тако да су оба права на снази свако у свом домену.

 

Случај предавача на ПБф такав да он има литургијску функцију: изградњу Цркве образовање чланова, свештеника, владика... Али има државну службу једнако као и сваки други факултет.

 

 

 

Када богослови литургије нису свјесни или траже да уреде ствари тако да буду лишени благослова и службе Цркви у академском свијету плашим се да ће приморати Цркву да поступи по њиховој вољи.

 

Овде на снази учење о цару- предсједнику - министарству- као спољњем епископу или учење да благодат дјелује кроз институције државе због којег сам одбацио Перишића.

 

Послато са 5026D користећи Pouke.org мобилну апликацију

 

 

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 минута, Александар Милојков рече

Тако му треба. Нега само Бог сачува да му се то "тако му треба" не претвори у оно "тако му и треба". Јер све је ово постао срамотно јад - на срамоту свих нас.

Хвала, друже. Дакле, одлука Синода је на вашу срамоту. Узмеш лепо и испишеш се из СПЦ. Или, што не узмеш и напишеш протесно писмо Синоду који те тера да се стидиш што си у СПЦ? Где су били Макса и Беговић кад су кажњени дарвинисти?  

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 10 минута, Zoran Đurović рече

Хвала, друже. Дакле, одлука Синода је на вашу срамоту. Узмеш лепо и испишеш се из СПЦ. Или, што не узмеш и напишеш протесно писмо Синоду који те тера да се стидиш што си у СПЦ? Где су били Макса и Беговић кад су кажњени дарвинисти?  

Ја рекох да је срамота и јад ова наша умдурма и свађа, а ти изврћи да ме је срамота што сам у СПЦ. Изврћи речено. Увежбсп си се добро томе у последње време. А Беговића питај сам. Ја га ме познајем нити сам знао да постоји до пре неки дан. Ти га сад познајеш па га питај.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 минута, Александар Милојков рече

Ја рекох да је срамота и јад ова наша умдурма и свађа, а ти изврћи да ме је срамота што сам у СПЦ.

Добро је да Максим и Периша не учествују у овоме. Макс се заковао за фотељу и организује ове протесте, а Периша је оперативац. Да је Макс прихватио: Како ме је Синод поставио, тако ме сада и склања, не би било ове фрке. Као и у случају Артемија. Неће да прихвате одлуке Цркве, последице ће сносити. Није вас (тебе, Беговића, херцеговце...) осрамотио поп Ђуровић (римски дотур), него ови. Мислили сте да ако напишете за некога да нема ОШ да ће вам то проћи. Е, па неће. Једно слово ниси рекао протеста кад сам ја био у питању него си се још и спрдао са мном и писао како с радошћу треба да прихватим неправду. Још да вам певам Интернационалу... Мазохизам је психички поремећај.   

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 41 минута, Hadzi Vladimir Petrovic рече

Просто важе оба права, дилеме типа како да платим порез кад сам се сад исповедио су глупе.

 Ta dilema jeste izuzetno glupa... srećom pa niko tu dilemu, niti dilemu sličnu njoj, nije ni izneo... pa je glupo pominjati je kao da je odgovor na onu dilemu koja jeste izneta...

Naravno da važe oba prava (to takođe niko nije doveo u pitanje), samo što Ustav SPC ne može da obavezuje pravna lica koja nisu u vlasništvu SPC... a dilema je da li PBF tu spada ili ne spada danas (iako je u vreme pisanja Ustava SPC tu nesporno spadao)... nažalost, registar obrazovnih ustanova nije dostupan na netu, kao i Statut PBF, pa nije lako saznati ko je u registru upisan kao osnivač PBF, niti znamo koja ovlašćenja ima osnivač u odnosu na otpuštanje profesora sa PBF... pa ne znamo da li je nalog Sinoda upućen dekanu da otpusti nekog profesora u skladu sa aktima PBF.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 минута, Avocado рече

pa ne znamo da li je nalog Sinoda upućen dekanu da otpusti nekog profesora u skladu sa aktima PBF.

