Jump to content

Овде још нема ничега

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      У недељу, 20/7. октобра 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у селу Милошеву. Дочекан од бројних верника и свештенства беличког намесништва, Владика је пре свете Литургије осветио нову палионицу свећа, која је сазидана прилозима мештана, а највише прилозима господина Митра Рајковића и господина Младена Стојановића.   Звучни запис беседе   Преосвећеном су саслуживали: игуман јошанички архимандрит Евтимије, протојереј Радосав Јаћимовић, протојереј Милан Радовић и протојереј Александар Гајић, помоћник беличког намесника, као и протођакон Иван Гашић и ђакон Далибор Нићифоровић. Литургију су певали свештеници беличког намесништва и хор Светих апостола Петра и Павла из Јагодине.   На почетку своје беседе Владика је рекао: “Бог треба да нам буде Закон, треба да нам буде помоћник, да нас Господ Бог руководи и да нас упути на пут једини, пут који води у Царство небеско, а то је пут Христов, који је Истина и Живот. На здравље нека нам је света Литургија, јер нас позива хришћански да заблагодаримо Господу, пре него што почнемо да му се молимо, на данашњем дану.    Неки нису ни били присутни данас, нису дошли по благослов Светиње, благослов који се огледа у томе што је света Литургија та која своди небо на земљу, Бога своди, а са Богом силазе и сви свети. Чега се ми лишавамо ако нисмо на Литургији, или чега се лишавамо, ако нисмо сабрани, већ само присутни, уђемо исти и изађемо исти...    Литургија тражи целог, сабраног човека, који је икона и слика Божја, који то треба и да осети на светој Литургији. Уколико не осети, значи да је потпуно замрачио Бога у себи. Данашње Јеванђеље нам даје толико значајних поука, да су све подједнако важне.    Народ се на Генисаретском језеру сабирао око Христа, да се храни духовном храном, речима Христовим. Када год се народ окупљао око Христа, заборављао је и није обраћао пажњу на себе, јер је за њих Христова реч била све. И на језеру се народ окупио да види и чује Христа, иако га носе у себи. Када је Христос ушао у Симонову лађу, хтео је да га народ види, јер је тај поглед на Христа појачавао њихову веру. Када су се апостоли пожалили да нису уловили ништа, он им каже да баце мрежу дубоко, а на ту реч Христову, која оживотворава, уловило се јато риба”.   Потом је Владика нагласио: “Значајније од свега у овом Јеванђељу је то што су апостоли оставили све и пошли за Христом. Да ли би и ми тако сада, када би нам дошао и позвао нас? Апостоли нису питали ништа, нису тражили изговоре и оправдања. Ове речи су похвала апостолске одлучности, да крену за њим, без двоумљења, зато и ми треба да будемо такви, одлучни, да знамо коме припадамо, врући, или хладни, никако млаки, јер је то најстрашније стање.    Господ одлучност тражи од сваког од нас, од родитеља, од деце, од свештеника, али нас уједно и позива да проверимо своју веру, своју молитву, свој живот, да види јесмо ли одлучни да будемо са Христом и за Христа. Сви хришћани су позвани, Он никог не присиљава, даје нам да одлучимо, даје нам слободу, али слободу са одговорношћу. Богочовечанска личност Христова је повукла апостоле ка Христу, они су у том позиву препознали Христов глас, као што деца послушају благи глас својих родитеља.    У тим речима је било садржано све, они су знали да су Христови следбеници, одлучни да вером ходе, а не знањем. То и нама треба да да снагу да живимо вером својом. Христов позив је стварност и сигурност у сваком времену. Свако време је Јеванђељско време, од нас зависи колико и како ћемо се снаћи, јер без Бога не можемо.    Наш живот цео треба да буде тежња да се сретнемо и сјединимо са Христом, јер само са њим добијамо вечност. Уколико се не одазовемо његовом позиву, као сада, на овој светој Литургији, онда смо губитници. Наше тежње треба да буду такве да се трудимо да задржимо Бога у срцу и ту благодат коју смо добили рођењем својим”.   На крају свете Литургије одржан је парастос блаженопочившем Епископу Валеријану, првом епископу шумадијском, а потом су Архијерејским захвалницама награђени добротвори цркве: господин Митар Рајковић, господин Миодраг Лукић, господин Радосав Милојевић, господин Драган Миладиновић, госпођа Невена Величковић и орденом Вожда Карађорђа Младен и Радмила Стојановић, сви из Милошева.   Црква, посвећена Светом пророку Јеремији, потиче из 19. века, из 1863. године, а обновљена је из темеља и освештана 14. новембра 1937. године, јер је прва црква била сазидана од дрвених греда, блата, сламе и трске. То уједно показује жељу Милошеваца да имају светињу за углед, како и данас изгледа, заслугом њиховог пароха, протојереја Светислава Радосављевића и његове попадије Биљане.     Да Милошевци нису заборавили како се дочекује Владика, показали су не само на литургијском сабрању, већ и за трпезом љубави у парохијском дому при храму Светог пророка Јеремије у Милошеву.     Извор: Епархија шумадијска