Милојков и Беговић одмах знају да није:))) Ја начелно познајем причу, јер је улазак ПБФ био са посебним ставкама.

Share this post


Link to post
Share on other sites

 

 

 

 Ta dilema jeste izuzetno glupa... srećom pa niko tu dilemu, niti dilemu sličnu njoj, nije ni izneo... pa je glupo pominjati je kao da je odgovor na onu dilemu koja jeste izneta...

Naravno da važe oba prava (to takođe niko nije doveo u pitanje), samo što Ustav SPC ne može da obavezuje pravna lica koja nisu u vlasništvu SPC... a dilema je da li PBF tu spada ili ne spada danas (iako je u vreme pisanja Ustava SPC tu nesporno spadao)... nažalost, registar obrazovnih ustanova nije dostupan na netu, kao i Statut PBF, pa nije lako saznati ko je u registru upisan kao osnivač PBF, niti znamo koja ovlašćenja ima osnivač u odnosu na otpuštanje profesora sa PBF... pa ne znamo da li je nalog Sinoda upućen dekanu da otpusti nekog profesora u skladu sa aktima PBF.

 

 

Сваки пут када просто по слову поредиш одредбе си у тој ситуацији, можда се из горњих одредби не види сва баналност, па сам тога ради навео примјер.

Ти просто настављаш у своме правном ракурсу сводећи проблем на питање власништва, али и да је све 100% у власништву државе, појединца или да смо у комунизму па да власништва и нема, за Цркву то ништа не мијења, она одлучује у своме домену, а поучавање је за њу и из ње, академски контекст је само једно пољје дјеловања.

 

Проблем је у томе што су одређена лица разумела да је БФ њихово власништво и нашла у овом двојном законадавству простора, располагали са намјештењима, мешетерала у складу са фамилијарним или клановским интересима, а државно и црквено право су само средства...

и ту имаш обиље примјера и рјететке изузетке.

 

Дакле можда је тешко али мораш да престанеш да се крећеш само кроз парафе и прихватиш и ову литургијску перспективу и право које изражава.

 

Ако је неко добио неку службу од Цркве, па је рецимо Апостол, Црква може да му у сваком тренутку то одузме по својој вољи, чак и да нема никакве уредбе...

 

Ко хоће да служи Цркви њему је то јасно и кад је чтец. Овде је мислим у питању да се као воља Цркве не признаје одлука Синода...

 

Послато са 5026D користећи Pouke.org мобилну апликацију

 

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 30 минута, Hadzi Vladimir Petrovic рече

Сваки пут када просто по слову поредиш одредбе си у тој ситуацији, можда се из горњих одредби не види сва баналност, па сам тога ради навео примјер.

Jedini koji pokušava da pomeša ta dva si ti... tako da zapravo taj primer možeš da uputiš sebi... ne kao dilemu "kako da platim porez kad sam se ispovedio" već kao tvoj lucidan odgovor "nisi u pravu da porez treba da se plati po državnom pravu, jer sam se po crkvenom pravu ispovedio, i moraš tu liturgijsku perspektivu da primeniš..."

 

Цитат

Ти просто настављаш у своме правном ракурсу сводећи проблем на питање власништва, али и да је све 100% у власништву државе, појединца или да смо у комунизму па да власништва и нема, за Цркву то ништа не мијења, она одлучује у своме домену, а поучавање је за њу и из ње, академски контекст је само једно пољје дјеловања.

Opet nepotrebno objašnjenje (da ne kažem straw-men) jer niko Crkvi nije osporio pravo da odlučuje u svom domenu... sporno je da li je odlučivanje o otpuštanju nekog profesora sa PBF njen domen... to je pravno pitanje i naravno da ću nastaviti "u svom pravnom rakursu"... jer pričanje o pravnim pitanjima van "pravnog rakursa" je baljezganje...

 

Цитат

Проблем је у томе што су одређена лица разумела да је БФ њихово власништво и нашла у овом двојном законадавству простора, располагали са намјештењима, мешетерала у складу са фамилијарним или клановским интересима, а државно и црквено право су само средства...

и ту имаш обиље примјера и рјететке изузетке.

Nisam upoznat i mogu da poverujem, samo to opet nema nikakve veze sa onim o čemu sam pričao.

 

Цитат

Дакле можда је тешко али мораш да престанеш да се крећеш само кроз парафе и прихватиш и ову литургијску перспективу и право које изражава.

Ne mogu da je prihvatim kada pričamo o pravnim pitanjima... a ja o liturgijskim nisam ni pričao... jer plaćanje poreza nema veze sa tim da li si se ispovedio... kao što neko reče... pa se gleda "kroz parafe", a ne iz liturgijske perspektive...

 

Цитат

Ако је неко добио неку службу од Цркве, па је рецимо Апостол, Црква може да му у сваком тренутку то одузме по својој вољи, чак и да нема никакве уредбе...

Naravno, a ako nije dobio službu od Crkve, nego od države, onda Crkva ne može da mu oduzme... čime se vraćamo na moju dilemu...

 

Цитат

Ко хоће да служи Цркви њему је то јасно и кад је чтец. Овде је мислим у питању да се као воља Цркве не признаје одлука Синода...

To si potpuno u pravu i to bi bila savršena rečenica za odbranu naloga Sinoda nekom čoveku da se povinuje volji Crkve i da svojom voljom da ostavku i napusti svoje radno mesto ili da u suprotnom trpi crkveno-pravne i liturgijske posledice...

Međutim, za odbranu naloga Crkve dekanu fakulteta da zaposlenom fakulteta da otkaz mimo njegove volje, ovo što si napisao je samo kolosalni promašaj... što bi rekle učiteljice u moje vreme: promašena tema, sedi, 1.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