    • Од Логос,
      Волоколамки митрополит Иларион је дао увредљиве изјаве о аутокефалној Грчкој Цркви. Митрополит Иларион је изјавио у интервјуу на каналу "Русија 24" да „Грчка Црква није потпуно аутокефална као што је Руска Црква, јер умногоме зависи од Цариградског патријарха“.     Такође је говорио о разлозима због којих Грчка Црква није потпуно аутокефална и одржао је лекцију из савремене историје: „Хришћанство је религија Грка од 1. века, али Грчка је била вековима под влашћу османских Турака. Грчка је ослобођена турског јарма захваљујући Русији и оружју које је добила од Русије у 19. веку.“   Он је додао је: „Грчка влада је одобрила аутокефалност Цркви Грчкој пошто је Цариградски патријарх био на територији Отоманског царства и сматран је савезником султана.“ „Ако погледате карту, Солун и остале северне области на граници са Турском остали су под надлежношћу Цариградске Патријаршије. Епископи ових земаља су део Грчке Цркве, али они помињу Цариградског патријарха кад служе Божанску литургију. На крају је рекао: „Другим речима, скоро половина митрополија Грчке Цркве јесу епархије Цариградске Патријаршије.“     Извор: Orthodox Times (ранија Ромфеа)
    • Од Логос,
      Једна породица се суочавала са проблемима због сина који је водио ноћни живот. Његова мајка је била веома узнемирена јер није знала где он одлази и шта ради сву ноћ. Једна комшиница, која је познавала Старца, рекла јој је да се молитвено обрати Старцу Порфирију Кавсокаливиту, нашта јој је она одговорила: Иако га не познајем, обратићу му се.     Када је увече њен син отишао, она је клекнула и почела да се моли Богу говорећи:  Боже мој, заступништвом Старца Порфирија просветли  моје дете да промени начин живота. Тако се молила, топло, сво вече.   Око три после поноћи зазвонило је звонце. Уплашила се, пошто је знала да њен син има кључеве. Потрчала је да отвори врата и угледа једног старца који држи за руку њено дете.   „Ево ти, море, узми своје дете, јер си ми пробила уши целу ноћ“.  Затим се Старац повукао уназад и отишао је.   Тада мајка рече детету: Ко је старац који те је довео? Зашто си позвонио када имаш  кључеве? Дете јој одговори: Није ме довео никакав старац, нити сам притисао звонце. Ноћ је, па бунцаш.   - Како си се онда вратио?   - Тамо где сам седао и забављао се помислио сам: Доста више са овим развратним животом, веома је заморан, без смисла је. Вратићу се кући и од сада ћу живети као прави човек. Следећег дана, када је отишла код комшинице да јој исприча шта се догодило, комшиница јој је показала фотографију Старчеву. Жена га је препознала: Он је тај који ми је синоћ довео дете.     Извор: Епархија зворничко-тузланска
    • Од Логос,
      У петак, 18. октобра 2019. године, када наша Црква прославља свету мученицу Харитину и светог свештеномученика Дионисија, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету Литургију у храму Свете Петке у крагујевачком насељу Виногради. Епископу су саслуживали протојереј Драган Брашанац и ђакон Урош Костић, за певницом су појали протојереј Драгослав Милован и протонамесник Мирољуб Миладиновић, а чтецирао је г. Владан Степовић.   Звучни запис беседе   Епсикоп Јован се верницима обратио надахнутом и садржајном беседом којом је протумачио поуке светог апостола Павла које се тичу молитвеног живота нас хришћана. “У име Оца и Сина и Светога Духа. Данас бих се, браћо и сестре, осврнуо на ове дивне речи светог апостола Павла које смо чули из овог прочитаног Апостола. Речи апостола Павла: “Молите се у Духу”, значе да наше молитве ако нису у Духу Божијем, оне онда нису плодотворне. Оне молитве које су у Духу, оне су и плодотворне и чудотворне.    