@Hadzi Vladimir Petrovic

Промашујеш. Причаш о стварима у које ниси упућен, одн. мешаш бабе и жабе. Чак и у самој Цркви није све литургија и литургијски аспект, да не говоримо о односу Цркве и света - државе.И Црква, да би могла да ужива одређена права (и да има обавезе) мора да делује у складу са правом. Мора, нпр. да се у катастру упише као титулар одређене непокретности. И тако даље и тако даље.Овде се ради о факултету, који је правно лице и мора да  функционише на основу права. Свако правно лице у држави мора да делује на основу прописа те државе. Управо у томе и јесте овде проблем - ако је неко увео БФ на БУ, а да притом није " резервисао" одређена права за Цркву некаквим посебним споразумом, онда се на БФ примењује закон који важи и за друге факултете у БУ. Мени је то нелогично и сулудо, али не искључујем ту могућност, не искључујем да се то десило.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Једна породица се суочавала са проблемима због сина који је водио ноћни живот. Његова мајка је била веома узнемирена јер није знала где он одлази и шта ради сву ноћ. Једна комшиница, која је познавала Старца, рекла јој је да се молитвено обрати Старцу Порфирију Кавсокаливиту, нашта јој је она одговорила: Иако га не познајем, обратићу му се.     Када је увече њен син отишао, она је клекнула и почела да се моли Богу говорећи:  Боже мој, заступништвом Старца Порфирија просветли  моје дете да промени начин живота. Тако се молила, топло, сво вече.   Око три после поноћи зазвонило је звонце. Уплашила се, пошто је знала да њен син има кључеве. Потрчала је да отвори врата и угледа једног старца који држи за руку њено дете.   „Ево ти, море, узми своје дете, јер си ми пробила уши целу ноћ“.  Затим се Старац повукао уназад и отишао је.   Тада мајка рече детету: Ко је старац који те је довео? Зашто си позвонио када имаш  кључеве? Дете јој одговори: Није ме довео никакав старац, нити сам притисао звонце. Ноћ је, па бунцаш.   - Како си се онда вратио?   - Тамо где сам седао и забављао се помислио сам: Доста више са овим развратним животом, веома је заморан, без смисла је. Вратићу се кући и од сада ћу живети као прави човек. Следећег дана, када је отишла код комшинице да јој исприча шта се догодило, комшиница јој је показала фотографију Старчеву. Жена га је препознала: Он је тај који ми је синоћ довео дете.     Извор: Епархија зворничко-тузланска
    • Од Логос,
      У петак, 18. октобра 2019. године, када наша Црква прославља свету мученицу Харитину и светог свештеномученика Дионисија, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету Литургију у храму Свете Петке у крагујевачком насељу Виногради. Епископу су саслуживали протојереј Драган Брашанац и ђакон Урош Костић, за певницом су појали протојереј Драгослав Милован и протонамесник Мирољуб Миладиновић, а чтецирао је г. Владан Степовић.   Звучни запис беседе   Епсикоп Јован се верницима обратио надахнутом и садржајном беседом којом је протумачио поуке светог апостола Павла које се тичу молитвеног живота нас хришћана. “У име Оца и Сина и Светога Духа. Данас бих се, браћо и сестре, осврнуо на ове дивне речи светог апостола Павла које смо чули из овог прочитаног Апостола. Речи апостола Павла: “Молите се у Духу”, значе да наше молитве ако нису у Духу Божијем, оне онда нису плодотворне. Оне молитве које су у Духу, оне су и плодотворне и чудотворне.    У молитви човек мора истрајавати. У истрајности и присиљавању себе човек треба да се моли, јер као што знамо молити се није лако. Чим се човек омлитави он се предаје и пада. Апостол Павле даље каже да се молимо за свете. Шта то значи? Овде апостол Павле мисли на све хришћане јер су се хришћани у почетку називали светима. Сваки је хришћанин намењен за светост, јер је намењен за вечност. Али не за некуз нашу измишљену светост, већ за ону светост која долази од Христа, која освећује и просвећује сваког човека који долази на свет. Да ли ми живимо у том просветљењу, то је до тебе и до мене брате и сестро. Зато се на Литургији каже: “Светиње светима”. А човек ако не тежи светости, он ће себе затворити у свој мрак. Зато се помолимо да нас Бог просвети. “Узмите мач Духа који је Реч Божија”, ове речи апостола Павла значе да мач одсеца све оно што није свето у свакоме човеку.    