У молитви човек мора истрајавати. У истрајности и присиљавању себе човек треба да се моли, јер као што знамо молити се није лако. Чим се човек омлитави он се предаје и пада. Апостол Павле даље каже да се молимо за свете. Шта то значи? Овде апостол Павле мисли на све хришћане јер су се хришћани у почетку називали светима. Сваки је хришћанин намењен за светост, јер је намењен за вечност. Али не за некуз нашу измишљену светост, већ за ону светост која долази од Христа, која освећује и просвећује сваког човека који долази на свет. Да ли ми живимо у том просветљењу, то је до тебе и до мене брате и сестро. Зато се на Литургији каже: “Светиње светима”. А човек ако не тежи светости, он ће себе затворити у свој мрак. Зато се помолимо да нас Бог просвети. “Узмите мач Духа који је Реч Божија”, ове речи апостола Павла значе да мач одсеца све оно што није свето у свакоме човеку.    Мачем духовним ступимо у рат, духовни рат у нама самима, јер се у нама стално води рат између добра и зла, између светлости и таме. Да се вратим на то питање, шта ће нама браћо и сестре мач духовни? Треба нам да одсечемо сваку нечистоту и неистину у себи, сваку лаж, свако искушење. Људска реч ако није оплемењена Речју Божијом, она је празна реч. Молитва о којој говори свети апостол Павле, потребна је јер она држи у будном стању наш ум и све врлине наше душе.    Молитва нам не да да се олењимо, и помаже нам да напредујемо, да се усавршавамо, до краја живота. Наш живот је школа у којој треба да учимо како треба да живимо. Браћо и сестре, имајмо на уму да нас молитва држи будним. Кад молитвом разговарамо са Богом, онда све оплемењујемо. Молитва је стражар.    Свети оци уче да је молитва хоровођа у хору врлина. Има ли човек молитву у срцу, он никад у искушењу неће бити савладан. Молитва је васпитач ума и стабилизатор, да тако кажемо. Кроз непрекидну и чисту молитву ум се узноси и пребива у Богу. Молитва нам помаже да саберемо свој расејани ум. Човек често сабира свој ум, али не у Духу Божијем. Молитва је пола Јеванђеља, а пост је друга половина, како кажу свети оци. Ако хоћемо да имамо цело Јеванђеље у себи, онда имајмо пост и молитву”, пожелео је Епископ Јован свим окупљеним верницима у виноградском храму.     Извор: Епархија шумадијска
    • Од Логос,
      У храму Светог Николе у Баошићима литургијски и свечано је прослављен исповједник православља бокељски и далматински Кирил Цвјетковић. Свету архијерејску литургију на празник Светог Кирила, уз саслужење херцегновског и свештенства епархије будимљанско-никшићке, данас је служио викарни Епископ диоклијски г. Методије.   Звучни запис беседе   У литургијској бесједи Владика је рекао да се само онај који узме крст свој на плећа своја и крене за Господом може назвати сином Његовим и братом Христовим и правим и истинским хришћанином. „То је циљ нашега живота. То спомињемо и опомињући се оних дивних угодника Божјих и ми се укрепљујемо и утврђујемо вјеру своју“, казао је Владика диоклијски.   Додао је да су такви угодници Божји, међу којима је и Свети Кирил Бокељски, у свим временима били благослов за све генерације хришћана. „За све оне који иду тим путем до данашњега дана, међу којима смо и ми, они су примјер како треба ходити за Христом Господом“, казао је Владика Методије.   По завршетку Свете Литургије епископ Методије је благословио о пререзао славски колач у славу и част Св. Кирила, а затум освјештао и новоурађену гостопримницу гдје је потом припремљено послужење за све присутне вјернике.   Кирил Цвјетковић је један од најзнаменитијих бокеља који је у вријеме владавине Аустрије на овим просторима, спријечио да се поунијате Бока Которска и Далмација и због тога је тешко пострадао провевши 24. год. у тешким оковима. Упокојио се у манастиру Бездин у Румунији са неоствареном жељом да још једном види своје родне Баошиће. Од стране аустријских власти му је био забрањен повратак у Боку Которску.   Великим трудом и залагањем вјероучитеља из Београда г. Будимира Кокотовића, уз благослов епископа будимског и администратора темишварског г.г. Лукијана,а уз Божију помоћ његове Свете мошти пронађене су 27. јула 2011.год. на три и по метра дубине у манастирској порти, а потом умивене, обучене миропамазане стављене у кивот у коме и данас почивају чекајући тренутак када ће бити донесене у његову родну Боку.     Извор: Митрополија црногорско-приморска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...