Мачем духовним ступимо у рат, духовни рат у нама самима, јер се у нама стално води рат између добра и зла, између светлости и таме. Да се вратим на то питање, шта ће нама браћо и сестре мач духовни? Треба нам да одсечемо сваку нечистоту и неистину у себи, сваку лаж, свако искушење. Људска реч ако није оплемењена Речју Божијом, она је празна реч. Молитва о којој говори свети апостол Павле, потребна је јер она држи у будном стању наш ум и све врлине наше душе.    Молитва нам не да да се олењимо, и помаже нам да напредујемо, да се усавршавамо, до краја живота. Наш живот је школа у којој треба да учимо како треба да живимо. Браћо и сестре, имајмо на уму да нас молитва држи будним. Кад молитвом разговарамо са Богом, онда све оплемењујемо. Молитва је стражар.    Свети оци уче да је молитва хоровођа у хору врлина. Има ли човек молитву у срцу, он никад у искушењу неће бити савладан. Молитва је васпитач ума и стабилизатор, да тако кажемо. Кроз непрекидну и чисту молитву ум се узноси и пребива у Богу. Молитва нам помаже да саберемо свој расејани ум. Човек често сабира свој ум, али не у Духу Божијем. Молитва је пола Јеванђеља, а пост је друга половина, како кажу свети оци. Ако хоћемо да имамо цело Јеванђеље у себи, онда имајмо пост и молитву”, пожелео је Епископ Јован свим окупљеним верницима у виноградском храму.     Извор: Епархија шумадијска
    • Од Логос,
      У храму Светог Николе у Баошићима литургијски и свечано је прослављен исповједник православља бокељски и далматински Кирил Цвјетковић. Свету архијерејску литургију на празник Светог Кирила, уз саслужење херцегновског и свештенства епархије будимљанско-никшићке, данас је служио викарни Епископ диоклијски г. Методије.   Звучни запис беседе   У литургијској бесједи Владика је рекао да се само онај који узме крст свој на плећа своја и крене за Господом може назвати сином Његовим и братом Христовим и правим и истинским хришћанином. „То је циљ нашега живота. То спомињемо и опомињући се оних дивних угодника Божјих и ми се укрепљујемо и утврђујемо вјеру своју“, казао је Владика диоклијски.   Додао је да су такви угодници Божји, међу којима је и Свети Кирил Бокељски, у свим временима били благослов за све генерације хришћана. „За све оне који иду тим путем до данашњега дана, међу којима смо и ми, они су примјер како треба ходити за Христом Господом“, казао је Владика Методије.   По завршетку Свете Литургије епископ Методије је благословио о пререзао славски колач у славу и част Св. Кирила, а затум освјештао и новоурађену гостопримницу гдје је потом припремљено послужење за све присутне вјернике.   Кирил Цвјетковић је један од најзнаменитијих бокеља који је у вријеме владавине Аустрије на овим просторима, спријечио да се поунијате Бока Которска и Далмација и због тога је тешко пострадао провевши 24. год. у тешким оковима. Упокојио се у манастиру Бездин у Румунији са неоствареном жељом да још једном види своје родне Баошиће. Од стране аустријских власти му је био забрањен повратак у Боку Которску.   Великим трудом и залагањем вјероучитеља из Београда г. Будимира Кокотовића, уз благослов епископа будимског и администратора темишварског г.г. Лукијана,а уз Божију помоћ његове Свете мошти пронађене су 27. јула 2011.год. на три и по метра дубине у манастирској порти, а потом умивене, обучене миропамазане стављене у кивот у коме и данас почивају чекајући тренутак када ће бити донесене у његову родну Боку.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      „На Косову смо сви на испиту, једном тешком испиту, и они који сада живе тамо – Срби, Албанци, Горанци и сви други, држава Србија и цела међународна заједница. Велики песник и зове Косово ‘судилиште’. Полажемо испит пред собом, пред Богом, пред својим прецима, пред историјом, садашњошћу, прошлошћу и будућношћу. Желимо да овај испит положимо“.     Овако у ексклузивном разговору за „Блиц недеље“ говори владика милешевски Атанасије (Ракита) о најљућој рани српске државе, цркве и народа. Дотакли смо се других тема, али чини се да су све оне у вези са судбином Косова и Метохије.   На Косову су остали најхрабрији   „Када разматрамо питање Косова и Метохије, обично се осврћемо на мишљења и намере оних великих и моћних у свету. Али, ја бих подсетио да је најбитније знати Божије мишљење, Божије планове и намере, шта је Божији став по питању Косова и Метохије, јер Бог промишља о свету, а то значи – и о нама и нашим просторима. Сматрам да смо ми православни Срби, а нарочито наши преци, добро послужили Богу на косовском простору и прилично добро се уклапали у Божије племените намере и планове за спасење целог света, о чему сведоче нарочито свети храмови тамо подигнути. Зато мислим да смо ми Богу као такви још потребни – као слуге његове и његовим плановима.   Нека Божија промишљања и намере о нама и о свету су нам лако схватљиви, а неке Божије намере стигнемо да разумемо тек пошто се оне испуне, док неке не стигнемо да разумемо никада. Има и сада ствари које поуздано знамо по питању Косова и Метохије. Знамо да ни по коју цену не смемо издати Бога и његове заповести, не смемо изневерити завете наших предака. Морамо им остати верни. А када имамо у виду наш однос са Богом, треба да се подсетимо на речи апостола Павла који упозорава да нама хришћанима није дато да само верујемо у Христа, него и да страдамо са њиме. Знамо да је Господ наш Христос пострадао на крсту. Црква Христова, дакле, сви они који верују у Христа – има и да проходе целим путем Христовим, а не само једним делом тога пута, и то оним делом који они сами изаберу. Ако је Христос био мучен и распет на крсту, не можемо ни ми заобилазити тешкоће и страдања. Посебно, истрајност у таквом опредељењу и на таквом путу даје нам сазнање да је Христос на том путу победио и васкрсао, и да у свему помаже онима који по узору на њега тим путем иду. Према томе, за сваку похвалу су сви они који сада са таквим подвигом живе на Косову и Метохији. Остали су тамо они најхрабрији. Остале су тамо задужбине наших светих предака, њихове свете мошти и земља натопљена и освећена њиховом крвљу.“   Будућност у честитости   „Сви који желе да се часно и правилно баве Косовом и Метохијом и да положе тај испит, треба претходно и да доживе Косово и Метохију. А то се не може постићи издалека. Треба ходати Косовом, целивати свете мошти, молити се у његовим храмовима и надахњивати се таквим светим и светлим примерима какав је био и остао свети епископ косовски и патријарх српски Павле. Ако будемо тако поступали, отвориће нам се ум и очи. Ево шта је, између осталог, у том смислу говорио патријарх Павле: „Будућност српског народа, не само на Косову и Метохији, него и свуда где се он налази – зависиће од тога да ли се он држи свега онога што је свето и честито, човечно и јеванђелско. И садашњост и будућност могу се изграђивати само на истини. А истина за нас хришћане не може бити само веза идеја или односа ствари. Истина је личност, жива личност Сина Божијег, који је уједно и прави Син Човечији. Буде ли са Христом, наш народ ће преживети и опстати свуда, па и на Косову и Метохији, а одбаци ли Христа, нестаће га из књиге живих и на небу и на земљи.“ И не заборавимо још једну његову поруку: „Ми у своме срцу и уму треба да достигнемо такво стање да не буде да меримо друге једним мерилима а себе другим мерилима.“   О епархији Милешевској   „Ваља подсетити да кроз целу историју простор Цркве и границе њених епархија нису одређивани нити условљавани државним границама, него је примарно било како да се нађе начин да Црква може најбоље и најуспешније да изрази себе. Свакако, томе су доприносили и конкретни земаљски фактори као што су, на пример, језик, култура, географија и слично. У том контексту, овде подсећамо да је Милешевску епархију, давне 1219. године (или 1220) основао Свети Сава, и да је она тада и све време кроз историју обухватала сав овај простор који сада њу сачињава, дакле, и онај њен простор који се данас налази у границама државе Црне Горе. Све је то простор светосавске Српске православне цркве.   Са задовољством говорим да је и данас Милешевска епархија једна веома компактна, хармонична и повезана целина. Веома су добри односи међу људима с обе стране државне границе. Сви имају знање и свест о томе да су припадници једне исте свете и светосавске Српске православне цркве. И односи између Милешевске епархије и локалних грађанских власти на њеном црногорском простору, простору Општине Пљевља, на високом су нивоу. Уверен сам да ће се тако наставити и у будућности.“   О сусрету са Вучићем   „Председник Вучић је у време заседања Светог архијерејског сабора прошлог маја учинио посету епископима Српске православне цркве у патријаршијском двору. Састанак је одржан у једној од патријаршијских сала, а изван саборске сале у којој епископи имају радна заседања, и било је то у једном међувремену, између редовних епископских седница.   Приликом овог сусрета многи су говорили. И ја сам говорио. Искористио сам прилику да подсетим председника Вучића на Рашку област. Председник Вучић је казао да он има у виду и тај простор Србије. Ми бисмо волели, а и очекујемо од њега да буде активно укључен и у текућим припремама за прославу осамстогодишњице манастира Милешеве и Милешевске епархије, чије обележавање већ тече, а на предлог Његове светости патријарха српског господина Иринеја, врхунско своје остварење треба да има 2020. године.“   О замкама политике   „Највећа сметња политичкој сцени на простору Србије, па и целог света, јесте то што она има слабу, а ту и тамо и никакву небеску и вечну димензију. Због недостатка те небеске димензије човек је више подложан земаљским страстима и аспирацијама. То умањује, или чак уништава интересовање за другога, бригу и љубав о другом човеку. Отуда себичност, саможивост, грамзивост, завист, мржња и ратови. Човек откинут, одметнут од Бога способан је да од овога света направи пакао.   Ако би ми било допуштено да дајем савете, препоручио бих онима који нас предводе да пронађу више ствари које нас све обједињују. Било би добро да се објединимо око оног што је највредније, најплеменитије, најбоље и најлепше код нас и у нама. А управо сада обележавамо и прослављамо то најбоље које траје ево већ осам векова – служење Господу Христу, живот по Богу и све оно духовно и материјално благо које је тиме створено.“   Изазови цркве данас   „Основни изазов за Цркву данас и у сваком другом времену јесте како да она нађе начина да остане верна самој себи, да остане увек то што она јесте по својој природи. Она мора остати слободна од земаљских искушења: властољубља, среброљубља и од сваке друге страсти, а за то је потребна и велика мудрост и велика борба јер она се налази и живи у овоме свету за који је речено да „у злу лежи“, дакле у свету који нуди све ово што поменусмо и настоји да поробљава тиме. А Црква, с друге стране, има задатак да ослобађа човека од робовања свему томе. Црква се у овом времену добро држи и одупире искушењима времена. Друго су појединци, али њих не можете узети за мерило. Свуда тога има. Имате војника који нису добри војници, имате лекара који не испуњавају критеријуме, али то су појединци. Трудим се да своје свештенике и монахе упутим на прави пут, а колико у томе успевам, не знам. Често нисам увек задовољан, али нисам ни собом задовољан. Увек треба и може више.“   Нема подела   „У цркви могу постојати различита мишљења по питањима практичне организације живота, али не може да се прихвати никакво одступање од православне вере, која је откривена у личности и науци Господа Исуса Христа, записана у Јеванђељу, разјашњена и дефинисана од стране апостола Христових, светих Отаца и Васељенских сабора. Цркву кроз историју води Дух свети. Све нас повезује љубав Христова. Дакле, нема подела у Цркви. Али од Цркве се може отпасти. Уверен сам да ће нас ово обележавање осамстогодишњице самосталности Српске православне цркве и подсећање на личност Светога Саве и других из рода нашег још више објединити и усагласити.“   О „модерном“ и „савременом“   „Треба правити разлику у схватању појмова „модерно“ и „савремено“. Од Цркве се захтева да увек познаје садашњост и да може предвидети будућност, а то даље значи да увек може испуњавати своју мисију у свету. А њена мисија јесте спасење света. С друге стране, оно што се обично сматра за „модерно“ може да буде израз попуштања слабостима и аспирацијама овога света.“   Туга остављених стараца   „Шолохов у „Тихом Дону“ у једној слици описује степу коју у неко доба године захвате пожари и направи се згариште да тај простор и птице заобилазе, ништа се живо ту не задржава и тај простор остаје пуст засвагда. И Шолохов каже да је такав постао и живот тог његовог главног јунака Григорија Мелехова. Нажалост, управо тој слици се приближава овај простор. Сви који се овде роде и одрасту иду даље и не знам да ли се ико враћа. То је за младе. А кад говоримо о старима, скоро сваке недеље добијам молбу од неког свештеника за накнадно опело самоубице. Пошто је самоубиство смртни грех, црквени канони не дозвољавају да се самоубице сахрањују са молитвом. Међутим, ми смо овде у тешкој ситуацији јер тих самоубистава има много и најчешће се убијају старци и старице који су остављени сами. Убијају се из поразног осећања да више никоме нису потребни. То ме највише боли.“   У медије најбоље   „Руководим се са три патриотска начела: рађање, васпитавање и образовање. Апелујем и на наставнике и на васпитаче и на свештенике да младим људима усађују то патриотско осећање које ће одрастати заједно са њима. Веронаука је врло значајна у школама и апелујем да буде обавезан предмет јер у њој можете добити праву оријентацију свести која упућује младог човека на подвиг. И то треба да раде сви у оквиру својих ресора и области. И ви новинари имате ту обавезу. Оно што савесном човеку данас смета јесте чињеница да у медијима не доминирају најбољи. Потребно је да тамо буду најбољи из разних струка: најбољи научници, педагози, уметници… А они који нас предводе дужни су да стварају подстицајну перспективу живота свима на овом простору. Онда би се и млади задржавали и враћали и био би то простор на који се долази, а не простор са кога се бежи.“     Извор: Епархија милешевска
    • Од Логос,
      Прослава осам стотина Српске православне цркве у Пећкој патријаршији протекла је у знаку сусрета заборављених и расељених, у знаку оних који су успели да преживе, да се врате и да живе са својом децом и црквом као ослонцем.     Из Жиче у Пећ. То је био пут српске цркве у раном периоду Немањића, у доба када је стајала на своје ноге. Осам векова касније, чини се, исти је пут. Народ стиже у древну Патријаршију и историјски најважније седиште Српске православне цркве. Рани је јутро и први мраз у Метохији. Мало магле на пољима, са патријаршијских ораха опада лишће, односи га канал реке Бистрице који тече кроз овај комплекс.   У три цркве, повезане припратом, од владика први улази архиепископ Јован из Охридске архиепископије. Тешко хода и треба му помоћ, ожиљци робовања по македонским затворима виде се у сваком његовом покрету. Има нешто и симболично у том његовом раном уласку у Патријаршију и склањању од студени. Свети Сава је из Охридске архиепископије издвојио Српску цркву, а данас, осам векова касније, њен поглавар архиепископ Јован, улази у овај храм, скроман и тих. Он ће у Цркви Светих Апостола, између ћивота српских архиепископа и патријараха, дочекати двадесет епископа предвођених митрополитом Амфилохијем који у свечаној поворци, уз патријаршијска звона улазе у храм. Иако је било најављено, патријарх српски Иринеј није дошао у Пећ.   Древни зидови су сачували нешто од јучерашње топлоте. Деца из Гораждевца уносе жамор, док владика Атанасије покушава да им објасни како је он млађи од њих, и како је однедавно „има тли и по године” Гости су стигли са разних страна, епископи са свих континената, а митрополит црногорско-приморски Амфилохије говори о сведочењу вере и потреби да се савремени човек одазове позиву Бога и вере.   – И ова црква Христова црква, црква божја црква Светосавска, она ће наставити да свједочи Христа Бога нашега и спасења свему свијету. Да сведочи свему царству небеском свуда, а нарочито овдје на овом косовском простору, овдје где је склопљен код овога народа косовски завјет са Христом Господом. Шта је косовски зајвет? Неки кажу то је митологија. Митологија је помућена њихова савјест и свијест, а косовски завјет није ништа друго, него изданак светога Новога завјета, Христовога завјета, као што је Нови завјет сведочанство Христа распетога и васкрслога. Тако је и косовскометохијски завјет распетога Христа у бићу овога народа – рекао је митрополит и додао да „снага није у броју него у Господу”.   – Није снага у онима колико их има овим просторима него је снага у онима који су, нека их је и мало, живи свједоци истине и који својим свједочанством просвећују и оне који живе заједно са њима – закључио је митрополит Амфилохије.   У самој цркви, која је под заштитом Унеска, међу фрескама изузетне лепоте срећу се расељени, пријатељи, неке давне комшије и познаници. Бака Ката Грујић, из Петрича код Пећи, живи сама у свом селу, украли су јој до стотине кокошака, покућства и свега што се могло однети. Живих покрета и радосна због оволиког броја људи и донела дарове за Патријаршију.   Служба је завршена, напољу је топлије, епископ западноамерички Максим Васиљевић игра се са децом из Осојана. Из велике кесе баца слаткише, високо према крошњама столетног дрвећа. Готово да нема места на Косову и Метохији где овај човек није стигао и делио помоћ и поклоне деци. Тако је 68 малишана јуче добило новчану помоћ коју је прикупило Коло српских сестра из Сан Франциска.   Прослава осам стотина Српске православне цркве у Пећкој патријаршији протекла је у знаку сусрета заборављених и расељених, у знаку оних који су успели да преживе, да се врате и да живе са својом децом и црквом као најсигурнијим ослонцем. Од политичких представника и званичника нико није био присутан.     Извор: Политика

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...